Ovde je spomenuto veliko povećanje birokratije koje se pominje, a nalazi se u Nacrtu platforme regionalizacije naše stranke G 17 plus tj. Ujedinjenih regiona Srbije.
Samo sam htela da napomenem pre svega zbog građana Srbije da se ne plaše, da je to samo Nacrt platforme Ujedinjenih regiona Srbije, da ono što kao diplomirana pravnica vidim, a i što sam kao narodna poslanica u toku kampanje koju svakodnevno imam i obilazim građane i opštine, naročito po Vojvodini, da su građani ove države, građani Srbije veoma zainteresovani da to što se nama imputira ne znači nikakvo uvećanje administracije, povećanje broja državnih službenika.
Naprotiv, stvar je obrnuta. Radi se o potpunoj decentralizaciji, regionalizaciji Srbije, koja je više nego neophodna. Da ne bih sada pričala o Nacrtu platforme Ujedinjenih regiona Srbije, imamo ga na svom sajtu. U svakom momentu možemo da se potrudimo da napravimo neko javno slušanje na tu temu.

S uvaženim kolegom Martinovićem, kojeg zaista poštujem, naročito što se tiče njegove struke, slažem se u njegovom poslednjem stavu, a to je da samo u Srbiji mora da dođe do takve vlasti koja je zaista stručna, kompetentna i nekorumpirana. Apsolutno se slažemo tu.
Očigledno vi nas niste razumeli. Neću sada da polemišem sa vama o nečemu što je upravo u formi nacrta. Međutim, da bi građanima Srbije bilo lakše, tvrdim vam da građani širom Srbije ne kažu da im je kriv Beograd za to što oni loše žive, ili u Vojvodini da im je kriv Novi Sad.
Ali, jedno je fakat, statistika je fakat, a to je da je grad Novi Sad imao priliv stanovništva oko 45% po glavi stanovnika i prvi je u Srbiji, a grad Beograd 30%. Zato mi imamo novosadizaciju i beogradizaciju, zbog državnog ustrojstva koje je apsolutno centralizovano.
Što se tiče moje opštine, da se vratim na nju, ona nije devastirana, ona je po statističkoj kategoriji druga kategorija po razvijenosti, mada je 80-ih godina bila jedna od najrazvijenijih, budite sigurni, gospodine Martinoviću, proverite, jedna od najrazvijenijih privrednih opština u Vojvodini. Najbolje znam kada putujem u pet sati po podne, idem za Novi Sad ili Beograd, sa kakvom kolonom vozila se susrećem iz suprotnog pravca, jer sve što je iole radno sposobno otišlo je u Novi Sad.
Međutim, stvari se menjaju i trenutno mogu da vam kažem, a vi ste jako dugo bili apsolutno na vlasti u opštini Odžaci, stvari su se zaista poslednjih godinu i po dana promenile, kao što sam rekla i jednom gospodinu takođe iz opozicione stranke, trenutno je opština Odžaci jedno veliko gradilište, od gasifikacije koja se uvodi, od puteva koji se prave, od industrijskih zona koje se završavaju i od investitora koje dovodimo.

Ovo je replika a propo spominjanja moje opštine, opštine iz koje dolazim, opštine Odžaci.
Dakle, svi znamo da su 24. januara održani prevremeni lokalni izbori u opštini Odžaci. Krajem marta je formirana stabilna koaliciona vlast. Dakle, sva obećanja iz kampanja koje je donela koaliciona vlast na čelu sa DS, strankom kojoj pripadam, G17 plus i SPS si ispunjena.
Trenutno se uvodi gasifikacija, Odžaci nikad nisu bili veće gradilište. Završavaju se projekti koji se tiču industrijske zone. Završen je put u radnoj zoni. Otvaraju se mala i srednja preduzeća. Nabavljen je mamograf za dom zdravlja itd. Sve zarad građana Odžaka, koji to vide svakodnevno i koji vide da su Odžaci zaista postali jedno gradilište i vide da se dovode investitori i stvara se klima, osnovan je privredni savet itd.
U ponedeljak imamo prvi put prezentaciju izrađenog lokalnog akcionog plana za zapošljavanje. Promovišemo aktivne mere zapošljavanja. Ja sam predsednica tog tela. Dakle, radimo non-stop i želimo da građani budu nama zadovoljni, a izbori će pokazati kako će to biti.
Što se tiče odbornika nekih stranaka, na primer SNS, koja je nažalost izgubila jednog odbornika, on će postati odbornik Maje Gojković i s nama formirati, i šta mi tu možemo, to je tako.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama Predlog zakona o sudskim veštacima, po mom ličnom mišljenju, kao i po mišljenju Poslaničkog kluba G17 plus, radi se o kratkom ali veoma bitnom zakonu i sasvim su opravdani razlozi hitnosti koji su navedeni u obrazloženju zakona. Zašto? Smatramo da će usvajanje ovog zakona konačno uvesti red u ovako važnu materiju kao što je rad sudskih veštaka, a svi smo ponaosob, neko lično, da li kao obična stranka u sudskom postupku, da li kao zastupnik stranke u sudskom postupku ili kao običan građanin, učesnik bilo kog sudskog postupka ili postupka pred drugim državnim organima, svedoci koliko se materija sudskih veštaka tj. ponašanje sudskih veštaka, moral njihov i sve ostalo nalazi u haotičnom stanju.
Smatram da će se usvajanjem ovog zakona direktno uticati na efikasniji, efektivniji, a i svakako kvalitetniji rad sudova i državnih organa. Prema tome, razlozi za donošenje ovog zakona su potpuno opravdani i hitni.
Mogu da kažem, primera radi, dolazim iz male opštine u Vojvodini, već sam spominjala taj opštinski sud u Odžacima, koji je, nažalost, imao i ubistvo jednog sudije itd, ali hoću da kažem da ništa od tih loših stvari koje su se desile u tom sudu nisu bile bez nekog redosleda stvari poteza, pa, tako, verujte mi, nažalost, i veštaci su bili jedna od rak-rana rada koji je uticao na rad pravosudnih organa, rad opštinskog suda, rad Trgovinskog suda u Somboru, itd.
To su bili uvek isti ljudi, ljudi koji su se maltene određivali po nekoj haotičnoj rođačko-burazerskoj liniji, bez obzira na njihovu stručnost, bez obzira na njihovu dostojnost, tu bih se složila sa kolegama koji su davali akcenat na dostojnost veštaka i videli smo da su se forsirali isti veštaci. A ovaj predlog zakona, po meni, s obzirom na to da je važeći zakon u uslovima za obavljanje posla veštačenja, kao što smo rekli, ministarka je iscrpno u svojoj uvodnoj reči to obrazložila, donet još 1987. godine, zaista sadrži zastarela rešenja, dakle, nužno je doneti, imajući u vidu značaj veštaka u sudskom postupku.
Ovaj predlog zakona jako dobro definiše uslove za obavljanje posla veštačenja i upravo omogućava da se izvrši odabir, odnosno imenovanje najstručnijih lica iz pojedinih oblasti veštačenja. Tu su predviđeni viši kriterijumi, kako u pogledu stručne spreme, radnog iskustva, stručnog znanja, ali i praktičnog znanja u struci i iskustva. Dakle, stručna sprema najmanje može biti visoko obrazovanje i to, videli smo, specijalizovane strukovne studije, specijalizovane akademske studije i najmanje visoko obrazovanje u određenoj oblasti i užoj specijalizaciji.
Postoji izuzetak samo kod onih potreba predsednika sudova koji traže veštake kojih zaista nema, a potrebni su, iz određenih oblasti, a poseduju najmanje srednju stručnu spremu i znamo svi da postoje ljudi koji se bave, recimo, pojedinim starim zanatima kojih nema, a potrebno ih je upotrebiti u određenom obliku nekog delikta ili bilo koje vrste sudskog postupka.
Jako je dobro što je izričito predviđeno ovlašćenje suda da podnese predlog za razrešenje veštaka koji nestručno i neuredno obavlja veštačenje. Pozdravljam našu reformu pravosudnog sistema i, za razliku od mojih prethodnika, mislim da je to dobra stvar i to je stvar koja se već vidi na terenu, zaista, u radu onih opštinskih sudova, da tako kažem, iz kojih mi dolazimo.
Primera radi, po meni je potpuno opravdano da je ministar nadležan za poslove pravosuđa, sagledavajući potrebe sudova, on taj koji, praktično, objavljuje javni poziv za imenovanje veštaka.
Kažu neke kolege – dugi su rokovi, gubimo puno u hodu. Ne bih se složila sa tim. Mislim da je rok od 90 dana od dana usvajanja ovog zakona, a on stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenog glasniku Republike Srbije'', za javni poziv na koji će se javljati i podnositi zahteve lica koja hoće da budu veštaci, a za već postojeće veštake taj rok je godinu dana, jedan sasvim primeren rok i da je apsolutno adekvatan reformi i ovog dela pravosuđa koji se odnosi na sudska veštačenja.
