ALEKSANDAR MARTINOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1976. godine u Slavonskom Brodu. Živi u Rumi.

Diplomirao je 1999. godine, a 2003. i magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Zaposlen je od 2001. godine na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. U septembru 2012. godine izabran je u zvanje docenta za uži naučnu oblast Javnopravnu (predmet Upravno pravo).

Bio je predsednik Gradskog odbora Srpske radikalne stranke u Rumi, zamenik generalnog sekretara, član Centralne otadžbinske uprave i Predsedničkog kolegijuma Srpske radikalne stranke. U aprilu 2010. godine postavljen je za potpredsednika SRS-a, a 2007. godine izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije na listi Srpske radikalne stranke. Bio je član Odbora za ustavna pitanja, Zakonodavnog i Administrativnog odbora. Obavljao je i funkciju zamenika šefa poslaničke grupe SRS.

Nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora 2012. godine na kojima Srpska radikalna stranka nije uspela da pređe cenzus Martinović se povukao sa funkcija nezadovoljan stanjem u stranci. Nakon povlačenja, 4. jula 2012. godine postaje član Srpske napredne stranke.

Obavljao je funkciju predsednika Upravnog odbora Agencije za privatizaciju i Nadzornog odbora Galenike, sa kojih se povukao maja 2014. godine.

Bio je predsednik Skupštine opštine Ruma. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora, marta 2014. godine izabran je i za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije na listi Srpske napredne stranke. U tom sazivu bio je predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.

Na izborima 2016. izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Srbije i odbornika u SO Ruma, a zatim postavljen i na funkcije šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke u obe skupštine. U XI sazivu bio je član Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i predsednik Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja.

Aleksandar Martinović je zajedno sa Sandrom Božić iz Srpske napredne stranke stupio u trodnevni štrajk glađu 10. maja, a kao razlog naveli su nereagovanje tužilaštva i sudstva na nasilničko ponašanje Boška Obradovića.

Na parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine našao se na 20. poziciji na listi “Aleksandar Vučić - Za našu decu” i ponovo dobio mandat narodnog poslanika.

Govori engleski i nemački jezik.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 13:08

Osnovne informacije

  • Srpska radikalna stranka
  • Ruma
  • Slavonski Brod
  • 15.06.1976.
  • pravnik

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Članstvo u radnim telima

Poslanik nije ni u jednom radnom telu.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 01.04.2021.

Hvala vam, gospođo Kovač.

Pošto me je gospodin Milićević pomenuo, želim samo da dam jednu malu dopunu, odnosno jedan osvrt na njegovo izlaganje.

Ima mnogo stavova vezanih za ono što se dešavalo u Srebrenici u julu 1995. godine, ali ja ću vas, gospodine Milićeviću, da podsetim na jedan presretnuti telefonski razgovor koji je korišćen kao materijal u Haškom tribunalu protiv Slobodana Miloševića.

Reč je o razgovoru koji je tajno sniman, verovatno od neke zapadne obaveštajne službe, u maju mesecu 1996. godine. Znači, maj 1996. godine. Razgovor je vođen između Slobodana Miloševića, koji se u tom momentu, kada je razgovor vođen, nalazio u Dobanovcima i Ratka Mladića, koji se u to vreme nalazio verovatno na Palama.

U tom razgovoru Slobodan Milošević kaže generalu Mladiću da se desio neki zločin nad civilima u Srebrenici i Ratko Mladić mu kaže - nad kakvim civilima u Srebrenici, a Milošević kaže - ne, ne u Srebrenici, na nekoj farmi tamo. To su reči koje stoje u transkriptu tog razgovora. Mislio je verovatno na farmu u selu Kravice.

