Gospođo predsednice, gospođo ministarko, poštovani gosti, kolege poslanici, smisao mog amandmana jeste da se ne stvori mogućnost u zakonu za davanje na 30 godina, 30% državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup radnim licima. Imao sam prilike da čujem bezbroj argumenata i za i protiv ovog rešenja i moram da kažem da su manje-više svi ti argumenti na mestu. Dakle, svi ti argumenti stoje.
Sa druge strane ono što je ključno, jeste pitanje interesa, dakle, pitanje koji interes, kojim argumentom želimo da podržimo. Ja mislim da sa jedne strane ima Ministarstvo interesima, interes budžet, imaju interes svi građani, imaju investitori, a imaju interes i mali poljoprivredni proizvođači.
Ono što sam ja ubeđen da pripadnici mađarske zajednice, poljoprivrednici koji su mali poljoprivredni proizvođači, da njima nije u interesu ovo rešenje i s obzirom na tu činjenicu ja kao neko ko je zahvaljujući njihovim glasovima poslanik tu u Skupštini Srbije, ne mogu ovo rešenje da ni u kom slučaju podržim.
Šta je problem u ovom rešenju? Problem je što će se smanjiti zemljište koje će njima ostajati na raspolaganju. Negde će se to u potpunosti ukinuti i onemogućiti, ali će se to područje smanjiti.
Šta će to imati za posledicu? Sa jedne strane zatvoriće svoja gazdinstva, prodaće svoje zemljište i postaće praktično sezonski radnici na zemljištima koja će pravna lica na ovaj način dobijati i obrađivati.
Mislim da je to jedna velika nepravda, zato što je to zemljište u mnogim mestima praktično, oduzeto upravo od tih ljudi, odnosno od njihovih roditelja ili dedova i to se sada zemljište na taj način od njih ponovo oduzima. Oni postaju ponovo sezonski radnici. Iz tog razloga, za mene je ovo rešenje neprihvatljivo.

Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje penzijskog i invalidskog osiguranja osiguranika poljoprivrednika je jedno pitanje koje je dugo vremena nerešeno, praktično gurano pod tepih. O ovom problemu je u ovom parlamentu bilo puno puta reči, ali bez obzira na to ništa se u praksi nije dešavalo.
Nije slučajno što jedna od ključnih tačaka koalicionog sporazuma SVM i SNS bilo upravo ovo pitanje, dakle, rešavanje visine obaveza za penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika. Nakon toga, krajem prošle godine, dakle, pre otprilike godinu dana je formirana radna grupa u okviru Vlade koja je imala za cilj i zadatak da izradi i predloži Narodnoj skupštini rešenje za ovaj problem, za ovo pitanje. Nažalost, proteklo je skoro godinu dana, ili možda čak i više od godinu dana i opet se nije ništa dešavalo, ništa se ne dešava.
Ja sam 23. oktobra podneo Narodnoj skupštini dva predloga zakona kojim bi ovaj problem bio rešen. S jedne strane predložio sam izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, sa druge strane izmenu i dopunu Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Ta dva zakona predlažem da se stave na dnevni red. Ja sam predložio da do određene granice, do tri hektara poljoprivrednici budu oslobođeni obaveze plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Kada sam ovaj predlog sastavio i podneo onda je to bila neka realna cifra, neki realan cenzus. Nakon drastičnog smanjenja subvencija za poljoprivrednike, nakon budućeg donošenja zakona o poljoprivrednom zemljištu, sigurno da taj cenzus više nije realan, ali bez obzira na sve ovo u jednom trenutku mora da se ovo pitanje nađe na dnevnom redu ovog parlamenta. Ukoliko se to ne desi, i ukoliko i naravno primenjivaće se nov sistem subvencija, doneće se nov zakon o poljoprivrednom zemljištu i zbog svega toga a i zbog nerealne visine doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, ogroman broj poljoprivrednika će doći u bezizlaznu situaciju, doći praktično u lični stečaj.