Kao što su i moji prethodnici rekli, jako je bitno da se uvode registri. Znači, uvode se Registri kako za fizička lica koja mogu biti veštaci, tako i za pravna lica. Zna se da isto tako i rešenje o njihovom imenovanju donosi ministar. Na osnovu rešenja vrši se registracija. Uvode se veštaci u Registar.
Sam pojam šta je veštačenje, to je skup aktivnosti kojima se pruža sudu sve ono stručno znanje pri utvrđivanju pravno relevantnih činjenica, govori o značaju veštačenja. Rekla bih da su razlozi koji su navedeni za razrešenje veštaka sasvim adekvatni i da oni u sebi sadrže na neki način i pitanje dostojnosti jednog veštaka. Ako jedan veštak dokazano vrši neuredno ili nestručno veštačenje, da je takav nalaz, i na to upućuju kako predsednici sudova i druge stranke u postupku, mislim da je to jedan od načina, što će moći da uradi svaki nadležni ministar koji korektno obavlja svoj posao, a naša ministarka je to sigurno, da se takav veštak promptno, po hitnom postupku, izbriše iz registra.
Ne bih dalje pričala o formalnim stvarima koje ovaj zakon donosi, ali bitno je da svi ti kandidati za veštake koji ne budu registrovani, koji ne budu imenovani rešenjem ministra za veštake, mogu pokrenuti postupak, upravni spor.
Jako je važno da će Registar veštaka biti sa svim onim podacima koji su predviđeni u Predlogu zakona. Što se tiče fizičkih lica, to je i ime i prezime, broj rešenja i njihovo obrazovanje koje su stekli itd, a što se tiče pravnih lica u pitanju je delatnost za koju su oni registrovani, zatim, lica koja poseduju u stalnom zaposlenju kao veštake, opet rešenje itd. i bitna novina je da se u Predlogu zakona predviđa postupak brisanja pravnih lica kao veštaka, što do sada u starom zakonu nismo imali. Što se tiče Registra pravnih lica, taj registar pravnih lica za obavljanje veštaka vodi ministar, o svim zahtevima odlučuje ministar. Razlika u odnosu na prethodni, odnosno postojeći zakon u uslovima za sticanje prava svojstva veštaka sastoji se u tome što se preciziraju razlozi za brisanje pravnog lica, kao što sam rekla, iz Registra. Veštak ima pravo na naknadu troškova i pravo na nagradu, čija se visina određuje propisom o naknadnom trošku o sudskim postupcima.
Po meni, nije uopšte loša stvar što će veštaci dobiti svoje pečate koji će biti, ne znam, od 4,5 do 2,5 centimetra, na kojima će stajati njihovo ime i prezime i to da su veštaci, to je čak dobro. To je ono što ih formalizuje i više. Oni su dužni da obave u datom roku veštačenje, to je ono što se predviđa, njihova nestručnost, odnosno neurednost. Neuredni su ako se ne odazivaju na pozive suda, ako ne daju svoja veštačenja u datom roku, a naravno da su nestručni kada daju netačne, nepotpune, nejasne i kontradiktorne nalaze, na osnovu kojih sudovi zaista ne mogu da presude.
Do sada je postojao kodeks veštaka, znamo da on i dan-danas postoji, ali po mom skromnom mišljenju i mišljenju svih ljudi koji su dobronamerni kada je ova materija u pitanju, apsolutno niko se tog kodeksa nije držao pa smo svi mi znali otprilike koja je stvar u pitanju koja se veštači na sudu i kakvi su nalazi itd.
Imala sam pre godinu i po dana slučaj koleginice koja je diplomirani ekonomista, koja je ovlašćeni knjigovođa, koja je ovlašćeni budžetski revizor i od strane jednog sudije je na zahtev stranke na sudu, koja nema nikakve veze sa politikom, zaista, bila izuzeta samo zato što je član jedne političke stranke. Verujte mi, za to postoje podaci u Opštinskom sudu u Odžacima.
O rokovima sam već rekla da su apsolutno u redu i da ne gubimo ništa. Dakle, još jednom ovaj predlog zakona je jasan, sveobuhvatan, kratak, ima svega tridesetak članova, precizan i mislim da ćemo usvajanjem ovog zakona, to jest sigurna sam, poboljšati rad našeg pravosudnog sistema, učiniti svakako rad kvalitetnijim, efektnijim i efikasnijim, i na tome vam zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo kolege narodni poslanici, osvrnuću se danas na zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Lično me veoma raduje činjenica da će naša država biti deveta država u Evropi koja će usvojiti zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Potrebno je navesti da je ovaj zakon, po mom dubokom ubeđenju, suptilna nadogradnja ili kruna radnog zakonodavstva koje se tiče zaštite prava zaposlenih, kao što su Zakon o radu i ostala zakonska akta koja proizilaze iz tog zakona, ali i ostalih zakona koji se bave i zaštitom prava lica koja nisu zaposlena, kao što su Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, a na neki način i onih zakona koji se bave sprečavanjem diskriminacije, kao što je Zakon o zaštiti diskriminacije.
Dakle, ovaj predlog zakona na veoma egzaktan način obezbeđuje zaštitu zaposlenih od zlostavljanja na radu. Definicija zlostavljanja je veoma precizna u ovom predlogu zakona. Šta je zlostavljanje? Dakle, zlostavljanje u vezi sa radom je relativno nov vid kršenja prava na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu. To je zlonamerno, neprijateljsko i neetičko ponašanje prema zaposlenom. U ovoj odrednici se praktično nalazi i ustavni osnov donošenja ovog zakona.
Statistika, prema podacima Viktimološkog društva Srbije iz 2007. godine, kaže da je broj prijavljenih slučajeva zlostavljanja bio 216, od toga je više od 50% slučajeva zlostavljanja na radu. Takođe, i udruženje građana, ili nevladin sektor koji se bavi pitanjem mobinga ili zlostavljanja na radu ili, da kažem preciznije, udruženje „Stop mobing“... u toku 2008. godine, njihova statistika kazuje da ima 1.281 prijavljen slučaj zlostavljanja na radu.
Pomalo paradoksalan, na prvi pogled, jeste podatak da je nešto veći broj prijavljenih slučajeva zlostavljanja na radu u organima državne uprave, lokalne autonomije i teritorijalne samouprave u odnosu na privatan sektor. Dakle, upravo je učestalost prijavljenih pojava zlostavljanja na radu uslovila donošenje jednog posebnog zakona, koji je, između ostalog, preporučen i od strane Evropskog parlamenta.
U ovom predlogu zakona se na sasvim adekvatan način definiše pojam zlostavljanja na radu, isto tako i pojam izvršilaca zlostavljanja. Kaže se da zlostavljači mogu biti: fizičko lice, tj. preduzetnik u ulozi poslodavca, isto tako i odgovorno lice u pravnom licu, kao i bilo koje drugo lice koje je zaposleno ili organizovana grupa zaposlenih. Dakle, zlostavljanje na radu može biti horizontalno i vertikalno. To je svako aktivno i pasivno ponašanje prema zaposlenom koje se ponavlja, a ima za cilj povredu dostojanstva, ugleda, kako ličnog, tako i profesionalnog, zaposlenog lica.
Svedoci smo svakodnevno, svi mi koji smo duže ili kraće bili zaposleni, a bila sam zaposlena i u privredi na raznim poslovima i mnogo kraće u organima državne uprave, da se pasivna i aktivna činjenja mobinga na poslu u stvari oduvek vrše, ali je u poslednje vreme to malo vidljivije, i da se ona mogu činiti na razne načine.
Nažalost, u organima državne uprave lično sam bila svedok nečega što se zove apsolutno negativna kadrovska selekcija, moram tako da kažem, odnosno horizontalno zlostavljanje od strane zaposlenih u odnosu na nekog ko dođe pun elana, optimizma, objektivnosti u poslu, nekoga ko nije sklon korupciji itd., jednostavno, nađe se prilično izolovan. S druge strane, postoje razni organizatori posla, menadžeri ili odgovorna lica u pravnom licu koja nisu inventivna i ne žele da, da tako kažem, neguju ljude koji su kreativni, koji nisu poltroni; oni više žele da imaju pored sebe osobe koje će biti snishodljive i poslušne, bez obzira na to da li će taj tim ili to pravno lice imati brži, efikasniji i ekonomičniji način poslovanja.
Takođe je veoma bitno da su prava, obaveze i odgovornosti poslodavca i zaposlenih u ovom predlogu zakona u vezi sa zlostavljanjem na poslu utvrđena, tako da poslodavac ima obavezu da edukuje zaposlene, da upozna onog koji se zapošljava sa tim šta je zlostavljanje. Isto tako, ima obavezu da zaštiti zaposlene od zlostavljanja.
