ALEKSANDAR MARTINOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1976. godine u Slavonskom Brodu. Živi u Rumi.

Diplomirao je 1999. godine, a 2003. i magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Zaposlen je od 2001. godine na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. U septembru 2012. godine izabran je u zvanje docenta za uži naučnu oblast Javnopravnu (predmet Upravno pravo).

Bio je predsednik Gradskog odbora Srpske radikalne stranke u Rumi, zamenik generalnog sekretara, član Centralne otadžbinske uprave i Predsedničkog kolegijuma Srpske radikalne stranke. U aprilu 2010. godine postavljen je za potpredsednika SRS-a, a 2007. godine izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije na listi Srpske radikalne stranke. Bio je član Odbora za ustavna pitanja, Zakonodavnog i Administrativnog odbora. Obavljao je i funkciju zamenika šefa poslaničke grupe SRS.

Nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora 2012. godine na kojima Srpska radikalna stranka nije uspela da pređe cenzus Martinović se povukao sa funkcija nezadovoljan stanjem u stranci. Nakon povlačenja, 4. jula 2012. godine postaje član Srpske napredne stranke.

Obavljao je funkciju predsednika Upravnog odbora Agencije za privatizaciju i Nadzornog odbora Galenike, sa kojih se povukao maja 2014. godine.

Bio je predsednik Skupštine opštine Ruma. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora, marta 2014. godine izabran je i za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije na listi Srpske napredne stranke. U tom sazivu bio je predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.

Na izborima 2016. izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Srbije i odbornika u SO Ruma, a zatim postavljen i na funkcije šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke u obe skupštine. U XI sazivu bio je član Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i predsednik Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja.

Aleksandar Martinović je zajedno sa Sandrom Božić iz Srpske napredne stranke stupio u trodnevni štrajk glađu 10. maja, a kao razlog naveli su nereagovanje tužilaštva i sudstva na nasilničko ponašanje Boška Obradovića.

Na parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine našao se na 20. poziciji na listi “Aleksandar Vučić - Za našu decu” i ponovo dobio mandat narodnog poslanika.

Govori engleski i nemački jezik.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 13:08

Osnovne informacije

  • Srpska radikalna stranka
  • Ruma
  • Slavonski Brod
  • 15.06.1976.
  • pravnik

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Članstvo u radnim telima

Poslanik nije ni u jednom radnom telu.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 03.11.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, u potpunosti podržavam stav Vlade i stav ministarke Obradović, vezano za neprihvatanje ovog amandman, i to iz više razloga.

Na prvi pogled izgleda logičan predlog da Zaštitnik građana bude neko ko je diplomirani pravnik, ali kada se stvar posmatra malo šire, onda se vidi da je argumentacija Vlade i Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu ipak mnogo šira i da je Vlada bolje sagledala ovu situaciju nego što su to uradili, uz svo dužno poštovanje, podnosioci amandmana.

Pre svega, ono što je važno da se kaže, mi u Srbiji, a tako postupaju i mnoge druge zemlje, instituciju Zaštitnika građana uvodimo putem zakona, dakle, na neki način putem nekog političkog dekreta, ali izvorni Ombudsman, švedski Ombudsman je nastao sasvim slučajno, kao što je sasvim slučajno nastala institucija prvog ministra u Velikoj Britaniji. Dakle, u Švedskoj on nije uveden zakonom, nego slučajno.

U 17. veku Švedska je ratovala sa Rusijom i švedski kralj Karlo je pobegao u Tursku. Pošto nije bio u Švedskoj, odnosno nije bio u svojoj zemlji, on je imenovao čoveka koji ga je zastupao, to je bio njegov poverenik i izvorno, dakle na švedskom jeziku, reč ombudsman ne znači zaštitnik građana, nego poverenik, komesar, predstavnik, neko ko u ime kralja vrši vlast, dok se kralj ne vrati i kada se kralj vratio ombudsman više tu funkciju nije vršio.

Švedska je tek svojim Ustavom iz 1809. godine, dakle posle nekih 100 godina otkako je nastala, ali kažem slučajno, institucija Ombudsmana u Švedskoj usled ratnih prilika, ona ga je normirala kao nekoga ko treba da štiti prava građana od onoga što se u anglosaksonskoj literaturi naziva loša uprava, maladministration, dakle od raznih šikaniranja, nepoštovanja rokova itd.

Ovo što je rekla ministarka Obradović je potpuno tačno. Zaštitnik građana, ma kolika da su mu ovlašćenja, on nema ono suštinsko meritorno ovlašćenje, a to je da poništava upravne akte, ma koliko da su oni nezakoniti. Dakle, može da ukaže organima uprave na nezakonito ili necelishodno postupanje, može da im ukaže na nepoštovanje rokova, može da im ukaže na nepoštovanje prava stranke u upravnom postupku, ali on ne može da donese rešenje kojim poništava upravni akt. To može samo drugostepeni organ uprave, odnosno to može sud u upravnom sporu. U našem slučaju to je Upravni sud.

Zašto je dobro ovo Vladino rešenje da Zaštitnik građana može da bude i neko ko nije pravnik? Zato što se Predlogom zakona ne zabranjuje da diplomirani pravnik bude Zaštitnik građana, nego se omogućava da pored diplomiranog pravnika bude i neko drugi, ali ko ima iskustvo u oblasti zaštite ljudskih prava i sloboda. Imate mnogo primera u svetu zemalja gde su ombudsmani ljudi koji nisu pravnici, ali koji sjajno rade svoj posao, koji su ljudi od autoriteta, koji su vrhunski intelektualci, koji su poznati u javnosti kao ljudi koji su se borili za ljudska prava i slobode, koji su afirmisali principe demokratskog, slobodnog društva i takvi ombudsmani su se pokazali kao mnogo efikasniji nego ljudi koji su naprosto diplomirani pravnici, ali su anonimni za širu javnost. Jer vi kada za Ombudsmana izaberete čoveka koji je poznat svima, koji možda nije diplomirani pravnik, ali je čovek od ogromnog intelektualnog i moralnog autoriteta i digniteta, onda u državnoj upravi imate neku vrstu straha da ne pogreše, jer će imati posla sa takvim jednim čovekom.

Sada mi formalnopravno možemo da kažemo – Ombudsman treba da bude diplomirani pravnik, imenujemo nekog čoveka koji je diplomirani pravnik, koji možda

i nije loš pravnik, ali je potpuno anoniman, nema nikakav autoritet, možda je radio u

nekom organu uprave, ali ga građani ne doživljavaju kao nekoga ko zaista u pravom smislu te reči može da zaštiti ljudska prava i slobode.

Tako da, ovo što je Vlada predložila je dobro. Dakle, Vlada je ostavila mogućnost da se za Zaštitnika građana izabere diplomirani pravnik, ali može da bude i neko ko nije diplomirani pravnik, ali ima takvu vrstu autoriteta, odnosno takvu vrstu harizme ima takve ljudske, moralne i intelektualne kvalitete koji ga čine dostojnim da bude institucija koja se zove u pravom smislu te reči Zaštitnik građana. Dakle, da u praksi bude Zaštitnik građana, a ne samo na papiru.

Mi smo imali jednog, i to je jedan od razloga zašto mislim da vaš amandman ne treba prihvatiti, papirnatog Zaštitnika građana, Sašu Jankovića. Zašto kažem papirnatog? Čovek je ispunjavao ovaj uslov o kojem vi govorite, on je bio diplomirani pravnik. Sada ja pitam sve kolege i koleginice narodne poslanike, a čija ljudska prava je on zaštitio kao diplomirani pravnik? Da li postoji neki građanin Srbije kome je Saša Janković pomogao? Pa Saša Janković je do te mere imao odbojnost prema Narodnoj skupštini, da kada smo se na resornom odboru bavili njegovim izveštajima, on nije hteo da dođe, nego je slao svog zamenika, jer, bože moj, on je veličanstvo, šta on ima da radi u Narodnoj skupštini sa narodnim poslanicima i da ga oni propituju zašto je nešto napisao u izveštaju i da ga pitaju – a izvini, kom građaninu si ti pomogao i u kom konkretnom upravnom postupku?