Naravno, svestan sam činjenice da se jako retko u ovom parlamentu stavljaju na dnevni red predlozi koji podnose narodni poslanici i ni ovaj predlog neće biti stavljen na dnevni red, evo završavam, ali to ne znači da zaista u narednom periodu… (Isključen mikrofon)

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, o važnosti medijskih zakona za nacionalne zajednice smo detaljno govorili u raspravi u načelu. Oblast medija je svakako jedna od najvažnijih oblasti za očuvanje identiteta manjinskih zajednica. Iz tog razloga je izuzetno bitna i usaglašenost seta medijskih zakona sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, odnosno sa nadležnostima ili ovlašćenjima nacionalnih saveta u oblasti obaveštavanja.
Za nas je izuzetno bitno i u današnjem ili sadašnjem trenutku, a i u budućnosti izbegavanje bilo kakvih kolizija ili mogućnosti za različita tumačenja s jedne strane Zakona o nacionalnim savetima, a s druge strane zakona koji regulišu oblast medija, obrazovanja, službene upotrebe jezika ili kulture. Iz tog razloga je izuzetno važno i poštovanje jedne odluke Ustavnog suda iz januara ove godine. Tom odlukom je Ustavni sud ocenio saglasnost, odnosno nesaglasnost pojedinih odredaba Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina sa Ustavom Republike Srbije. Između ostalih, Ustavni sud je ocenio i pojedine odredbe tog zakona koje se odnose na ovlašćenja nacionalnih saveta u oblasti medija. Ustavni sud se bavio sa svim nadležnostima nacionalnih saveta u oblasti medija. Dakle, i sa nadležnostima koja se odnose na javne medijske servise, i to sa jedne strane u delu koji se odnosi na ovlašćenja, ocenio je ustavnost ovlašćenja koja se odnose na nadležnosti nacionalnih saveta u postupku imenovanja upravnih odbora, programskih saveta i direktora, odnosno odgovornih urednika javnih medijskih servisa.
S druge strane, Ustavni sud je ocenio i nadležnosti nacionalnih saveta koje se odnose na mogućnost uticaja na rad javnih medijskih servisa. U toj odluci je Ustavni sud utvrdio da neke odredbe Zakona o nacionalnim savetima nisu u saglasnosti sa Ustavom, a pre svega one odredbe koje se odnose na mogućnost nacionalnih saveta da utiču na izbor ili imenovanje članova upravnih odbora, programskih odbora i generalnih direktora javnih medijskih servisa i delimično na postupak imenovanja odgovornih urednika programa na jezicima nacionalnih manjina.
S druge strane, u jednom delu je Ustavni sud utvrdio da i deo ovlašćenja nacionalnih saveta koja se odnose na imenovanje odgovornih urednika programa na jezicima nacionalnih manjina jeste u skladu sa Ustavom. Kao što sam napomenuo, Ustavni sud je cenio i ustavnost odredaba koje regulišu mogućnost uticaja nacionalnih saveta na rad javnih medijskih servisa. Ustavni sud je ocenio da su te odredbe u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Ovaj naš amandman se odnosi na deo ovlašćenja nacionalnih saveta u postupku imenovanja odgovornih urednika programa na jezicima nacionalnih manjina na medijskim servisima. To ovlašćenje Zakon o nacionalnim savetima predviđa. Ustavni sud je utvrdio ustavnost tog ovlašćenja, a prihvatanjem ovog amandmana će Zakonom o javnim medijskim servisima biti utvrđena procedura u kojoj će nacionalni saveti biti u mogućnosti da vrše ovo ovlašćenje.
Dakle, ovim amandmanom se propisuje obaveza direktora javnih medijskih servisa da pribave mišljenje pre upućivanja predloga za imenovanje odgovornih urednika programa na jezicima nacionalnih manjina od nacionalnih saveta. Ovim će se uspostaviti procedura za poštovanje jednog prava koje proizilazi iz Zakona o nacionalnim savetima.
Želeo bih ovu mogućnost da iskoristim, zaista kratko, da skrenem pažnju i na onaj drugi deo ovlašćenja nacionalnih saveta koja imaju u odnosu na javne medijske servise, koji neće biti regulisan ovim zakonom, ali jeste regulisano dosta neprecizno Zakonom o nacionalnim savetima i nadam se da će biti regulisano i novim zakonom o nacionalnim savetima, a to je deo ovlašćenja koji se odnosi na uticaj na rad javnih medijskih servisa.
