Kolega Marko Milenković je podneo amandman na član 14. ovog zakona sa namerom da se pomenuti član zakona briše.
Navešću ovde nekoliko razloga, a ima ih više, zbog kojih se traži brisanje ovog zakona.
Naime, ovaj član govori o nerentabilnosti prevoza pre svega putničkog, a u nekim slučajevima i teretnog i kada se i pod kojim uslovima može otkazati odnosno prekinuti saobraćaj, bilo putnički, bilo teretni.
Ako bi mi bukvalno shvatili ono što piše u zakonu, onda se može doći do jednog zaključka, a to je da je prevoz putnika apsolutno nerentabilan na celoj teritoriji Srbije. Poznata je činjenica da je u svim evropskim državama prevoz putnika, manje-više, nerentabilan, osim možda na nekim izuzetnim linijama, a kod nas mislim da nije ni na jednoj i onda u tom slučaju nema putničkog železničkog saobraćaja. Da li je to interes države Srbije? Naravno da nije.
Što se tiče teretnog saobraćaja, takođe se može izvesti jedan zaključak, da i na većem delu pravaca na većem delu pruga takođe teretni saobraćaj nije rentabilan, izuzimajući glavnu žilu kucavicu našeg železničkog saobraćaja, Koridor 10, prugu koja vodi od Subotice do Niša i posle Niša koja se račva u dva pravca, prema Dimitrovgradu i Sofiji, odnosno dole prema jugu, prema Vranju i prema Skoplju. Svi ostali pravci pretpostavljam da su nerentabilni i za teretni saobraćaj, a o putničkom sam već govorio.
Sada se pitam, nema ministra, da li ćemo ukinuti sve te pruge? Naravno da nećemo. Nekada neko od naših nedavnih predaka je i te kako odvajao za uspostavljanje i izgradnju tih pruga. Ne samo što je odvajao, mnogi su učestvovali i sami na izgradnji tih pruga i sada tek tako olako da se odreknemo toga, mislim da ne bi bilo pametno.
Još jedan aspekt zbog kota je kolega Milenković tražio brisanje ovog člana je činjenica da svaka normalna država vodi računa i o strateškim aspektima i o strateškim interesima u svojoj zemlji. Strateški interes je da zemlja ima pruge u što je moguće većem obimu i interes je da sve te pruge rade. Dešava se da neke pruge nisu rentabilne, ali ne možemo zapostaviti neka područja koja su rubna pogranična područja naše zemlje, jer i onako je veliko iseljavanje iz tih područja. Bez obzira na tu činjenicu, smatramo da se sredstva za subvenciju takve vrste prevoza moraju obezbediti direktno u budžetu Republike Srbije kako barem taj faktor ne bi uticao na dodatno iseljavanje građana.
Naravno, gospodin Milenković kao čovek koji živi u topličkom kraju, u topličkom okrugu, naveo je primer pruge Niš-Kuršumlija. Na toj pruzi još od 14. oktobra 2010. godine ne saobraćaju vozovi. Od Kuršumlije još nekih 30-ak kilometara prema administrativnoj granici sa Kosovom postoji niz sela za koje ta pruga predstavlja žilu kucavicu. Još jedna vrsta nerantabilnosti je iz razloga što se saobraćaj na nekim deonicama ne odvija ne zbog toga što nema dovoljno putnika ili možda što nema dovoljno robe, nego se jednostavno ne odvija iz tog razloga što železnica Srbija nema dovoljno vagona i nema dovoljno lokomotiva. Onda se kao razlog plasira u javnosti Srbije – znate, taj i taj pravac je nerentabilan. To je apsolutno nedopustivo.
Pomenuo sam nešto o strateškom pravcu, o strateškim stvarima vezano za stanovnike koji žive u pograničnim područjima koji su vezani za tu prugu, ali strateški interes je i druge vrste.
Svi se mi dobro sećamo NATO agresije 1999. godine, kada su mnoge pruge, pa i jedna od njih je bila i ova pruga o kojoj govorimo ovde prema Kuršumliji i prema Kosovu, kada su se u tunelima nalazile bitne stvari, pre svega gorivo za bolnice, ambulante, hitne pomoći, itd, kako ih NATO agresor ne bi bombardovao. Znači, vidite da pruge, i pored toga imaju jedan strateški interes, pored svega ostalog. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću samo par reči da kažem o ovom amandmanu gospodina Živanovića. Naime, Srboljub Živanović je svojim amandmanom tražio da se u članu 18. neke stvari bolje preciziraju. On je ovde predložio da ako se nekom već daje pruga u zakup, na korišćenje ili na bilo koji drugi način da mu se ustupa, onda da se decidno moraju dati i isporučiti svi relevantni  podaci koji se tiču te pruge – u kakvom je stanju pruga, u kakvom realnom stanju, koliko kilometara može da se kreće voz na nekom delu pruge, koliko ima pružnih prelaza ta pruga, u kakvom su stanju ti pružni prelazi i sve ostalo.
Dakle, lično smatram da je ovaj amandman trebalo prihvatiti. Hvala.

Još koliko vremena je ostalo ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe?

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 49. Zakona o železnici, tačnije na stav 4. ovog zakona sa namerom da se ovaj stav briše.
Naime, ovaj stav govori o tome da rastojanje između dva ukrštanja železničke infrastrukture ne može biti manje od 2000 metara.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, ali jedna interesantna stvar koju želim da kažem pred narodnim poslanicima – ovaj put se slažem sa obrazloženjem Vlade. Bilo bi idealno kada bi to rastojanje između dva ukrštanja železničke infrastrukture bilo ne 2000 metara nego 10000 metara, ali nažalost realnost i praksa govore drugačije. Imaćemo situaciju da se zakon krši. On se i sada krši samim njegovim donošenjem.
Znamo svi dobro da pruga vrlo često prolazi kroz naseljene delove naših gradova. Takvu situaciju imamo i u gradu Nišu, gradu iz kog dolazim, gde pruga prolazi kroz jedan veoma gusto naseljen deo grada i preseca grad Niš bukvalno na dva dela. Tu imamo situaciju da na nekom rastojanju od nepuna dva kilometara imamo osam ukrštanja što govori da umesto jednog ukrštanja, kako zakon to predlaže, imamo punih osam. Naveo sam ovde grad Niš, ali slična je situacija sigurno i u drugim gradovima.
Rešenje za ovaj problem gde bi se to sve usaglasilo sa zakonom bilo bi brzo izmeštanje kruga, ali svi smo svesni da u ovoj situaciji u kojoj se država nalazi i ovim tempom kojim se vrši rekonstrukcija i izgradnja kruga, to jednostavno nije moguće.
Kada sam spomenuo grad Niš mogu da kažem da čak i nesposobna lokalna samouprava u gradu Nišu pokušava nešto da uradi na ovom planu, međutim nije to se u njihovim nadležnostima, u njihovoj ingerenciji.
Nije ovde prisutan gospodin Mrkonjić, ali bih želeo da pitam dokle se stiglo sa izmeštanjem ove pruge. Znam da se o tome govori decenijama.
Konkretno se ništa nije uradilo. Gospodin Krasić kao Nišlija me podseća da će to biti pred kampanju. Sećam se, gospodine Krasiću, mnogih kampanja, kada je to pokušavano da se nešto radi, možda će i u ovoj tako nešto biti, ali ne verujem da će od Nišlije imati neke koristi. Hvala.