Čitao sam njegov izveštaj, kao što su čitali i drugi narodni poslanici. Znate čime se on bavio u tim svojim izveštajima, on koji je bio diplomirani pravnik? Zašto je Aleksandar Vučić, na primer, na nekoj konferenciji za novinare rekao to i to, pa zašto je rekao tim tonom, pa zašto se novinaru obratio na način na koji se obratio. Je li to posao Zaštitnika građana? Čovek je potpuno ušao u političku arenu i potpuno zaboravio na svoj posao, a posao mu je bio da štiti prava građana onda kada su ona ugrožena nezakonitim ili necelishodnim postupanjem organa uprave.

Tako da, kada za Zaštitnika građana izaberete diplomiranog pravnika, to vam nije apsolutna garancija da će on dobro da radi svoj posao. Tipičan primer je Saša Janković. Čovek je bio pravnik, ali da li je dobro radio svoj posao Zaštitnika građana? Nije. On je hteo da se sa pozicije Zaštitnika građana, i to je na kraju krajeva i učinio, kandiduje za predsednika Republike. On je svoju poziciju Zaštitnika građana, dakle, državnog organa, to želim posebno da napomenem, često se u javnosti brkaju pojmovi nezavisnih regulatornih tela sa državnim organima, Zaštitnik građana nije nikakvo regulatorno telo, to je državni organ, koji radi svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Saša Janković je hteo da se bavi politikom i ničije ljudsko pravo on nije zaštitio, sem svoje. I jedino što je radio u javnosti kao Zaštitnik građana, to je da promoviše sebe, kao nekoga ko treba da nasledi Aleksandra Vučića. I što je vreme više odmicalo i što su se više približavali predsednički izbori 2017. godine, Saša Janković je sve manje bivao Zaštitnik građana, a sve više bio kandidat opozicije za predsednika Republike.

Tako da imamo jako negativno iskustvo sa ljudima koji su formalno diplomirani pravnici, na poziciji Zaštitnika građana, a u suštini su se pokazali kao čisti politikanti. To se videlo. On kada je izgubio predsedničke izbore, vrlo brzo se povukao i sa pozicije predsednika tog njegovog Pokreta slobodnih građana i njegova sudbina vam je manje-više poznata.

Ima još jedna stvar koja je jako važna, o tome su pričale moje kolege juče. Želim tu temu da stavim na dnevni red i danas. Izgleda logično da je načelnik Generalštaba oficir. Izgleda logično da je načelnik Generalštaba general. Izgleda logično da je načelnik Generalštaba neko ko je najbolji oficir u Vojsci Srbije. To je sve logično. A da li je u praksi bilo tako? Nije.

Imali smo jednog čoveka, koji mislim da u životu nije postrojio vod, a kamoli četu, kamoli bataljon, kamoli brigadu, o korpusu da i ne govorim, vod nije postrojio. Samo zahvaljujući činjenici da ga je protežirao bivši predsednik Republike Boris Tadić on je postao načelnik Generalštaba, pri tome je činove dobijao, po nekoliko činova, u jednoj godini, čovek je postao, ja mislim general potpukovnik, general pukovnik za veoma kratko vreme.

Suštinski on o vojsci nije imao pojma, ali radio je jedan posao koji je za vojsku, koji je za odbrambenu moć Republike Srbije bio jako štetan. On je uništio našu vojsku, skoro je uništio, ostali su neki patrljci od vojske Srbije sve dok ministar odbrane nije postao Aleksandar Vučić 2012. godine i sve dok u narednim godinama nismo počeli da nabavljamo najsavremenije naoružanje i sada vojska Srbije predstavlja jednu respektabilnu vojnu silu kaja naravno, nema nameru bilo koga da napada, ali može da odbrani državu Srbiju i može da odbrani srpski narod od agresije u zemljama bivše Jugoslavije u kojima on živi, a u nekima od tih zemalja položaj i srpskog naroda je danas izuzetno, izuzetno težak.

Govorim o Zdravku Ponošu. Čovek je bio general i sada formalno posmatrano ispunjava uslove da bude načelnik Generalštaba. Mislim da je to bio najgori načelnik Generalštaba u modernoj istoriji srpske vojske. Ne znam da li postoji čovek koji je naneo više štete sopstvenoj vojsci kojoj je bio operativni komandant, vrhovni komandant je uvek predsednik Republike, ali on je kao načelnik Generalštaba, operativni komandant celokupne vojne sile, ja ne znam da li je bio neko lošiji od njega na tako važnoj poziciji.

Isti vam je slučaj i sada sa Zaštitnikom građana. Ne znači, ako je neko diplomirani pravnik da je po definiciji neko ko će u praksi dobro da se snađe sa zaštitom ljudskih prava, posebno kada je u pitanju rad organa državne uprave. To smo isto imali i u vojsci Srbije.

Juče je televizija N1, to slobodno mogu da kažem slagala građane Srbije, oni su to onako mimikrijski nazvali, jedan poslanik SNS rekao za Zdravka Ponoša da je bio loš načelnik Generalštaba vojske Srbije i da je uništio vojsku Srbije. Zašto kažem da su slagali? Zato što to nije prvo rekao poslanik SNS, mislim na Uglješu Mrdića. On je juče postavljao poslaničko pitanje, pa nisu hteli da kažu njegovo ime, ali je iz konteksta bilo jasno da se mislilo na kolegu Uglješu Mrdića koji je rekao da je Zdravko Ponoš uništio vojsku Srbije. I onda televizija N1 brutalno slaže građane Srbije i kaže – e to je rekao jedan poslanik SNS. On to jeste rekao, ali postoji jedan čovek koji je to rekao pre njega, a to je čovek koji je do juče bio u stranci Vuka Jeremića, Nikola Jovanović. To su zaboravili da kažu građanima Srbije.

Ako iko poznaje Vuka Jeremića i ako iko poznaje Zdravka Ponoša pa valjda ih poznaje čovek koji im je do juče bio najbliži saradnik, ali televizija N1 u svom dobrom maniru da obmanjuje građane Srbije i da 24 sata vodi kampanju protiv predsednika Republike, protiv Vlade Srbije, protiv SNS je prećutala samo taj jedan mali detalj, da je o Zdravku Ponošu, kao uništitelju vojske Srbije govorio prvi Nikola Jovanović i rekao još nešto, rekao je nešto što Uglješa Mrdić nije rekao, a što baca novo svetlo i na Vuka Jeremića i na Zdravka Ponoša, rekao je – kakva je to stranka desnog centra, kako se predstavlja Narodna stranka Vuka Jeremića koja se otvoreno zalaže za ulazak Srbije u NATO pakt? Kakav je to desni centar?

Čovek je otvoreno rekao da se Vuk Jeremić i Zdravko Ponoš zalažu za ulazak Srbije u NATO pakt. I ne leži vraže, Zdravko Ponoš, mislim toliko o njegovoj političkoj pameti i inteligenciji, potvrdi sve to što je Nikola Jovanović rekao. On čovek javno u medijima kaže – mi planiramo da dođemo na vlast tako što ćemo lepo da zamolimo Amerikance da nas dovedu na vlast.

Koja je cena toga? Ja mislim koleginice Paunović da vam je to sasvim jasno, cena toga je da se odreknemo Kosova i Metohije, da se odreknemo Republike Srpske, da prestanemo da radimo na jačanju vojske Srbije. To je cena koju ćemo svi mi morati da platimo, ako nekim slučajem Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš, Dragan Đilas i cela ta družina dođu u poziciju ne da osvoje vlast, nego da se primaknu vlasti. Evo, to je njihov scenario, da ih neko drugi instalira ovde na vlasti, a oni će naravno da odrađuju sve one poslove koje su u interesu neke od velikih sila.

Mi smo taj scenario gledali, taj film su građani Srbije već gledali, ali sa tom pričom je završeno 2012. godine. Nadam se da na sledećim izborima koji će biti na proleće građani Srbije neće dozvoliti da se na vlast vrate isti oni koji su nam radili sve ove stvari poput Vuka Jeremiće, poput Zdravka Ponoša, poput Dragana Đilasa i njima sličnih.