Naime, ovim zakonom se, na naše zadovoljstvo, stvara mogućnost uticaja nacionalnih saveta na rad javnih medijskih servisa i to u članu 4. stav 1. tačka 4) ovog zakona, kada će zakonodavac utvrditi da zabrana samo nezakonitog uticaja postoji u odnosu na javne medijske servise. U Zakonu o nacionalnim savetima postoji i postojaće zakonit uticaj, odnosno mogućnost zakonitog uticaja na rad javnih medijskih servisa. Naše je očekivanje, to želim da kažem javno predstavnicima ministarstva, gospodinu ministru i predstavnicima ministarstva, kada budemo radili na novom zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, mi ćemo svakako insistirati i na ovom drugom delu ovlašćenja nacionalnih saveta u odnosu na javne medijske servise, budući da je, o tome smo i ja i predsednik naše poslaničke grupe detaljno govorili, Ustavni sud utvrdio da su i ona ovlašćenja koja se odnose na mogućnost uticaja na rad javnih medijskih servisa od strane nacionalnih saveta u skladu sa Ustavom.
Naravno, želim ovom prilikom da se zahvalim na prihvatanju ovog našeg amandmana. Ovim smo rešili jedan važan aspekt ostvarivanja prava manjinskih zajednica u oblasti obaveštavanja u odnosu na javne medijske servise. Ostaje onaj drugi deo koji ćemo nadam se zajednički rešiti kada budemo donosili nov zakon o nacionalnim savetima ili izmene i dopune. Hvala vam.

Gospođo predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim poslaničko pitanje Ministarstvu finansija, vezano za postupak restitucije, odnosno vraćanje oduzete imovine.
Narodna skupština je u jesen 2011. godine donela Zakon o vraćanju oduzete imovine. U martu 2012. godine je započeta primena tog zakona i podnošenje zahteva za restituciju, a 3. marta ove godine je taj period za podnošenje zahteva završen. Ovaj period koji je iza nas je pokazao brojne nedostatke važećeg Zakona o restituciji i mi kao poslanička grupa ni tada nismo podržali taj zakon, zato što se sa brojnim rešenjima iz tog zakona nismo slagali.
Jedna od naših ključnih zamerki se odnosila na nemogućnost naturalne supstitucije, odnosno vraćanja oduzete imovine u slučajevima kada nije moguće vratiti imovinu koja je oduzeta, originalnu imovinu, i to na način da se omogući vraćanje neke imovine koja je slične vrednosti, dakle, te tzv. zamenske restitucije. Dakle, nemogućnost tog načina vraćanja oduzete imovine je jedna okolnost koja bi trebala da rezultira izmenama i dopunama važećeg zakona. Doduše, u jednom delu važećeg zakona, u odnosu na jedan deo imovine, u odnosu na poljoprivredna zemljišta, ta supstitucija je predviđena u važećem zakonu, ali je predviđena procedura koja u praksi onemogućava vraćanje poljoprivrednog zemljišta.
Moje pitanje je upućeno Ministarstvu finansija. Imam dva pitanja. Prvo pitanje - da li u Ministarstvu finansija postoji razmišljanje u pravcu izmena i dopuna Zakona o restituciji? Ukoliko je na to pitanje odgovor – da, onda se drugo pitanje odnosi na eventualno prihvatanje novog modela restitucije. Dakle, da li Ministarstvo finansija razmišlja u pravcu da prihvati mogućnost zamenske restitucije? Znači, u slučajevima kada nije moguće vratiti originalnu imovinu koja je oduzeta, da se u tim slučajevima vrati imovina koja je u državnoj svojini i koju bi država mogla bez problema da vraća bivšim vlasnicima odnosno njihovim naslednicima.
Ima nekoliko razloga zbog kojih bi bilo dobro prihvatiti ova rešenja, odnosno uspostaviti jedan novi model restitucije. Svakako da ova blokada postupka vraćanja oduzete imovine jednostavno onemogućava bivše vlasnike odnosno njihove naslednike da dobiju ili da se desi ispravljanje one nepravde koja se pre nekoliko decenija dogodila njihovim porodicama.
S druge strane, ukoliko bi država prihvatila ovaj model o kojem sam govorio, to bi u velikoj meri rasteretilo i budžet Republike Srbije od naredne godine, pošto od 1. januara naredne godine bi država trebala da krene sa isplaćivanjem akontacija u novcu za bivše vlasnike odnosno njihove naslednike, a od naredne godine bi trebala da počne emitovanje obveznica, što će u svakom slučaju značiti veliko opterećenje za budžet.
