Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo, predsedavajuća, poslaničko pitanje želim da uputim ministru životne sredine, Oliveru Duliću, takođe i Pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam, graditeljstvo i životnu sredinu.
Želim da im postavim pitanje kojim kriterijumima su se rukovodili kada su dali saglasnost i izdali dozvole da se u opštini Kovačica, u kojoj nema industrijskog otpada, koja je poznata kao kraj koji se bavi pretežno poljoprivedom, kao jedno turističko mesto, izgradi fabrika za preradu opasnog industrijskog otpada "Junirisk"?
Četiri godine stanovnici opštine Kovačica, zbog straha od zagađenja životne sredine i zbog ugrožavanja zdravlja, pokušavaju da spreče izgradnju fabrike za preradu opasnog industrijskog otpada "Junirisk" u blizini njihovih domova, na površini okruženoj obradivim parcelama.
Inače, obijaju pragove mnogih institucija u ovoj državi, apeluju, pišu pisma, međutim, nadležni u ovoj državi nemaju sluha za njihove probleme.
Istraživanja pokazuju da je izloženost azbestu jedan od uzroka pojave kancera. Elektronski i električni otpad takođe spada u visoko rizičan otpad, sadrži živu, olovo, kadmijum i berilijum, koji isparavanjem u vazduh dugoročno dovode do zagađenja životne sredine i pojave kancera.
Upravo u centru za reciklažu industrijskih otpada sa svojstvima opasnih materija na površini od oko 18 hiljada metara kvadratnih, skladištiće se i prerađivati će se kancerogeni azbestni, visoko rizičan, elektronski i električan i opasan tečni i pastozni otpad.
Gradiće se u Kovačici u kojoj, da ponovim, nema industrijskog otpada, koja je pozicionirana kao poljoprivredni i turistički kraj. Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, Fabrika za preradu opasnog i industrijskog otpada "Juniris" izgradiće se na parceli koja je udaljena svega 349 metara od prvih stambenih objekata, 107 metara od kanala Nadel, od Poslovno-rekreativnog centra "Relaks" 595 metara i od Poljoprivrednog kombinata "PIK" Debeljača na svega 1000 metara udaljenosti. Cisternama i kamionima dovoziće se otpad iz cele Srbije i to putem uz koji je izgrađena osnovna škola u Crepaji.
Da ponovi, osnovna privredna delatnost u opštini Kovačica je poljoprivreda. Od ukupno ostvarenog dohotka, više od polovine je ostvareno u ovoj delatnosti. Oko 84% područja opštine Kovačica je obradivo. Stanovnici Kovačice obraćali su se do sada svim relevantnim institucijama u ovoj državi, ministarstvu, pokrajinskom sekretarijatu, pisali su predsedniku Borisu Tadiću, međutim, njihovi apeli, njihove molbe da se odustane od izgradnje fabrike nisu uslišeni. Nadležni su se stavili na stranu investitoru u ovom slučaju. Ne interesuje ih što se na referendumu preko sedam hiljada građana izjasnilo protiv fabrike, a svega stotinak za fabriku i da je svakim danom sve više građana protiv te fabrike.
Predsednik opštine, koji je inače u međuvremenu podneo ostavku, lično je pozivao građane da ne izađu na referendum i sve je nazivao politikanstvom. Slične
poruke stižu i iz ministarstva, koji tvrde da nisu za tako nešto odgovorni. Slične poruke stižu i iz Pokrajinskog sekretarijata, koji tvrde da su dugo razmišljali pre nego što su se odlučili da daju lokacijsku dozvolu za izgradnju jedne ovakve fabrike.
Niko u ovoj državni nema nikakve veze sa fabrikom, a fabrika samo što nije počela da se gradi. Postavljam pitanje svim relevantnim državnim institucijama da li će da zaštite interese građana oštine Kovačica ili interes fabrike "Juniriska", čiji direktor četvorogodišnju borbu stanovnika protiv ove fabrike, njihovu borbu za zdravlje i očuvanje životne sredine naziva politikanstvom.