Kratko ću od vremena koje mi je ostalo od ovlašćenog predlagača, da samo nešto kažem o ovom amandmanu kolege Momira Markovića. On je ovaj amandman podneo sa idejom da se neke stvari bolje definišu u samom zakonu.
Naime, mi često puta imamo situaciju da na pruzi, na toj samoj železničkoj infrastrukturi nije potrebno menjati, recimo, ovde je reč o signalnim uređajima, kompletne signalno-sigurnosne uređaje. Nekada je te uređaje moguće dopuniti sa odgovarajućim elementima i onda će oni vršiti onu funkciju koja im je data, odnosno za koju su namenjeni.
Ovo se, pre svega, najviše odnosi na situacije kada se recimo pojedini elementi ili kompletni uređaji zamenjuju istim takvim uređajima, iste namene, ali sasvim drugih karakteristika. Znate da tehnika danas napreduje i stvari se vrlo brzo usavršavaju, tako da je i to izvodljivo. Zato me čudi zašto Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Po meni je to trebala da uradi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je poslednji amandman na Predlog ovog zakona koji je podnela poslanička grupa SRS.
Kao što ste mogli videti iz ove rasprave, svi amandmani su stručno i argumentovano pisani, sa jednim jedinim ciljem – da se poboljša tekst ovog zakona. Videli ste da nismo podnosili amandmane koji se odnose na prelazne, kaznene i završne odredbe, jer su to oni amandmani koje je najlakše napisati. Mi nismo podnosili takve amandmane nego samo stručne i argumentovane amandmane o kojima smo ovde i govorili.
Moram da priznam i da istaknem činjenicu da je Vlada usvojila određeni broj amandmana SRS, međutim, sa druge strane, mogu sa žaljenjem da konstatujem da je mogla da usvoji još barem onoliko amandmana SRS koliko ih je usvojila. Zbog toga ćemo, a verujte mi da će praksa to vrlo brzo pokazati, doći u priliku da vršimo ponovo izmene i dopune ovog zakona. Jer, bez obzira na činjenicu što danas privodimo kraju raspravu u pojedinostima po ovom zakonu, ipak, zbog nekih nedostataka o kojima su govorili pre svega poslanici SRS, a i poslanici nekih drugih poslaničkih grupa, doći ćemo vrlo brzo u priliku da radimo izmene i dopune ovog zakona.
Što se tiče ovog samog amandmana na član 94, tražio sam da se u ovom članu doda nova tačka 9, posle tačke 8, kojom će se jasno i na precizan način naznačiti da direkcija ima obavezu da vodi evidenciju o svim vanrednim događajima. U obrazloženju za odbijanje amandmana ste rekli – ona to već i vodi. Međutim, nije to baš tako. Smatram da je veoma važno da u svakom trenutku moramo znati gde, kada i zbog čega su nastali neki vanredni događaji. Nažalost, takvih događaja imamo maltene svakodnevno i mislim da bi usvajanjem ovog amandmana bilo olakšano i omogućeno da se u budućnosti ti događaji spreče ili da se njihov broj smanji, ako ih već nije moguće sprečiti, što, naravno, nije moguće.
Ovim bi praktično diskusija u pojedinostima o zakonu o železnici što se tiče SRS bila gotova. Nećemo podržati Predlog ovog zakona zbog svih onih stvari o kojima smo govorili danas ovde, u ovoj raspravi, a i pre nekoliko dana, u načelnoj raspravi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o železnici i to kao potpuno nov zakon, što je i dobro, jer ste i sami priznali da je ovaj prethodni zakon bio dosta loš.

Znajući to, da će na današnjoj sednici biti ova tačka dnevnog reda, imao sam nameru da na ovo zasedanje doputujem vozom i na licu mesta se uverim kakvo je stanje u našoj železnici, bar kada je u pitanju putnički saobraćaj. Otišao sam na nišku železničku stanicu da pogledam red vožnje, kupim kartu za voz koji mi najviše odgovora u pravcu Beograda. Kada sam izanalizirao red vožnje, ustanovio sam da bukvalno ne postoji mogućnost da ostvarim svoju nameru, uz uslov da na vreme, odmoran, i ono kako se kaže, u razumnom roku dođem i stignem na zasedanje parlamenta.

Neću da govorim i prepričavam red vožnje, ali zaista, situacija nam je takva. Pogotovo, ako znamo koliko naši vozovi putuju, koliko kasne, koliko su nepouzdani i sve ostale stvari. Krenuti jednom takvom vrstom prevoza na jednu vrlo važnu obavezu kao što je zasedanje Skupštine, jednostavno, nije moglo doći u obzir.

Pošto sam to shvatio, pogledao sam onda i redove vožnje za ostale pravce iz Niša i ustanovio sledeće. U ostalim pravcima situacija je još gora, nego što je to u situaciji kada je u pitanju pravac prema Beogradu. Recimo, u pravcu Dimitrovgrada, odnosno u pravcu koji dalje vodi ka Sofiji i Istambulu, dnevno iz Niša imaju samo dva voza, od kojih ni jedan nije putnički voz. U pravcu Zaječara takođe dnevno putuju dva voza, oba su putnička, a u pravcu Vranja, odnosno dalje u pravcu Skoplja, Soluna i Atine situacija je nešto bolja.

Međutim, kada je u pitanju pravac prema Prokuplju i Kuršumliji, odnosno pravac koji dalje vodi ka administrativna linija prema Kosovu, situacija je katastrofalna, jer gotovo godinu dana, tačnije od 14. oktobra 2010. godine, ne saobraća ni jedan voz. Na neki način u najkraćem, to bi vam bila je jedna tužna slika stanja na našim železnicama.

Naravno, ovom prilikom ne želim da okrivim ministra za sve ovo, jer ovo stanje traje mnogo duže - traje godinama, decenijama i više decenija u nazad, ali stanje vam je zaista tako.

Ako se onda dalje zapitamo i ako znamo da Niš predstavlja najveći železnički čvor u Republici Srbiji, iz kojeg pruge vode u pet različitih pravaca, a onda se možemo dalje zapitati kakva li je situacija u ostalim gradovima, manjim gradovima i u ostalim delovima Srbije.

Hoću da podsetim da je prvi voz iz Beograda u Niš, to je poznato, tada novoizgrađenom prugom krenuo 1884. godine i da se kretao većom brzinom nego što je to slučaj sa današnjim vozovima, 127 godina kasnije. Ako je sa pomenutih 127 godina, tehnika nemerljivo napredovala, što svi znamo, onda je apsurdno i apsolutno neshvatljivo da naši vozovi danas idu mnogo sporije nego što je nekada bilo. I ne samo to, danas je mnogo manje vozova na našim prugama nego u neka ranija vremena.

Podsetiću vas, ilustrovati ću to jednim primerom. U neko srećnije vreme stanovnici Niša koji žive u kvartu u blizini železničke stanice, nisu mogli noćima da spavaju, zato što je stanični spiker neprestano najavljivao polazak i odlazak vozova, a vrlo često se dešavalo da je u jednom javljanju saopštavao polazak ili odlazak pet, šest vozova odjednom.

Ono što je najgore i ono što je možda i nedopustivo, danas vozovi ne saobraćaju u pravcima koji predstavljaju strateški značaj za Republiku Srbiju, a jedan od takvih pravaca je i pomenuti pravac za Kuršumliju, odnosno za sela koja od Kuršumlije, koja se pružaju prema administrativnoj liniji sa Kosovom.

Nažalost, izgleda da ovo nije jedini pravac na kome se očekuje potpuna obustava putničkog saobraćaja. Već sam rekao da u pravcu Dimitrovgrada uopšte nema putničkih vozova, i ako se desi, a iz nekih parametara koji možemo videti, može se to zaključiti, da se obustave još neki putnički vozovi, onda će lokalno stanovništvo, pogotovo u tim pograničnim područjima će se sa još većim intenzitetom iseljavati iz tih krajeva i hrliti prema većim centrima, a znamo da je danas najčešće to Beograd.

Zato SRS smatra da na strateškim pravcima ne sme biti nikakvog ukidanja železničko-putničkog saobraćaja, a subvencije za odvijanje saobraćaja moraju biti predviđene, određene direktno u budžetu Republike Srbije.