S treće strane, sve je ovo povezano i sa evropskim integracijama. Naime, jedno od važnih pitanja u okviru budućih pregovora sa EU će biti pitanje imovinskih prava i ako zaista želimo da početkom naredne godine, ili najkasnije sredinom naredne godine, otvorimo Poglavlje 23. koje se bavi osnovnim pravima, onda bi bilo dobro što pre usvojiti izmene i dopune Zakona o restituciji i deblokirati ovaj proces koji je, nažalost, u ovom trenutku u velikoj meri blokiran. Hvala.

Gospodine predsedniče Skupštine Vojvodine, dame i gospodo potpredsednici i potpredsednice Skupštine Vojvodine, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, od 2007. godine, od kako je Savez vojvođanskih Mađara ponovo postala parlamentarna stranka, imao sam ili imali smo prilike da u najmanje 20 rasprava učestvujemo ili budemo svedoci u ovih nekoliko godina, koje su se bavile direktno ili indirektno položajem Vojvodine. Bilo je puno burnih rasprava. Sigurno se mnogi i poslanici i građani sećaju rasprava o budžetima Republike Srbije sa svaku aktuelnu godinu o rebalansima, o Zakonu o javnoj svojini, sa kojim se u jednom značajnom delu nismo slagali, o Zakonu o šumama, za koji je bila jedna interesantna rasprava. U jednom trenutku je Vlada prihvatila amandman da šume pređu u vlasništvo Vojvodine, pa se Vlada kasnije predomislila. Tu je i Zakon o železnici. Jednom smo uspeli da blokiramo kao poslanička grupa, a kasnije je ipak izglasan.
Bilo je puno žučnih i manje žučnih rasprava. Ono što su karakterisale sve te rasprave, sigurno da će i današnja rasprava delom biti posvećena, to je istorija. Naime, mnogi poslanici su i tada, a verujem da će i danas govoriti o događajima iz 1848, 1849. godine, događajima iz 1918. godine, pa 1945. godine, pa 1974. godine. Nekima su neki drugi istorijski događaji bili bliskiji ili simpatičniji. Nekima možda i događaji iz 1988. i 1989. godine.
Ono što je u ovom trenutku bolje i celishodnije jeste vratiti se samo do 2006. godine, do trenutka donošenje novog Ustava. Novi Ustav, sada više nije novi, je utvrdio četiri zadatka za zakonodavca, za parlament, za Vladu RS i delimično za Skupštinu AP Vojvodine. To su bili – donošenje Statuta Vojvodine, donošenje Zakona o nadležnostima Vojvodine, donošenje Zakona o finansiranju Vojvodine, donošenje Zakona kojim bi bila uređena pokrajinska administracija, uprava Pokrajine.
Kada se čovek priseti ovih sedam, osam godina od donošenje Ustava, može da konstatuje da je ovaj period, bar što se tiče položaja autonomije Vojvodine jedan veliki zajednički neuspeh i svih vladajućih koalicija, a i svih bivših i sadašnjih opozicija. Naime, ako sumiramo stvari, onda možemo konstatovati da je sa jedne strane Statut Vojvodine proglašen 2009. godine u dobrom delu osporen od strane Ustavnog suda, Zakon o nadležnostima Vojvodine takođe je donet i u jednom značajnom delu je osporen od strane Ustavnog suda. Zakon o finansiranju Vojvodine do dana današnjeg nije donet, a ni zakon koji bi regulisao položaj pokrajinske uprave.
Iz tog razloga mislim da stoji konstatacija da u odnosu na položaj i autonomiju Vojvodine nikako ne može niko biti zadovoljan, ako gledamo i posmatramo celokupni politički spektar. Ne mogu biti zadovoljni čak ni oni koji su protivnici vojvođanske autonomije. Oni sigurno imaju za cilj da autonomija Vojvodine bude što slabija i da položaj Vojvodine bude što više degradiran. Ni oni nisu uspeli za ovih sedam ili osam godina u ostvarivanju njihovog cilja.
