Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo, ja ću se prvo osvrnuti na diskusiju lidera jedne stranke iz opozicije koji je pre 10 minuta rekao da je Srbija u zadnjih 10 dana postala Kolumbija.
Srbija je postala Kolumbija 5. oktobra 2000. godine kada su stranke DOS-a i njihove pristalice zapalile zgradu parlamenta, zapalile zgradu televizije, sa automatskim puškama upadale u zgradu Narodne banke Jugoslavije i zgradu Carine i kada su koalicioni partneri DOS-ovskih stranaka i Surčinskog i Zemunskog klana upali u stanicu milicije Stari grad, razoružali policajce, ukrali 400 uglavnom dugih cevi i sa tim cevima narednih meseci sejali smrt po Srbiji, dok nisu na kraju ubili premijera Zorana Đinđića.
Kao što ste čuli, Vlada Srbije predlaže da ne prihvatimo amandman, Odbor za kulturu i informisanje, čiji sam član, takođe predlaže da ne prihvatimo amandman i ja kao član Odbora za kulturu i kao član vladajuće koalicije imam isti stav da ovaj amandman ne treba prihvatiti.
Koristim priliku da izrazim zadovoljstvo atmosferom koja u ovom domu vlada u zadnja četiri dana i mislim da je ovo primer kako treba raditi. Jednostavno mislim da su izbori u Kosjeriću i Zaječaru delovali lekovito kako na vlast, tako i na opoziciju i da niko u stvari nema suštinski primedbi na izborni rezultat. Kako i da ima kada su na svih 98 mesta biračkih stranke opozicije imale članove biračkih odbora, kada su članovi opozicije i predstavnici opozicije učestvovali u brojanju listića, kada su se saglasili sa utvrđenim rezultatima i potpisali zapisnike.
Mi čujemo od jednog poslanika iz opozicije, koji kaže – nije to tačno, ja sam uneo jednu primedbu u zapisnik. Ali primedba se nije odnosila na izborni rezultat. On ni na koji način nije svojom primedbom osporio utvrđeni rezultat, nego kaže – građani su na biračka mesta dovoženi u automobilima, crvena škoda, crna škoda, žuta škoda i ne znam koji već automobili. Meni je prvo palo na pamet da li su uopšte baš bile tolike škode ili čovek reklamira ovu automobilsku kuću. Druga stvar, nameće se pitanje čime ljudi dolaze na glasanje, pa dolaze automobilima i peške, neće dolaziti dronovima i padobranima.
Sledeća stvar, isti narodni poslanik je juče ovde izrekao jednu još veću glupost, on je šatore ispred Skupštine Srbije uporedio sa Majdanom u Ukrajini. Podsećam, u neredima na ukrajinskom Majdanu poginulo je više desetina ljudi, a više od 400 je ranjeno. Nakon toga izbio je građanski rat, koji traje duže od jedne decenije, koji je odneo više stotina hiljada života.
Šta je ovde u pitanju? U pitanju je vrhunski bezobrazluk i licemerje. Nama Majdan pokušava da pripisuje lider opozicione stranke, čiji su najbliži saradnici uhapšeni zbog toga što su planirali da 15. marta ovu Skupštinu napadnu kamenjem i nekakvim zapaljivim koktelima, da to isto urade sa zgradom televizije, da zauzmu zgradu televizije, zgradu Skupštine i da, po mogućnosti, izvrše nasilnu promenu vlasti u Srbiji.
Dakle, u Ukrajini na Majdanu imamo desetine mrtvih, stotine ranjenih, a u Srbiji za sedam meseci nereda koje izazivaju blokaderi, on i pojedine stranke iz opozicije, zahvaljujući tolerantnoj politici vladajuće koalicije, zahvaljujući jednom ljudskom odnosu vlasti, nemamo nijednu žrtvu, ja se Bogu hvala nadam da nećemo ni imati.