U postupku zaštite od zlostavljanja imamo dve faze: institut posredovanja ili medijacije, koji se uvodi u sve veći segment pojava u našem društvu i na neki način zamenjuje sudski postupak koji je daleko sporiji, skuplji, manje efikasan i ekonomičan. Taj postupak medijacije se završava ili sporazumom stranaka, obustavljanjem postupka ili izjavom jedne strane u sporu o odustajanju. Ono što je bitno je hitnost postupka pred sudom, znači, kratki rokovi. Teret dokazivanja je na strani tuženog. Postoji mogućnost izricanja privremenih mera u toku postupka sudske zaštite, što je vrlo bitno.
O nacrtu ovog zakona je vođena veoma iscrpna javna rasprava od avgusta do oktobra 2008. godine, u kojoj su učestvovali i predstavnici reprezentativnih sindikata i poslodavaca, dakle predstavnici svih socijalnih strana. Takođe, na tim okruglim stolovima su učestvovale i nevladine organizacije koje se bave pitanjem zlostavljanja na radu ili mobinga, ombudsmani i svi ostali aktivni učesnici ili zainteresovane strane, koje je vrlo zanimalo kako će izgledati konačan tekst ovog zakona. Ti okrugli stolovi, koliko mi je poznato, bili su održani u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu. Većina sugestija i predloga koji su bili na tim okruglim stolovima, a nisu bili u nacrtu zakona, prihvaćeni su.
Lično mi je žao što od predloga iznetih na tim okruglim stolovima nisu ugrađeni ili prihvaćeni sledeći predlozi, a to je da izvršilac zlostavljanja ne može da konkuriše za određeni period na rukovodeće radno mesto. Moje kolege iz Vojvodine će znati, imamo slučaj jedne funkcionerke, neću pominjati na kom je radnom mestu; bez obzira na to što tada mobing ili zlostavljanje na poslu nije bila kategorija koja je kao takva poznata kao prekršajno, krivično delo itd., ona je pravosnažnom sudskom presudom osuđena za nešto što čini, u stvari, zlostavljanje na poslu. Novinari su tada javno rekli da je to mobing. Ta osoba je i dan-danas, već dve godine posle toga, na radnom mestu.
(Predsednik: Vreme.)
Još samo jedna rečenica. Takođe, predlog da se zakon primenjuje i na lica koja traže zaposlenje nije prihvaćen, i takođe nije prihvaćen predlog da inspekcija rada, odnosno upravna inspekcija ima zaposlenog specijalistu medicine rada ili psihologije rada. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvažena gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, počeću svoje izlaganje sa stavom stranke G 17 plus koje je, naravno, i moj lični stav o današnjem setu zakona iz krivično-pravne regulative.
Sigurna sam da ćemo usvajanjem ovih zakona učiniti korak dalje u onom što je za ogromnu većinu naših građana, građana ove države, najvažnija stvar za povratak morala ove nacije, ali isto tako i vraćanje poverenja u pravosudne institucije, ali i ljude koji se bave poslom koji se obračunavaju sa kriminalom, i to kako onim opštim, tako i onim organizovanim.
Naravno, obračunavaju se sa nečim što je za mene, moju stranku G 17 plus i naravno naš poslanički klub najveće latentno zlo ove države, a verovatno i za najveći broj građana ove države, latentno zlo koje izjeda sve pore našeg društva. To zlo se zove korupcija i o tom fenomenu, fenomenu korupcije, treba uvek iznova i ponovo govoriti.
Ponoviću ono što svi znamo, a to je činjenica da se sa korupcijom suočavaju gotovo sve zemlje, pogotovo zemlje koje se nalaze u procesu tranzicije.
Podsetiću sve, a naročito građane koji nas ovom prilikom gledaju, da je poslanička grupa G17 plus još u jesen 2006. godine podnela Predlog zakona o borbi protiv korupcije i oduzimanju imovine stečene kriminalom.
Nažalost, taj zakon tada nije stigao na dnevni red onog prethodnog saziva parlamenta, ili još onog tamo, da kažem, onog koji je radio u 2006. godini. Imali smo uskoro izbore.
U periodu ove vlade i ovog personalnog sastava nadležnog ministarstva urađeno je zaista mnogo na daljem sprečavanju kriminala. Usvojen je niz zakona iz seta pravosuđa.
Ne bih sada zamarala auditorijum nabrajanjem svih ovih zakona, nego bih se osvrnula na set ovih današnjih sedam zakona iz krivično-pravne oblasti, kojim se praktično nastavlja usaglašavanje domaćeg zakonodavstva sa Konvencijom UN za borbu protiv korupcije, relevantnim konvencijama Saveta Evrope i legislativom EU.
Ono što je obaveza svih nas koji smo u bilo kom obliku vlasti, dakle, egzistiramo da li u zakonodavnoj, izvršnoj ili pravosudnoj vlasti, jeste da obezbedimo garanciju vladavine prava, vratimo poverenje građana u pravosuđe, uopšte u institucije pravosudnog sistema.
Ne smemo zaboraviti da ljudi, faktički, nose te institucije. Primer legendarnog borca protiv mafije – Falkonea, koji sigurno nije ubijen zato što je bio tužilac, već zato što je bio takav borac protiv mafije i kriminala.
Osvrnuću se na neke novine koje donosi ovaj set zakona. Primera radi, kod zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, bitno je istaći da je apsolutno precizno precizirano u delu koji se odnosi na kaznene odredbe i to propisivanjem odgovornosti za privredne prestupe za pravna lica i odgovornog i ovlašćenog lica u pravnom licu.
Kod zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, bitno je istaći da se, pored organizovanog kriminala, na isti način tretiraju i procesuiraju korupcija i druga posebno teška krivična dela.
Kod zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, evidentno je da se on menja pre svega zbog terminologije koja je bila prilagođena bivšoj državi, odnosno državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, koja je, naravno, u međuvremenu prestala da postoji.
Izmene su takođe bile neophodne i zbog obaveza koje je Republika Srbija preuzela verifikacijom mnogobrojnih međunarodnih konvencija, te je stoga bilo neophodno uvođenje novih krivičnih dela i izmena inkriminacija postojećih krivičnih dela.
Sasvim je opravdana upravo zbog stanja kriminaliteta u Republici Srbiji koji znamo kakvo je, mada je evidentan pomak nabolje u poslednje vreme, pooštravanje kazni za oko trećinu krivičnih dela. Sigurna sam da će to građani Republike Srbije pozdraviti.
Uveden je tzv. kućni zatvor, što je za mene prilično interesantno, koji omogućava licima kojima je izrečena kazna izdržavanja zatvora do šest meseci, da tu kaznu, pod određenim uslovima, provedu u prostoru u kome žive, uz obavezu da taj prostor ne napuštaju.
Iz ovog primera se vidi načelo ekonomičnosti i uštede. Znamo da se radi u takvim slučajevima o lakšim krivičnim delima za koja je apsolutno neekonomično da se izvršenje krivičnih sankcija obavlja u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, znači u zatvorima.
Posebno bih se osvrnula, a takođe zdušno pozdravila član 26. zakona, kojim se dopunjuje krivično delo teško ubistvo, tako što se kao teško ubistvo kvalifikuje i lišenje života nosilaca pravosudnih funkcija ili policijskih službenika u vezi sa vršenjem službene dužnosti, odnosno lica koje obavlja poslove od javnog značaja.
Ministarka nam je to u svom uvodnom izlaganju objasnila koja su to lica koja obavljaju poslove od javnog značaja, takođe u vezi sa poslovima koje ta lica obavljaju.
Zbog čega je to bitno? Potičem iz opštine Odžaci, u kojoj je pre tačno dve godine u zgradi Opštinskog suda, u sudnici, za vreme sudskog ročišta, ubijen sudija Opštinskog suda Zoran Cvetanović, takođe jedan zastupnik jedne od stranaka u sporu.
To ubistvo je bilo gnusno. Ostavilo je gnusan utisak, a mi smo svi svedoci da je takvih slučajeva širom Srbije jako mnogo, da se ponavljaju iz dana u dan i da ljudi koji obavljaju ovakve vrste funkcija zaista moraju imati posebnu zaštitu, pa makar bile i zaprećene kazne i na taj način materijalno-pravno bila regulisana takva krivična dela.
Smatram da ovaj niz zakona zaista omogućava ili će bar olakšati ostvarenje onih međunarodnih vrednosti, evropskih vrednosti, rekla bih i civilizacijskih vrednosti za koje se stranka G17 plus zalaže, a to je: nezavisno sudstvo mora biti suština naše pravne države.
Ono štiti građene, pre svega, od samovolje i zloupotrebe moći i vodi brigu o tome da baš svako u svakom momentu može da ostvari svako svoje pravo.