Ono što je u ovom trenutku možda interesantno je sumirati utiske ovog postupka donošenja ili pisanja novog Statuta Vojvodine. Nije uobičajeno govoriti prvo o sebi, sopstvenoj političkoj stranci, ali mislim da ovaj trenutak ipak nalaže tu potrebu. Sigurno da je jedan od ključnih utisaka činjenica da i predsednik jedne manjinske stranke, odnosno jedna manjinska stranka je bila ta koja je iznela celokupan teret političkog usaglašavanja novog Statuta Vojvodine. Mislim da je to primer koji nije bio ranije prisutan i da je to dokaz da naša politička stranka u svakom pogledu je dorasla zadatku.
Sa druge strane, i to je isto važan utisak, jeste da je predstavnik DSS, profesor Slobodan Orlović je bio taj koji je sa stručne strane izneo teret usaglašavanja ovog dokumenta. Naravno, nije samo on, ali je imao izuzetno važnu ulogu. Kada je započet ovaj proces sigurno da su mnogi sumnjali u to da će on u tome uspeti i o načinu na koji će celom ovom poslu pristupiti. Na kraju, on je bio jedan od svakako važnih karika u ovom današnjem uspehu. O tome ću kasnije govoriti, zašto tako mislim.
Ono što je isto tako važan utisak jeste način na koji je najveća stranka vladajuće koalicije pristupila celom ovom poslu. Sigurno je najveća stranka vladajuće koalicije imala najviše partijskih razloga da ovaj proces bude neuspešan, jer da smo dočekali 6. jun bez usvojenog Statuta to bi verovatno po automatizmu značilo prevremene izbore u Vojvodini. U tom smislu svakako da je ta uzdržanost i to stavljanje opšteg interesa iznad partijskog je isto tako važan utisak.
Interesantan je i utisak, odnosno činjenica da su neki političari, političke stranke koje su smatrale da je Ustav donet 2006. godine bio dobar, bio napredan, danas govore o tome da je taj Ustav ipak loš, posebno u delu koji se odnosi na Vojvodinu i da ga treba menjati. Mislim da je bilo prilike 2006. godine da se u tom delu donese bolji Ustav. Nažalost, ta prilika je propuštena. O tome je predsednik Skupštine Vojvodine govorio, koja su sva poniženja Vojvođani, predstavnici Skupštine Vojvodine i Vlade imali prilike da dožive prilikom donošenja sada već bivšeg Statuta Vojvodine. Predsednik Skupštine je govorio o činjenici da je taj predlog godinu danas stajao u fioci u parlamentu i sigurno ne krivicom tadašnje predsednice Narodne skupštine, jednostavno tada je politička volja, odnosno nepostojanje političke volje bilo tog obima da jednostavno taj dokument godinu dana u parlamentu stoji.
Sa druge strane, i to je isto jedna interesantna činjenica, sada po malo istorijska, da je u odnosu na današnji trenutak prilikom donošenja prethodnog Statuta Vojvodine praktično su predstavnici Vojvodine ignorisani. Nije im bilo dopušteno da dođu u parlament i da obrazlože Statut 2009. godine. Tada je izmišljena jedna konstrukcija da je predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo bio predlagač. Ako je nešto bilo ponižavajuće, onda je to sigurno bilo ponižavajuće i za Skupštinu i za Vladu, a verujem i za brojne građane Vojvodine.
Na svu sreću, danas nismo u toj situaciji da raspravljamo na taj način o vojvođanskoj autonomiji. Inače, ne samo danas nego i u prethodnim mesecima je i u tom smislu promenjena praksa i to je svakako ohrabrujuće.
Ono što je možda poslednji, a ne manje važan utisak je način na koji je nov Statut u Pokrajinskoj skupštini donet i posebno je interesantno ponašanje pojedinih poslanika Skupštine Vojvodine koji nisu želeli da učestvuju u glasanju o Statutu Vojvodine.
Ako čovek malo detaljnije analizira ovaj način političkog ponašanja i ako na malo detaljniji način razmisli o političkim posledicama mislim da može doći do interesantnih zaključaka. Naime, ukoliko bi se svi poslanici Skupštine AP Vojvodine ponašali na taj način i ostali van sale i ne bi učestvovali u donošenju ovog statuta u Pokrajinskoj skupštini, onda u ovom trenutku ne bismo imali o čemu da raspravljamo, a od 6. juna bi praktično autonomija Vojvodine bila urušena. Mislim da su svi oni koji su se na taj način ophodili prema ovom predlogu da su bez namere, verovatno bez svoje volje, ali praktično pomagali one političke stranke čiji je cilj upravo urušavanje i degradiranje položaja Vojvodine.