Mi na dnevnom redu imamo tri medijska zakona. Čini mi se da su oni osnovni zakoni koji su sada na snazi usvojeni pre tri godine. Odmah nakon njihovog usvajanja imali smo zahtev opozicije da se ti zakoni izmene, da se usklade sa nekakvim evropskim standardima. Evo, Vlada je prihvatila taj predlog. Imamo sada predlog izmena usklađen sa tim evropskim standardima. Na prvoj sednici Odbora za kulturu i informisanje predstavnik opozicije se javlja za reč i traži da mi ove zakone povučemo iz procedure.
Isto se događa sa izborom članova Saveta REM-a. Godinu dana slušamo kako opozicija kaže – treba nam novi Savet REM-a. Mi se složili da nam treba novi Savet REM-a, to nam je nalagao i zakon. Raspišemo konkurs, započnemo postupak, kada smo ga priveli kraju, opozicija i blokaderi kažu – hajde, stavite to van snage. Mi u duhu tolerancije, pružimo ruku, pristanemo da poništimo postupak, pokrenemo novi postupak, na prvoj sednici Odbora za kulturu i informisanje vaši predstavnici kažu – treba da obustavimo ovaj postupak.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome što vas objektivno ne zanima ni Savet REM-a, niti vas zanimaju medijski zakoni, jednostavno, vi navijate da taj Savet REM-a nikada ne bude izabran, jer je to, pošteno rečeno, jedna za javnost atraktivna medijska tema, na kojoj vi možete da guslate koliko hoćete i da kritikujete vlast.
Smatram da je ponašanje opozicije legitimno, ali da nije logično. Legitimno je zato što je normalno da opozicija kritikuje vlast i da nastoji da uspori izborni proces, za čije je sprovođenje vlast odgovorna, ali nije logično zato što vi navrćete vodu na tuđu vodenicu, radite sami protiv sebe. Navrćete vodu na vodenicu blokadera, navrćete vodu na vodenicu rektora Đokića, Bakića, Dinka Gruhonjića i kako se već zove ta bolumenta, navrćete vodu na vodenicu onih koji već sedam meseci univerzitete u Srbiji drže pod blokadom, pod svojevrsnom okupacijom. Navrćete vodu na vodenicu onih koji sprečavaju hiljade profesora, asistenata, časnih ljudi koji hoće da rade. Navrćete vodu na vodenicu blokadera, koji sprečavaju desetine hiljada studenata da uče, da polažu ispite, da idu dalje kroz život. I navrćete vodu na vodenicu onih koji vas se odriču, koji se od vas ograđuju i koji vas ponižavaju. Znate li šta oni traže od vas, čitali ste to? Traže od vas ono što su tražili komunisti Josipa Broza od svojih političkih protivnika, a nešto ranije Hitler i nacisti i italijanski fašisti.
Oni traže od vas iz opozicije da se odreknete svojih političkih stranaka, da se odreknete svojih političkih programa, svoga imena i svojih ciljeva, a valjda vam je cilj, kao i svakoj opoziciji, da jednog dana dođete na vlast. Ne, oni kažu – ne treba vi da učestvujete na izborima, ne treba vi da dođete na vlast, nego treba da pomognete nama, da na ovoj bujici nasilja mi osvojimo vlast u Srbiji.
Izbori u Kosjeriću i Zaječaru pokazuju da ćemo mi iz SNS preživeti tu bujicu, mislim na političko preživljavanje, ali ako nastavite da se ponašate tako kako se ponašate, ja sam siguran da mnoge stranke iz opozicije neće uspeti da pređu ni onaj humanitarni cenzus od 3%. Hvala vam na pažnji.
Za promenu, ja ću govoriti o dnevnom redu po prvoj tački dnevnog reda.
Gospođo Brnabić, gospodine Vučeviću, uvaženi ministri, narodni poslanici, ja sam 2. jula imao čast da u Banjaluci prisustvujem istorijskoj sednici Narodne skupštine Republike Srpske na kojoj je usvojena Deklaracija o zaštiti srpskih nacionalnih interesa. Istorijskoj, zato što je ovo prvi put da parlamenti dve srpske republike zajednički usvajaju jedan zajednički dokument.