Sprečavanje krivičnih dela, zaštita od opasnosti po javni red i bezbednost, kao i otkrivanje i progon zločinaca, prestupnika i kriminalaca, neophodan su preduslov za obezbeđenje slobode i sigurnosti svih građana ovih dužnosti.
Sprečavanje kriminala predstavlja zaista zadatak čitavog društva. I zato onaj ko krši pravo i time se suprotstavlja vrednostima i vrednosnom uređenju našeg društva mora računati sa doslednom pretnjom i odlučnom kaznom.
Sada ću citirati mog uvaženog kolegu iz poslaničkog kluba moje stranke G17 plus, koji kaže često u svojim intervjuima, a bavi se pitanjem korupcije već dugi niz godina, kada ga pitaju novinari da li nam je potreban Eliot Nes, da, potreban nam je Eliot Nes. Kažem takođe, ne jedan, nego mnogo takvih ljudi kao što je bio Eliot Nes, jer zaista moramo biti u stanju da se kriminalu, koji ne poznaje granice, suprotstavimo samo neograničenim pravom.
Naša poslanička grupa je uložila nekoliko amandmana koji se odnose na visinu izrečenih mera za određena krivična dela, ali će o tome biti reči kada bude bila rasprava o amandmanima. Nadamo se da će ti amandmani biti prihvaćeni.
Ovog puta u ime poslaničke grupe G17 plus kažem da ćemo zbog svega ovoga što sam iznela u danu za glasanje biti zaista za usvajanje ovog seta zakona.

Poštovani gospodine Novakoviću, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, da li je potrebno u 21. veku uopšte govoriti o značaju informacionih tehnologija i stvaranju informacionog društva?
Zarad javnosti koja prati naša zasedanja, mislim da je potrebno. U 21. veku, zahvaljujući razvoju informacionih i telekomunikacionih tehnologija i njihovoj integraciji, svet postaje globalno informaciono društvo. U ovom, ni naša zemlja ne sme da zaostane, pa je i ovim oblastima dat prioritet u razvoju. Prelazak naše zemlje u informaciono društvo omogućiće bolji život svim građanima, efikasniji i efektivniji rad preduzetnika, privrednih društava, organa vlasti.
Posebno bih se osvrnula na rad organa lokalne samouprave, organa vlasti na svim nivoima, kao i na prosperitet društva u celini. Podsetila bih da je proevropski razvoj Srbije i učlanjenje naše zemlje u EU jedina razvojna šansa za Srbiju i njene građane i najefikasniji garant stabilnog demokratskog razvoja, ujednačenog ekonomskog napredovanja, kao i garancija unutrašnje i spoljne bezbednosti građana i države.
Zašto govorimo o ovome? Zato što se naša država, preko svojih organa i akata koja je donela, obavezala da će voditi takvu politiku, a jedan od segmenata takve politike je, u svakom slučaju, i regulisanje, legislativa informacionih tehnologija.
Narodna skupština Srbije je u aprilu 2005. godine usvojila Rezoluciju o pridruživanju Srbije EU i time obavezala sebe i Vladu da će voditi politiku koja omogućava približavanje i učlanjenje zemlje u EU. Vlada RS i Odbor Narodne skupštine za evropske integracije su usvojili nacionalnu strategiju za približavanje Srbije EU, koja je time postala platforma za vođenje javnih politika, uključujući i zakonodavnu, u prvoj fazi formalizovanja odnosa s EU, odnosno za vođenje pregovora o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU.
Sećamo se da je 29. aprila prošle godine potpisan Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji, odnosno SSP, a da je Skupština Republike Srbije ratifikovala taj sporazum u septembru prošle godine. Svi ovde prisutni poslanici su bili prisutni u tadašnjem, sadašnjem sazivu ove skupštine.
Što se tiče razvoja informacionog društva i ekonomije, oni su zasnovani na znanju koja su u savremenom svetu conditio sine qua non uspešnog ekonomskog razvoja.
Intenzivan razvoj informacionog društva najtešnje je povezan sa razvojem sektora telekomunikacija, a ubrzani razvoj sektora elektronskih komunikacija i s njim povezanih privrednih grana može pomoći Srbiji da u kraćim rokovima bitno nadoknadi evidentno zaostajanje u razvoju, da reši problem dispariteta u unutrašnjem regularnom razvoju, to će učiniti i usvajanjem zakona o ravnomernom regionalnom razvoju, o kom smo pričali pre nekoliko dana, takođe, da smanji stopu nezaposlenosti i podigne stepen kompetetivnosti svoje ekonomije na međunarodnom tržištu.
Uvođenje informacionih i komunikacionih tehnologija u državnu upravu je jako bitno radi unapređenja pružanja usluga države građanima, racionalnosti u potrošnji javnih sredstava, efikasnosti u pružanju javnih usluga i javnosti u radu. Procesi funkcionisanja metodologija u primeni informacionih i komunikacionih tehnologija trebalo bi da postanu osnova za kompletnu reformu javne uprave i načina odlučivanja Vlade i njenih organa.
Pridružila bih se mojim kolegama koji su danas uputili čestitku gospođi ministarki, koja nas je, zajedno sa svojim timom, sve skupa juče obradovala. Kao što znate, bili smo svedoci da je juče, 11. juna 2009. godine, održana prva elektronska sednica Vlade RS. Pridružujem se i nekoj vrsti kritike, mislim isto kao i kolega Lapčević, jer smatram da se dosta sporo odvijala pravna regulativa strateških opredeljenja razvoja informacionog društva u našoj državi.
Ovo ministarstvo tada nije imalo ingerencije, nije bilo u ovom sastavu, ali, bez obzira na to, podsetila bih da je Vlada usvojila Strategiju razvoja informacionog društva 2006. godine. Strategija definiše četiri osnovna cilja – prvi je ubrzavanje i uspostavljanje strukture za izgradnju informacionog društva, što znači obezbeđivanje pristupačnih komunikacionih usluga za sve i usklađivanje pravnog sistema sa zajedničkim tekovinama. Drugi cilj je jeftiniji i brži, siguran Internet, odnosno jeftiniji i brži pristup Internetu, brži Internet za istraživače i studente i sigurne mreže za inteligentne, ili smart kartice.
Treći cilj je povećano ulaganje u ljude i znanje, a četvrti – stimulisanje upotrebe Interneta, što, praktično, znači ubrzavanje elektronske trgovine, razvoj elektronske uprave, razvoj elektronskog zdravstva, postavljanje lokalnih sadržaja, na primer, nacionalnog blaga i sličnih resursa na globalnu mrežu, uspostavljanje inteligentnog sistema prenosa i elektronskih ekologija.
Zajedno sa strategijom razvoja informacionog društva, Vlada je usvojila i nacionalni akcioni plan, koji navodi konkretne zadatke i rokove do kojih oni treba da budu realizovani, kao i nadležna državna tela za njihovu realizaciju.
Zakonom o ministarstvima od 15. maja 2007. godine, osnovano je konačno i Ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo, koje obavlja poslove koji se odnose na poštanski i telekomunikacioni saobraćaj, međunarodni telekomunikacioni saobraćaj, komunikacioni i poštanski saobraćaj, uređenje i bezbednost tehničko-tehnološkog sistema telekomunikacionog i poštanskog saobraćaja i inspekcijski nadzor.
Ovakav obim poverenih nadležnosti omogućava ovom ministarstvu da istinski postane koordinator i fokalna tačka izgradnje informacionog društva i društva znanja u Srbiji. Mi vidimo da ovo ministarstvo zaista ide tim stopama.
Nešto bih rekla o indikatorima razvoja informacionog društva, ograđujući se, jer se ovi podaci ubrzano i svakodnevno menjaju, tako da su, verovatno, ove stope penetracija, da tako kažem, već prevaziđene, na našu sreću.
Stopa penetracije, recimo, Interneta ili broja pretplatnika Interneta je dostigla oko 25% u Srbiji, odnosno, ima preko milion i po, to je već zastareo podatak, korisnika Interneta. Takođe, penetracija personalnih računara, ili broja računara na sto stanovnika iznosi 41%. Broj pretplatnika mobilne telefonije je preko pet i po miliona, fiksne – oko tri miliona, broj registrovanih Internet provajdera se kreće oko 150.
Što se tiče domaćinstava i pojedinaca, računar poseduje oko 27% domaćinstava. Zastupljenost po teritorijalnom kriterijumu je sledeća: Beograd – 30%, Vojvodina – 29,6%, centralna Srbija – 22,7%, urbani deo Srbije – 31,6%, ruralni deo – 18,8%. To je jedan od podataka koji govori da nam je zaista potrebno ubrzano donošenje zakona o ravnomernom regionalnom razviju. Takođe, priključak na Internetu poseduje 18,5% domaćinstava, od toga, Beograd – 22,7%, Vojvodina – 19,8%, centralna Srbija – 15,6%. Priključak na Internetu većinom poseduju domaćinstva koja imaju mesečne prihode iznad 600 evra.