Šta je ono što se još može reći u vezi konkretnog teksta? Mislim da je jako puno toga rečeno. Ono što se svakako može konstatovati da Predlog statuta Vojvodine ne može da bude bolji od dve odluke Ustavnog suda koje se odnose na Vojvodinu i to je ono što je ključno. Koliko je Ustavni sud postavio sa Odlukom o Zakonu o nadležnostima i sa Odlukom o Statutu Vojvodine granice, postavio jasna ograničenja, onda jednostavno u ovom trenutku je ovo maksimalno što se može postići, a da to bude u skladu sa Ustavom i da to bude u skladu sa postojećom političkom voljom, političkom situacijom u Srbiji.
Ono što je bitno i sa tog aspekta je sigurno i današnji dan, a i dan kada bude proglašen statut Vojvodine, uspeh, jeste činjenica one, doduše marginalne ali ipak postojeće političke snage kojima je cilj da položaj Vojvodine bude još lošiji, da autonomija bude još slabija, da u tome nisu i neće uspeti. To je najvažnije za sve one kojima su položaj i snaga i mogućnosti Vojvodine važne.
Ako čovek pročita Predlog statuta i razmisli o sadržini u sadržajnom smislu, ili sadržinskom smislu o tekstu, onda svako može da konstatuje da je ovaj nivo autonomije daleko od nivoa autonomije razvijenih evropskih regija. Mislim da će se sa ovom konstatacijom složiti i oni koji ne žele da položaj Vojvodine bude jači.
Sa druge strane i to je za nas možda najbitnije, najbitniji argument zašto ćemo podržati, zašto smo spremni da podržimo ovaj predlog statuta jeste da je ovaj dokument u vrednosnom smislu evropski.
Ukoliko pročitamo prvi član dokumenta videćemo da je autonomija Vojvodine zasnovana na evropskim principima i evropskim načelima i da to nije samo mrtvo slovo na papiru, dakle ta formulacija govori nam o tome i činjenica da smo uspeli ubediti naše partnere da pored pojma nacionalnih manjina u tekst statuta bude uključena i formulacija nacionalnih zajednica. Možda za mnoge ljude nema neke velike razlike između ta dva pojma, ali u vrednosnom smislu je ogromna razlika.
Nije slučajno da o ovom problemu, o ovoj činjenici, o ovoj dilemi govore i govorili su svi pripadnici manjinskih zajednica i sve političke stranke manjinskih zajednica.
Sve u svemu, današnji dan je za nas ohrabrenje, ohrabrenje jer se oni zakonodavni zadaci koje je Ustav iz 2006. godine postavio parlamentu, Vladi i Skupštini Vojvodine ipak danas kreću u rešavanje. Danas će se dobiti saglasnost u parlamentu Srbije na tekst, nekoliko dana kasnije će uslediti proglašenje statuta. Time će jedan deo naših zadataka biti rešen, bar u ovom trenutku. Sa druge strane, i to je za nas ključno ohrabrenje, a to je da smo postigli političku saglasnost sa najvećom strankom vladajuće koalicije da u narednim nedeljama jedan ozbiljan posao bude posvećen pisanju zakona o finansiranju Vojvodine i verovatno izmenama Zakona o nadležnostima Vojvodine, na kraju i Zakona o pokrajinskim službenicima.
Ukoliko u narednim mesecima, do kraja godine, otprilike to bi bio neki okvirni rok, u svemu ovome o čemu sam govorio budemo uspeli, u tom slučaju će se sigurno moći konstatovati da smo ove godine uradili sve ono što smo mogli da jačamo, a ne da slabimo položaj Vojvodine. Iz svih ovih razloga predlog koji se nalazi na današnjem dnevnom redu uživa punu podršku SVM. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, na početku svog izlaganja bih želeo da izrazim naše zadovoljstvo zbog nekoliko važnih činjenica.