Dalje mu Mladić kaže - nijedan civil nije ubijen ni na farmi, u Kravici, niti u Srebrenici, ja sam, kaže, citiram ono što je Mladić rekao u tom razgovoru, nadam se da mi ovo neće niko zameriti, jer ovo je bio tajni razgovor, ali pošto je objavljen i pošto je korišćen u procesu u Haškom tribunalu, on više nije tajni, tako da o njemu može slobodno da se govori. Mladić kaže - ja sam sa njima, dakle, sa predstavnicima Muslimana koji su ostali u Srebrenici, koji se nisu povukli sa delovima 28. divizije armije Bosne i Hercegovine ka Tuzli. Kaže - ja sam sa njima ugovor potpisao gde oni da dođu i ko je došao na čekpoint bio je spašen, a oni koji su poginuli, poginuli su u proboju prema Tuzli zato što su mnogi uletali u minska polja, a jedan deo bivših boraca 28. divizije armije Bosne i Hercegovine, kojom je komandovao Naser Orić, koji je, pazite, u aprilu 1995. godine napustio Srebrenicu. Znači, on je u aprilu 1995. godine, po nalogu političkog vođstva u Sarajevu, napustio Srebrenicu, znajući verovatno kakav je plan između Alije Izetbegovića i Bila Klintona, vezan za davanje povoda NATO paktu da dejstvuje po položajima Vojske Republike Srpske zbog navodnog genocida u Srebrenici.

Kaže Mladić dalje u tom razgovoru - uletali su u minska polja i kaže - da li ste čuli ono dete šta priča, kako su se muslimanski borci između sebe ubijali, jer je jedan deo muslimanskih boraca bio za to da se predaju Vojsci Republike Srpske, a jedan deo je bio za to da se probijaju dalje prema Tuzli i u tom njihovom međusobnom sukobu došlo je do otvaranja vatre.

Ima još jedan detalj, a to je Haški tribunal pokušao da sakrije. Ja sam do tog detalja došao sasvim slučajno i o tome sam govorio u Narodnoj skupštini kada je, na jedan veliki pritisak Borisa Tadića, Narodna skupština izglasala tu famoznu deklaraciju, odnosno Rezoluciju o Srebrenici. Na internet stranici NATO pakta, taj podatak je kasnije izbrisan, iz jula meseca 1995. godine stajao je podatak, kažem kasnije je taj podatak izbrisan zato što nije išao u prilog NATO alijansi, a taj podatak govori da je tih dana, kada se kolona muslimanskih vojnika probijala prema Tuzli, NATO pakt delovao iz vazduha po položajima vojske Republike Srpske, a budući da su položaji vojske Republike Srpske bili skoro celom dužinom od Srebrenice ka Tuzli, velika je verovatnoća da je jedan veliki broj muslimanskih vojnika stradao upravo od NATO bombi.

Zašto ovo sve govorim? Zato što je slučaj Srebrenice veoma veoma komplikovan i najlakše je reći - u Srebrenici se desio genocid ili se nije desio genocid. U Srebrenici se nesumnjivo desio zločin, ali ono što je ključno pitanje - ko je inspirator i ko je nalogodavac tog zločina? I na kraju krajeva, kao kod svakog zločina, kome zločin ide u korist?

Da li je zločin u to vreme išao u korist Republike Srpske? Apsolutno ne. Iz ovog razgovora Mladića i Miloševića se vidi da Mladić pojma nije imao za streljanje zarobljenih muslimanskih vojnika u Kravici. Znači, on za to nije znao. U maju 1996. godine on ubeđuje Miloševića da apsolutno nije bilo nikakvog streljanja, nego da su muslimani gubili živote probijajući se ka Tuzli, i da je on sa njima potpisao ugovor u prisustvu predstavnika holandskog bataljona UNPROFOR-a u Potočarima, mesto gde muslimani treba da dođu zato što je jedan deo muslimana, odnosno žena i dece, ali i muškaraca koji su pristali da polože oružje, jedan deo muslimana je autobusima prevezen u Tuzlu, a jedan deo u Kladanj.

Iz tog razgovora se vidi da Ratko Mladić blage veze nije imao sa onim što se u Srebrenici i oko Srebrenice dešavalo, a tiče se streljanja određenog broja zarobljenih pripadnika 28. divizije armije BiH.

