ČETVRTA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 24.05.2011.

Poštovani ministre, poštovani predstavnici MUP, podneo sam amandman na član 5. koji predviđa na neki način isključenje prava fotografa da fotografišu za lična dokumenta. Konkretno, u ovom slučaju za lične karte.
Naša dopisivanja, prepisivanja i ubeđivanja ko je bolji fotograf u Srbiji, da li policija ili fotografi, traje gospodine ministre, otkako je stigao prvi vaš dopis koji sam dobio kao predsednik Udruženja fotografa Srbije 2. jula 2008. godine. Razumem da imate problema sa fotografijama koje vam pristižu i koje donose građani.
Na sva moja pitanja i pitanja fotografa vi odgovarate – fotografi ne znaju da fotografišu. Da li ste vi sigurni da su sve fotografije koje vam donesu građani od fotografa? Ne. Zato mislim da u ovoj državi fotografi treba da se bave fotografijom, kao što to rade i na istoku, i na zapadu, i na severu i na jugu u zadnjih sto godina. Uvek su fotografi fotografisali za dokumenta.
Problem koji ne možemo da isključimo, to je da vam donesu fotografije rađene u ručnoj radinosti, ko god ima štampač, a to maltene ima svaka porodica. Rešenje jeste da se licenciraju fotografi.
Poštovani ministre, i direktor sam Doma zdravlja Alibunar i možemo da preuzmemo jedno rešenje koje je jako dobro u zdravstvu. Republički zavod za zdravstveno osiguranje svim zdravstvenim radnicima sa visokom stručnom spremom – lekarima ili zubnim lekarima, izdao je faksimil. Na osnovu toga, sa tim faksimilom mogu da prepisuju lekove na teret države.
Odnosno, to pretpostavlja da je završio školu, da je stručno osposobljen, da ima 24 boda, da ne opterećujem Skupštinu, stručnog usavršavanja u toku godine, odnosno da ispunjava sve uslove i tu problema nema.
Predložio sam pre dve ili tri godine kada sam posetio vaše ministarstvo, nisam razgovarao s vama nego s vašim pomoćnicima, da vi licencirate fotografe i da kažete – ovaj fotograf ispunjava uslove, a ovaj ne. Verujete mi, u Srbiji postoji hiljadu pedeset registrovanih fotografa. Prosečno u svakoj fotografskoj radnji ima po pet zaposlenih.
Kod mene u fotografskoj radnji ima jedan, u Alibunaru sam fotograf i to je malo mesto. U Beogradu ih ima mnogo više. Hajde da kažemo da je prosek pet, to je pet hiljada. To je pet hiljada zaposlenih u oblasti fotografije, članovi porodice, to je 15-16 hiljada. Da ne kažemo ko je zaposlen u trgovini na veliko u oblasti fotografije i u servisnim službama itd.
Radi se o jednoj ogromnoj, velikoj fabrici za koju mi ovde da bi je doveli u Srbiju plaćamo, znate koliko plaćamo i koje preferencije. Ona već postoji u Srbiji i funkcioniše. Verujte mi, član sam i Evropske federacije fotografa. Srpski fotografi su među najuglednijim u EU. Ostajemo bez posla. Verujte mi, najviše Mekintoša u Srbiji je prodato fotografima. Pitajte Ha-pe, najviše kompjutera "Z-400" i "Z-600" je prodato fotografima. Znači, to je jedno, da kažem, zanatstvo koje i te kako zahteva visoku stručnost i poznavanje kompjutera.
Vi ste mi poslali koje uslove treba da ispunjava fotografija za vaša dokumenta. Neću sada sve da iznesem, jer ste vi to naveli. Ne vi direktno, evo pročitaću kako se zove – načelnik Uprave Dragan Maksimović. Ne znam ga. Kao uslov za fotografiju tražite da pozadina treba da bude siva 18%. Da bi pozadina bila siva 18%, a siva znači da ne vuče u zeleno, u plavo ili u žuto pretpostavlja da taj fotoaparat ima manuelni balans bele boje.
Ove aparate koje vi imate u policijskim stanicama su amaterski koji koštaju 50 evra. Ako hoćete profesionalni aparat koji može ručno da balansira belu boju, taj košta od dve do tri hiljade evra pa naviše. Sve ostalo, ako je osoba obučena u žuto, onda će pozadina da vam vuče malo u plavo. Šta onda rade? Onda isključuju boje, pa dobijete crno-bele fotografije. Kako ćete utvrditi boju lica?
Kabina je metar sa metar. Znači, dok lice sedi tamo, vi na 80 santimetara slikate lice i možete li da utvrdite razmak zenice? Ne možete. Ne možete, zato što je razrok, jer ne gleda u veću dubinu. Mi fotografi kada slikamo, slikamo na daleko većim rastojanjima. I ovde tvrdite da objektiv može da bude od 90 do 130 milimetara žižne daljine, ali u formatu 135 ili lajka format.