Važna preokupacija mnogih zemalja, ali i mnogih aktera u Srbiji, jeste ta da postojeći zakonski okvir ne može, ni do sada nije mogao, adekvatno podržati elektronsku trgovinu, ili elektronsko poslovanje, i da su postojeći zakoni bazirani na postojanju papirne dokumentacije, koji predstavljaju barijeru širenju globalne elektronske trgovine.
Bitno je postojanje jasnog pravnog okvira i često se izdvaja kao osnovni instrument za povećanje nivoa poverenja u komercijalne transakcije, kako poslovnog sektora, tako i potrošača.
Polazeći od toga da su pravna sigurnost i poverenje od ključnog pitanja svake transakcije, kredibilitet elektronskog poslovanja u velikoj meri zavisi od potencijala naših nacionalnih pravnih organa, tj. ministarstava, da definišu i kreiraju zdravu i razumljivu zakonsku osnovu za elektronsko poslovanje, koja će, samim tim, podići veru i poverenje u takav način poslovanja.
Smatra se da je pravno idealna situacija ona koja digitalnom potpisu i elektronskim dokumentima daje isti legalni status kao pisanom potpisu i papirnom dokumentu. Ne može se govoriti o zakonu o elektronskom dokumentu a da se ne osvrnemo na Zakon o elektronskom potpisu.
Već su moje mnoge kolege rekle, ja ću ponoviti, ovaj zakon je usvojen 24. decembra 2004. godine, pre skoro pet godina, ali implementacija zakona nije bila pravno moguća bez podzakonskih akata, koji su doneti tek 2005. godine – Pravilnik o tehničko-tehnološkim postupcima za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa i kriterijumima koje treba da ispune sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa, Pravilnik o bližim uslovima za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata, Pravilnik o registru sertifikacionih tela za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata u Republici Srbiji, Pravilnik o evidenciji sertifikacionih tela.
Posebno bih tu pomenula sertifikaciono telo Pošte, čije su usluge i digitalni elektronski sertifikati namenjeni kako za internu upotrebu u okviru Pošte, tako i u svim eksternim učesnicima elektronskog poslovanja, bilo da su to pravna ili fizička lica.
Što se tiče harmonizacije trgovinskih dokumenata, podataka i procedure, ovaj predlog zakona je, u svakom slučaju, jedan od najvažnijih koraka u kreiranju osnova za razvoj informacionog društva u elektronskom poslovanju u Srbiji. On je osnova za harmonizaciju trgovinskih dokumenata, podataka i procedura, kao preduslov za obavljanje elektronskog poslovanja, moje lično mišljenje, za zemlje regiona i sveta, standardizaciju elektronskih dokumenata, s definisanjem generičkog modela standardnog elektronskog dokumenta.
Samo standardizovani elektronski dokument, usklađen sa svetskim standardima, obezbeđuje našim poslovnim subjektima jedinstveno okruženje za razmenu poslovnih podataka sa znatno više potencijalnih poslovnih partnera, geografski lociranih u svim delovima globalnog svetskog tržišta.
Naravno, veoma je bitno obezbediti nivo garantovane sigurnosti u digitalnom ambijentu. On mora biti u najmanjoj meri onoliki koliki je bio u uslovima klasičnog papirnog poslovanja.
Vlada, Vladini organi i nadležno ministarstvo su nadležni za razvoj informacionog društva i treba da ga podržavaju, a vidimo da to i čine, posebno kroz model saradnje privatnog i javnog sektora, on-lajn bankarstvo, razvoj sistema elektronskog plaćanja, unapređenje sigurnosti plaćanja i informisanja kao deo izgradnje nacionalne elektronske poslovne infrastrukture.
Na regionalnom nivou, Srbija mora raditi, zajedno s ostalim zemljama iz okruženja, na razvoju prekograničnog elektronskog plaćanja, prekograničnog priznavanja elektronskog potpisa, sertifikacionih tela, upotrebi smart kartica i drugih mehanizama. Dugoročni cilj je integracija zemalja jugoistočne Evrope u panevropski sistem jedinstvenog plaćanja, elektronsku trgovinsku platformu i razmenu.
Podsetila bih da je ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan u članu 97. stav 1. tačka 12) Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje naučno-tehnološki razvoj. Osnovni cilj elektronskog uređenja jeste da se u našoj zemlji podstakne šira upotreba elektronskih dokumenata od strane građana, pravnih lica i organa vlasti, svih organa vlasti, od državnih, republičkih, pokrajinskih, pa, naročito, do lokala, organa vlasti lokalne samouprave. Sve to će, sigurna sam, doprineti podizanju ukupne efikasnosti rada, znatnoj materijalnoj uštedi, moj kolega je govorio o ekvivalentima toga, kao i poboljšanju kvaliteta, što je najvažnije, života svih naših građana.
Kao odgovornim poslanicima, poslanicima stranke G17 plus i Poslaničkog kluba G17 plus, nama je stalo da se u što skorijoj budućnosti, iz svih ovih razloga, i rad Narodne skupštine učini i jeftinijim i efikasnijim, sa znatnom materijalnom uštedom, uvođenjem informacione tehnologije u rad, bar, pojedinih segmenata Narodne skupštine, kao najvišeg zakonodavnog tela. Zato će Poslanička grupa G17 plus, u danu za glasanje, podržati Predlog ovog zakona. Zahvaljujem vam.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege poslanici, gospođo ministarka, osvrnula bih se samo na izlaganje gospođe Jorgovanke Tabaković, vezano za testiranje, primera radi, u Poreskoj upravi. Pošto sam i sama bila radnik Poreske uprave, veoma dobro znam kako se sprovodi testiranje ljudi koji su obučeni za poslove, visokoškolovani kadrovi. Ta testiranja rade atestirane stručne agencije najobrazovanijih psihologa u našoj zemlji. To je prvo.

Drugo, rezultati testova su apsolutno nepoznati. Neću navoditi uopšte o kojoj političkoj stranci je reč, ali bio je jako indikativan primer testiranja gospodina koji je trebalo da bude, da ne kažem, izabran, ali da ne bude u suštini izabran na poslednjem reizboru u jednoj velikoj poreskoj instituciji, neću reći o kojoj teritoriji se radi, koji je najbolje uradio test, pa je zbog toga bio v.d. direktor pet-šest meseci, a sada je izabran za direktora, bez obzira na to što nije pripadnik nijedne političke stranke. To je prvo.

Drugo, šta više reći o napadima Srpske napredne stranke, ona se i ne bavi ničim drugim nego Mlađanom Dinkićem i strankom G17 plus. Kao neko ko se bavi ljudskim resursima lično sam uvek uvažavala struku, naročito struku psihologa. Kao direktor za ljudske resurse Hemijske industrije "Hipol" u Odžacima primenjivala sam to pre 20 godina, rezultati su bili odlični i pokazali su se u praksi uvek kao oni koji su nam zaista davali za pravo da određene ljude rasporedimo na prava radna mesta, bilo da su u pitanju timski ili individualni projekti. Hvala.

U ime Poslaničke grupe G17 plus, preostala dva minuta bih iskoristila da se osvrnem na par primedaba koje su juče iznesene na račun Predloga ovog zakona, konkretno, na rad Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, kao i na samu stranku G17 plus.        Pre svega, osvrnula bih se na primedbu pojedinih opozicionih poslanika koja se tiče imenovanja direktora filijala isključivo iz redova Nacionalne službe za zapošljavanje i isključivo iz redova stranke G17 plus.
Dolazim iz Zapadnobačkog okruga. Direktor filijale je nestranačka ličnost. Radim u Južnobačkom okrugu, tačnije, u Novom Sadu, koji je, inače, i najveća filijala na teritoriji cele države, i direktor filijale je nestranačka ličnost.
Direktor Pokrajinske službe za zapošljavanje je nestranačka ličnost, što znači da kod G17 plus, koji ima, naravno, dovoljno stručnih i kompetentnih kadrova, to zaista nije prioritet, pogotovo kod naših ministarstava.
Druga primedba bi se odnosila, takođe, na neke poslanike opozicionih partija, koji su do juče bili u vlasti i trenutno su članovi Upravnog odbora Nacionalne službe za zapošljavanje.
Zašto je ovaj predlog zakona, u suštini, dobar i kad je reč o smanjenju broja članova Upravnog odbora? Zato što se neki članovi Upravnog odbora, koji su i poslanici, u poslednjih 20 sednica nisu pojavili na više od osam, ili su na više od šest, uzastopno, izostali, a dobili su naknadu od, otprilike, 980.000 dinara.