Pokažite da vam je stalo do interesa građana Srbije i povucite lokacijsku dozvolu. Zahvaljujem vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, govoreći o predlogu budžeta, mogli bi da kažemo da je Vlada propustila još jednu šansu da promeni kurs ekonomske politike, da pokaže odlučnost i pokrene posrnulu privredu, ojača poljoprivredu, uloži više sredstava u zdravstvo, školstvo, socijalnu zaštitu.
Međutim, isto tako bi mogli da kažemo da Vlada nije propustila još jednom da pokaže da je tu da zaštiti interese stranih kompanija, poput "Fijata", "Benetona", drugih kompanija, interese bankarskog sektora, MMF i EU.
Isto tako, Vlada je predlogom budžeta poslala poruku da će zbog interesa MMF biti spremna da krši Zakon o budžetskom sistemu, da će ispunjavajući ultimatume MMF da donosi štetne odluke po građane i po srpsku privredu, ne po privredu EU, već po srpsku privredu. Isto tako predlog budžeta nam govori da će Vlada ne odustajanjem od politike, EU nema alternativu, nastaviti državu i dalje da urušava, ne samo u teritorijalnom već u ekonomskom smislu.
Da krenemo redom, budžet je tako isprojektovan, da je on neodrživ i da se očekuje njegov rebalans već u prvoj polovini godine, pre svega se očekuje pad prihoda i rast rashoda. Prihodi po osnovu poreza su nerealno optimistični, očekujete povećanje prihoda od PDV, iako imate i dalje problem sa njegovom naplatom. I dalje se nastavlja pad prihoda od carina i to za čak 14,5% kao direktna posledica primene prelaznog trgovinskog sporazuma.
Očekivani rast priliva od akciza po osnovu njihovog povećanja, odraziće se na porez inflacije, a samim tim i na pad sredstava u budžet po ovom osnovu.
Rashodi po osnovu otplate kamate se povećavaju, tako da će oni iznositi 59 milijardi 197 miliona dinara, što je za oko 14 milijardi više u odnosu na ovu godinu, a za čak 30 milijardi više nego što je to iznosilo prošle godine.
Takođe, može da se zaključi da će pretpristupna pomoć EU, koja se očekuje i koja se zapravo stalno najavljuje, u najvećoj mogućoj meri otići na usaglašavanje sa standardima EU i za finansiranje projekata u Srbiji koje izvode firme iz EU, takav jedan projekat je Žeželjev most. Takođe, mora da se naglasi da ona budžetska izdvajanja koja su ostala nepromenjena da su ona u realnom iznosu manja za, najmanje 8% koliko iznosi inflacija.
Subvencije poljoprivredi iznose oko 20 milijardi. Međutim, moramo da naglasimo da subvencije ne mogu da isprate gubitke koje poljoprivredi nanosi primena Prelaznog trgovinskog sporazuma. Ratifikacijom Prelaznog trgovinskog sporazuma smanjene su carine na poljoprivredno-prehrambene proizvode koje dolaze iz EU. To su proizvodi koji dolaze iz zemalja koje izdvajaju mnogo veće subvencije poljoprivredi, tako da su ti proizvodi konkurentni na domaćem tržištu i konkurentniji su od domaćih proizvoda.
Vlada ništa ne čini da zaštiti domaćeg proizvođača, već ga uništava. Ako ga uništi, to automatski znači manje prihode, to znači veći broj nezaposlenih, to znači veći priliv na socijalna izdvajanja. Međutim, vi kada govorite o liberalizaciji trgovine sa EU, vi govorite uglavnom kao o spasu za srpsku privredu. Međutim, prosto neke činjenice i neke brojke prećutkujete. Treba biti otvoren i reći, šta to EU donosi Srbiji? Šta to Brisel nudi Srbiji? A kako to izgleda u praksi, možemo da navedemo jedan primer iz okruženja.