I u Banjaluci je rasprava bila povremeno žustra, ali je Deklaracija usvojena skoro jednoglasno. Od 65 prisutnih narodnih poslanika za deklaraciju je glasalo njih 62.
Znate, i u Banjaluci postoje prilično duboki politički rovovi između vlasti i opozicije, ali je tamo opozicija duboko svesna da je ova Deklaracija dobar, koristan dokument, koji će pomoći da sprski narod, bez obzira gde živi uspostavi čvršće jedinstvo, koje će nam pomoći da se odupremo. Ja vas molim da budete parlamentarni. Znači, da se uspostavi jedinstvo koje će nam pomoći da se lakše odupremo pritiscima kojima je srpski narod izložen.
Dugoročno gledano osnovna tri cilja ti pritisaka su da oslabe Republiku Srpsku, da oslabe Republiku Srbiju, da Republiku Srbiju prisvoje da prizna nezavisnost Kosova i da Republiku Srpsku učine ili svedu na nivo mrtvog slova na papiru.
Da bi se deklaracija o kojoj danas raspravljamo mogla razumeti dobro je da znamo šta joj je prethodilo, prethodila je jedna medijska i politička kampanja…
Znači, da bi se deklaracija razumela, potrebno je da se prisetimo šta joj je prethodilo. Prethodila joj je politička kampanja satanizacije srpskog naroda čija je kruna bila usvajanje sramne rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici. I zato ću nešto pre nego što se ponovo vratim na deklaraciju reći o Gebelsovskoj laži da je u Srebrenici počinjen genocid.
Po definiciji, po međunardonom pravu kada neko hoće da počini genocid, on uništava jednu etničku grupu ili pokušava da je uništava. Kada neko hoće da uništi određenu etničku grupu, on prvo po logici stvari uništava njen najvitalniji i reproduktivni deo, žene i decu.
U Srebrenici u julu 1995. godine, među žrtvama nije bilo žene i dece. Bilo je na žalost nekoliko starijih maloletnika, ali je na osnovu dokumenata BiH, tzv. armije BiH, utvrđeno da su ta lica bili pripadnici te oružane formacije. Vojnici vojske Republike Srpske, po presudama Haškog tribunala, ne samo što nisu ubijali žene i decu u Srebrenici, nego su više od 20 hiljada žena i dece, autobusima i kamionima organizovano prevezli u pravcu Kladnja i Tuzle, na teritoriji kontrole Vlade u Sarajevu, da bi ih na taj način spasili od logične očekivane osvete srpskog stanovništva koje je pre toga preživelo veliki teror od strane tzv. Armije BiH.
Podsećam da su pre toga jedinica armije BiH, počinile strašne pokolje u Kravici, Zalazju, u Bjelovcu, Sikirićima, Lozničkoj rjeci, Podravanju i drugim selima u Podrinju i oko Srebrenice i Bratunca.
Navešću samo još jedan primer kao dokaz da u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida u Srebrenici i Podrinju. Naime tih dana u ruke vojske Republike Srpske, palo je oko hiljadu pripadnika armije BiH, u susednoj Žepi. I nikom od njih nije falila dlaka sa glave, svi su živi i zdravi došli svojim porodicama. Zašto?
Zato što su se predali. Vojska Republike Srpske je poštovala međunarodno pravo i njih je tretirala kao ratne zarobljenike.
Na žalost vojska u Srebrenici je dobila naređenje da se ne sme predati, da se mora probiti do Tuzle i Kladnja i nastaviti operativna dejstva protiv vojske Republike Srpske i oni se probijali po dubini, po teritoriji koja ima dubinu 80 km, i tu je došlo do teških bitaka sa vojskom Republike Srpske, obe vojske su žestoko stradale, i na žalost na muslimanskoj strani je poginulo nekoliko hiljada vojnika.
