Dame i gospodo narodni poslanici, dolazim iz Pomoravskog okruga, tačnije iz Paraćina, grada u kome je 2000. godine bilo 12 hiljada zaposlenih, a tri godine posle vlasti DOS-a, vlasti u kojoj je na neki način učestvovala i partija aktuelnog ministra, u Paraćinu radi samo 5,5 hiljada ljudi.
Eto, to je doprinos bivše vlasti, a verujem da su mnogi od tih šest hiljada radnika danas socijalni slučajevi. Takva situacija je u mnogim gradovima Srbije.
Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama u stvari je pokušaj da se donekle ublaže loši uslovi življenja za određene kategorije stanovništva. Ti loši uslovi su se naročito istakli u poslednje tri godine, kada je došlo do bespoštednog otpuštanja radnika i zatvaranja mnogobrojnih preduzeća.
Srpska radikalna stranka je još pre nekoliko meseci takođe podnela predlog zakona o izmenama i dopunama ovog zakona, ali voljom skupštinske većine to nije došlo na skupštinsku raspravu. Malo kasnije ću se vratiti na taj predlog zakona.
U članu 9. u pregledu odredbi se kaže da su prava u okviru socijalne zaštite, a za koja se stara Republika Srbija, odnosno nadležno ministarstvo: materijalno obezbeđenje socijalno ugroženih građana, dodatak za pomoć i negu drugih lica, pomoć za osposobljavanje za rad, i neka druga prava, a ja ću se uglavnom osvrnuti na ove tri stavke.
Kada je reč o materijalnom obezbeđenju, pored lica koja su teškoj materijalnoj situaciji u centralnoj Srbiji, najteže je Srbima na Kosovu i Metohiji, kojima je neophodna materijalna pomoć kako bi mogli da opstanu i da ostanu na Kosovu, da žive, jer su svakodnevno izloženi svakojakim pritiscima Šiptara, terorista, KFOR-a, raznoraznih međunarodnih organizacija koje se na sve načine trude da proteraju Srbe sa Kosova da bi Kosovo postalo etnički čisto.
Ako u budžetu mogu da se nađu sredstva za svakojake agencije, udruženja, organizacije koje imaju neko sumnjivo delovanje, ako mogu da se bacaju državne pare za preskupe i nikom potrebne studije i elaborate, e onda se mora naći novac za srpsku nejač na Kosovu. Treba da nam budu primer mnoge zemlje u svetu koje se izuzetno staraju za svoje sunarodnike koji žive u kriznim područjima, kako bi sačuvale svoj etnički prostor.
Kada je reč o pravu na dodatak za pomoć i negu drugih lica i pomoć za osposobljavanje za rad, tu se pre svega misli na lica koja su teško obolela od multiple skleroze, distrofije mišića, paraplegičare, lica rođena sa Daunovim sindromom itd, zatim lica koja su rođena kao invalidi, i na njihove roditelje, odnosno staraoce.
U većini gradova u Srbiji postoje udruženja tih obolelih lica. Takvo jedno udruženje je postojalo u Paraćinu, odnosno možda voljom lokalne vlasti više ne postoji. Ta udruženja su se mahom bavila osnivanjem nekih malih radionica ili preduzeća u kojima su se hendikepirana lica okupljala, dolazilo je do neke proizvodnje, bavili su se izradom propagandnog materijala po narudžbini ili izradom ambalaže, a preko tog rada su ostvarivali i deo prihoda koji im je poboljšavao uslove života.
Ministarstvo bi trebalo da se potrudi da pomogne takvim udruženjima koja žele na takav način nešto da rade, da se taj rad ne bi usmeravao na entuzijaste i na roditelje te dece koji bi tako nešto želeli da ostvare. Rekao sam već, takvo jedno udruženje danas u Paraćinu više ne postoji, imalo je oko 180 članova, a sada čekaju da ih neko ponovo organizuje da bi mogli sebi da priušte nekakav prihod.
Takođe, u opštini Paraćin, tačnije u manastiru Sveta Petka kod Izvora, sestrinstvo manastira se brine za oko 100 štićenica tog doma. Pre svega, želim da napomenem da su to izuzetno teško retardirane osobe sa teškim fizičkim nedostacima. Apelujem na gospodina ministra i ministarstva da iznađu načina da pomognu toj ustanovi, jer oni dobijaju samo jednokratnu budžetsku pomoć SO Paraćin, zatim od nekakvih udruženja koja čuju za ovu situaciju, odnosno šta se dešava u manastiru. Ne bi bilo loše da im se pomogne, pre svega, u nabavci inventara, u određivanju medicinske ekipe koja bi trajno posećivala ovaj dom, jer je i to zaista neophodno. Sestrinstvo ne traži nikakvu platu. Smatraju da je to njihova uloga da pomognu teško obolelima.
Na kraju, osvrnuo bih se kratko na odredbe člana 61. i 69b. Po članu 61. korisniku prava na materijalno obezbeđenje iznos obezbeđenja umanjuje se za 50% ukoliko se korisnik nalazi na bolničkom lečenju. S obzirom da svako bolničko lečenje iziskuje povećane troškove, smatramo da je izlišno da u tim situacijama tom korisniku uskraćujemo i tih 50% pomoći koje mu dodeljujemo.
Što se tiče člana 69b, gde se reguliše imenovanje, odnosno izbor direktora centra za socijalni rad, koga imenuje opština uz saglasnost ministarstva, znamo da u pojedinim opštinama gde vlast zavisi od svakojakih koalicija dolazi do usaglašavanja pojedinih interesa tih malih stranaka, pa se eto tako nekom nude pojedina direktorska mesta bez stručnosti, bez zvanja, što može da ima dalekosežne posledice na rad tog centra za socijalni rad.
Smatram da ćete uvažiti naše predstavke, ali u suštini, ove dopune i izmena Zakona predstavljaju samo ublažavanje svega onoga što se desilo u prethodne tri godine, a to je da danas ljudi izuzetno teško žive, da ima previše ljudi bez posla i da na neki način pokušavaju da sastave kraj sa krajem. Koliko ćete vi u tome uspeti, ostaje da se vidi. Zahvaljujem.