Pre svega, činjenica da se ovaj set zakona danas, i onaj drugi set zakona verovatno sutra, nalazi i nalaziće se na dnevnom redu nam govori da će prvi put od 2000. godine u oblasti reforme ili u oblasti pravosuđa ili reforme pravosuđa nastupiti u kontinuitet. To nije bio slučaj ni jednom od 2000. godine i taj kontinuitet će biti, sa jedne strane, lični, pošto je ista osoba ostala na čelu ministarstva, ista osoba je na čelu Odbora za pravosuđe Narodne skupštine, ista osoba će ostati na čelu Vrhovnog saveta sudstva i mislim da je to izuzetno važno. Važno iz razloga što će na ovaj način i uspešnost vašeg rada i uspešnost našeg rada u naredne četiri godine postati merljiva. Mnogo lakše merljiva nego što je to bio slučaj u ranijim godinama.
S druge strane, kontinuitet je i konceptualni. Ovoga puta vi se ne nalazite na prvoj sednici Narodne skupštine, odnosno sa prvim setom pravosudnih zakona na sednici Narodne skupštine sa izmenama zakona o sedištima sudova, o sudijama, o javnim tužiocima, o uređenju sudova, nego ste došli sa jednim setom zakona koji nadograđuje postojeći sistem koji je u proteklih nekoliko meseci uspostavljen. To je isto tako jedna velika razlika u odnosu na prethodni period, na prethodne godine.
Ono što je isto tako ohrabruje jeste činjenica da će u roku od nekoliko dana, možda desetak dana, pravosuđe Srbije izaći iz v.d. stanja u kome je više od pola decenije, pošto će se u roku od nekoliko dana, verujem, ovde u parlamentu izabrati predsednici svih sudova u Srbiji. Na to čekamo sigurno više od pola decenije. To je isto tako jedan važan element u ovom kontinuitetu o kome sam govorio.
Činjenica da se ovi zakoni, koje ste predstavili i koji ćete sutra predstaviti, nalaze na dnevnom redu parlamenta su rezultat jednog strateškog planiranja. Prošlog leta je usvojena Strategija reforme pravosuđa, nakon toga je donet Akcioni plan i sada, ukoliko čovek pročita ili uzme malo vremena i prostudira Akcioni plan, videće da se svi ovi zakoni nalaze u Akcionom planu i da su posledica jednog strateškog planiranja o kojem sam govorio. To je isto tako izuzetno dobro.
U roku od nekoliko dana Evropska komisija će objaviti izveštaj o skriningu za Poglavlje 23, što je isto tako jedna veoma važna stepenica u procesu otvaranja pregovora o ovom najvažnijem poglavlju u procesu evropskih integracija. Da se kojim slučajem danas ne nalazimo u ovoj situaciji i ne govorimo o kontinuitetu, nego u onoj suprotnoj situaciji, na koju smo navikli, onda sigurno ne bismo imali mogućnost, a najmanje izvesnost da pregovore o Poglavlju 23. otvorimo do kraja godine ili najkasnije početkom naredne godine. Ovako imamo šanse za to, pošto ćemo za nekoliko dana videti koja će biti merila neophodna za otvaranje pregovora o Poglavlju 23. i sigurno da je ono što smo uradili u proteklim mesecima i ono što radimo ovih dana da će to biti jedna dobra osnova da bi taj naš Akcioni plan, koji će proizići iz izveštaja o skriningu, bio što kraći i što jednostavniji za ispunjenje.
Srbija je država zasnovana na vladavini prava, na ljudskim i manjinskim pravima, na građanskoj demokratiji i na socijalnoj pravdi ili društvenoj pravde. Postavlja se pitanje – koja može da bude veza između socijalne pravde i krivičnog zakonodavstva, odnosno zakona koji se nalaze na dnevnom redu? Pokušaću da uspostavim vezu i mislim da ta veza postoji.
Kada država pokušava da uspostavi socijalnu pravdu, onda sa jedne strane to radi na način da sankcioniše sve one svoje građane, koji ne poštuju zakone svoje države, koji vrše protivzakonita dela, pa onda jedan deo ove težnje države. Sa druge strane, kada država uspostavi socijalnu pravdu pokušava da pomaže ljudima koji su zbog socijalnih ili drugih životnih okolnosti u nekoj teškoći.