Otkada je 2000. godine Hrvatska počela da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju pa do danas, uvoz poljoprivrednih dobara u Hrvatsku povećan je za dva puta. U protekloj deceniji tamošnji režim je izdvojio čak 6,6 milijardi evra kroz subvencije u razvoj poljoprivredne proizvodnje. Međutim, rezultat svega toga je bio skok poljoprivredne proizvodnje za samo 341 milion evra, znači uloženo je 6,6 milijardi, a skok je zabeležen od svega 341 milion evra. Prosto rečeno, novac je bačen.
To isto radi i Srbija. Da ponovim, subvencije ne mogu da isprate gubitke, odnosno štetu koju poljoprivrednim proizvođačima nanosi Prelazni trgovinski sporazum. I to je činjenica. Takođe, kada govorimo o agrarnom budžetu, uopšte o agrarnom budžetu, on je i dalje veoma mali. Delom zbog sveopšteg teško ekonomske situacije, a delom, kao što smo mogli da vidimo, zbog pogrešne raspodele tih budžetskih sredstava. Poljoprivreda je profitabilna grana. Međutim, Vlada ništa ne čini da taj profit poveća, već naprotiv donosi odluke koje prete njegovom uništenju i urušavanju, odnosno snižavanju profita.
Imamo takođe jedan karakterističan primer za privredu kako se Vlada ponaša. Umesto da se privreda rastereti raznoraznih taksi, da se razmisli o smanjenju poreza na zarade koji su iznad proseka od poreza u zemljama EU, Vlada prosto stvara jedan nezdrav poslovni ambijent, a onda navodno toj istoj privredi koju urušava pomaže tako što im obezbeđuje mogućnost da konkurišu za subvencionisane kredite za održavanje likvidnosti ili odobrava sredstva za izmirenje iznosa za subvencionisane kamatne stope. Treba biti iskren i reći da najveću korist od svega toga imaju banke. Da objasnim. Znači, Vlada subvencioniše iznos kamatne stope do 4% na godišnjem nivou na neotplaćeni deo kredita. Po Vladinoj uredbi država iznos kamate prenosi bankama ili u lizing kućama u napred za svaku godinu, umesto da država, odnosno Vlada poput njenih kolega u drugim državama raznim merama utiče na banke da snize kamatne stope, ona to čini suprotno. Ona ne samo što pristaje na takva pravila igre, već donosi uredbe koje direktno pomažu bankama da ostvare još veći profit. Na kraju, kako se sve ispostavi i kao što nam govori ovaj predlog budžeta plaćaju građani Srbije, odnosno sredstva se izdvajaju iz budžeta Srbije.
Potrudili ste se da napravite državu po meri banaka. Vi ste ti koji ste spremni da zadužite državu po zelenaškim kamatama kod banaka koje nemaju nikakav razlog da te kamatne stope stupe za kredite namenjene privredi ili stanovništvu, jer država pristaje na enormne kamatne stope. Što ne razmislite o povećanju poreza na profit banaka? Eto vam prilike da imate veći priliv sredstava u budžet. Ne, nego nemate političku hrabrost i odlučnost da napravite jedan takav korak. Država Srbija ne bi bila prva zemlja koja je to uradila u uslovima ekonomske krize.
Gospodine Cvetkoviću, premijeru zaista treba izuzetna hrabrost i pomalo drskosti za pravljenje predloga budžeta koji u uslovima teške ekonomske krize, u uslovima nezaposlenosti, siromaštva i dalje predviđa izdvajanje enormnih sredstava za mnogobrojene agencije, uprave, direkcije, paralelne državne institucije, budžetske parazite. Volela bih, premijeru, ako bi mogli u ovom trenutku da pobrojite sve agencije, direkcije, kancelarije koje se finansiraju iz budžeta, koje se finansiraju parama poreskih obveznika. Verovatno ne bi mogli, a ne bi mogao to da uradi niko u ovoj sali.