Podsetiću da je za Nišlije i jug Srbije neobjašnjivo i neshvatljivo to, da je ukinut voz iz Niša za Bar, a znamo da je godinama taj voz saobraćao, i ako ništa drugo, barem u turističkoj sezoni smatram da postoji opravdani, ekonomski i svaki drugi interes da taj voz saobraća. Međutim, nažalost, ove godine, odnosno ove turističke sezone takvog voza nije bilo.

Ovo je na neki način kraći uvod, ali da se polako vratim i samom zakonu, odnosno konkretnije da pogledamo predlog teksta zakona.

Kao što se može videti iz obrazloženja koje je Vlada dala u ovom zakonu, ni jedan elemenat na kome se zasnivao koncept dosadašnjeg zakona nije ispunjen, osim što je osnovana Direkcija za železnicu. Moram da priznam, a to je i jasno samo po sebi, da je najlakše osnovati Direkciju za železnicu, i to je jedan vid kroz koji će se udomljavati stranački ljudi i svoji ljudi, ali pitanje je da li je ta direkcija za železnicu ispunila svoj zadatak ili nije ispunila. Lično smatram da ta direkcija apsolutno nije ispunila još uvek ni jedan zadatak od onih kojim je bio poveren.

Sada, ako vidimo i predlog ovog novog zakona o kome danas govorimo, vidimo da i ovaj zakon akcenat, težište stavlja opet na Direkciju za železnicu. Kao najvažniji zadatak koji zakon treba da reši se navode određena ovlašćenja ove direkcije, i to pre svega, u smislu donošenja određenih podzakonskih propisa, odnosno podzakonskih akata.

Mogu da se složim sa činjenicom da to i postoji kao problem i da je iz tog razloga i bilo neophodno menjati ove stvari u zakonu, ali glavni problem naše železnice nije u tome, nije u Direkciji za železnicu, glavni problem naše železnice je mnogo dublji, a to znaju i vide i osećaju svi građani Srbije.

Mislim da su glavni problem stare i izraubovane pruge kojima vozovi mogu da se kreću negde čak po 10 kilometara na sat, da je glavni problem nedostatak lokomotiva, nedostatak vozova, nedostatak vučnih i vučenih vozila, kako se to ovde kaže.

Na jednom mestu u zakonu ste govorili o nerentabilnosti određenog putničkog saobraćaja i da je to jedan od razloga što su se neke linije ukinule. Naravno, železnica ni u jednoj zemlji, pogotovo putnički saobraćaj, nije profitabilna grana, ali mislim da ste trebali da kažete i da priznate da razlog za obustavu saobraćaja na nekim linijama možda i nije sam nedostatak putnika, nego pre svega nedostatak vagona i nedostatak lokomotiva. Srbija je zaista, mislim, u tom pogledu na zadnjem mestu u Evropi, po broju tih vučnih i vučenih vozila.

Ovom prilikom neću da pominjem kada je napravljena nova pruga. To se niko iz ove sale ne seća. One se jednostavno i ne rade. Nažalost, one postojeće, koje još uvek imamo, ili se loše održavaju, a većina njih nije uopšte u funkciji. Posebne priče su regionalne i lokalne pruge, koje praktično i ne postoje, a tamo gde ih ima i gde postoje, one po pravilu nisu u funkciji.

Vi se ovde u zakonu pozivate i na nekakvo usklađivanje sa propisima EU, i to ne samo u ovom zakonu, to je praksa sa svim vašim zakonima, kao da ove zakone donosite samo zbog EU. Ali, kad ste već pomenuli tu EU, smatram da bi bilo dobro da se pozovete i na neke druge standarde vezane za EU, kada je u pitanju kvalitet pruga, kvalitet vozova, poštovanje voznog reda, brzina kretanja tih vozova itd. Nadam se da ste svi čuli za čuvene Francuske TŽV vozove, odnosno vozove velikih brzina, da barem razmišljate ili bi trebalo da razmišljate u tom pravcu, da i Srbija nekad u perspektivi ima barem nešto od toga.

SRS je intervenisala velikim brojem amandmana. Kada na red bude došao pretres zakona u pojedinostima, mi ćemo o tome detaljnije da govorimo. Podneli smo negde tridesetak amandmana koji su stručno i smisleno napisani. Nadam se da će Vlada, kada to bude na redu, usvojiti neki od njih. Ono što hoću da kažem, postoje mnoge stvari koje uopšte nisu obuhvaćene ovim zakonom. Jednostavno, zakon nije predvideo mnoge mogućnosti koje se u praksi dešavaju.

Recimo, navešću jedan primer. Svi znamo da veliki problem, pored svih ostalih problema koji postoje, naše železnice jeste i krađa ili namerno oštećenje železničke infrastrukture. Česta je pojava da lopovi i huligani odnesu ili odštete deo opreme na železničkoj strukturi, i po pravilu to su najčešće bakarni elementi čija je vrednost simbolična u odnosu na one probleme koji mogu da proisteknu iz toga.

Recimo, neki lopov odnese bakarne elemente, bez kojih ne može da funkcioniše železnica i sistem komunikacije i obaveštavanja. Ti bakarni delovi, kao što rekoh, su simbolične vrednosti, ali zbog toga mogu da se nanesu ogromne ljudske i materijalne štete. Znači, ogromne materijalne štete koje se mere možda i u milionima evra. Ne daj Bože, da ne govorimo o ljudskim štetama, ukoliko dođe do neke havarije. Kada se desi da se uhvati neko od tih lopova, koji su oštetili tu železničku infrastrukturu, onda su sudski organi apsolutno nemoćni, jer je tamo prema nekim važećim zakonima se radi o krađi male vrednosti.

Zato smatram da bi bilo neophodno da se usaglase propisi, svi pravni propisi i da se svaki postupci ove vrste na neki način smatraju činom diverzije na uništavanje objekata Republike Srbije. Vi ovde u Predlogu zakona o ovome ništa ne kažete. SRS je baš vezano za ovo podnela i jedan amandman. Zato, gospodine Mrkonjiću, kada budete te stvari razmatrali, uzmite ovo najozbiljnije u obzir. Smatram da ćete imati u vidu sve ove stvari o kojima ovde govorimo, i mi iz SRS i iz drugih poslaničkih grupa, sagledati i usvojiti neke od naših amandmana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ovog vremena koje mi je preostalo kao ovlašćenom predstavniku SRS po ovoj tački dnevnog reda želim da ukažem na neke konkretne nedostatke ovog zakona.

Pre svega, ti nedostaci se odnose na to da zakon ne tretira ili pogrešno tretira neke vrlo važne stvari. Potrudiću se da nekoliko takvih stvari ovde i navedem. Jedna od tih stvari su ranžirne stanice. Znamo svi da su ranžirne stanice nezaobilazan faktor u železničkoj infrastrukturi. Zbog toga smatram da ranžirne stanice ne treba izdvajati iz sistema i ne treba dozvoliti da budu posebne celine jer to svakako može dovesti do zloupotrebe, a u krajnjoj liniji sistem kao celina će trpeti jer može doći do velikih zloupotreba.

Druga stvar u vezi sa ovim što imam nameru da kažem odnosi se na pružne prelaze. Mislim da je mnogo efikasnije da zakonsko rešenje bude takvo da u svojinskom smislu svi pružni prelazi pripadnu železnici, a ne neki Republici, neki privrednim subjektima, neki jedinicama lokalne samouprave jer železnica i onako vrši njihov nadzor i njihovo održavanje.

Kada su u pitanju ovi putni prelazi, lokalne samouprave i same žele da se otkače vlasništva, starateljstva ili ne znam čega sve nad ovim putnim prelazima jer ono njima predstavlja samo balast.

Gospodine ministre, verovatno znate da su vrlo česti slučajevi da se zbog ovakvih stvari vode nepotrebno sudski sporovi čija je greška, čija je bila odgovornost za tako nešto, tako da mislim da bi bilo mnogo bolje da se ova stvar uredila zakonom.