Rekao sam neki dan, kada smo potpisivali sporazum sa ovih sedam opozicionih stranaka sa kojima smo vodili dijalog bez posredovanja stranaca, rekao sam nešto što na prvi pogled izgleda neverovatno, a to je da će izbori za SNS sledeće godine i predsednički i vanredni parlamentarni i izbori za Skupštinu grada Beograda, biti veoma teški. Izgleda neverovatno u trenutku kada SNS, sada po najnovijim istraživanjima javnog mnjenja ima oko 58% podrške građana Srbije, ali nemojte zaboraviti činjenicu da je opozicija, tako bar oni kažu za sebe, dobro organizovana, da imaju sjajne kandidate, da imaju sjajne intelektualce koji ih podržavaju, da imaju pomoć iz inostranstva i ono što svi građani Srbije vide, imaju mnogo više para od nas. Pa, Dragan Đilas ima sada na svom računu, privatnom računu više para nego cela SNS, on jedan čovek kao pojedinac, kao fizičko lice.

Tako da će ti izbori sledeće godine biti za SNS veoma teški. Oni imaju u svojim rukama i medije. Mi to 2012. godine nismo imali, nismo imali ni ranije. Pazite, oni sada u svojim rukama imaju većinu elektronskih medija, većinu štampanih medija, prisutni su na Instagramu, prisutni su na Tviteru, prisutni su na Fejsbuku, što je sve legitimno, ali to razvejava njihove laži o tome da su medijski diskriminisani. Pa, ne, većina medija radi za Dragana Đilasa, većina medija radi za Vuka Jeremića, većina medija radi za Zdravka Ponoša i većina medija radi protiv Aleksandra Vučića, protiv Vlade Srbije, protiv svega onoga što smo svi zajedno i mi poslanici, i vi iz Vlade uradili od 2012. godine do sada.

Do koje mere su ti ljudi beskrupulozni? Pa, to se videlo juče na konferenciji za novinare. Kada Vlada Srbije promoviše vakcinaciju, kada promovišemo mere koje treba da spreče širenje pandemije, napada na televizija N1 kako ugrožavamo ljudska prava i slobode. Juče predsednica Vlade kaže na konferencija za novinare – pa, vi sa N1 televizije ste rekli da ne treba građane vakcinisati sa tom trećom, tzv. buster dozom vakcina. Kaže, Žaklina Tatalović u sred Vlade Srbije premijerki da laže. Dobro, rekla je da laže i premijerka pokaže vest sa televizije N1 gde se kaže, kako ono beše, nije uvek treća sreća u smislu nije treća doza vakcine sigurna garancija da nećete dobiti ovu opaku bolest.

Da nismo uveli mere, da nismo obezbedili vakcine, onda bi nas napadali, gde su vam vakcine, a što ne uvodite mere, ljudi umiru, ljudi se razboljevaju.

Sećate se na početku pandemije šta su rekli - kakve kineske vakcine, kakve ruske vakcine, pa to nama ne treba, treba isključivo da nabavljamo vakcine iz EU. Ovim što su članovi EU, dobili su vakcinu otprilike u proseku šest meseci sa zakašnjenjem u odnosu na nas koji nismo članovi EU. Da smo slušali Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Ponoša i te takozvane eksperte lekare, koji bi da leče ljude lekovima za životinje, pa pitanje je kada bi počela vakcinacija u Srbiji.

Imate još primer, kada formalno na poziciji imate diplomiranog pravnika, a on smišljeno radi protiv svoje države. To želim da podsetim građane Srbije. Jel znate ko je dao ideju Vuku Jeremiću koji nije diplomirani pravnik? On kaže da je magistar fizike, ali ne zna Drugi Njutnov zakon, tako da je veliko pitanje da li je uopšte magistar fizike, ali recimo da jeste.

Ideju Vuku Jeremiću da postavi, odnosno da traži savetodavno mišljenje od Međunarodnog suda pravde da li je deklaracija takozvane skupštine republike Kosovo iz februara 2008. godine, o proglašenju nezavisnosti, u skladu sa međunarodnim pravom ili ne? Tu ideju mu je dao diplomirani pravnik Borko Stefanović. On je rekao Vuku Jeremiću, a u to vreme je bio politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, to vam je otprilike zamenik ministra, da se prevede na jezik običnih ljudi, dakle, on je rekao Vuku Jeremiću - hajde da se obratimo Međunarodnom sudu pravde, a znao je, morao je da zna kao diplomirani pravnik, morao je da zna kao čovek koji je došao iz sveta diplomatije, da sudije u Međunarodnom sudu pravde glasaju shodno stavu svoje države o nekom pitanju. Uzmete spisak sudija Međunarodnog suda pravde, uzmete spisak država koje su priznale nezavisnost Kosova, tu je politička matematika jasna. Unapred se znalo kakva će biti odluka Međunarodnog suda pravde i, nažalost, bila je negativna za Republiku Srbiju. Međunarodni sud pravde je rekao da deklaracija o proglašenju nezavisnog Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Ko je za to kriv? Pa, jedan pravni ekspert Borko Stefanović i Vuk Jeremić koji ga je poslušao. Zašto su oni to uradili? Zato što hteli, zato što oni Kosovo posmatraju kao balast, kao teret, kao problem. Šta će nam taj teret? Mi treba da uživamo u životu.

Videli ste prepisku između Vuka Jeremića i Roćena - e jesi obezbedio 25 soba, ne obezbedio sam 26, e super, evo dolazimo, j smo majku u Srbiji i Crnoj Gori. To je bila ta Đukanovićeva i Tadićeva diplomatija u vreme Srbije i Crne Gore. I onda su hteli da skinu teret, kako oni kažu za Kosovo i Metohiju, sa svojih leđa i sa leđa Srbije i onda su to prebacili na Međunarodni sud pravde. Onda su rekli - pa da, evo, mi se borimo za Kosovo, ali šta sada da radimo kada je Međunarodni sud pravde rekao da to nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom i napravili državi Srbiji, Vladi Srbije i predsedniku Republike Aleksandru Vučiću, grdan problem, jer sada gde god na nekom međunarodnom forumu iznesete problem Kosova i Metohije, Albanci i njihovi mentori vam mašu, kao crvenom maramom, odlukom, odnosno savetodavnim mišljenje Međunarodnog suda pravde da proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije 2008. godine nije bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Tako da, gospođo Obradović, podržavam vaš stav. Ne mora Ombudsman da bude diplomirani pravnik. Nije to nikakva garancija da će on biti dobar zaštitnik ljudskih prava i sloboda, ali mora da bude pošten čovek, mora da bude čovek od autoriteta, mora da bude čovek od integriteta, mora da bude čovek koji se neće baviti dnevnom, a pogotovo ne stranačkom politikom i kome će interesi građana i interesi države, jer on je državni organ, nije nezavisno regulatorno telo, biti preči od svega ostalog.

Četrnaesto vanredno zasedanje , 21.09.2021.

Zahvaljujem se, gospodine predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština je u ovom sazivu u decembru prošle godine usvojila Kodeks ponašanja narodnih poslanika. To može svima nama da služi za pohvalu, zato što smo se uvrstili u red onih evropskih država kojih nema tako mnogo koje pored Zakona o Narodnoj skupštini ili Zakona o parlamentu i Poslovnika o radu parlamenta imaju još jedan akt koji ima za cilj da podigne na jedan viši nivo političke kulture rad u parlamentu. To je jedan akt koji se uobičajeno zove Kodeks.

Mi smo ga usvojili krajem prošle godine. U međuvremenu smo imali u više navrata priliku da ga primenjujemo na sednici nadležnog odbora, a to je Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja. On se u praksi pokazao kao jedan dobar akt, kao jedan dobar dokument, koji može u jednoj velikoj meri da upristoji rad Narodne skupštine, da političku kulturu svih nas narodnih poslanika, ali i svih onih koji na bilo koji drugi način učestvuju u političkom i u javnom životu Republike Srbije podigne na jedan viši nivo.