Ovo kažem ne zbog toga što želim bilo koga da opravdam, ne želim da opravdam bilo kakav zločin, tamo se zločin sigurno desio. Da li se desio zločin tih razmera da je streljano preko 8.000 hiljada ljudi? U to baš nisam siguran zato što španski forenzičari govore o mnogo manjim brojkama, ali na kraju krajeva, kada je u pitanju zločin, nije stvar u matematici i nije stvar u prebrojavanju, zločin je zločin, pa da li ste ubili jednog čoveka, 100, hiljadu, osam hiljada, deset hiljada itd, nije suština u tome, ali je suština u nečem drugom. Da su postojali politički inspiratori onoga što se desilo u Srebrenici, kao što su postojali politički inspiratori i za ulicu Vase Miskina, kao što su postojali inspiratori i za Markala jedan, kao što su postojali inspiratori i za Markale 2 i kao što su, na kraju krajeva, postojali inspiratori za Račak, jer ono što se dešavalo na prostorima BiH i bivše Jugoslavije nije nešto novo u evropskoj istoriji.

Sećate se kada je Nemačka napala Poljsku 1. septembra 1939. godine. Hitler je izašao sa saopštenjem da su Poljaci napali nemačku patrolu, pa su onda Nemci uzvratili tako što su svom snagom jurnuli na Poljsku, a budući da je prethodno Hitler imao postignut dogovor sa Staljinom Poljska je podeljena između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Dakle, u istoriji se vrlo često traži povod za vojnu intervenciju. To što nevini ljudi to plaćaju svojim životima, to nažalost samo potvrđuje Hegelovu tezu iz njegove „Filozofije istorije“ da ljudska istorija nije tlo sreće, nego da su periodi sreće u njoj prazni listovi.

Ono što svi mi treba da naučimo iz te naše kolektivne tragedije, ne samo koja se desila u Srebrenici, nego uopšte na prostorima bivše Jugoslavije, to je da pokušamo naše međusobne razlike da prevaziđemo. Ako ni na koji drugi način ne možemo, onda makar tako da se više međusobno ne ubijamo i da se međusobno ne istrebljujemo.

Ono što možemo da izvučemo kao pouku, i mi Srbi i muslimani, odnosno Bošnjaci, a to je da je ključna, po meni, neka se ljudi ko hoće, ali to je moje lično mišljenje, ključna greška je napravljena onoga momenta kada su Bošnjaci, odnosno muslimani u BiH svoju političku sudbinu vezali za Hrvate. Hrvati su ih namagarčili. Pozvali su ih na referendum da se BiH otcepi od Jugoslavije, ne zato što su želeli dobro muslimanima, nego zato što su sledili Tuđmanovu ideju da je BiH stara hrvatska zemlja i onda je prvi korak trebao da bude otcepljenje od Jugoslavije, a drugi korak pripajanje BiH Hrvatskoj. O tome vam govori činjenica je hrvatska vojska konstantno bila prisutna u BiH od 1992. do 1995. godine, što je takođe jedna, što bi rekao pokojni Tuđman, znakovita činjenica da je Hrvatsko veće odbrane obrazovano 18. novembra 1991. godine. Znači, i Hrvatska zajednica Herceg-Bosna, koja je navodno formirana po tadašnjem Ustavu BiH kao zajednica opština zapadne Hercegovine, formirana je 18. novembra 1991. godine na dan kada je JNA ušla u Vukovar.

Sad neka mi neko kaže da je sve to slučajno i nije bilo nikakvog plana. I te kako je postojao plan, ali se nadam da su i Srbi i Bošnjaci naučili nešto iz te kolektivne tragedije, a to je da se više međusobno ne mrze, da se više međusobno ne ubijaju, nego da misle svojom glavom, da radimo svi zajedno na trajnoj slozi Srba i Bošnjaka i da sledimo politiku Aleksandra Vučića, a to je pomirenje na ovim prostorima i stalno pružena ruka i BiH i Bošnjacima. Kada kažem Bošnjacima, mislim i na Bošnjake u BiH, ali i na naše Bošnjake koji žive ovde u Srbiji. Zahvaljujem se, gospođo Kovač, što sam malo prekoračio vreme.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 01.04.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da usijavam atmosferu na ovu veoma, veoma bolnu temu, ali pošto smatram i gospodina Fehratovića jednim intelektualcem, mislim da je red da razmenimo i neke argumente koji su istorijske prirode.