Sada bi mogli da postavimo jedno pitanje, ako niste u stanju to da uradite, kako je to moguće ako su oni po vama važan deo državne uprave. Oni su važni za Vladu, međutim, ne i za građane. Kako objasniti čoveku koji je godinama nezaposlen, kako objasniti privredniku čija firma ide u stečaj, kako objasniti poljoprivredniku koji ne može od svog rada da živi zašto važno da ova država finansira recimo Antidoping agenciju, Agenciju za procenu vrednosti državnog kapitala? Kako objasniti da imamo Direkciju za vode, ali isto tako imamo i budžetski fond za vode? Kako ćete objasniti armiji nezaposlenih, siromašnih, obespravljenih, posrnuloj privredi da ste vi u pravu, a ne recimo jedna Nemačka koja ima svega šest agencija. Kako ćete objasniti da ima para za agencije, a da se smanjuju izdvajanja za socijalnu zaštitu za oko dve milijarde dinara? Kako ćete objasniti građanima Srbije da ima para za agencije, a da se transferi NSZ drastično smanjuju. Oni su gotovo prepolovljeni.
Kako objasniti da u uslovima deficita država izdvaja novac poreskih obveznika za, recimo, Kancelariju za saradnju sa civilnim društvom, a ona je samo jedna u nizu koja je osnovana Vladinom uredbom, ima ih zaista mnogo?
Da li zaista verujete da će iko u ovoj državi imati razumevanja za činjenicu da se novac poreskih obveznika troši na prikupljanje i distribuciju informacija od značaja za rad organizacija civilnog društva? Pa naravno da niko neće imati razumevanja.
Takođe, voleli bih da nam odgovorite na koji način ćete te građane uveriti da je opravdano da se njihov novac, novac poreskih obveznika u okviru Ministarstva ekonomije, između ostalih stvari, da sada ne nabrajam, troši na angažovanje produkcijske kuće koja će pratiti rad ovog ministarstva.
Koji su to rezultati? U ovoj ekonomiji sunovrata da zavređuju pažnju, da bi ostali zabeleženi za istoriju, da bi se novac poreskih obveznika potrošio na produkcijsku kuću koja će to sve da zabeleži.
Drsko je uopšte tako nešto predložiti, ili navesti u Predlogu budžeta. Ne zaboravite, Srbija je danas zemlja sa jako velikim brojem nezaposlenih, sa jako velikim brojem siromašnih, sa veoma niskom prosečnom platom, sa velikim brojem preduzeća koja idu pod stečaj.
Ovo su samo neki od razloga zbog kojih vaša tvrdnja da je socijalna odgovornost ugrađena u ovaj predlog budžeta nije tačna. Ovo su samo neki od razloga zbog kojih vaša tvrdnja o racionalnom trošenju javnih resursa nije tačna. Zbog toga, Srpska radikalna stranka, naravno, ne može da podrži ovaj Predlog budžeta.
Dame i gospodo, govoreći o reizboru gospodina Šabića nemoguće je zaobići dva ključna problema, koja se odnose na primenu samog Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Svakako, ta dva ključna problema određuju i status samog Poverenika. Zapravo, ta dva ključna problema pokazuju kako to izgleda u praksi kada se neko u javnosti zalaže za transparentnost u radu, a sa druge strane na sve moguće načine pokušava u praksi da to ne sprovede.
Ta dva problema zapravo pokazuju iskrenost, odnosno neiskrenost Vlade u doslednom sprovođenju ovog zakona, Vlade koje se navodno zalaže, da ponovim još jednom, za transparentnost, a pri tome je u praksi opstruiše. Ta dva ključna problema su pre svega odbijanje Vlade da reaguje po rešenjima Poverenika i zastarelost prekršajnih postupaka.