Još jednom, rekla bih, u ime Poslaničke grupe G17 plus, da je ovaj predlog zakona odličan okvir, dobar pravni osnov, motiv koji nas tera da se doživotno edukujemo, da doživotno učimo i da zajedno sa državom preuzmemo odgovornost za sopstvenu budućnost. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, gospođo ministarka, mišljenje naše poslaničke grupe G17 plus jeste da je u vreme ovakve svetske ekonomske krize, dakle, u momentu kada kriza sve jače i sve dublje potresa i našu državu Srbiju, veoma hrabro, ali u isto vreme i neophodno, kao i odgovorno, baš sada doneti novi zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
U Srbiji tržište rada karakteriše formalno visoka nezaposlenost, formalno visoka zaposlenost, svedoci smo ovih dana da se to u državnoj administraciji na pravi način evidentira, nisko učešće zaposlenosti u privatnom sektoru, možete uzeti sve statistike Nacionalne službe za zapošljavanje, a takođe, i široko prisustvo sive ekonomije.
Jedan od ciljeva evropskog partnerstva u oblasti politike zapošljavanja je potreba da se razvije i sprovede promocija zapošljavanja, kao i borba protiv nezaposlenosti.
Sećamo se da smo 14. aprila 2005. godine doneli Nacionalnu strategiju o zapošljavanju od 2005 – 2010. godine, koja, u suštini, predstavlja i predstavljala je jasnu ideju ka evropskoj strategiji zapošljavanja, ali uz nužno drugačiji pristup zbog naših specifičnih uslova i problema na tržištu rada.
Ovaj predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, u suštini, predstavlja promenu politike zapošljavanja, prelazak politike zapošljavanja sa pasivne na aktivnu. Kao što je već rečeno, do sada smo imali, u prilog merama pasivne politike zapošljavanja, biću precizna, odnosno u prilog korisnika novčane nadoknade i ostalih prava osiguranja za slučaj nezaposlenosti, 80% sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje, alociranih iz budžeta za tu namenu, u korist korisnika novčane naknade, u odnosu na one ostale kojih ima, uzgred budi rečeno, na kraju 2008. godine, 755.000 ukupno nezaposlenih, a korisnika novčane nadoknade 72.000. Dakle, čak je stopa korisnika novčane nadoknade manja od 10%.
Sama sam imala sreće da dugo godina obavljam poslove zapošljavanja u Hemijskoj industriji "Hipol" u Odžacima, u njeno zlatno doba. Dakle, učestvovala sam u poslovima zapošljavanja preko 500 radnika te hemijske industrije sa visokim rizikom poslovanja. Isto tako, imala sam, da kažem i sreću i veliko iskustvo, ali na neki način i nesreću da se svega tri meseca bavim upravo poslovima osiguranja nezaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u Filijali Novi Sad, koja je, za one koji to ne znaju, jedna od najvećih Filijala u Republici Srbiji.
Kao što sam sa puno elana radila one poslove koji su u sebi tada sadržali, ali se nisu tako zvali, ali aktivne mere zapošljavanja, u sebi su sadržavali i psihotestiranje i dodatne obuke obrazovanja i za one koje zapošljavamo i za one koji su zaposleni i sticanje novih radnih veština i iskustava, sa puno empatije sam imala prilike da razgovaram sa ljudima koji dolaze kao korisnici novčane nadoknade u Nacionalnu službu za zapošljavanje, gde deset diplomiranih pravnika po ceo dan kuca samo ta rešenja. Mogu da vam kažem da je, nažalost, tu bilo i dosta zloupotreba.
Naravno da je najveći broj ljudi koji su korisnici novčanih nadoknada potpuno opravdano bio tu, ali nažalost, među njima smo imali slučajeva da su ljudi dobijali otpremnine koje nisu bile male, sa jasno izraženom voljom poslodavaca koji govore o tome da su oni tehnološki višak, a te otpremnine su, na njihovu sreću, a na žalost države, bile daleko veće od onih koje je propisivao zakon. To ne govorim zbog toga što mislim da je to poenta cele priče, ali hoću da kažem da je bilo zaista puno zloupotreba.
Restrukturiranje naše privrede je učinilo svoje, tako da je velika većina ljudi koja se nalazi na tržištu rada, ona koja ima preko 45, odnosno 50 godina. Zato smatram da je jako bitan zakon koji smo skoro usvojili, Zakon o zabrani diskriminacije, koji je u delu radnih odnosa, takođe, regulisao i pitanje diskriminacije po osnovu starosnog doba, po osnovu lica sa invaliditetom, po osnovu svih onih mera koje smo doneli.
Mislim da je to prava stvar, zato što će se i ovaj zakon primenjivati, koji se zasniva na načelima rodne ravnopravnosti, nepristrasnosti u poslovima zapošljavanja, besplatnosti usluga koje Nacionalna služba čini, zabrani diskriminacije, javnih radova i svega ostalog. Sva ta načela su, da tako kažem fluktuirajuća, ona su podložna evoluciji, pošto znamo da vreme kao što je naše i razvoj privrede donosi promenu uslova na tržištu rada, a samim tim i promenu zakonskih propisa.
Godine 2007. mi smo imali stopu nezaposlenosti 18,8%, a zaposlenosti 51,5%, što je bilo veoma nepovoljno i to je jedan od osnovnih uslova zbog kojih donosimo ovakav zakon. Glavni razlog se nalazi u činjenici da zaista postojeća regulativa ne prati aktivnu politiku zapošljavanja, niti obezbeđuje ravnotežu aktivne i pasivne politike zapošljavanja.
Moram da kažem da se Srbija nalazi na procesu evropskih integracija. Naravno da su u pripremi ovog predloga korišćene sve, kao što je gospođa ministarka rekla, preporuke direktiva i rezolucija EU i Saveta Evrope, sve relevantne konvencije međunarodnih organizacija iz oblasti rada, kao i najviši standardi uporednog prava iz oblasti zapošljavanja.
Otprilike, glavni razlozi koji opredeljuju donošenje ovog novog zakona, pre svega što ovaj zakon ne pruža adekvatan okvir za aktivnu politiku zapošljavanja, a drugo je što su apsolutno nefleksibilno postavljene u njemu mere aktivne politike zapošljavanja. Takođe, ne postoje individualni planovi zapošljavanja, ne postoji akt o uređenju planiranog učinka nacionalne službe i ne postoji ono što je jako važno sistem praćenja kontrole nad vršenjem i ocenom aktivne politike zapošljavanja. Da ne bih pričala o celom predmetu regulisanja, navešću samo nešto.
Predmet regulisanja predloženog zakona, koji je vrlo čitko i objedinjeno prikazan u ovom tekstu, jesu poslovi zapošljavanja u Republici Srbiji, prava i obavezi nezaposlenog i poslodavaca, aktivna politika zapošljavanja, osiguranje za slučaj nezaposlenosti i druga pitanja od značaja za zapošljavanje. Cilj je dvostruko postavljen, u svakom slučaju, da se stvore uslovi da se smanji nezaposlenost ili preduzmu sve mere koje su potrebne za to, uz primenu aktivnih mera zapošljavanja, kao i da se stvore uslovi za povećanje zaposlenosti. Menja se definicija nezaposlenog lica koje je svako ono lice koje ima od petnaest godina života do sticanja prvog uslova za odlazak u penziju, odnosno do šezdeset pete godine života, što je napredak u odnosu na važeći zakon koji kaže da su to samo lica od petnaest do šezdeset pet godine života.
Kako se, otprilike, definišu poslovi zapošljavanja i tu ću sa kolegom Palalićem malo da polemišem. Nemaju istu nadležnost agencije za zapošljavanje i Nacionalna služba za zapošljavanje. Uopšteno, poslovi zapošljavanja su obaveštavanje o mogućnostima i uslovima za zapošljavanje, posredovanje o zapošljavanju u zemlji i inostranstvu, profesionalna orijentacija i savetovanje o planiranju karijere, sprovođenje mera aktivne politike zapošljavanja i izdavanje dozvola za rad strancu i licu bez državljanstva ili apatridima.
Ove poslove obavljaju nosioci poslova zapošljavanja, u Predlogu ovog zakona to su Nacionalna služba za zapošljavanje i Agencija za zapošljavanje. Nacionalna služba za zapošljavanje ima status pravnog lica sa statusom lica za obavezno socijalno osiguranje. Ona obavlja poslove zapošljavanja, osiguranja za slučaj nezaposlenosti i ostala prava koja po tom pravu proističu, a takođe, vodi i evidencije u oblasti zapošljavanja. Tu imamo promene u odnosu na postojeći zakon o evidencijama.
Što se tiče Nacionalne službe za zapošljavanje, mislim da je ona u ovom predloženom aktu jasno definisana i da je sasvim logično što nema nadzornog odbora, jer je zaista besmisleno da postoji nadzorni odbor nad radom jedne javne službe, čije organe imenuje i upravni odbor i direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, Vlada Republike Srbije na predlog ministarstva nadležnog, u ovom slučaju Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Upravni odbor do sada, po važećem zakonu, Nacionalne službe za zapošljavanje ima 15 članova, a od toga samo su dvoje ili jedan predstavnik radnika i jedan poslodavaca.