Kada smo usvajali Kodeks prošle godine, onda smo rekli da nam je cilj, jedan od glavnih ciljeva da bez obzira na sve naše političke razlike koje postoje, ne mislim samo u ovom aktuelnom sazivu parlamenta, nego uopšte na političkoj sceni Srbije, doživljavamo tako da u onome drugome ko ne misli isto kao i mi gledamo samo političkog neistomišljenika, samo političkog suparnika, ali nikako političkog neprijatelja, jer mislim da je u Srbiji bilo previše političkih neprijateljstava. Mnogo smo energije potrošili na međusobne sukobe, skoro do istrebljenja.

Mislim da je zaista došlo krajnje vreme da se politički život u Srbiji podigne na taj nivo da možemo da se razlikujemo, da možemo da budemo različiti po mnogim pitanjima, ali da jedni druge uvažavamo, da se ponašamo dostojanstveno i u parlamentu i van parlamenta i da o Narodnoj skupštini Republike Srbije i domaćoj i međunarodnoj javnosti pošaljemo jednu mnogo bolju sliku.

Nažalost, iz mnogobrojnih razloga, i to nije slučaj od pre mesec dana ili od pre godinu dana, već duži niz godina postoji jedan trend da se o Narodnoj skupštini govori i piše na najgori mogući način, da se predstavlja u javnosti da u Narodnoj skupštini sede loši ljudi, da sede nevaspitani, nepristojni ljudi, ljudi koji su skloni korupciji, a ja tvrdim da to nije tačno. Tvrdim da ogromna većina narodnih poslanika, ne samo iz ovog saziva, nego i iz ranijih saziva Narodne skupštine, su normalni, civilizovani i pristojni ljudi, a da političke razlike postoje, ali da one nikako nisu razlog da se međusobno vređamo, omalovažavamo, napadamo na ličnoj osnovi, a pogotovo ne da diramo ono što je svakom čoveku najsvetije, a to su porodica i članovi njegove porodice.

Opet kažem, nažalost, svedoci smo činjenice d se u Srbiji danas to ne poštuje, pre svega kada je u pitanju porodica predsednika Republike. Vrlo često napadi na Aleksandra Vučića i članove njegove porodice dolaze od strane ljudi koji su nekada bili narodni poslanici, koji su nekada sedeli ovde zajedno sa nama.

Jedan od ciljeva zašto donosimo, odnosno zašto menjamo Kodeks ponašanja narodnih poslanika je i taj da učinimo jedan dodatni napor kako bi civilizovali rad parlamenta i kako bi tu ružnu sliku o parlamentu koja se stvara godinama, nekad sa razlogom, a nekad bez razloga, konačno razbili i kako bismo poslali poruku da je Narodna skupština predstavništvo, najviše predstavništvo svih građana Republike Srbije i da narodni poslanici koji ovde sede imaju pravo da se razlikuju, imaju pravo na različito mišljenje, ali imamo svi jednu jedinu zajedničku obavezu, a to je da na najbolji mogući način, a to između ostalog znači i na jedan kulturan, pristojan, civilizovan način, zastupamo sve građane Republike Srbije.

Da se vratim na ono što sam već rekao, nakon usvajanja Kodeksa, mi smo vrlo brzo došli u situaciju da ga primenjujemo. U principu, Kodeks ponašanja narodnih poslanika se pokazao kao jedan dobar akt koji je pokazao da može da doprinese kvalitetnijem radu Narodne skupštine, koji može da doprinese podizanju nivoa političke kulture u Republici Srbiji, ali isto tako je konstatovano da postoji određeni prostor da se Kodeks ponašanja narodnih poslanika popravi.

Mi smo u proteklih nekoliko meseci dobili sa dve strane neke veoma važne sugestije i to korisne sugestije u kom pravcu da idu izmene Kodeksa ponašanja narodnih poslanika. Pre svega, dobili smo vrlo korisne sugestije od strane eksperata iz GREKO-a. To je organizacija država Evrope za borbu protiv korupcije, koji su nam ukazali na određene tehničke i normativne nedostatke Kodeksa koji smo usvojili u decembru prošle godine.

S druge strane, dobili smo veoma, veoma korisne sugestije od strane Misije OEBS-a u Republici Srbiji. Ovom prilikom želim zaista da se zahvalim gospodinu Janu Bratuu, šefu Misije OEBS-a u Republici Srbiji, sa kojim sam imao prilike u više navrata da razgovaram i koji se pokazao kao iskren i dobronameran prijatelj Republike Srbije i koji je u ovaj proces izmena Kodeksa, zajedno sa nama, ušao iz najboljih, najprijatljskijih mogućih motiva da nam pomogne da Kodeks bude takav da više niko kada ga sad usvojimo na njega više ne može da stavi bilo kakvu ozbiljniju primedbu.

Mi smo se ponašali, kad kažem mi, mislim na ljude iz Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja. Ovom prilikom želim da se zahvalim sekretaru Odbora, gospođi Svetlani Dedić. Želim da se zahvalim pomoćniku generalnog sekretara Radetu Vujoviću i želim da se zahvalim kolegama iz Vlade Republike Srbije, iz Agencije za sprečavanje korupcije, koji su zajedno sa nama radili na ovim izmenama i dopunama i koji su uložili jedan veliki napor da se za jedno veoma kratko vreme dođe do ovih izmena i dopuna koje će u velikoj meri da poprave akt koji smo usvojili prošle godine.

Suština ovih izmena je u tome da smo veću pažnju posvetili etičkoj komisiji, tako što smo uveli nove članove od 23a do 23z. Sad ovaj deo mog izlaganja biće malo birokratski, ali prosto, moram tako da nastupim da bismo ljudima objasnili u čemu se sastoje ove izmene.

Dakle, propisali smo sastav komisije, zatim, ovlašćene predlagače za izbor članove komisije, postupak za odabir kandidata i postupak za predlaganje članove komisije Narodnoj skupštini.

Članom 23a smo predvideli da komisiju čine tri predstavnika, odnosno tri redovna profesora sa univerziteta u Republici Srbiji, a da dva člana etičke komisije čine predstavnici službe Narodne skupštine.

Kada su u pitanju članovi komisije iz reda fakultetskog osoblja, u pitanju je Filozofski fakultet u Beogradu, u Novom Sadu, Nišu, Filozofski fakultet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici i državni fakultet u Novom Pazaru – departman za filozofiju. Predvideli smo da fakulteti predlažu po jednog kandidata, a da izbor kandidata vrši telo koje je sastavljeno od tri člana odbora Narodne skupštine u čijem delokrugu rada je obrazovanje i nauka.

Članom 23v propisali smo kriterijume za izbor članova komisije iz reda fakultetskih nastavnika i, kao što ćete videti, ti kriterijumi su vrlo strogi. Između ostalog, nastavnici moraju da imaju dovoljno bodova tzv. impakt faktora, a to je H-indeksa „Gugl akademika“ iz oblasti etike, morala ili moralnog razvoja i dokaz o ovim bodovima fakulteti moraju da dostave nadležnom odboru uz biografiju kandidata.

Što se tiče državnih službenika koji su članovi etičke komisije, oni takođe moraju da ispune visoke standarde, a to je da poseduju visoko obrazovanje, dakle, da su fakultetski obrazovani iz oblasti društveno-humanističkih nauka i da imaju najmanje zvanje samostalnog savetnika. Telo koje vrši izbor kandidata za članove komisije iz reda državnih službenika u službi predlaže dva kandidata sa najvećim brojem bodova koji su postignuti na testu znanja iz oblasti etike i integriteta i taj predlog se dostavlja nadležnom odboru.

Članom 23đ smo propisali, odnosno predvideli da Narodna skupština donosi odluku o obrazovanju komisije za etiku na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja.

Članom 23e propisani su razlozi za prestanak mandata člana komisije, kao i obaveza tela koje vrši izbor kandidata za člana komisije da otpočnu postupak izbora novih kandidata tri meseca pre isteka mandata komisije. U slučaju da mandat člana komisije prestane pre isteka vremena na koje je izabran telo koje vrši izbor kandidata dužno je da u roku od 30 dana od dana nastupanja razloga otpočne postupak za izbor novog člana komisije.