Navešću dvojicu Bošnjaka koji su javno progovorili o tome da je zločin u Srebrenici organizovao Alija Izetbegović u koordinaciji sa Amerikancima. Jedan se zove Ibran Mustafić, a drugi se zove Hakija Meholjić. Hakija Meholjić je bio šef policije u Srebrenici u vreme ratnih dešavanja, od 1992. do 1995. godine i on svedoči o tome da je njega i Nasera Orića Alija Izetbegović pozvao na sastanak u Sarajevo i da im je saopštio, citiram njegove reči - Amerikanci mi nude da četnici uđu u Srebrenicu i da pobiju 5.000 ljudi, a da će nakon toga oni iz vazduha da dejstvuju po srpskim položajima i onda mu je Meholjić rekao - pa, da li ste vi normalan čovek da pošaljete na klanje 5.000 ljudi, ako ih šaljete na klanje, onda idite na klanje zajedno sa njima. I on je napustio taj sastanak.

Drugi svedok koji govorio o režiranom zločinu u Srebrenici je Ibran Mustafić koji je u vreme rata u BiH bio predsednik IO Skupštine opštine Srebrenica i koji je napisao knjigu "Planirani haos". On je trebao da svedoči po pozivu, odnosno trebao je da bude svedok tužilaštva BiH u postupku protiv Nasera Orića. Međutim sudsko veće ga je isteralo iz sudnice pre nego što je počeo sa svedočenjem i onda se on obratio ispred suda medijima. Ibran Mustafić je praktično ponovio ono što je izjavio Hakija Meholjić i ustvari ono što su manje, više svi znali u političkom Sarajevu.

Znači, Ibran Mustafić je potvrdio da je Alija Izetbegović svesno prepustio Srebrenicu vojsci Republike Srpske i da je neko izrežirao streljanje određenog broja muslimanskih vojnika i da je to onda bio povod da se dejstvuje po položajima vojske Republike Srpke i posle toga je kao što znate, gospodine Fehratoviću, usledila mislimansko-hrvatska ofanziva ne samo u oblasti Srebrenice, nego je usledila ofanziva na celokupnoj teritoriji BiH, uz sadejstvo hrvatske vojske, pa je tako u septembru 1995. godine postojala opasnost da u ruke hratsko muslimanske koalicije padne i sama Banjaluka.

Hoću da vam kažem da je tražen povod da NATO interveniše u BiH i da se Republika Srpska sa nekih 70 i nešto posto teritorije, koliko je u tom momentu držala vojska Republike Srpske svede na onih 49% koji su postojali i u planu Vens Ovenovom i koji su kasnije potpisani i u Dejtonu, kao onaj procenat teritorije BiH koji pripada Republici Srpskoj.

Tako da, stvari oko Srebrenice nisu baš tako jednostavne kao što se nekima na prvi pogled čine, a samo još hoću da vas ispravim mislim da se niste dobro pozvali na jednu međunarodnu instituciju. Nije u pitanju Međunarodni sud pravde, nego Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i termin i genocid se u stvari spominje u jednoj presudi protiv generala Krstića, komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, ali se u toj presudi kaže – desio se genocid u Srebrenici, ali za njega nije odgovorna Savezna Republika Jugoslavija. E sad, kako se došlo do te presude generalu Krstiću to je sad već jako, jako dugačka priča, da ne ulazimo sad u to, ali hoću da vam kažem da postoje svedočenja Bošnjaka koji teško optužuju Aliju Izetbegovića za ono što se desilo u Srebrnici.

Mislim da nad ovim ne treba da se radujemo ni mi Srbi, ni vi Bošnjaci, nego prosto treba dobro da razmislimo da politiku vodimo na malo drugačiji način i da nam se više ovakve stvari ne dešavaju. Previše je mrtvih glava i na srpskoj i na bošnjačkoj strani. Mislim da je vreme da se okrenemo budućnosti, da se okrenemo saradnji, ekonomskom razvoju, da pomažemo jedni drugima i kao što smo videli predsednik Vučić je i svojim odlaskom u Srebrenicu 2015. godine, kada je pokušan atentat i ubistvo nad njim, ali i ovih dana kada nesebično deli vakcine i BiH i Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, ja mislim da je otvorio jedno novo poglavlje u našoj balkanskoj istoriji, a to je da balkanski narodi treba da se okrenu sebi i da shvate da bližih prijatelja mi jedni od drugih nemamo i ova epidemija je pokazala da u kriznim situacijama svako pre svega misli na sebe.