Neki privredni subjekti koji više ne postoje takođe su imali određena vlasništva na pružnim prelazima. Imamo jedan takav slučaj u Nišu, recimo, gde bivša fabrika "Elektronska industrija" ima svoja dva putna prelaza, a znamo u kakvom je stanju sada ta fabrika i to samo usložnjava stvari.

Ako već imate nameru da nekome date prugu na korišćenje, onda morate tom licu, tom privrednom subjektu da date i sve potrebne podatke i sve potrebne parametre vezane za prugu, u smislu koliko je dugačka pruga, koliko se voz može kretati na određenoj deonici, koliko kilometara na čas na određenoj deonici puta, koliko ima pružnih prelaza na pruzi, u kakvom su stanju ti pružni prelazi, u kakvom su stanju sve ostale infrastrukture.

Još jedna stvar oko bezbednosti saobraćaja, što se tiče bezbednosti, smatram da pravo na korišćenje i upravljanje u ovom smislu mogu imati samo ona lica čija je to isključiva nadležnost, tako da i to treba da uđe u zakon.

Pošto nemam još mnogo vremena, da vas pitam, gospodine ministre, da li imate informaciju dokle se došlo sa poznatim aferama na našoj železnici? Znate, o tome je pisala sva štampa, domaći naš Vikiliks, poput ovog pravog Vikiliksa za koga imamo priliku da se uverimo svakog dana raskrinkava izdajničku politiku Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. Predloga zakona o energetici. Moj amandman se odnosi na oblast planiranja razvoja energetike. U ovom članu na koji sam podneo amandman govori se o programu kojim se utvrđuju uslovi, način, dinamika i mere za ostvarivanje strategije. Mojim amandmanom sam tražio da se skrati rok koji je potreban za dostavljanje relevantnih podataka i da taj rok treba da se skrati sa 60 na 30 dana.
Naime, u okviru ove strategije, naravno potrebni su odgovarajući relevantni podaci i te podatke treba da dostave razni energetski subjekti, Agencije za energetiku, lokalne samouprave i ostalo. Tražio sam skraćenje tog roka iz razloga što se radi o podacima koje pomenuti subjekti praktično imaju trenutno ažurirano. Zbog čega smo mi ovde formirali Agenciju za energetiku ako ona nema podatke koje su potrebne ministarstvu, ako je njima potrebno 60 dana da dostave neke podatke onda zaista formiranje te agencije je bio potpuni promašaj. To se isto odnosi i na lokalne samouprave i druge energetske subjekte. Lokalne samouprave sve moraju znati i sigurno znaju strategiju, resurse i sve ono što je vezano za energetske potencijale na svojoj teritoriji i opet kažem te podatke čim se potraže oni praktično mogu istog dana ili sutradan da ih dostave, ali naravno tražili smo da taj rok opet bude neki razuman, a Vlada je odbila ovaj amandman sa obrazloženjem koje je suprotno onome što sam tražio amandmanom, ali dobro.
Mogu da kažem da taj rok je potrebno skratiti iz jednog drugog razloga. Svedoci smo da se ovaj, veoma često dešavaju različite havarije u oblasti energetike, a energetika je najosetljivija oblast jer jedan zastoj, jedan problem koji se javi u energetskom sistemu pogađa čitavo društvo. Setite se samo situacije od pre nekoliko godina kada je bila gasna kriza u istom periodu, kada je pola Evrope ostalo bez gas, bez energenata, bez grejanja i videli ste koji su to problemi koji mogu nastati.
Zato u ovoj oblasti treba da se brzo reaguje i to je razlog što sam tražio da se ovaj rak smanji sa 60 na 30 dana. Pošto se ovde govori o razvoju energetike, žao mi je što ovde nije prisutan gospodin Mrkonjić, ministar za energetiku, ali tu su ljudi iz njegovog kabineta iz njegovog tima. Naime radi se o ceni priključaka na energetske potencijale. Badava mi omogućujemo dostupnost nekih energenata, ako puno puta u situaciji u kakvoj se nalazi naše društvo, naša domaćinstva, ti energenti zbog cene priključka nisu dostupne.
Zakon ovde predviđa neku metodologiju za obračun te cene priključka, međutim ta metodologija je jedno zamajavanje i bacanje prašine u oči građanima Srbije. I u načelnoj raspravi sam naveo jedan primer, recimo kod odvajanja obračuna potrošnje električne energije za jedno domaćinstvo po spratovima potrebno je izdvojiti enormno veliku količinu novca, što danas naša domaćinstva nisu u stanju i mislim da se preispita cena priključaka tog tipa i ne samo toga i na druge izvore energije. Pošto ja dolazim iz grada Niša, vi verovatno znate da je u toku projekat gasifikacije grada Niša i to je potpuno propao projekat, gde gube svi, i to propao je baš iz razloga što su cene priključka na gasne stanice enormno visoke i gotovo u Nišu nije u stanju da plati takav priključak. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo danas razmatramo još jedan zakon iz tzv. evropske agende, zakon o energetici, koji donosimo po hitnom postupku na našem hitnom i ubrzanom evropskom putu.
Izgleda da je Evropi stalo da joj se što pre priključimo, imajući u vidu da oni znaju našu poslovičnu sporost, a mi znamo njihovu želju da nam što više pomognu. U tu svrhu ta ista Evropa i EU amputirala je jedan deo naše otadžbine, kako bi što lakše i što brže ušli na ta tesna evropska vrata. U tu svrhu, videli smo juče, isporučen je i poslednji haški optuženik i režim se hvali kako je stavljena tačka na Hag, ali je mene strah da će to biti, nažalost, tačka na Srbiju.
Ali, da se vratimo zakonu. Ipak razmatramo jedan ozbiljan zakon i svi se moramo složiti da je ovo izuzetno ozbiljan zakon, jedan od najozbiljnijih zakona, jer energetika je fundamentalna oblast danas u svetu i svi sukobi i svi ratovi koji se vode u zadnjih, možemo reći gotovo 100 godina, vode se zbog energenata. Ovo što se dešava u Libiji, ne dešava se zbog Moamera el Gadafija i njegovog režima ili uvođenja ljudskih prava i demokratije, nego je to borba, pre svega za energente Libije, odnosno za libijsku naftu.
Očigledno je da je zakonodavac i ljudi koji su pisali zakon uložili dosta truda. Zakon je sam po sebi obiman, ima 28 članova, on obuhvata mnoge oblasti, ali to još uvek nije dokaz da je on i kvalitetan. To se može videti kada se malo prošeta kroz članove zakona.
Sada ću navesti neke osnovne, da kažem mane ovog zakona. Recimo, članovi zakona koji govore o energetskom bilansu pominju sve vidove energije, ali kada je reč, recimo, o toplotnom bilansu energije, onda tu postoje mnoge nejasnoće i mnoge nedorečene stvari. Ipak, toplotna energija je poseban vid energije, to nije energija koja se stvara sama po sebi nego se ona, praktično, stvara, nastaje i proizvodi iz ostalih vidova energije. To je jasno svima i to bi u zakonu moralo na bolji način da se precizira.
Dalje, u samom zakonu nisu jasne još neke stvari. Recimo, tako se u članu 13. govori o snabdevanju prirodnim gasom i tu se kaže da snabdevanje prirodnim gasom nije delatnost od opšteg interesa. U istom tom članu se kaže da neke druge stvari koje su vezane za prirodni gas, kao što je njegov transport, njegovo skladištenje, njegova distribucija, da su to delatnost od opšteg interesa. Zaista mi nije jasno zbog čega snabdevanje nije stvar od opšteg interesa.
Dalje, zakon govori o razdvajanju operatera, sistema i o razdvajanju računa. Kada se malo ozbiljnije i preciznije pogleda zakon, može se zaključiti da je to ideja celog zakona, da se nekadašnji sistem EPS usitni, da se razdvoje svi ti parametri. Ako je već to ideja u zakonu, naravno, ne podržavam tu ideju, zbog čega se onda ne razdvoje računi za električnu energiju i za TV pretplatu? Električna energija i TV pretplata nemaju ništa zajedničko, ali uporno insistirate na tome, iako građani Srbije nemaju sredstava da plaćaju ni struju, a ne pretplatu za RTS, koji i onako niko ne gleda.
Dalje, kao i kod ostalih vaših zakona, ovde je licenca jedna od stvari koja se stavlja u središte samog zakona. Do pomenute licence dolazi se polaganjem stručnog ispita, i to pred komisijom koju obrazuje sam ministar. To nije ništa sporno. Međutim, zakon ne precizira na osnovu kojih kriterijuma se ta komisija formira i čime se sve to ministar rukovodi kada bira članove pomenute komisije za polaganje licence. Ovo može biti samo naizgled naivna stvar, a u stvari je to ključna stvar, jer od licence zavisi mnogo toga, a da bi došli do licence mora da se prođe kroz polaganje stručnog ispita pred članovima komisije. Članovi komisije za polaganje licence treba da budu usko stručni ljudi, ljudi tehničke struke, ali imamo situaciju da često puta ministar energetike ne mora biti čovek iz tehničke struke, to može biti čovek iz neke druge oblasti, pa je pitanje koliko je on kompetentan i koliko je u stanju da odabere baš najbolje ljude iz tehničke struke, iz oblasti koju on sam ne poznaje? To bi vam, otprilike, bilo isto kao kada bi jednog inženjera ovlastili ili kada bi on imao zadatak da vrši izbor najboljih pravnika. Mislim da bi to bilo smešno.
Želim da kažem nešto i o visini troškova za priključenje na distributivni energetski sistem. O tome je govorio prethodni govornik kolega Duvnjak. U zakonu se kaže da visinu tih troškova određuje operater, na osnovu metodologije za utvrđivanje troškova koju donosi Agencija. Ako se pogleda ta metodologija, mada je ona slabo dostupna, treba mnogo da tragate da bi došli do toga, ali i bez tih stvari i bez njene bliže analize, odmah se može videti, uočljivo je da su priključci za energente izuzetno skupi i da su neopravdano visoki.
To se najbolje vidi, recimo, kada čovek poseduje kuću sa dve ili više etaže i kada želi da, kako se to popularno kaže u narodu, odvoji struju po spratovima, odnosno da instalira još jedan ili dva strujomera, onda se vidi koliki su ti troškovi. Da bi vi danas na jednom spratu svoje porodične kuće instalirali električno brojilo, vi morate da platite iznos od 1.500 do 2.000 evra. Sam operater nema gotovo nikakve troškove ili minimalne troškove da bi vam tako nešto obezbedio. Koji su troškovi operatera u tom slučaju? Njegovi troškovi su da pošalje svoju komisiju u vašu kuću, da donese plombu, da plombira vaš strujomer i da popuni onu papirologiju kako bi vaše brojilo uveo u sistem za naplatu električne energije.
Dalje, da ne govorim o metodologiji za obračun električne energije. Tu se gotovo niko ne može snaći. Znamo da uvek uz naše račune za električnu energiju, pojavljuje se i ona stavka – angažovana snaga, ali nikom živom nije do kraja jasno šta je to angažovana snaga, jer nauka ne poznaje angažovanu snagu, a u stvari to je ovde jedna stvar, preko koje je moguće vršiti zloupotrebe, a imali smo prilike i da se uverimo da je u periodu koji je iza nas ta zloupotreba bila prisutna i uočljiva.
Zakon predviđa i slobodan izbor snabdevača i to od 2015. godine, mada ja čisto sumnjam da će ta stvar i da zaživi, ali čak i da zaživi, džaba je to, Zakon predviđa tu mogućnost, kada su cene priključka velike i kada one neće padati. Imamo primer iz drugih delatnosti. Imamo više tih operatera mobilne telefone, ali to nije dovelo do cene mobilnih impulsa. Imamo prime i kod kablovskih televizija, kod internet porvajdera, tako da opet na kraju kada se sve sabere, građani će biti oštećeni.
Projekat gasifikacije grada Niša, iz kojeg ja dolazim, propao je upravo iz razloga što su cene priključka enormno velike i tu gube svi. Gubi i grad i država, investitori, građani jer jednostavno nemoguće je da neko nađe 2.000-3.000 evra, odakle prosečnom građaninu 2.000-3.000 evra da plati priključak za gasnu stanicu. To su stvari o kojima treba da vodite računa, papir trpi sve, ali realnost je nešto drugo.
Da završim, Zakon predviđa i zaštitu krajnjih kupaca, ali u suštini on ništa tu ne rešava. Zaštita krajnjih kupaca reguliše se u zakonu sa tri člana, a obaveze kupaca regulišu se kroz osam članova i opet okreni-obrni, ipak su građani oštećeni. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Moj amandman se odnosi na član 4. gde sam tražio da se iz pomenutog člana zakona briše odredba: "spoljašnje vrednovanje ustanove". Ovo sam tražio, pre svega, iz razloga što sam taj pojam "spoljašnje vrednovanje ustanove" nije dovoljno jasan, po meni je i nepotreban, jer je to na neki način nemerljiva kategorija.