Zašto ovo pričam? Zato što se svi oni danas nalaze na spiskovima žrtava navodnog genocida. Usvajanje Deklaracije, prvo na Svesrpskom saboru, pa zatim od strane parlamenta Republike Srspke, političko Sarajevo i mediji u Sarajevu su iskoristili da ponove optužbe kako republika Srbija i republika Srpska ruše ustavni poredak BiH, i kako ruše Dejtonski sporazum.
U pitanju je laž, klasična zamena teza. Naime, u deklaraciji o kojoj mi danas raspravljamo ima tačno deset tačaka koje govore o Dejtonskom sporazumu i u svakoj se izričito potencira neophodnost poštovanja Dejtonskog sporazuma i poštovanja Ustava BiH.
S druge strane, upravo Sarajevo i njegovi politički mentori preko raznih visokih predstavnika a pomenuću samo Karlosa Vestendorfa i onu englesku pijanduru Pedija Eždauna, su Republici Srpskoj oteli 83 nadležnosti koje su joj pripadale po mirovnom sporazumu koji je postignut u Dejtonu, a poptisan u Parizu.
Ja ću zbog tih stalnih laži i zbog toga što smo mi zaboravan narod, podsetiti na samo nekoliko najvažnijih nadležnosti koje su otete Republici Srpskoj i srpskom narodu u BiH. Po Dejtonskom sporazumu, Republika Srpska je imala pravo na svoje Ministarstvo odbrane i na svoju vojsku i ona je to posle rata imala i to je oteto.
Po Dejtonskom sporazumu, kontrola granica i rad graničnih službi bili su u izričitoj nadležnosti entiteta, odnosno Republike Srpske, sada granične prelaze kontroliše Sarajevo. Ministarstvo finasnija i trezora BiH, su protivustavna i protiv Dejtonska kategorija, jer po mirovnom sporazumu po dogovoru na osnovu koje je uspostavljena BiH, vođenja fisklane politike je u nadležnosti zvanične Banja Luke, takođe grubim kršenjem Dejtonskog sporazuma, Srbima u BiH, nametnuta je SIPA, zajednička obaveštajna bezbedonosna agencija i zadnji slučaj koji ću pomenuti, zadnja nadležnost, Srpskoj je praktično otet pravosudni sistem bez ikakvog pravnog osnova, ukinuti su VSS i VTS Republike Srpske, a nametnuti sud i tužilaštvo BiH.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome da je u Dejtonu dogovorena Bosna i Hercegovina, tri konstitutivna naroda, država koja ima status labave konfederacije, a oni hoće da stvore unitarnu Bosnu i Hercegovinu u kojoj će Srbi, a kasnije i Hrvati postati nacionalna manjina. Zbog toga je izuzetno važno što se ovom deklaracijom potencira da se predstavnici Republike Srbije i Republike Srpske bore da se Republici Srpskoj vrate dejtonske nadležnosti. Dakle, da Bosna i Hercegovina bude onakva kakva je dogovorena kada smo se dogovorili, pametno se dogovorili, da prestanemo da ratujemo, da se ubijamo, već da živimo u miru kao dobre komšije.
Smatram da je to uslov da bi Bosna i Hercegovina ostala i funkcionisala kao jedinstvena država, dva entiteta i tri ravnopravna naroda.
Naravno, na kraju ću vas pozvati da glasate za deklaraciju. Zaista smatram da je u pitanju istorijski dokument. Treba je podržati, kao što treba podržati i Aleksandra Vučića u njegovoj borbi da zajedno sa predsednikom Dodikom uspostavi što čvršće jedinstvo između Republike Srbije i Republike Srpske, što čvršće jedinstvo između srpskog naroda bez obzira gde on živi. Hvala.
(Velika Plana, 04.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Predsednik | Skupština opštine Velika Plana | Opština | Mesečno | 36000.00 | RSD | 21.08.2020 - |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 130000.00 | RSD | 01.08.2022 - |