Sada se ovde uvodi sistem tripartitne strukture upravnog odbora, smanjuju se troškovi, a ono što je bitno za strukturu upravnog odbora četiri člana upravnog odbora imenuje Vlada na predlog ministarstva, četiri člana, takođe, imenuje Vlada na predlog Ekonomsko-socijalnog saveta u Republici Srbiji i to dva predstavnika poslodavaca i dva predstavnika, nazvaću ih, radnika, i deveti član po funkciji je direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, što je potpuno logično, jer je on čovek koji je dužan da se stara o zakonitosti rada ove službe, da rukovodi ovom službom i po ovom institutu koji je uveden, a to je sporazum o učinku Nacionalne službe za zapošljavanje, i odgovara za planirani, a realizovani učinak Nacionalne službe za zapošljavanje.
Agencija za zapošljavanje ima funkciju posredovanja u zapošljavanju, ima funkciju planiranja karijere i profesionalne orijentacije. Mogu joj biti poverene neke mere iz aktivne politike zapošljavanja, ali samo, ukoliko tako odluči Nacionalna služba za zapošljavanje, uz prethodnu saglasnost ministarstva i uz sproveden postupak javnih nabavki. Zašto se to radi? Da bi se resursi Nacionalne službe za zapošljavanje rasteretili, s jedne strane, a s druge strane, da bi se te iste agencije podstakle da se bave zapošljavanjem teže zapošljivih lica. To je efekat, ustupanje određenog dela mera njima.
Takođe, imamo eliminatore koji su ustanovljeni vrlo precizno za ljude ili pravna i fizička lica koja mogu biti osnivači ovih agencija. Prvi eliminatorni faktor jeste, da osnivač nikako ne može biti lice koje je osuđeno na bezuslovnu kaznu zatvora duže od šest meseci i to do tri godine posle izdržavanja te kazne zatvora.
Drugi uslov je, da lice koje je osnivač takve agencije, a u prethodne tri godine mu je oduzeta dozvola zato što nije obavljao te poslove u skladu sa zakonom, takođe, ne može biti osnivač te agencije. Treće, još jedan uslov koji je vrlo bitno istaći, a to je, da sada bar jedno zaposleno lice u agencijama za zapošljavanje mora biti sa visokom stručnom spremom. Do sada je bio slučaj da je moglo da bude zaposleno lice sa srednjom stručnom spremom.
Još nešto bih dodala, dozvolu za rad ovim agencijama izdaje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, izdaje se na period od pet godina, umesto na dosadašnje tri godine, a nadzor nad njima sprovodi, takođe, Vlada, odnosno resorno ministarstvo, koji može biti prethodni i naknadni. Zašto je bitno da se ove agencije razvijaju? Zato što one postoje u celom razvijenom svetu. Zato što se time podstiče na neki način i konkurencija te takve javne Nacionalne službe za zapošljavanje i zato što se u tim agencijama za zapošljavanje zapošljavaju ljudi i na taj način podstičemo jačanje privrednih subjekata i dalje. Osim toga, javni interes je zaštićen, jer smo imali pojedinih negativnih iskustava, i samim tim ovim što sam navela, eliminatornim faktorima i nadzorom koji se nad njima vrši.
Po prvi put direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, dakle, lice koje imenuje Vlada, može biti imenovano na period od četiri godine, a ne može biti imenovan duže od dva puta. On mora imati devet godina radnog iskustva, mora imati visoku stručnu spremu i ono što je novina, prethodno iskustvo u oblasti zapošljavanja. Direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, tako da kažem republičke, imenuje direktore filijala koje se osnivaju na celoj teritoriji Republike. Pokrajinska služba za zapošljavanje već postoji, ali joj se sada proširuju nadležnosti. Direktora Pokrajinske službe za zapošljavanje imenuje upravni odbor Nacionalne službe za zapošljavanje na predlog nadležnog organa teritorijalne autonomije.
Mislim da je dosta govoreno o aktivnim merama zapošljavanja, rekla bih da je ceo ovaj koncept zakona koncipiran na obaveznosti akcije i aktivnosti. Prvo, država je obavezna da donese nacionalni akcioni plan zapošljavanja, odnosno Vlada, odnosno resorno ministarstvo. Takođe, isto tako pokrajina, odnosno lokalna samouprava, fakultativna je mogućnost da li će osnovati svoje savete za zapošljavanje, pokrajinske, odnosno lokalne ili čak za više opština više lokalnih saveta, ali da bi učestvovala u sufinansiranju programa i mera koji su utvrđeni republičkim akcionim planom u iznosu od 50% obavezno je da ima i savete i akcione planove. Znači tu se podstiče aktivnost i lokalne samouprave i pokrajine.
Osim toga Nacionalna služba se podstiče na aktivnost samim tim što dobija konkurenciju, samim tim što postoji sporazum koji je zaključen između njenog direktora i nadležnog ministra i na osnovu koga se ona ocenjuje, ocenjuje se realizacija planiranih programa i mera za tu godinu, praktično, oni služe za ocenu njenog rada. Naravno, najvažnije je da se nezaposleno lice i lice koje traži zaposlenje zaista na neki način podstiče na akciju, jer nezaposleno lice ima pravo da učestvuje u individualnom planu zapošljavanja i isto tako ima i obavezu da učestvuje u individualnom planu zapošljavanja.
Nacionalni akcioni plan zapošljavanja je najvažniji planski instrument, kao što je to rekao moj kolega Petronijević, on je taj koji određuje prioritete i ciljeve politike zapošljavanja, on je taj koji određuje finansijske okvire, izvore finansiranja i svake godine određuje kategoriju teže zapošljivih lica, a takođe, utvrđuje i programe i mere aktivne politike zapošljavanja za tu godinu. Zaključuje se najkasnije do 31. jula tekuće godine za narednu godinu i on je taj koji praktično opredeljuje alokaciju budžetskih sredstava namenjenih za politiku zapošljavanja.
Jako je važno što se ovim zakonom dozvoljava i mogućnost pozitivne diskriminacije nezaposlenih lica koja se nalaze u najtežem položaju na tržištu rada. Kao što sam već rekla, svake godine se akcionim planom teže zapošljiva lica utvrđuju i to, što je za mene jako bitno, posebno uvažavajući teritoriju. Jako je bitan i ravnomerni regionalni razvoj i u suštini lokalni interes svake sredine.
Ne bih govorila o obavezama nezaposlenih i o ovim ostalim stvarima, koje su maltene identične. Novina je, recimo, pravo poslodavca, a ima mogućnost i ne mora da prijavi potrebu za zapošljavanje nacionalnoj službi za zapošljavanje, da može aktivno da učestvuje u programima sprovođenja aktivnih mera zapošljavanja. Njegove obaveze su bile kao i do sada.
Rekla sam, otprilike, šta je to aktivna politika zapošljavanja i šta je sporazum o učinku Nacionalne službe, ministarstva – to je osnov za ocenu realizacije aktivne politike zapošljavanja od strane Nacionalne službe. Mere aktivne politike u zapošljavanju su posredovanje u zapošljavanju, profesionalna orijentacija i savetovanje o planiranju karijere, subvencije za zapošljavanje koje se daju poslodavcima za podršku zapošljavanja, dodatno obrazovanje i obuka, kod koje, takođe, postoji novina, a to je da se uvode godišnji planovi dodatnih obrazovanja i obuka i ono, javni radovi.
Da ne bih ja dalje pričala o ovome, u nedostatku nedostatka vremena, mogu da kažem da mi i sada u svim ovim merama koje smo već pomenuli sprovodimo i javne radove i podrške poslodavcima za zapošljavanje i, naravno, tu imamo načelo pozitivne diskriminacije.
U vezi novčane nadoknade, oko 10% ljudi, mislim da će finansijski efekti od 1.550 milijardi dinara iz budžeta u suštini biti u korist korisnika novčane nadoknade, zato što će oni biti u privilegovanom položaju u odnosu na ostala lica.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, iskorišćeno je vreme za ovlašćenog predstavnika, od 20 minuta.)
Nastaviću u onom vremenu koje nam preostaje. U svakom slučaju, mi ćemo glasati za donošenje ovog zakona. Hvala. (Aplauz.)

Da se obratim opet mom uvaženom kolegi Palaliću, koga stvarno izuzetno cenim, da kažem da uopšte ne rade iste poslove Agencija i Nacionalna služba za zapošljavanje.
Pre svega, Nacionalna služba za zapošljavanje jedina vrši osiguranje za slučaj nezaposlenosti, sva prava koja izlaze iz tog prava, da kažem, osiguranja za slučaj nezaposlenosti, isplaćivanje novčane nadoknade i ostalih prava, kao i vođenje evidencije iz oblasti rada, to uopšte ne radi Agencija za zapošljavanje.