Na žalost, EU je pokazala da ih baš briga i za Srbe i za Bošnjake i za Crnogorce i za Muslimane. Najvažniji su oni sami sebi. Kad su oni najvažniji sami sebi što bi onda mi, balkanski narodi, smatrali da nam je bilo ko bliži, nego mi koji živimo na ovim prostorima.

Dakle, hajde i mi malo da se ponašamo kao što se ponašaju malo neki pametniji, mudriji evropski narodi i da ne tražimo prijatelje po belom svetu, nego da shvatimo da su prijatelji u stvari oni koji žive zajedno sa nama.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 01.04.2021.

Samo jedna rečenica.

Ima jedan stih kod Borhesa koji kaže – samo se jedan čovek rodi na zemlji, samo jedan čovek je umro. Sve ostalo čista je statistika, sabiranje je nemoguće.

Dakle, ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene je dokaz više da srpski parlament nije onako crn kao što je predstavljen u izveštaju, odnosno u Rezoluciji Evropskog parlamenta. Nije onako crn kao što ga svakog dana predstavlja Dragan Đilas na svojim medijima.

Srpski parlament je mesto u kome svaki građanin Republike Srbije može da vidi i da svedoči da zajedno mogu da rade na dobrobiti Srba i Bošnjaka ljudi koji imaju različito mišljenje o onome što se desilo u prošlosti, ali isto tako imaju zajedničku viziju o tome šta i na koji način treba da radimo u budućnosti.

Ja vam se zahvaljujem gospođo Kovač što ste omogućili ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene, i zahvaljujem se gospodinu Fehratoviću zato što smo pokazali da, bez obzira na naše razlike i na naše različito viđenje prošlosti, možemo i mi Srbi i vi Bošnjaci da radimo na dobrobit jednog i drugog naroda, ali isto tako i na dobrobit boljih odnosa Srbije i BiH.

Treće vanredno zasedanje , 25.02.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje nadležnim organima u Republici Srbiji, šta će da preduzmu da se licu pravde privede Naser Orić, koji je u periodu od 1992. do 1995. godine, sa svojim oružanim formacijama, izvršio teške pokolje srpskog stanovništva u Podrinju i ubio oko 3.500 Srba, pretežno, većinom žena, dece i staraca? Svedoci koji su preživeli njegove masakre svedoče da je nekim ljudima na živo vadio oči, a da je jednog čoveka zaklao.

Tom čoveku je suđeno u Haškom tribunalu i osuđen je na neku beznačajnu kaznu zatvora od, ako se ne varam, godinu dana i sada je slobodan građanin Bosne i Hercegovine, učestvuje u televizijskim emisijama i optužuje Republiku Srbiju za agresiju na Bosnu i Hercegovinu.

Ono što želim da kažem zbog građana Srbije, zbog građana Srbije koji su i srpske i bošnjačke nacionalnosti, za one Srbe koji su, nažalost, bili očigledno patološki tipovi, kakvih je bilo na svim ratnim stranama i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i za zločine u Prijedoru i u Omarskoj i Keletermu i Štrpcima i u Sjeverinu, počinitelji su osuđeni.

Nebojša Ranisavljević, koji je organizovao zločin u Štrpcima, osuđen je od suda u Bijelom Polju na kaznu zatvora od 15 godina. Milan Lukić, komandant paravojne formacije Osvetnici, za zločin u Sjeverinu osuđen je od suda u Beogradu na 20 godina zatvora, a nakon toga mu se sudilo u Haškom tribunalu.

Ovde je bilo reči o filmu „Dara iz Jasenovca“ i data je minuta ćutanja za žrtve Jasenovca, ali čini mi se ne čistog srca, nego sa namerom da se zločin u Jasenovcu izjednači sa zločinima u Prijedoru, u Foči, u Sjeverinu i u Štrpcima.

Kao što vidite, za sve ove srpske zločine, Srbi su osuđeni. A, ja sada pitam, ne znam da li da pitam Republiku Srbiju ili da pitam istorijsku pravdu, a šta je sa Alijom Izetbegovićem, za čije vladavine je pobijeno preko 10.000 Srba u mestu Kazani kod Sarajeva, na Trebeviću, gde su im mačetama odsecali glave?