Vi ste odbili ovaj amandman i rekli ste u obrazloženju da se amandman odbija iz razloga što je spoljašnje vrednovanje ustanove predviđeno zakonom. Slažem se da je možda formalno-pravno to ispravan razlog za odbijanje amandmana. Međutim, upravo sam tražio amandmanom da se to briše iz zakona. Da ste usvojili ovaj amandman i ovu stvar izbrisali, onda bi stvar bila jasna sama po sebi. Ali, vi niste usvojili ovaj amandman. Ovde govorite da su doneti određeni podzakonski akti na osnovu kojih se vrši unutrašnje i spoljašnje vrednovanje, ali znam da ima nešto od toga, ali oni koji rade u prosvetnim ustanovama, vaspitno-obrazovnim ustanovama, ne snalaze se baš najbolje sa tim podzakonskim aktima i kompletnom evidencijom koju oni predviđaju.

Što se tiče te evidencije, ovaj zakon predviđa preveliku evidenciju, pre svega kada su u pitanju učenici, odnosno pripadnici vaspitno-obrazovnih ustanova, jer tamo ima veliki broj nepotrebnih podataka. Podaci koji se tamo traže mogu biti zloupotrebljeni od strane raznih faktora u ustanovama, jer ako vi o svakom učeniku ili štićeniku imate kompletnu socijalnu sliku, onda će se uvek naći neko da te podatak zloupotrebi iz raznih razloga, ako ništa drugo, da bi možda i sebi ostvario neku protivuslugu ili nešto slično.

Kada sam već uzeo reč i kada je ovde prisutan gospodin ministar Žarko Obradović, da istaknem još neke probleme koji se javljaju, pre svega kod upisa u srednje škole. Znam da je danas i sutra predavanje dokumentacije u one škole gde su učenici dobili da budu upisani. Međutim, morate da znate da ovaj problem postoji i kod učenika i kod njihovih roditelja. Jeste da ovo nije propisano za vreme ovog ministarstva, to je nešto što je nasleđeno, ali je nepotrebno razvučen kompletan rok za polaganje, popunjavanje želja, podnošenje žalbe na rezultate prijemnog ispita, upis itd. Negde 23. ili 24. juna su učenici polagali prijemni, a tek danas, 20 dana nakon polaganja prijemnog, se upisuju. Tih 20 dana, verujte mi, njihovi roditelji su u situaciji da neprestano strepe da li će njihova deca biti upisana u ovu ili onu školu, pre svega u željenu školu. Zamolio bih i ovde prisutnog ministra i njegove saradnike da za narednu školsku godinu razmisle da li je potrebno da se ovaj rok ovoliko razvlači.