Članom 23ž propisani su razlozi i postupak razrešenja člana komisije, a članom 23z propisano je da komisija donosi pravilnik o radu, da ima sekretara koga određuje generalni sekretar Narodne skupštine i da članovi i sekretar imaju pravo na nadoknadu za svoj rad, a čiju visinu određuje Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja.

Takođe, predvideli smo da, i to je jedna važna novina, možda i suštinska, pored formiranja ove etičke komisije, Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja ima obavezu da pre donošenja odluke o eventualnoj, povredi kodeksa pribavi mišljenje etičke komisije koja nije obavezujuća za Odbor, ali se to mišljenje objavljuje na internet stranici Narodne skupštine, kao i konačna odluka Administrativnog odbora.

Ono što je takođe važno da se kaže, članom 6. uvedene su novčane kazne za kršenje kodeksa. Kao što vam je poznato, poštovane kolege, mi smo do sada imali dve vrste sankcija za kršenje Kodeksa. To su bile opomena i javna opomena. Sada smo pored opomene i javne opomene predvideli i novčanu kaznu, kao jedno dodatno sredstvo, uslovno rečeno, pritiska na narodne poslanike da poštuju odredbe ovog Kodeksa.

Neko će možda da kaže da je to suviše strogo, da za tim nije bilo potrebe, ali imajte u vidu jednu činjenicu. Ovo je akt koji se ne donosi samo zbog ovog saziva Narodne skupštine, koji je pomalo specifičan zato što, sem jedne poslaničke grupe i jednog samostalnog poslanika, praktično svi drugi su deo skupštinske većine. Mi moramo da se pripremimo i za onu drugu situaciju koja će možda doći već sledeće godine, a to je da će struktura parlamenta biti mnogo složenija nego što je sada i moramo da se pripremimo za situaciju kada će rasprave u Narodnoj skupštini bi mnogo burnije, mnogo žučnije, mnogo temperamentnije, nego što su rasprave koje se vode u ovom sazivu Narodne skupštine. Ako mislite da novčana kazna nije neophodna, razmislite samo kakav je bio prethodni saziv Narodne skupštine i razmislite o tome kakav može da bude budući saziv Narodne skupštine.

Naravno, nije cilj Kodeksa da on bude akt kažnjavanja bilo koga ili akt kažnjavanja Narodnih poslanika koji su se javili za reč, ali nemili događaji iz prošlog saziva, otvorene uvrede, pretnje, fizički napadi na predsednicu Narodne skupštine, na kolegu Marijana Rističevića, unošenje predmeta kojima nije mesto u sali Narodne skupštine, kao što su kamen, kao što su tambura, odnosno gitara itd, čupanje mikrofona, nam govore o tome da postoje i oni ljudi koji su izabrani za narodne poslanike, a koji ne da ne poseduju političku, nego ne poseduju elementarnu ličnu kulturu. Zbog takvih narodnih poslanika, a takvi su uvek bili u apsolutnoj manjini, mislim da će oni biti u manjini i u budućem sazivu Narodne skupštine, predviđena je, kao krajnja mogućnost za kršenje Kodeksa, i novčana kazna.

Mislim da svi narodni poslanici mogu da budu ponosni na činjenicu da smo na ovaj način, donošenjem Kodeksa ponašanja narodnih poslanika, ne samo unapredili rad Narodne skupštine, ne samo podigli nivo političke kulture u Narodnoj skupštini, ne samo što smo Narodnu skupštinu učinili otvorenijom za javnost, nego smo na ovaj način pomogli i predsedniku Republike i Vladi Republike Srbije na tom putu koji nije jednostavan, a koji se zove punopravno članstvo Srbije u EU.

Bez obzira na sve prepreke i bez obzira na sve teškoće koje stoje na tom putu, a kojeg smo mi i te kako svesni, mi ne želimo da odustanemo od toga da Srbija jednoga dana postane punopravni član EU. Mi ne želimo da postanemo bilo kakav član EU. Mi želimo da postanemo takav član EU koji između ostalog ima parlament koji može da služi za ponos svim građanima Republike Srbije, bez obzira na njihovu političku orijentaciju i da budemo jedan parlament na koga će moći da se ugledaju i naše kolege iz drugih evropskih zemalja.

Želim da vas podsetim da je Srbija, nakon sticanja nezavisnosti 1878. godine, odnosno nakon što je priznata njena nezavisnost na Berlinskom kongresu, bila država koja je susednim državama služila kao ugled, kao primer jedne dobro uređene države. Postoji jedna izjava rumunskog kralja Karola I iz osamdesetih godina 19. veka koji je rekao – ja bih želeo da od Rumunije napravim Srbiju.

Dakle, nekada smo bili, još krajem 19. veka, dobro uređena država na koju su druge države i te kako mogle da se ugledaju i kada je u pitanju njen politički sistem i kada je u pitanju njen pravni sistem, ali i kada je u pitanju stepen njenog ekonomskog razvoja. Situacija u kojoj se danas nalazi Republika Srbija je manje više slična toj situaciji od pre više od 100 godina.

Danas je Srbija država na koju mnoge države u regionu mogu da se ugledaju, pa između ostalog i po tome što imamo Kodeks ponašanja narodnih poslanika, a neke države koje su u EU ga nemaju.

Recimo, Hrvatski sabor nema Kodeks ponašanja, a Hrvatska je članica EU, a upravo nam sa te adrese vrlo često stižu vrlo zlonamerne kritike na politiku koju vodi predsednik Republike, koju vodi Vlada Republike Srbije.

Primer smo za ugled i kada je u pitanju ekonomski razvoj, jer smo od države koja je do pre nekoliko godina praktično bila insolventna, kako bi pravnici rekli, odnosno bila nesposobna za plaćanje dospelih obaveza, postali smo država koja iz godine u godinu povećava svoj BDP, koja ima sve više investicija, sve više novih radnih mesta, sve manji broj nezaposlenih i postajemo država koja definitivno predstavlja lidera u ovom delu Evrope, država koja je po mnogo čemu pretekla i naše susede koji su, neki od 2007. godine, neki od 2013. godine, punopravni članovi EU.

Ono što želim da kažem na samom kraju, to je da se u međuvremenu na Predlog izmena i dopuna Kodeksa ponašanja narodnih poslanika pristigla dva amandmana, koje je podneo moj uvaženi kolega, Dejan Kesar. Amandmani su zaista dobri.

Želim da se zahvalim kolegi Kesaru, koji je kao jedan dobar pravnik, sa izoštrenom pravničkom logikom, primetio da tekst izmena i dopuna Kodeksa može da bude još bolji. Predložio je ta dva amandmana.

Ja ću te amandmane sa zadovoljstvom da prihvatim i kada prihvatimo ta dva amandmana i kada konačno usvojimo izmene i dopune Kodeksa u četvrtak, mislim da svi možemo da kažemo da smo uradili jedan dobar posao i za Narodnu skupštinu, ne samo u ovom Sazivu, nego i za neke sledeće sazive, ali da smo uradili i dobar posao za Republiku Srbiju i da smo dali svoj doprinos u naporima koje čine predsednik Republike i Vlada Republike Srbije, da se svrstamo u red onih država koje su punopravne članice EU.

Zahvaljujem se na pažnji.

Četrnaesto vanredno zasedanje , 21.09.2021.

Zahvaljujem.

Javio sam se kao predstavnik predlagača.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega koji je govorio pre mene je u stvari uradio ono za šta optužuje nas, a on je taj koji srbuje iz Beograda, on je taj koji bi iz Beograda da brani Srbe na Kosovu i Metohiji, on je taj koji bi da iz Beograda proglašava Miroslava Lajčaka za personu non gratu, ali sve je to iz Beograda.

On je taj koji bi da kaže da je KFOR opet iz Beograda okupator na Kosovu i Metohiji, a poziva se na Rezoluciju 1244, kao što se poziva inače država Srbija na tu Rezoluciju. Po toj Rezoluciji 1244 KFOR nije okupator na Kosovu i Metohiji, nego je to vojna misija pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija.