Šta je sa onima koji su BiH doveli odred mudžahedina El Mudžahid? Imate televizijske snimke kako jedan pripadnik tog odreda oštri sekiru i nakon toga se vidi odrubljena glava zarobljenog srpskog vojnika. Niko im nije sudio.

Gospodin koji je govorio pre mene, iz stranke Demokratske akcije Sandžaka, pričao je o Jasenovcu.

Ja ga pitam, kad ga već tek toliko bole žrtve iz Jasenovca, da li zna da je ruci pravde umakao i Ante Pavelić i Vjekoslav Luburić? Andriju Artukovića su doveli 1986. godine u Zagreb da umre u svojoj domovini. Dinka Šakića su doveli u Zagreb 1998. godine da umre u svojoj domovini. Nebrojeni ustaški koljači, ne samo iz Jasenovca, ustaški koljači iz BiH, umakli su ruci pravde.

Da li treba da vas podsećam šta je uradila Francetićeva Crna legija, kada je vodila operacije i protiv partizana i protiv četnika početkom 1942. godine, kakve je zločine počinila na samoj reci Drini? Da nije bilo generala Nedića, kakav god da je bio, pale bi još na hiljade srpskih glava. On ih je spasao od ustaškog noža.

Da li treba da vas podsećam na zločine i da li se iko izvinio Srbima za zločine koje je počinila SS divizija tzv. handžar divizija, koja je formirana 1943. godine, a koja je počinila najteže moguće zločine nad Srbima u BiH? Jel se neko izvinio Srbima zbog toga što je Ante Pavelić formirao tri pukovnije, kako ih je on zvao, 369, 373. i 392. koje je poslao na Istočni front, da se bore protiv Crvene armije, pa kad su se vratili sa Istočnog fronta, onda su ubijali decu sa Kozare, onda su učestvovali u svim nemačkim ofanzivama na Neretvi, na Sutjesci, pa čak i ovde u Srbiji?

Ne znam da li vam je poznato, u jesen 1942. godine, goneći potpukovnika Dragutina Keserovića, jednog od najistaknutijih Mihailovićevih komandanata, pored Nemaca, Bugara, učestvovali su i pripadnici te famozne 369. vražije divizije Ante Pavelića. Draža Mihailović poslao je telegram predsedniku Vlade Slobodanu Jovanoviću u London i rekao – znači, sad Hrvati ubijaju Srbe i u Srbiji, nije im dovoljno što ubijaju u NDH.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 02.10.2018.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega na početku želim da demantujem ono što je rekao Đorđe Vukadinović da je Ana Brnabić u nedavnoj poseti UN nije spominjala Rezoluciju 1244. Dakle, predsednica Vlade Ana Brnabić je na forumu koji se održavao u okviru UN u NJujorku u forumu „Akcija za mir“ izričito tražila da se misija UNMIK-a ne smanjuje ni u broju članova ni u trajanju mandata.

Ovo govorim zbog građana Srbije da ne bi ostala neistina da predsednica Vlade u UN nije spominjala Rezoluciju 1244 i misiju UN na Kosovu i Metohiji.

Ono što želim da pitam jeste, odnosno moje pitanje je upućeno DRI, a vezano je za izjavu Rodoljuba Šabića, lažnog Poverenika za informacije od javnog značaja, koji iz dana u dan sve više pokazuje svoje pravo političko lice. Naime, on je, iako je nekada bio perjanica DOS 2001, 2002. godine kao potpredsednik Narodne skupštine, pa se odjednom pretvorio u nekakvog nezavisnog državnog organa, on je pre nekoliko dana, tačnije 26. septembra 2018. godine za list „Danas“ koji je poznat po objektivnom pisanju o Aleksandru Vučiću i SNS, izneo čitav niz neistina.