Negde 27. maja su osnovci, učenici osmih razreda su završili osnovne škole. Evo, danas je 13. jul, a sutra je još jedan dan upisa, 14. jul, pa onda imamo još dva ili tri naknadna dana za one koji su neraspoređeni, znači, gotovo mesec dana taj proces se razvlači. Na taj način se učenicima oduzima od njihovog raspusta. Oni jesu formalno na raspustu, ali ne mogu se opustiti, jer ne znaju da li su primljeni, da li su upisani, a to su deca u najosetljivijoj dobi. Tako da, jedan moj apel je ministru i vama svima koji sarađujete sa njim, da za narednu školsku godinu da razmislite o tome da se ovaj rok za polaganje prijemnog ispita i upis učenika na neki način sažme i da to bude nešto kraće. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Srboljub Živanović podneo je amandman na član 17. ovog zakona. Mogu da primetim da na ovaj član zakona ima negde sedam-osam amandmana, koji su, manje-više, slične sadržine i tretiraju jednu te istu materiju. O dobrom delu ovoga je govorio, u ovom prethodnom izlaganju, gospodin Žarko Obradović, ministar prosvete. Međutim, ovde takođe moram da primetim da se amandman gospodina Srboljuba Živanovića razlikuje od svih ostalih amandmana i da je njega svakako trebalo prihvatiti, jer bi on  u pravom meri otklonio sve probleme koji mogu da jave prilikom uzimanja izjave i pravdanja izostanaka i vođenja, pre svega, vaspitnog disciplinskog postupka.

Gospodine ministre, vi morate biti svesni da nije uvek moguće uzeti izjavu od roditelja, odnosno staratelja, odnosno učenika koji je punoletan i nije moguće njegovo saslušanje iz razloga što ima, evo ministar me ne sluša, a vrlo je važno. Gospodine Obradoviću, vrlo je važno da vidite ovaj amandman. Vi ste ovde naveli – amandman se ne prihvata iz razloga koji su navedeni u amandmanu 24. Kad pogledamo amandman 24 on se poziva na ovaj amandman Miletića Mihajlovića, o kome

ste govorili. Nije sporno ono što ste vi govorili. Pogledajte dobro, recimo, ovaj amandman pod rednim brojem 24. a to je amandman grupe narodnih poslanika iz LDP, poslednji pasus, u disciplinskom postupku učenik mora biti saslušan i dati sam izjavu. Isto tako, pogledajte amandman pod rednim brojem 6. prihvaćenih amandmana Miletića Mihajlovića, svedoci moraju biti saslušani i moraju dati pismenu izjavu itd. Sada, amandman koji je podneo gospodin Živanović ne negira sve ovo o čemu se ovde radi, šta ovo stoji. Samo joj razjašnjava situaciju šta će se desiti ako nije moguće saslušati učenika i roditelja i uzeti njihovu izjavu. Verujte mi, iz prakse odlično to znam i to vrlo često nije moguće. To je karakteristično, pre svega, u srednjoj školi.

Upišu se učenici u prvi razred srednje škole, pođu nekoliko dana, deset dana, mesec dana, nije ni važno koliko, uzmu potvrde da su redovni učenici, te potvrde im služe za razne stvari, za dečije dodatke, za gradski prevoz, za porodičnu penziju, već nije bitno za šta, jer ima mnogo stvari i više se ne pojave.

Naravno, takvog učenika koji se ne pojavljuje do kraja školske godine, moramo sankcionisati na taj način što će mu prestati status redovnog učenika.

Da bi se to desilo, a i on je sam svestan, on je sam sebi taj status propisao time što ne dolazi u školu. Da bi se to realno desilo, mi moramo uzeti njegovu izjavu. Kako ćemo uzeti njegovu izjavu kada ga nigde ne vidimo, da li treba da ga jurimo, da izigravamo policajca i o tome se ovde govori u ovom amandmanu.