Šta to znači? Ovi aparati koji su po policijskim stanicama su daleko manje žižne daljine i ne može ručno da se podesi, sada vas opterećujem, ali imam potrebu da vam kažem, ne može ručno da se podesi žižna daljina.
Garantujem jednu stvar, da niko u ovoj sali ne zna koji je format čipa u svom digitalnom aparatu da bi koristio ovaj faktor uvećanja i da bi stigao do vrednosti od 90 do 130 milimetra. Ne broj piksela, broj piksela nema veza, nego veličinu čipa.
Znači, ono što vi imate u policijskim stanicama je neupotrebljivo za ove uslove koje ste vi tražili. Pazite, vi tražite, pod tačkom 10, da ne sme da bude na naočarima odsjaj senke od rasvete. Znate čime se to eliminiše? Polarizacionim filterom. Koliko vaših policijskih stanica, sem vaše centrale, vašeg ministarstva, imaju polarizacioni filter? Niko. Da ne navodim druge.
Ovde pretpostavljate u vašim podzakonskim aktima tri prednja rasvetna tela. To znači blic rasvetu i jedno nazad koje će da ukloni senku nazad. To je četiri rasvetna tela. Četiri rasvetna tela, neću da napominjem nazive, da ne bi bio EPP, koštaju negde dve-tri ili četiri hiljade evra, sem ako nisu kineski. Onda već može da se prođe i duplo manje.
Vi imate u vašim policijskim stanicama dve neonske cevi koje biju od gore. Kažete ovde u vašim uslovima da treba da budu oči vidljive i lice da bude podjednako osvetljeno. Sa tim neonskim svetlima vi ne možete da postignete da bude lice podjednako osvetljeno.
Da ne navodim ovde sijaset stvari koje ne možete sa ovom opremom da uradite. Ako hoćete da idete na nabavku nove tehnologije, zašto, kada mi to, fotografi, već imamo. Sve naše mašine, koje koštaju od 60-70 hiljada evra na gore, imaju program koji je uradio, nije bitno da li Fudži, Kodak, Noricu ili bilo ko, za EU, za američke pasoše, za američke vize itd.
Znači, ubaci se tamo, bez obzira kako se slika, može da se drži aparat i ukoso ili pravo, ono ima face detection i ubacuje ga tačno u one razmere koje su vama potrebne. Slažem se, to nemaju svi fotografi, ali većina koja ima fotografsku laboratoriju, to ima. Na izlazu ili izađe slika ili izađe CD, ili bilo šta, ili može mejlom, pa da se šalje u policiju. Ali, bitan je onaj prvi deo. Znači, kompjuterska priprema, mašina, program, skener itd.
Jedan od razloga koji ste vi imali na početku sa skeniranjem naših fotografija je bilo do skenera. Trudio sam se da pomognem gospođicama u Alibunaru dejli setap, balans bele boje se radi, mi radimo svaki dan, jer je tako programirana mašina. Ako to ne radimo, onda kada se skenira bilo kakva slika belo nije belo, jer balans bele boje, nego ispadne ne znam u koju boju vuče itd. Onda, da bi izbegli preovladavanje određene boje, onda idemo u crno-belu boju i sva naša dokumenta i sve lične karte i sve ostalo, znate kakve su slike.
Prema tome, verujte mi, na svim izložbama fotografije portretne, svadbarske fotografije, srpski fotografi su među prvima. Znate li zašto? Zato što nam je lako. Srpski narod spada u red najlepših naroda. Neću da spominjem pojedine fotografe koji su mi rekli – ej, je l' mogu da dođem da se bavim svadbarskim fotografijama za izložbe u Srbiji? Znate već koji, oni severnjaci, kod njih je jako teško i ako nađete neku lepu damu, znajte da je ili Poljakinja, ili je našeg roda ili ne znam ko. No, to nije bitno.
Prema tome, mislim da rešenje između nas fotografa i vas može da se nađe, na obostranu sreću jer, verujte mi, nije nam lako. Sporedna jedna digresija, idemo u neki vojni objekat da slikamo svadbe, vojska nam uzima dva evra po stolici. Da, da, dobro ste čuli. Dva evra po stolici. Koliko mi moramo da slikamo da bi izvukli to što nas oni reketiraju, pa još i mi da zaradimo? Policija nam uzela da slikaju za dokumenta. Od čega ćemo da živimo?
Prema tome, predlažem da zakonsko rešenje ostane kao što je do sada, podzakonskim aktima da se reši tako da se fotografi licenciraju, da vi kao policija, kao ministarstvo policije, izdajete svakom fotografu koji ispunjava vaše određene uslove u pogledu kvaliteta, znanja, umeća itd. i da izdate vi faksimil i licencu na vratima – ova fotografska radnja je licencirana da radi fotografije za dokumenta. Tako da građanin ne uleti u neku radnju koja ne plaća porez, to je prvi uslov, znači, da plaća porez i da ima određene mašine, određeno znanje i određeni softver.