Pre nekoliko dana, kada su se neki ljudi, kojima su uskraćene informacije od javnog značaja, požalili jednom službeniku jednog ministarstva, rečeno im je – ne brinite, gospodin Šabić će već pronaći načina da to reši. Da se zakon primenjuje, odnosno da ga Vlada poštuje, ne bi bilo ovakvih opaski i gospodin Šabić ne bi trebao da pronalazi zaobilazne puteve i načine kako da se zakon ispoštuje.
Rešenja Poverenika su obavezujuća, konačna i izvršna, što stoji u članu 28. Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja. Isti član takođe navodi da se u postupku administrativnog izvršenja rešenja Poverenika ne može izjaviti žalba koja se odnosi na izvršenje. Ako Poverenik ne može sprovesti svoje rešenje na način iz stava 2. tog člana, Vlada mu na njegov zahtev pruža pomoć u postupku administrativnog izvršenja tog rešenja, primenom mera iz svoje nadležnosti. Tu dolazimo do problema, odnosno do opstrukcije Vlade, koja se, kao što se pokazalo u praksi, više puta oglušila o ovaj član i nije odradila svoj deo posla.
Postoji na desetine rešenja koje organi nisu izvršili, a koje je Poverenik prosledio Vladi, koje je trebalo da obezbedi njihovo izvršenje. Uostalom, to navodi sam Poverenik u svom izveštaju za 2010. godinu. On tvrdi da je pomenuti problem bio prisutan u većoj meri do maja 2010. godine, nakon čega su usledile izmene zakona, i to nakon većeg broja razgovora sa predstavnicima nadležnih organa, uključujući i predsednika Vlade, pisanih inicijativa i javnog reagovanja.
Ovaj zakon bi zapravo mogao da bude primer upravo kako se zakoni selektivno primenjuju, odnosno da zakoni nisu za sve obavezujući. Upravo sama tvrdnja Poverenika da je zakon promenjen nakon reagovanja, odnosno razgovora sa predstavnicima nadležnih organa, sa premijerom, raznoraznim inicijativama, pokazuje i potvrđuje ovu činjenicu, jer da se zakon zaista sprovodio u svojoj punoj meri ne bi bilo potrebe da Poverenik ide okolo i ubeđuje one koji krše zakon da se zakon promeni i da zakon krene da se primenjuje.
Vlada je ta koja je Poverenika bila stavila u krajnje neprijatan položaj, odnosno nije li Vlada ta koja je tim svojim stavom i tim svojim nečinjenjem poslala jasnu poruku uprkos zakonu? Mi smo ti koji odlučujemo o svemu, pa i o tome u kojoj meri će se zakon sprovoditi. Ta ista vlada koja se navodno zalaže, da ponovim, za transparentnost rada državnih službi.
U javnosti je inače ovih dana, kao i u prethodnom periodu, bilo dosta polemike da će Vlada doneti akt kojim će urediti ovo pitanje, odnosno uredbu kojom će precizirati njeno postupanje. Međutim, još uvek ništa nije učinjeno na tom polju.
Ovaj problem je mogao biti izbegnut da je bilo više spremnosti Vlade da mnogo ranije predloži odgovarajuće izmene zakona, tvrdi Poverenik. Slažemo se u njegovoj oceni, ali samo delimično, jer je ključno pitanje zapravo koliko je Vlada spremna? Mi smatramo nedovoljno. Vlada i ostali državni organi procenjivaće i dalje šta je od javnog značaja i na osnovu njihove selektivne subjektivne procene odlučivati i pravu koje je propisano zakonom.
Primera u praksi je mnogo. Navešću samo nekoliko. Od decembra 2010. godine, novinar "Velike Srbije", Ivan Minić, kome je inače pre nekoliko dana izašla iz štampe knjiga "Pustošenje Srbije", koja zapravo predstavlja praktičnu primenu Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja, pokušava više od godinu dana da dođe do informacija koje bi ukazale na to kako se odvijala realizacija tzv. posla veka, odnosno konsolidacije zajedničkog srpsko-italijanskog preduzeća "Fijat automobili Srbija". Na adresu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja upućeno je niz pitanja koja se odnose na poštovanje preuzetih obaveza od strane "Fijat grupe" iz Torina i Republike Srbije, ali iz te institucije nema odgovora već više od godinu dana.