Sad se ovde postavlja suštinsko pitanje - da li treba da uđemo u sukob sa celim svetom ili treba da radimo ono što radi predsednik Republike već skoro treći dan, a to je da mudro, hladne glave, racionalno donosi odluke koje su, s jedne strane u najboljem interesu Republike Srbije kao države, a sa druge strane u interesu srpskog naroda koga je na Kosovu i Metohiji, nažalost, sve manje i manje.

Ono što smo čuli od kolege koji je govorio pre mene je jedna politika nacionalnog avanturizma, jedna politika olakog davanja obećanja i jedna politika koja nema nikakve odgovornosti prema državi i prema narodu.

Mi smo tu politiku iskusili već mnogo puta kroz istoriju. Mi smo tu politiku iskusili i 2008. i 2011. godine. Kolega je izgleda na to zaboravio.

Godine 2008. oni koji nas danas optužuju za izdaju Kosova i Metohije, kada su Albanci doneli Deklaraciju o proglašenju nezavisnosti, predsednik Republike Boris Tadić je pobegao u Rumuniju, tobože u službenu posetu Rumuniji, baš na dan kada su 17. februara 2008. godine Albanci proglasili tzv. republiku Kosovo, a Vlada Republike Srbije, to je bila inače druga Vlada, ako se ne varam, Vojislava Koštunice koju je i kolega podržavao, je donela dve strateški važne odluke za državu Srbiju i za srpski narod na Kosovu i Metohiji, proterala je dva ambasadora, crnogorskog i makedonskog.

Zašto tada niste proglasili ljude iz EU za persone non grata? Zašto tada niste proglasili komandanta KFOR-a za personu non grata? Zašto tada niste proglasili Ketrin Ešton za personu non grata? Zašto niste proglasili Oli Rena? Sada sam već i zaboravio kako su se zvali evropski zvaničnici u to vreme, nego ste se 2021. godine setili kako bi Aleksandar Vučić trebao da proglasi Miroslava Lajčaka za perosnu non grata. Dobro, hajde, proglasićemo ga za personu non gratu, ali kažite mi šta je vaša alternativa za rešavanje aktuelne situacije na Kosovu i Metohiji? Alternative nema. Alternativa je u Skupštini Srbije - ja sam Srbin, svi ostali ste izdajnici i kada izađem iz Skupštine baš me briga i za Kosovo i Metohiju i za narod koji dole živi i kako će da prelazi administrativnu liniju i tako dalje, a Aleksandar Vučić ostaje sa tim problemom i kada se ova sednica završi, kao što je sa tim problemom živeo dva dana pre nego što ste vi uopšte saznali da tamo neki problem postoji, jer on je za taj problem saznao prvi i odmah je reagovao, ali nije reagovao na ovaj način na koji vi hoćete da država reaguje, da propadne sve. Ne, mi hoćemo da država Srbija ostane stabilna, a da istovremeno imamo efikasno rešenje za situaciju koja trenutno postoji na Kosovu i Metohiji.

Sada, što se tiče drugog dela vašeg izlaganja, ja nisam najsigurniji baš da li ste vi nastupili kao narodni poslanik ili kao advokat i nisam siguran da li ste se vratili na ono vaše izvorno ideološko opredeljenje, a to je opredeljenje Dimitrija LJotića da Narodna skupština treba da bude staleška, pa da ovde sede advokati, učitelji, profesori, lekari, zemljoradnici i tako dalje, a ne narodni poslanici koji predstavljaju ceo narod? Ja mislim da ste se vi vratili vašim korenima i sada ste nastupili kao advokat, ali hajde što ste nastupili kao advokat, morate i vi od nečega da živite, nemam ja ništa protiv toga, ja razumem da je to vaša primarna profesija, ali vi ste potpuno pogrešno citirali mišljenje Vrhovnog kasacionog suda vezano za tzv. bankarske provizije, odnosno, drugim rečima, za tzv. troškove obrade kredita.

Znači, stav Vrhovnog kasacionog suda uopšte ne glasi tako kao što ste ga vi izneli, nego vi i tu i na toj temi pokušavate da poentirate tako što plašite narod, tako što plašite građane. To su radili i neki pre vas, ali to je loša strategija. To su pokušali da urade ljudi iz Demokratske stranke, pa je Demokratska stranka propala, to je pokušao da uradi i Boško Obradović, pa je propao i to su mnogi pokušavali da urade. Sada vi plašite narod kako je navodno Vučić sluga stranih bankara koji će da opljačkaju građane Srbije.

Ko je uništio domaće banke? Da li je uništila Vlada Aleksandra Vučića? Ne, uništili su neki koji su vladali do 2012. godine. Da li je Vučić doveo strane banke na srpsko finansijsko tržište? Ne, doveli su ih neki drugi, ali smo mi bili ti koji smo doneli zakone kojima smo jasno propisali pravila šta banke u Srbiji smeju da rade, a šta ne smeju da rade.

Do tada je u Srbiji, što se tiče finansijskog kapitala, vladalo stanje divljeg kapitalizma. Banke su radile šta su htele. Da ne govorimo o jednom drugom problemu koga ste vi prećutali, a to je da je država ili Autonomna pokrajina formirala banke koje su trebale da budu razvojne ali samo za Demokratsku stranku, ne za građane.

Sećate se jedne banke iz Novog Sada koja je služila za finansiranje Demokratske stranke kada god dođe izborna kampanja. I onda se pojave gospoda iz Demokratske stranke, naravno sad Demokratska stranka se raspršila u više agregatnih stanja, ali svi su oni potekli iz Demokratske stranke. Slušam neki dan Dragana Đilasa, pa Janka Veselinovića, pa više ne znam ni kog sve tzv. lidera opozicije, kaže – a vi kupujete glasove naroda, pa zato SNS pobeđuje na izborima, a oni izmislili kupovinu glasova, oni izmislili finansiranje izbora preko Fonda za kapitalna ulaganja, preko Razvojne banke Vojvodine, preko ko zna kakvih sve finansijskih institucija…

(Marijan Rističević: Tesla banka.)

Pa ste otišli korak dalje, pa je Bojan Pajtić, evo, podseća me kolega Ristićević, osnovao Tesla banku u Zagrebu, da se vlasti ne dosete, pa da iz Zagreba finansira kampanju Demokratske stranke ovde u Srbiji i vi ste sve to znali, sve ste vi to u svoje vreme podržavali i onda se pojavite 2021. godine, sve smo zaboravili, ništa se tu nije desilo, Aleksandar Vučić radi za okupatora, služite se… Navodno ste antikomunista, a služite se rečnikom OZNA-e. Mi smo izdajnici, saradnici okupatora. Šta smo još? Sa kojim okupatorom mi to sarađujemo? Ko je nas okupirao? Da li radimo apsolutno sve što je moguće da sačuvamo mir u Srbiji, da sačuvamo mir za Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji?

Vi kažete da je u duhu Dana nacionalne zastave i nacionalnog jedinstva da zaratimo sa celimo svetom, da proglasimo Miroslava Lajčaka za personu non gratu i ne znam ni ja šta da uradimo. A da li znate ko je tako razmišljao? LJudi poput vas 27. marta 1941. godine – daj da izvršimo vojni puč, da oborimo Vladu, sada ćemo mi da pokažemo Hitleru koliko smo jaki. I, šta su uradili? Seli ljudi lepo u nekoliko aviona, otišli najpre u Atinu, iz Atine u Jerusalim, iz Jerusalima u Kairo, iz Kaira u London i celo vreme rata proveli u Londonu. Barut nisu omirisali. Tako biste i vi, tako bi i Dragan Đilas, tako bi i Vuk Jeremić, tako bi i mnogi drugi - rat, hajmo da jurišamo na Kosovo i Metohiju, izdajnici, sarađujete sa okupatorom.

Niko od vas neće da mrdne iz Beograda, apsolutno niko, a problemi sa kojima se danas suočavamo nemaju nikakve veze sa Briselskim sporazumom. Te probleme vam je napravio znate ko? Ovaj što je promenio ime, Borislav Borko Stefanović, Vuk Jeremić. Vuk Jeremić je bio ministar inostranih poslova. Borko Stefanović je bio, u to vreme se to zvalo, direktor Ministarstva spoljnih poslova. On je parafirao i potpisao sve sporazume od kojih nama danas trnu zubi. Dakle, oni su to uradili. Nije to uradio Aleksandar Vučić Briselskim sporazumom.