Doduše, ja nisam član Odbora za prosvetu, mada sam prosvetni radnik, nije važno, ali mislim da, gospodine ministre, niste možda dobro uradili što niste prihvatili ovaj amandman, on ne zadire u sve ove amandmane, već je ovo samo jedna nadgradnja na ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 17. Ovo je jedan od mojih amandmana od mnogih koji se odnose na član 17. Takođe se odnosi na skraćenje rokova za vođenje vaspitno-disciplinskog postupka. Vlada nije prihvatila ovaj amandman, ali da bi bio iskren ja moram da kažem da je to uradila na jedan indirektan način, ovaj put prihvatanjem amandman gospodina Miletića, za razliku od amandmana gospodina Srboljuba Živanovića, o  kojem sam govorio pre nekih 10, 15 minuta.
Iz tog razloga neću više da govorim o mom amandmanu, ali imam nešto drugo da kažem. Nažalost, pre nekoliko minuta ministar je izašao iz ove sale, verujem da će se vratiti, ali ja moram da iznesem jedan problem iz grada Niša, iz kojeg dolazim. Radi se o Učiteljskom domu i zamoljen sam od Društva učitelja sa juga Srbije da o tome nešto obavestim.
Naime, Društvo učitelja iz Niša je najstarije društvo toga tipa u Srbiji. Ono postoji u kontinuitetu od 1881. godine, znači, tad je osnovano. Osnovao ga je čuveni učitelj iz Niša toga vremena Atanasije Tasa Petrović i danas po njemu najstarija osnovna niška škola nosi ime "Učitelj Tasa", tek toliko da znate. To društvo i danas broji preko 1.200 članova okupljenih iz 57 škola iz Niša i njegove okoline.
To društvo koristi usluge učiteljskog doma, jedne zgrade koja se nalazi gotovo u samom centru Niša, koja se nalazi pod zaštitom države i Društvo je sagrađeno 1932. godine i 1933. godine, sagradilo je ovaj učiteljski dom i to ličnim sredstvima tadašnjih učitelja grada Niša. Posle 80 godina korišćenja tog doma od strane Društva učitelja Srbije, došli su u situaciju da je rukovodstvo grada Niša izvršilo pre namenu toga učiteljskog doma, tako da su predvideli da se u tim prostorijama nalazi, da se otvori i formira prekršajni sud. Vodi se i postupak, tužba, kontra tužba itd. nisam pravnik da bi baš na najbolji način znao da objasnim sve te stvari, ali je suština da, koliko se meni čini, zaista takav jedan objekat hoće da se preotme od učiteljskog doma, hoće da se preotme od Društva učitelja Srbije.
U tu svrhu je Učiteljsko društvo iz Niša i pokrenulo zadnjih dana i sakupljanje peticije, za nekih tri dana sakupili preko 5.000 potpisa građana, jedan sam od tih koji je ovu inicijativu takođe podržao i znam da je ministar upoznat jednim delom sa ovim. Negde 4. jula su predstavnici Učiteljskog društva iz Niša posetili Vladu Srbije, taj svoj zahtev, probleme su izneli i dokumentaciju ostavili kod nekog od saradnika, ne mogu da mu se setim imena, iz Ministarstva prosvete. Znam da je za vreme posete ministra Žarka Obradovića Nišu takođe bilo razgovora o tome, međutim, rešenje se ne vidi ni na pomolu i nema nikakvih konkretnih stvari da bi se mogao nešto rešiti ovaj slučaj.
Zato da ne bih mnogo više govorio o tome, Ministarstvo ima kompletnu dokumentaciju, upoznato je o čemu se radi, a ja ću ovde samo jednu skraćenu verziju izneti, što se tiče tih problema i hronologiju stvari, tokova i događaja vezano za Učiteljski dom iz Niša i zato ću ovde predati saradnicima gospodina Žarka Obradovića, mada, kažem izuzetno mi je žao da je baš izašao onoga trenutka kada sam ja imao potrebu da govorim o ovome, ali dobro nadam se da će se vratiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o staroj i retkoj bibliotečkoj građi. Moj amandman se odnosi na član 6. Odmah moram da kažem na početku da je Vlada usvojila ovaj amandman. Naravno, to je dobro, ali moram da kažem nešto o ovom amandmanu, pre svega, iz razloga, šta bi se desilo da nisam podneo ovaj amandman u ime SRS i kakav bi tekst zakona prošao.
Gospodine ministre, vaši saradnici i vi, u ovom članu zakona ste omanuli. Omanuli ste u Predlogu zakona, a ne u usvajanju amandmana. Doslovce ću ovde izneti moje obrazloženje koje ste vi prihvatili.
Naime, zakonodavac je predlogom starog teksta zakona u potpunosti devalvirao SANU kao instituciju. S druge strane, vojvođanska nelegitimna, neustavna Akademija nauka bi se praktično stavila u istu ravan, što bi, znamo, dovelo do velikih problema kojih imamo.
Određene nacionalne manjine traže svoje akademije umetnosti. Takav jedan slučaj svi dobro znamo, imamo u Raškoj oblasti, gde određeni ljudi i određene grupe traže osnivanje tzv. sandžačke akademije nauka i umetnosti. Kada bi se, ne daj Bože, tako nešto desilo, imali bi dve akademije sa skraćenicom SANU – Srpska akademija nauka i umetnosti i ova druga, koju neki pominju, a koja se, nadamo se, neće nikada ostvariti jer je to protivustavno, sandžačka akademija nauka i umetnosti.
Slična situacija je i kada je u pitanju SPC, Predlogom zakona, bez mogu usvojenog amandmana, SPC se svodi na tradicionalno priznate crkve, kao i sve ostale crkve, a u Predlogu zakona nigde nije stajalo da se radi o verskoj zajednici, što u suštini predstavlja SPC.
Još jednom želim da podsetim i da zahvalim što ste usvojili ovaj amandman. jednostavno, on je potpuno logičan, konzistentan i tako nešto ste morali da uradite. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Predlog zakona o optičkim diskovima. Neću govoriti o zakonu o optičkim diskovima, jer je to vrlo efektno pre mene govorio kolega Bojan Mladenović. S druge strane, ne vidim nikakvu kompatibilnost, niti uzajamnu povezanost ova dva zakona. Koncentrisaću se na ovaj zakon koji mi je blizak, jer sam čovek koji dolazi iz prosvete i govoriću o ovom zakonu.
Kao što reče moj kolega Goran Mihajlović, možda ovaj zakon nije trebalo donositi po hitnom postupku nego ga pustiti u redovnu proceduru. Slažem se sa time, ali je ipak od svega toga najvažnije da zakon stigne do 1. septembra, dakle, do početka nove školske godine, kada mu je i vreme. Nadam se da se neće ponoviti situacija od pre dve godine, kada smo donosili osnovnu verziju ovog zakona, čiji smo pretres u parlamentu imali u mesecu julu, ali se desilo nešto – vladajuća većina je tada malo smanjila gas na putu ka Evropi i zakon je počeo da važi tek 8. septembra, što je izazvalo i te kako velike poteškoće i probleme u svim školskim ustanovama, jer znamo svi, da ne ponavljam, da školska godina počinje 1. septembra, a zakon je stupio na snagu 8. septembra.
Da se vratimo samom zakonu, iako se možda na prvi pogled tako čini da su ovo samo kozmetičke izmene ovog zakona, ipak to ne bih tako rekao, jer sam zakon ima 31 član i to pre svega govori da je ovaj prethodni zakon, koji smo doneli pre dve godine, imao veliki broj manjkavosti, što doduše i priznajete, a ovde je priznao to i sam ministar, jer je praksa neke stvari demantovala i to stoji u obrazloženju.
Bez obzira na sve ovo što sam rekao, mora se ipak priznati da ovaj zakon ima i neka poboljšanja. Sada ćemo malo prošetati kroz ovaj zakon. Govoriću ovde i o dobrim i o lošim stranama ovog zakona.
Recimo, član zakona koji reguliše međusobno preuzimanje zaposlenih između ustanova je nedovoljno jasan, iako po svojoj suštini ova stvar ne mora da bude negativna, jer ako se baš doslovno pogleda ovaj član zakona, onda se može videti da se za obavljanje ovog procesa, može zaključiti da se traži saglasnost svih zaposlenih unutar jednog kolektiva, što praktično nikada nije izvodljivo, umesto da se traži samo saglasnost onih zaposlenih na koje se ovaj zakon odnosi.
Zbog toga je u ovom smislu i kod ovog člana SRS intervenisala i amandmanom i zatražila njegovo brisanje, baš zbog ovih nepreciznosti o kojima je ovde reč i o kojima sam govorio.
Zakon predviđa i izmenu nekih stvari koje se odnose na izbor nastavnika, saradnika, vaspitača itd. Reći ću da je ovde zakonodavac imao dobre namere, jer zaista u ovoj oblasti treba da se interveniše, ali nažalost, ovde se nije išlo do kraja, ovde treba ugraditi neke čvršće, pouzdanije mehanizme, kako bi se kod izbora nastavnika, vaspitača, saradnika, obezbedilo da se što manje grešaka napravi prilikom izbora ljudi, jer ipak ti ljudi rade sa decom i svaka ta greška kasnije može skupo da košta i školu i obrazovanje uopšte.
Ne samo to, mislim da kada je u pitanju ova stvar ovde zakon uopšte nije dotakao jednu veoma važnu stvar. Mislim da treba direktorima škola i ustanova dati veća ovlašćenja da nekim ljudima za koje se ispostavi da prosveta ipak nije za njih, da im se direktori zahvale, da im preporuče da potraže neko drugo zanimanje, a da na njihova mesta dođu drugi kompetentni ljudi.