Prvo pitanje odnosilo se na sve budžetske rashode i subvencije u 2008, 2009. i 2010. godini, koje je naša država realizovala u Fasu. Postavljeno je pitanje – kada sve, koliko novca, na koji broj računa, kome, po kom osnovu je uplaćivano iz državne kase i niz drugih pitanja. Odgovori na prethodna pitanja međutim nisu stigli, tako da još uvek ostaju nedoumice i dileme koje bi trebale da otklone zapravo to ključno pitanje – koliko su građani i država dobili tim ugovorom, a koliko su izgubili?
Po svemu sudeći, pošto se te informacije i dalje kriju, odnosno ne dostavljaju se na uvid javnosti, one samo potvrđuju tu jednu činjenicu da je u pitanju bio prosto jedan predizborni posao i da će na kraju od njega najveće koristi imati zapravo "Fijat".
Takođe, sam Poverenik u svom izveštaju naveo je podatak da su se građani žalili i na rad pokrajinskih organa. Primer koji ću navesti savršeno oslikava da su nadležni pokrajinski organi dali sebi za pravo da procenjuju koje su informacije od javnog značaja, a koje ne. Naime, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine odbija da da informacije koje se odnose na izdavanje lokacijske dozvole za gradnju fabrike "Junidisk" u Kovačici, fabrike za preradu opasnog industrijskog otpada, između ostalog i azbesta na oko četiristo metara od prvih kuća.
Međutim, za pokrajinski sekretarijat zabrinutost stanovnika Kovačice za zdravlje, za posao, u pitanju je inače poljoprivedni kraj, nije bitna i tražene informacije nisu od javnog značaja. Ne može da u zahtevu o nekoliko hiljada građana odlučuje nekoliko službenika i čelnih ljudi pokrajinskog sekretarijata. Kakva je onda šansa građana, koji nemaju mogućnost da izvrše pritisak preko medija, da dobiju informacije od javnog značaja? Nikakva. Zbog toga, kada govorimo o ovoj temi, o instituciji Poverenika, o njegovom reizboru, važno je govoriti o ovim problemima.
Svi ćemo se složiti da je načinjen napredak u primeni ovog zakona, ali pre svega zahvaljujući samom Povereniku. Ali, pomak je učinjen, odnosno urađen do određenog nivoa, do tog nivoa do kog je procenila Vlada da treba da se ide, iako je zakon jasan. Dok se to ne promeni neće biti nikakvog govora o potpunoj primeni ovog zakona.
Takođe, kada govorimo o zastarelosti prekršajnih postupaka, važno je navesti neke podatke koje navodi i sam Poverenik, da je procenat onih koji su odgovarali za povredu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i dalje veoma mali. Služba Poverenika inače je dostavila spise za oko 2.000 slučajeva nadležnim ministarstvima, i to Ministarstvu kulture, od čega je u najvećem broju slučajeva nastupila zastarelost.
U toku su promene, odnosno pripreme izmene ovog zakona u kome se rok za pokretanje prekršajnog postupka produžava na pet godina. Mi smatramo da je to jedna dobra izmena, ali takođe očekujemo da se ovaj zakon što pre nađe pred poslanicima u ovom parlamentu kako bi o njemu raspravljali.
Na kraju, još jednom da podvučem da će Vlada na kraju biti ta koja će odlučiti u kojoj meri će se zakon poštovati. I da ponovim – zamerke na rad Poverenika nemamo, ali i te kako, još jednom podvlačimo, sudbina samog zakona a takođe i sudbina, odnosno koliko će sam poverenik uspeti da ispoštuje ovaj zakon, zavisi pre svega od Vlade, odnosno od onih koji opstruišu sprovođenje ovog zakona.