Briselski sporazum je dobar za Srbe zato što predviđa zajednicu srpskih opština, a ona nije formirana ne krivicom Aleksandra Vučića, nego krivicom nerazumnih ljudi u Prištini koji ovim što rade čine medveđu uslugu i svom sopstvenom narodu, Albancima koji žive na Kosovu i Metohiji, jer će Albanci na Kosovu i Metohiji, ako se nastavi ova zategnuta situacija, da trpe teške ekonomske posledice zbog protivmera države Srbije, ali tako vam je to kada na drugoj strani imate nerazumne ljude. Zato je dobro da Srbija ima Aleksandra Vučića, a ne ljude koji razmišljaju poput mog uvaženog kolege.

Sada, zamislite da imate nerazumne ljude… Em imate nerazumne ljude u Prištini, em imate nerazumne ljude u Beogradu. Pa, to vam je haos na pomolu. To je opšti raspad sistema na Balkanu, ali dobro je što mi imamo predsednika Republike koji je sušta suprotnost ovim usijanim glavama u Prištini i što ne reaguje na način kako ga vi savetujete, avanturistički, nego je čovek stavio prst na čelo, dobro razmislio i dobro razmišlja šta treba da se uradi, pa da se sačuvaju interesi države Srbije i da se sačuva miran život i miran dan i mirna noć za Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji.

A što se tiče vaših klijenata, pošto ste advokat, nemam ništa protiv da ih zastupate pred sudom, da naplaćujete svoje troškove i da ih branite od tih mrskih banaka, ali bilo bi dobro i bilo bi korektno, bilo bi u skladu sa advokatskom etikom da makar taj stav, odnosno mišljenje Vrhovnog kasacionog suda saopštite u Skupštini Srbije onako kako ono zaista glasi, jer ono nema nikakve veze sa onim što ste vi rekli.

Treće vanredno zasedanje , 25.02.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje nadležnim organima u Republici Srbiji, šta će da preduzmu da se licu pravde privede Naser Orić, koji je u periodu od 1992. do 1995. godine, sa svojim oružanim formacijama, izvršio teške pokolje srpskog stanovništva u Podrinju i ubio oko 3.500 Srba, pretežno, većinom žena, dece i staraca? Svedoci koji su preživeli njegove masakre svedoče da je nekim ljudima na živo vadio oči, a da je jednog čoveka zaklao.

Tom čoveku je suđeno u Haškom tribunalu i osuđen je na neku beznačajnu kaznu zatvora od, ako se ne varam, godinu dana i sada je slobodan građanin Bosne i Hercegovine, učestvuje u televizijskim emisijama i optužuje Republiku Srbiju za agresiju na Bosnu i Hercegovinu.

Ono što želim da kažem zbog građana Srbije, zbog građana Srbije koji su i srpske i bošnjačke nacionalnosti, za one Srbe koji su, nažalost, bili očigledno patološki tipovi, kakvih je bilo na svim ratnim stranama i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i za zločine u Prijedoru i u Omarskoj i Keletermu i Štrpcima i u Sjeverinu, počinitelji su osuđeni.

Nebojša Ranisavljević, koji je organizovao zločin u Štrpcima, osuđen je od suda u Bijelom Polju na kaznu zatvora od 15 godina. Milan Lukić, komandant paravojne formacije Osvetnici, za zločin u Sjeverinu osuđen je od suda u Beogradu na 20 godina zatvora, a nakon toga mu se sudilo u Haškom tribunalu.

Ovde je bilo reči o filmu „Dara iz Jasenovca“ i data je minuta ćutanja za žrtve Jasenovca, ali čini mi se ne čistog srca, nego sa namerom da se zločin u Jasenovcu izjednači sa zločinima u Prijedoru, u Foči, u Sjeverinu i u Štrpcima.

Kao što vidite, za sve ove srpske zločine, Srbi su osuđeni. A, ja sada pitam, ne znam da li da pitam Republiku Srbiju ili da pitam istorijsku pravdu, a šta je sa Alijom Izetbegovićem, za čije vladavine je pobijeno preko 10.000 Srba u mestu Kazani kod Sarajeva, na Trebeviću, gde su im mačetama odsecali glave?

Šta je sa onima koji su BiH doveli odred mudžahedina El Mudžahid? Imate televizijske snimke kako jedan pripadnik tog odreda oštri sekiru i nakon toga se vidi odrubljena glava zarobljenog srpskog vojnika. Niko im nije sudio.

Gospodin koji je govorio pre mene, iz stranke Demokratske akcije Sandžaka, pričao je o Jasenovcu.

Ja ga pitam, kad ga već tek toliko bole žrtve iz Jasenovca, da li zna da je ruci pravde umakao i Ante Pavelić i Vjekoslav Luburić? Andriju Artukovića su doveli 1986. godine u Zagreb da umre u svojoj domovini. Dinka Šakića su doveli u Zagreb 1998. godine da umre u svojoj domovini. Nebrojeni ustaški koljači, ne samo iz Jasenovca, ustaški koljači iz BiH, umakli su ruci pravde.

Da li treba da vas podsećam šta je uradila Francetićeva Crna legija, kada je vodila operacije i protiv partizana i protiv četnika početkom 1942. godine, kakve je zločine počinila na samoj reci Drini? Da nije bilo generala Nedića, kakav god da je bio, pale bi još na hiljade srpskih glava. On ih je spasao od ustaškog noža.

Da li treba da vas podsećam na zločine i da li se iko izvinio Srbima za zločine koje je počinila SS divizija tzv. handžar divizija, koja je formirana 1943. godine, a koja je počinila najteže moguće zločine nad Srbima u BiH? Jel se neko izvinio Srbima zbog toga što je Ante Pavelić formirao tri pukovnije, kako ih je on zvao, 369, 373. i 392. koje je poslao na Istočni front, da se bore protiv Crvene armije, pa kad su se vratili sa Istočnog fronta, onda su ubijali decu sa Kozare, onda su učestvovali u svim nemačkim ofanzivama na Neretvi, na Sutjesci, pa čak i ovde u Srbiji?

Ne znam da li vam je poznato, u jesen 1942. godine, goneći potpukovnika Dragutina Keserovića, jednog od najistaknutijih Mihailovićevih komandanata, pored Nemaca, Bugara, učestvovali su i pripadnici te famozne 369. vražije divizije Ante Pavelića. Draža Mihailović poslao je telegram predsedniku Vlade Slobodanu Jovanoviću u London i rekao – znači, sad Hrvati ubijaju Srbe i u Srbiji, nije im dovoljno što ubijaju u NDH.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 02.10.2018.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega na početku želim da demantujem ono što je rekao Đorđe Vukadinović da je Ana Brnabić u nedavnoj poseti UN nije spominjala Rezoluciju 1244. Dakle, predsednica Vlade Ana Brnabić je na forumu koji se održavao u okviru UN u NJujorku u forumu „Akcija za mir“ izričito tražila da se misija UNMIK-a ne smanjuje ni u broju članova ni u trajanju mandata.

Ovo govorim zbog građana Srbije da ne bi ostala neistina da predsednica Vlade u UN nije spominjala Rezoluciju 1244 i misiju UN na Kosovu i Metohiji.

Ono što želim da pitam jeste, odnosno moje pitanje je upućeno DRI, a vezano je za izjavu Rodoljuba Šabića, lažnog Poverenika za informacije od javnog značaja, koji iz dana u dan sve više pokazuje svoje pravo političko lice. Naime, on je, iako je nekada bio perjanica DOS 2001, 2002. godine kao potpredsednik Narodne skupštine, pa se odjednom pretvorio u nekakvog nezavisnog državnog organa, on je pre nekoliko dana, tačnije 26. septembra 2018. godine za list „Danas“ koji je poznat po objektivnom pisanju o Aleksandru Vučiću i SNS, izneo čitav niz neistina.