Drugo, apsolutno precizno su navedena prava i obaveze Nacionalne službe za zapošljavanje i ona je budžetska ustanova, a Agencija nije. Zašto bi Vlada, Ministarstvo i Nacionalna služba za zapošljavanje snosili odgovornost za rad privatnih agencija, ali konkurentnost se povećava. Smatram da će to doprineti stručnijem, efikasnijem i efektivnijem radu Nacionalne službe za zapošljavanje koja je ipak, priznaćete, do sad imala monopol. Hvala.

Predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, jedan od prethodnih govornika iz SRS po prethodnom amandmanu, gospodin Martinović, rekao je da recimo ranjiva grupa invalida nema pravo na zaštitu koja je regulisana ovim zakonom.
Verovatno nije stigao da pogleda materijal, s obzirom da je prihvaćen amandman gospođe narodnih poslanica Snežane Plavšić-Stojanović i Gordane Rajkov, gde se u članu 26. dodaje stav 2, koji kaže da se i na ranjivu grupu invalida primenjuju članovi zakona od 41. do 46, koji se odnose na pravnu zaštitu grupe ljude sa invaliditetom.
Još nešto, mislim da je ovim zakonom izuzetno dobro rešeno pitanje pravne zaštite, zbog toga što se zaista primenjuju i mnoge novine. Na primer, žrtva diskriminacije nije jedina koja može da traži pravo zaštite, ovog puta u zakonu je predviđeno da to umesto žrtve diskriminacije, koja može da bude i neuka i ne zna sva svoja prava, to može da uradi i poverenik za zaštitu ravnopravnosti, mislim i na sudsku zaštitu, a isto tako i organizacije koje se bavi ljudskim pravima. Takođe, postoji niz novina kao što su uvođenje privremenih mera, hitnost postupka itd.
Još jednu rečenicu, zašto mi kao poslanička grupa G17 plus mislimo, a to nisam stigla da kažem u svom izlaganju pre neki dan, da je neophodno doneti i podržaćemo svesrdno donošenje ovog zakona, a to je pre svega zbog toga što je diskriminacija najgrublji, najflagrantniji i najteži oblik povrede dostojanstva jednog pojedinca, čoveka, ljudskog bića, stavljanja u neravnopravan položaj samo zbog jedne njegove osobine ili samo zbog jednog njegovog ličnog svojstva. Zbog toga je neophodno doneti ovaj zakon, ali i da ga efikasno i dosledno primenjujemo. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o zabrani diskriminacije, po mom dubokom mišljenju, predstavlja dobar pravni dokument koji će imati izuzetan značaj za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i sloboda građana u Republici Srbiji.
Već sama reč "diskriminacija" potiče iz latinske reči "diskriminare", što znači - razlučiti, odvojiti, stvoriti pravnu nejednakost, odvojiti nekog zbog različitosti. Potrebno je istorijski sagledati diskriminaciju, povezati je sa prošlošću i to ne tako davnom prošlošću.
U najrazvijenijim zemljama sveta, na primer u SAD itd, kod kojih je do pre 20, 30, 40 godina diskriminacija bila apsolutno dozvoljena i takvo ponašanje se smatralo kao nešto što je normalno. Građanin, koji je po rasi, polu, invaliditetu ili nekom drugom ličnom svojstvu bio u podređenom položaju, znači, to je bilo tako zato što je to tako, zato što je to legislativa tih zemalja dozvoljavala.
Danas smo svedoci, u 21. veku, da je za svega 20-30 godina urađeno toliko u pravnoj regulativi ovih razvijenih zemalja da je jednostavno moralni imperativ zabraniti diskriminaciju svuda, apsolutno, u svetu.
Osvrnula bih se na ustavni osnov donošenja ovog zakona, koji je ministar zaista dobro obrazložio, znači članovi 1, 21. i 76. našeg Ustava su ti koji su u svakom slučaju osnov za donošenje ovog zakona. Moram da priznam da je možda napravljen obrnut redosled donošenja zakona koji se tiču diskriminacije.
Inače, izuzetno dobar Zakon o zaštiti prava invalida, zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, donet 2006. godine, koji je i sa aspekta moderne pravne nauke Evrope pohvaljen, smatra se kao jedan od najboljih u Evropi, izuzetno dobro je rešio pitanje invalida.
Po mojim saznanjima, i dalje se radi u toj oblasti. Trenutno se radi na standardizaciji znakovnih izraza osoba za gluve i uskoro će se doneti zakon o upotrebi znakovnog jezika gluvih osoba. Isto tako, znam da se radi na donošenju jednog propisa koji se odnosi na upotrebi pasa vodiča za slepe osobe. U svakom slučaju, ovaj zakon kao krovni zakon je potreban i zbog toga što je u domaćem zakonodavstvu na parcijalan način u različitim oblastima koji se tiču diskriminacije regulisano, ali zaista sasvim selektivno i segmentivno, pitanje diskriminacija osoba sa određenim ličnim svojstvima. Po meni, zakon ima, pre svega, dva cilja. Prvi je opšti, da utvrdi šta je to što je diskriminaciono ponašanje, šta je ono što se ne sme činiti, šta je zabranjeno činiti, a takođe i da popiše posebne oblike diskriminacionog ponašanja.
Drugi cilj ovog zakona je, pre svega, da omogući efikasne pravne mehanizme za zaštitu žrtava diskriminacije.
Znači, on nedvosmisleno stavlja do znanja beneficijarima zakona, odnosno žrtvama diskriminacije sve ono što oni mogu da upotrebe u postupku zaštite svojih prava, isto tako i adresatima, odnosno organima koji će primenjivati ovaj zakon, kao što su sudovi i ostale javne ustanove, šta smeju i šta treba da urade da bi zaštitili žrtve diskriminacije.
Posebni oblici diskriminacije koji su navedeni, posebno bih se osvrnulo, mada mi vreme ne dozvoljava, na ono što je jako bitno po meni u ovom zakonu, a to je ograničavanje nečijeg prava s obzirom na starosnu dob, odnosno na pravo na zapošljavanje osoba starijih od 45, odnosno 50 godina. Mogu da kažem da među njima izuzetnih stručnjaka. Njihovi CV su veoma bogati i nisu oni ti koji ne shvataju princip doživotnog učenja.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno.)

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, usvajanje predloga ovog seta zakona, koji je danas na dnevnom redu, mislim da je izuzetno važan korak ka unapređenju saradnje sa Evropskom zajednicom, odnosno kao što kaže tačka 9. Sporazuma o pridruživanju EU, suzbijanje korupcije i vladavina prava će biti omogućena isključivo usvajanjem seta upravo ovako predloženih zakona.
Stranci G17 plus zaista nije važno ko je predlagač ovakvih propisa, mi smo još 19. novembra 2007. godine kao poslanički klub predložili Parlamentu Republike Srbije Predlog zakona o oduzimanju imovine stečene izvršenjem krivičnih dela. Nažalost, taj predlog zakona se nikada nije našao na dnevnom redu Parlamenta.
Međutim, potrebno je usvajanje ovih izuzetno dobro urađenih predloga, i tehnički i u skladu sa uporednim pravom razvijenih zemalja, kako Evrope tako i sveta, sa svim mogućim rešenjima koja su zaista sveobuhvatna za suzbijanje organizovanog kriminala, a svedoci smo da postoje kriminali kao što su stečajna, trgovinska, građevinska, prosvetna itd. mafija, tj. organizovani kriminal. Na čelu svih tih kriminala se, kao što znamo, nalaze raznorazni funkcioneri počev od republičkih, pokrajinskih, pa hvala Bogu, svedoci smo, i lokalnih funkcionera, svi ih imamo u svojim sredinama.
Dakle, smatram da treba da postoji konsenzus za usvajanje ovakvog seta zakonskih propisa, jer svi kažemo da se zalažemo za vladavinu prava i za to da naši lopovi budu tamo gde im je i mesto, a to je u zatvorima. Stranka G17 plus se obračunavala sa sopstvenim nečasnim ljudima u našim redovima i svedoci smo da se ovih dana jednom od njih upravo i vodi proces.
Ono što je izuzetno dobro, govorila bih uopšteno i nemam mnogo vremena, ne bih da se ponavljam, kod zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije jeste to da su organi i sam postupak rada ove agencije potpuno nezavisni. Iskreno se nadam da će ljudi koji će raditi u ovoj agenciji biti stručni, pošteni i posedovati dozu velike lične hrabrosti.
Da ne bih dalje pričala, ne samo usvajanje ovih zakona, a sigurna sam da ćemo ih usvojiti velikom većinom ovde prisutnih poslanika, još bitnije od toga je dosledna i efikasna primena ovih zakona kada ih budemo usvojili.