Naravno, slažem se da neko može biti dobar matematičar, dobar fizičar, hemičar, inženjer, ali istovremeno ne mora biti dobar pedagog i na taj način bi izbegli neke neprijatne situacije koje smo imali tokom i ove i svake školske godine i to u više mesta u Srbiji.
Skoro svaka škola, navešću primer bilo koje škole u Srbiji, a u skoro svakoj školi se nađe poneko od profesora, nastavnika kod koga ima više jedinica ili možda nekolicina profesora, jedna mala grupica profesora kod kojih ima više jedinica nego kod svih ostalih profesora zajedno. To je jedna boljka svih škola i boljka našeg obrazovanja i mislim da se Ministarstvo i ljudi koji rade i servisiraju Ministarstvo prosvete moraju pozabaviti ovim, jer praktično to su uvek isti ljudi i to su problemi koji su do sada i za sada nerešivi. Ovde nisam video da nešto od takvih stvari ima namere da se reši u zakonu, mada rekao sam da postoje neke dobre namere prilikom odabira ljudi za prijem u rad u školama.
Zbog toga jedan od najvažnijih zadataka direktora i treba da bude taj da izvrši pravilan izbor zaposlenih, kako bi se greške u budućnosti svele na minimum.
U zakonu je dobra stvar što se menja onaj član koji se odnosi na odgovornost učenika i vođenje vaspitno-disciplinskog postupka protiv učenika. Međutim, ovde se nažalost opet nije išlo do kraja. Ovde je opet ova stvar pogrešno urađena. Zakon predviđa da se vaspitno-disciplinski postupak ne može voditi bez prethodnog saslušanja učenika i uzimanja njegove pisane izjave, odnosno bez prisustva njegovog roditelja ili staratelja, ako se radi o maloletnoj osobi. To je sve u redu.
Ali, moram da vas podsetim da praksa poznaje i druge situacije. Imamo puno puta priliku da škola, odnosno prosvetni radnici nisu u situaciji da uzmu niti pisanu izjavu, niti da saslušaju učenika, niti da kontaktiraju ili razgovaraju sa njegovim roditeljima, odnosno starateljima. Ovo o čemu govorim je posebno izraženo u srednjim školama, jer ima puno slučajeva, učenici se upišu u prvi, drugi ili neki sledeći razred srednje škole, idu nekoliko dana, nedelju dana, uzmu potvrdu da su redovni učenici, iskoriste tu potvrdu za dečiji dodatak, za prevoz, porodičnu penziju ili neku drugu mogućnost koju im pruža zakon i više se ne pojavljuju u školi. Taj učenik više tokom cele godine ne dolazi u školu, a vi niste u mogućnosti da ga izbacite iz škole, iz razloga što niste u mogućnosti da ga saslušate i uzmete pismenu izjavu, jer njega više nema u školi, jer mu nije glavni motiv da ide u školu, da nastavi školovanje, nego mu je glavni motiv bio da školu iskoristi za ovu privilegiju i beneficiju o kojoj sam govorio.
Onda, tokom čitave godine u dnevniku, u rubrici za izostanke, provlači se ime jednog ili više učenika, a to je pogotovo čest primer kod romske populacije i škola je tu nemoćna i zbog toga je SRS intervenisala amandmanom da u određenim slučajevima kod ovih prilika, ne mogu sada ovde da se setim svega, i nekih sličnih prilika, da se može povesti disciplinski postupak protiv učenika posle izvesnog i određenog vremena kada je evidentno očito i jasno da se njegovo saslušanje ne može izvršiti, ne može se uzeti pismena izjava od njega i da se ne može doći do njegovih roditelja.
Rekoh, SRS je ovde intervenisala amandmanom i molio bih i ministra i njegove saradnike, gospodina Kostića i Mitrovića da o ovome povedu računa.
Opet, kada sam kod ovog izostajanja iz škole, a to su još neke kolege pominjale, ima jedna neprecizna odrednica koja kaže – ako se blagovremeno ne opravdaju izostanci, ta reč blagovremeno je ipak neprecizna, to blagovremeno može biti jedan dan, dva dana, pet dana i mislim da to takođe treba da se ispravi u zakonu.
Što se tiče vođenja evidencije i podataka koji obuhvataju te evidencije, lično smatram da se ovde traži preveliki broj podataka. Vidimo da izmene i dopune ovog člana zakona maltene i baziraju najveću pažnju, ako pogledate zakon najvišeg teksta odnosi se na ove evidencije.
Naravno shvatam nameru, treba ustrojiti i evidenciju. Treba da se ima baza podataka, ali ovde zaista ima previše podataka koji su apsolutno nepotrebni. S jedne strane, tu treba čitava armija iz škole ljudi koji treba da radi na ovim podacima. Zamislite škole sa hiljadu i više učenika, a imamo takvih škola. Tu moraju da se uzmu podaci o njegovim roditeljima, pa o dedi po ocu, babi po ocu, dedi po majci, babi po majci, devojačko prezime majke po ocu, devojačko majke po majci. Verujte mi, radio sam na tim slučajevima, tako da mi je to poznato.
Bilo je ovde pokušaja da se radi nešto sa "EIDS" da se radi, tu je nešto stalo, ali nije ni tamo baš sve tako loše. Ima tu i dobrih stvari.
Kod ove evidencije i kod ove baze podataka moramo napraviti neku selekciju jer može doći do velikih zloupotreba kod te baze podataka. Naime, veliki broj ljudi, veliki broj faktora ima kompletnu socijalnu sliku svakog učenika i ako je to tako, onda će se u školi uvek ili u ustanovi, govorim u školi zato što dolazim iz škole, ali i u nekoj drugoj ustanovi će se uvek naći neko ko će hteti da zloupotrebi to što ima tu socijalnu sliku o nekom učeniku i njegovog roditelja ili od njegovog saradnika da traži određenu protivuslugu za sebe.
U zakon ste vratili jednu stvar koju sam vam pre dve godine ukazivao. Odnosi se na vraćanje mogućnosti na održavanje zaposlenih u određenim slučajevima i preko propisane norme.
Moram da podsetim ministra Obradovića, ako se seća, pre dve godine sam u ime SRS obrazlagao onu osnovnu verziju zakona i baš sam naveo primer da, recimo, postoji deficit jednog zanimanja, to se odnosi pogotovo, ne u Beogradu, u većim delovima Srbije, pa sam naveo primer Topličkog okruga i recimo u srednjoj stručnoj saobraćajnoj školi tamo apsolutno nema saobraćajnih inženjera, a danas u gotovo svakom manjem mestu u Srbiji takvu situaciju imamo sa profesorima matematike. To je takođe deficitarno zanimanje i zato je dobro što ste ovu mogućnost vratili.
Uz sve ovo što sam govorio smatram da je najveći nedostatak ovog zakona, a i svih zakona koji donosi ova vlada, iako se ministar ovde hvalio sa 120 podzakonskih akata i pravilnika, ne želim da sumnjam u to, želim da mu verujem, ali još uvek nisu doneti svi odgovarajući pravilnici, pogotovo pravilnik o ocenjivanju, a bez tog pravilnika o ocenjivanju sve ono što se radi nije baš na pravi način vrednovano.
Ovim zakonom daje se veći značaj i bliže se reguliše obrazovanje odraslih i vidimo da se ovde uskoro najavljuje donošenje ovog zakona. To je u redu.
Moram da kažem da ova stvar realno nikada nije zaživela u praksi, to znam iz iskustva i ne verujem da će to biti nakon donošenja ovog zakona o obrazovanju odraslih o kojem je ovde reč.
Setite se, mi smo i formirali i Prosvetni savet za obrazovanje odraslih. Videli smo da ti ljudi još uvek ne primaju platu, iako mislim da ova stvar jeste potrebna Srbiji, jer u Srbiji ima veliki broj nepismenih, ali ovde treba još bliže i temeljnije pristupiti ovim stvarima jer u praksi to do sada nije dalo nikakve rezultate.
Priveo bih kraju moju diskusiju. Hajde da vidimo kakvi su efekti reforme obrazovanja koju vodi ova vlada, odnosno vratiću se i na prethodne vlade, pre ove. Bez obzira što su prosvetni radnici zbog štrajka koji je trajao dugo, nezadovoljni ministrom Obradovićem, znam da pokušavaju nešto da rade, ova reforma počela je 2003. godine i sa ciljem da se poveća efikasnost i kvalitet obrazovanja. Evo, osam godina je prošlo od tada. To je period da se završi jedna kompletna osnovna škola i rezultati ne da nisu zadovoljavajući nego čak mislim da su poražavajući.
Danas, posle osam godina, izuzev svetlih primera naših talentovanih učenika, koji su osvajali prva mesta i medalje na raznim svetskim, evropskim i drugim takmičenjima, imamo učenike koji imaju slabije znanje nego pre osam godina i koji imaju slabiji odnos prema školi i uopšte prema obrazovanju nego što je to bilo pre osam godina.
Naravno, to možda nije samo razlog reforme obrazovanja, postoje tu i drugi faktori – opšta slika društva, ekonomska kriza, besperspektivnost, nemogućnost zapošljavanja.
Ovo što sam govorio za osnovne i srednje škole, to isto važi i za fakultete. Danas možda studenti sa naših fakulteta izlaze sa većom prosečnom ocenom nego što je to nekada bilo, možda završavaju fakultet za kraće vreme nego što je to nekada bilo, ali čisto sumnjam i siguran sam da izlaze sa manje znanja nego što je to bilo možda u vreme dok sam studirao, ljudi pre mene ili posle mene, ali to je ipak ta činjenica, a takva je situacija i sa dobijanjem akademskih titula i akademskih zvanja. Danas je i ta stvar devalvirala i bukvalno je moguće veoma lako i veoma brzo steći neko akademsko zvanje – dr, mr itd, pogotovo na privatnim fakultetima. Toliko. Hvala.