Rekao je da je na njegov poziv DRI došla u njegovu službu Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti i informacije od javnog značaja, da je sačinila izveštaj, da je taj izveštaj objavljen na zvaničnom sajtu DRI i da je državni revizor konstatovao da sam ja kao predsednik poslaničke grupe SNS slagao da je Rodoljub Šabić za svoja službena putovanja potrošio milion i 350 hiljada dinara. Istovremeno je mene optužio da sam ja, i kaže „Martinovićevi poslanici“. Ovde nema ni jednog „Martinovićevog posalnika“, osim poslanika SNS, da su dakle „Martinovićevi poslanici“ potrošili 150 miliona dinara ili u evrima milion zarez dvadeset sedam miliona evra.

Onda je nastavio dalje u svom uobičajenom maniru, kako smo mi iz SNS botovi, da mu pretimo metkom u glavu, nožem, da ga prostački vređamo, da smo plasirali neverovatnu vest da je davao informacije nekakvim tajnim službama, a istovremeno želim da podsetim građane Srbije da je taj isti Rodoljub Šabić mog kolegu Marijana Rističevića nazvao „lažljivim lupežom“, samo zato što ga je pitao da li je tačno da je od Britanske ambasade on i tadašnji Zaštitnik građana, Saša Janković, dobio 80 hiljada funti, za šta se kasnije ispostavilo da je potpuno tačno?

Dakle, želim da pitam DRI, prvo, da li je došla u službu Poverenika, na zahtev Poverenika, ili je došla po sopstvenoj inicijativi, po redovnom programu koji DRI ima za pregled poslovanja svih državnih organa, pa i Poverenika za informacije od javnog značaja? Da li je tačno da je Rodoljub Šabić za svoja službena putovanja potrošio 1.350.000 dinara ili je u pitanja neka druga brojka? I, pitam DRI - da li je na svojoj zvaničnoj veb prezentaciji objavila konačan izveštaj o reviziji poslovanja gospodina Rodoljuba Šabića i njegovih saradnika?

Takođe, pitam Rodoljuba Šabića, kao državnog organa, za koga znam da nije nezavisan, da otvoreno radi protiv svoje države, da otvoreno radi protiv njenih interesa, da otvoreno radi protiv interesa naših obaveštajnih službi, kada će prestati sa takvim aktivnostima, zato što on platu ne prima od tih stranih obaveštajnih službi, nego iz budžeta Republike Srbije?

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 03.04.2018.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a tiče se odgovornosti predstavnika bivšeg režima od Zorana Živkovića do Mirka Cvetkovića za stanje na Aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu i za ekonomsko devastiranje grada Niša.

Naime, da bih podsetio građane Srbije, aerodrom Niš otvoren je 1986. godine, kada je osnovan kao društveno preduzeće na republičkom nivou. Godine 1999. aerodrom u Nišu je bombardovan, nakon čega je obnovljen sredstvima donacije norveške vlade, 2002. godine postaje javno preduzeće, a 2003. godine obnovljen je saobraćaj na ovom aerodromu. Od oktobra 2003. godine do 2010. godine praktično je samo JAT leteo i ovaj aerodrom je služio kao alternativni aerodrom za Aerodrom „Nikola Tesla“ i ostale aerodrome u regionu.

Vlada Srbije, na čelu sa Mirkom Cvetkovićem, 2010. godine stavlja grad Niš u dužničko ropstvo, prenoseći vlasništvo nad aerodromom na grad Niš, uz obaveze koje se mere milijardama dinara. Zoran Živković, koji ovih dana najviše ustaje protiv odluke grada Niša, bio je gradonačelnik Niša, a posle i premijer i nikad nije pokrenuo inicijativu da vlasništvo nad aerodromom Niš bude preneto sa nivoa Republike na grad Niš.

Grad Niš ni danas nije u stanju, a posebno nije bilo u stanju 2010. godine da izdvaja sredstva za normalno funkcionisanje ovog aerodroma. Ukupne obaveze koje je grad Niš 2010. godine preuzeo po osnovu ugovora koji je zaključen između Ministarstva odbrane i grada Niša iznose ukupno: prenos 158 hektara zemljišta Vojsci Srbije na teritoriji grada Niša, 32 stana za pripadnike Vojske, 21% od buduće ukupno izgrađene površine stambenog prostora na lokaciji kasarne „Bubanjski heroji“ oko 20,8 miliona evra i u periodu od 2010. godine do danas u Vojsci Srbije je predato 32 stana ukupne vrednosti dva miliona evra i svega nepunih šest hektara zemlje vrednosti od 55 hiljada evra.

Posebno želim da istaknem da je u godinama 2010, 2011, 2012. i 2013. godine, dakle, za četiri godine, izdvojeno 3,6 miliona evra direktnih subvencija iz sredstava grada Niša, i to „Montenegro erlajnsu“ 2,7 miliona evra i „Vind džetu“ skoro milion evra, a sve da bi aerodrom Niš uopšte mogao da funkcioniše. Osim toga, direktne subvencije iz sredstava grada Niša i Aerodroma „Nikola Tesla“ u istom periodu su data u iznosu od oko četiri miliona evra.

Sve prethodno navedeno je odraz neodgovorne politike rukovodstva grada Niša do 2012. godine i neodgovornog davanja sredstava, što je jedan od uzroka koji su doveli grad Niš u ogroman budžetski deficit.

Od 2014. godine do danas broj putnika zahvaljujući subvencijama i pomoći Vlade Republike Srbije porastao je od 1335, koliko je iznosio, do današnjih 331.582 putnika. U istom periodu, ukupna pomoć grada Niša za aerodrom Niš iznosi 2,2 miliona evra kroz investicije, kroz program pomoći i pomoć finanisijskoj likvidnosti. U istom periodu, investicije Republike Srbije u aerodrom Niš iznose 3,6 miliona evra, i to u zemaljsku radio-navigacionu opremu, obezbeđivanje rentgena za kontrolu putnika, prtljaga i predimenzionisanih paketa i pratećih vozila koji služe za aerodromske svrhe.

Potreba za novim investicijama iskazana od strane samog aerodroma Niš i Razvojne agencije JUB iznosi punih 20 miliona evra do 2021. godine i svima je jasno da grad Niš te investicije ne može da obezbedi. U pitanju su sledeće investicije: toranj kontrole leta - 10 miliona evra, oprema za sletanje u uslovima magle i ograničene vidljivosti - dva miliona evra, proširenje terminalne zgrade – 3,5 miliona evra, nova oprema – tri miliona evra, i prilazna svetla za kategoriju – jedan, jedan i po milion evra.

Prema dugoročnom planu poslovne strategije i razvoja JP aerodrom Niš za period od 2021. godine do 2026. godine neophodne su značajne kapitalne investicije za rehabilitaciju poletno sletne staze, proširenje platforme za koje planiraju da apliciraju za bespovratna sredstva iz međunarodnih i nacionalnih fondova u iznosu od oko 7,25 miliona evra.

(Predsedavajući: Molim vas da privodite kraju.)

Evo, završavam.

U ovom trenutku, potpuno je neizvesno da li će takva vrsta sredstava biti dostupna, što znači da Republika Srbija mora da pripremi sredstva u budžetu i za ovu investiciju kako bi se ostvario prognozirani saobraćaj od 774 hiljade putnika do 2027. godine.

Dakle, ponavljam, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture o tome koja je odgovornost bivšeg režima od Zorana Živkovića do Mirka Cvetkovića zbog ogromne štete koju su naneli Aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu i samom gradu Nišu?

Imovinska karta

(Beograd, 24.10.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Predsednik Skupštine Opštine Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 26.11.2013 - 10.06.2016.
Predsednik nadzornog odbora Galenika a.d. Javni Mesečno 64830.00 RSD 28.02.2013 - 15.05.2014.
Predsednik upravnog odbora Agencija za privatizaciju Republika Mesečno 54000.00 RSD 05.04.2013 - 22.05.2014.
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 70000.00 RSD 01.10.2012 -
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 60000.00 RSD 01.10.2012 -
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 19000.00 RSD 01.10.2012 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 03.06.2016 -
Odbornik Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 20.05.2012 - 10.06.2016.
Odbornik Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 10.06.2016 -
- Visoka medicinska škola strukovnih studija, Ćuprija (Nastava) Javni Mesečno 60000.00 RSD 01.10.2018 -