Rekao je da je na njegov poziv DRI došla u njegovu službu Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti i informacije od javnog značaja, da je sačinila izveštaj, da je taj izveštaj objavljen na zvaničnom sajtu DRI i da je državni revizor konstatovao da sam ja kao predsednik poslaničke grupe SNS slagao da je Rodoljub Šabić za svoja službena putovanja potrošio milion i 350 hiljada dinara. Istovremeno je mene optužio da sam ja, i kaže „Martinovićevi poslanici“. Ovde nema ni jednog „Martinovićevog posalnika“, osim poslanika SNS, da su dakle „Martinovićevi poslanici“ potrošili 150 miliona dinara ili u evrima milion zarez dvadeset sedam miliona evra.

Onda je nastavio dalje u svom uobičajenom maniru, kako smo mi iz SNS botovi, da mu pretimo metkom u glavu, nožem, da ga prostački vređamo, da smo plasirali neverovatnu vest da je davao informacije nekakvim tajnim službama, a istovremeno želim da podsetim građane Srbije da je taj isti Rodoljub Šabić mog kolegu Marijana Rističevića nazvao „lažljivim lupežom“, samo zato što ga je pitao da li je tačno da je od Britanske ambasade on i tadašnji Zaštitnik građana, Saša Janković, dobio 80 hiljada funti, za šta se kasnije ispostavilo da je potpuno tačno?

Dakle, želim da pitam DRI, prvo, da li je došla u službu Poverenika, na zahtev Poverenika, ili je došla po sopstvenoj inicijativi, po redovnom programu koji DRI ima za pregled poslovanja svih državnih organa, pa i Poverenika za informacije od javnog značaja? Da li je tačno da je Rodoljub Šabić za svoja službena putovanja potrošio 1.350.000 dinara ili je u pitanja neka druga brojka? I, pitam DRI - da li je na svojoj zvaničnoj veb prezentaciji objavila konačan izveštaj o reviziji poslovanja gospodina Rodoljuba Šabića i njegovih saradnika?

Takođe, pitam Rodoljuba Šabića, kao državnog organa, za koga znam da nije nezavisan, da otvoreno radi protiv svoje države, da otvoreno radi protiv njenih interesa, da otvoreno radi protiv interesa naših obaveštajnih službi, kada će prestati sa takvim aktivnostima, zato što on platu ne prima od tih stranih obaveštajnih službi, nego iz budžeta Republike Srbije?

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 03.04.2018.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a tiče se odgovornosti predstavnika bivšeg režima od Zorana Živkovića do Mirka Cvetkovića za stanje na Aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu i za ekonomsko devastiranje grada Niša.

Naime, da bih podsetio građane Srbije, aerodrom Niš otvoren je 1986. godine, kada je osnovan kao društveno preduzeće na republičkom nivou. Godine 1999. aerodrom u Nišu je bombardovan, nakon čega je obnovljen sredstvima donacije norveške vlade, 2002. godine postaje javno preduzeće, a 2003. godine obnovljen je saobraćaj na ovom aerodromu. Od oktobra 2003. godine do 2010. godine praktično je samo JAT leteo i ovaj aerodrom je služio kao alternativni aerodrom za Aerodrom „Nikola Tesla“ i ostale aerodrome u regionu.

Vlada Srbije, na čelu sa Mirkom Cvetkovićem, 2010. godine stavlja grad Niš u dužničko ropstvo, prenoseći vlasništvo nad aerodromom na grad Niš, uz obaveze koje se mere milijardama dinara. Zoran Živković, koji ovih dana najviše ustaje protiv odluke grada Niša, bio je gradonačelnik Niša, a posle i premijer i nikad nije pokrenuo inicijativu da vlasništvo nad aerodromom Niš bude preneto sa nivoa Republike na grad Niš.

Grad Niš ni danas nije u stanju, a posebno nije bilo u stanju 2010. godine da izdvaja sredstva za normalno funkcionisanje ovog aerodroma. Ukupne obaveze koje je grad Niš 2010. godine preuzeo po osnovu ugovora koji je zaključen između Ministarstva odbrane i grada Niša iznose ukupno: prenos 158 hektara zemljišta Vojsci Srbije na teritoriji grada Niša, 32 stana za pripadnike Vojske, 21% od buduće ukupno izgrađene površine stambenog prostora na lokaciji kasarne „Bubanjski heroji“ oko 20,8 miliona evra i u periodu od 2010. godine do danas u Vojsci Srbije je predato 32 stana ukupne vrednosti dva miliona evra i svega nepunih šest hektara zemlje vrednosti od 55 hiljada evra.

Posebno želim da istaknem da je u godinama 2010, 2011, 2012. i 2013. godine, dakle, za četiri godine, izdvojeno 3,6 miliona evra direktnih subvencija iz sredstava grada Niša, i to „Montenegro erlajnsu“ 2,7 miliona evra i „Vind džetu“ skoro milion evra, a sve da bi aerodrom Niš uopšte mogao da funkcioniše. Osim toga, direktne subvencije iz sredstava grada Niša i Aerodroma „Nikola Tesla“ u istom periodu su data u iznosu od oko četiri miliona evra.

Sve prethodno navedeno je odraz neodgovorne politike rukovodstva grada Niša do 2012. godine i neodgovornog davanja sredstava, što je jedan od uzroka koji su doveli grad Niš u ogroman budžetski deficit.

Od 2014. godine do danas broj putnika zahvaljujući subvencijama i pomoći Vlade Republike Srbije porastao je od 1335, koliko je iznosio, do današnjih 331.582 putnika. U istom periodu, ukupna pomoć grada Niša za aerodrom Niš iznosi 2,2 miliona evra kroz investicije, kroz program pomoći i pomoć finanisijskoj likvidnosti. U istom periodu, investicije Republike Srbije u aerodrom Niš iznose 3,6 miliona evra, i to u zemaljsku radio-navigacionu opremu, obezbeđivanje rentgena za kontrolu putnika, prtljaga i predimenzionisanih paketa i pratećih vozila koji služe za aerodromske svrhe.

Potreba za novim investicijama iskazana od strane samog aerodroma Niš i Razvojne agencije JUB iznosi punih 20 miliona evra do 2021. godine i svima je jasno da grad Niš te investicije ne može da obezbedi. U pitanju su sledeće investicije: toranj kontrole leta - 10 miliona evra, oprema za sletanje u uslovima magle i ograničene vidljivosti - dva miliona evra, proširenje terminalne zgrade – 3,5 miliona evra, nova oprema – tri miliona evra, i prilazna svetla za kategoriju – jedan, jedan i po milion evra.

Prema dugoročnom planu poslovne strategije i razvoja JP aerodrom Niš za period od 2021. godine do 2026. godine neophodne su značajne kapitalne investicije za rehabilitaciju poletno sletne staze, proširenje platforme za koje planiraju da apliciraju za bespovratna sredstva iz međunarodnih i nacionalnih fondova u iznosu od oko 7,25 miliona evra.

(Predsedavajući: Molim vas da privodite kraju.)

Evo, završavam.

U ovom trenutku, potpuno je neizvesno da li će takva vrsta sredstava biti dostupna, što znači da Republika Srbija mora da pripremi sredstva u budžetu i za ovu investiciju kako bi se ostvario prognozirani saobraćaj od 774 hiljade putnika do 2027. godine.

Dakle, ponavljam, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture o tome koja je odgovornost bivšeg režima od Zorana Živkovića do Mirka Cvetkovića zbog ogromne štete koju su naneli Aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu i samom gradu Nišu?

Imovinska karta

(Beograd, 24.10.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Predsednik Skupštine Opštine Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 26.11.2013 - 10.06.2016.
Predsednik nadzornog odbora Galenika a.d. Javni Mesečno 64830.00 RSD 28.02.2013 - 15.05.2014.
Predsednik upravnog odbora Agencija za privatizaciju Republika Mesečno 54000.00 RSD 05.04.2013 - 22.05.2014.
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 70000.00 RSD 01.10.2012 -
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 60000.00 RSD 01.10.2012 -
- Pravni fakultet u Novom Sadu (Nastavna i naučno-istraživačka) Javni Mesečno 19000.00 RSD 01.10.2012 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 03.06.2016 -
Odbornik Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 20.05.2012 - 10.06.2016.
Odbornik Skupština opštine Ruma Opština Mesečno 25000.00 RSD 10.06.2016 -
- Visoka medicinska škola strukovnih studija, Ćuprija (Nastava) Javni Mesečno 60000.00 RSD 01.10.2018 -