Nažalost, protekla izborna kampanja nas je u to uverila da su građani izuzetno nezadovoljni ravnotežom koja postoji između sankcionisanja vršioca krivičnih dela i pomoći određenim grupama, kojima je potrebna pomoć, ali koji bez ikakvih ograničenja ili uslova dobijaju socijalnu pomoć. Dakle, naš cilj u ostvarivanju tog cilja je izuzetno važna činjenica da će se doneti zakon o izvršenju alternativnih sankcija i uspostavljanje jedne ravnoteže između pomoći svim ljudima kojima je pomoć u ovoj zemlji potrebna, sa jedne strane, sa druge strane, između sankcionisanja svih onih ljudi, građana u ovoj zemlji koji ne poštuju zakon. O čemu govorim?
Ovim zakonom se, između ostalog, širi mogućnost za primenu krivične sankcije rada u javnom interesu, a i vi ste o tome detaljno govorili. Izneli ste statističke podatke koji su zaista ohrabrujući, ako gledamo tendencije. Mislim da postoji jedan značajan prostor da se ovi statistički podaci u narednim godinama poboljšaju. Naime, mislim da je malo 250, 260 krivičnih sankcija rada u javnom interesu u odnosu na zemlju sa sedam i nešto miliona stanovnika. Taj deo krivičnog zakonodavstva bi trebalo da bude jedan od stubova na koji bi se ta socijalna pravda, o kojoj sam govorio, uspostavila, ali to ni u kom slučaju neće i ne bi bilo dovoljno.
Ono što je naš cilj, i to naravno nije tema današnjeg dnevnog reda, ali je izuzetno povezana sa temom današnjeg dnevnog reda, jeste uvođenje ograničenja za višestruke povratnike za dobijanje socijalne pomoći. Mislim da bi to trebalo da bude drugi stub u ovom uspostavljanju socijalne pravde o kojem sam govorio.
Sa treće strane, to zaista nije predmet krivičnog zakonodavstva, jeste uvođenje jednog sistema javnih radova i to isto povezano sa pitanjem socijalne pomoći. Ukoliko bi se ova tri stuba, o kojima sam govorio, postavila na svoje mesto onda bi sigurno građani u ovoj zemlji bili mnogo zadovoljniji. Ne bi nam prigovarali da je država previše tolerantna prema vršiocima ili počiniocima krivičnih dela i sigurno nam ne bi govorili o tome da je država previše velikodušna, ne naravno u smislu iznosa, ali da je previše velikodušna zato što dozvoljava bez ograničenja ljudima koji su višestruki povratnici da dobijaju socijalnu pomoć.
Ovo je sigurno zadatak za naredni period. Ali, ono što je bitno da se jedna važna karika donošenjem Zakona o izvršenju alternativnih sankcija postavlja na svoje mesto u ovom konceptu o kojem sam govorio. Vi ste detaljno obrazložili zašto je sankcija rad u javnom interesu dobra i sve ostale alternativne sankcije, ne bih ponavljao.
Ono što bi možda bilo dobro u ovom trenutku i to može da bude naše očekivanje da nam date jedno objašnjenje ili jednu mapu puta o tome na koji način i u kojoj proceduri će se birati ta pravna lica koja će imati priliku da učestvuju u ovom programu. Mislim da bi to bilo važno ne za nas, nego za potencijalne zainteresovane.
Sa druge strane, da nam kažete nekoliko reči o …, sigurno imate razmišljanje o nekom postupku kojim će se to raditi. Sa treće strane možete da nam kažete nekoliko reči i o rokovima. Mislim da bi to bilo važno za zainteresovana pravna lica, a u svakom slučaju i za javnost.
Sve ovo o čemu sam govorio su bili argumenti za podršku i ovim zakonima koji se danas nalaze na dnevnom redu, a i onim zakonima koji će se sutra ili prekosutra naći na dnevnom redu, a dolaze iz oblasti pravosuđa. Tako da bih želeo da ponovim, i da zaključim sa time, da za sve ove predloge zakona imate podršku poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara. Hvala vam.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, našu poslaničku grupu čini veliko zadovoljstvo da se o ovom dokumentu danas raspravlja na sednici Narodne skupštine.
Kao što je predsednica Odbora za evropske integracije istakla prva i poslednja rezolucija o evropskim integracijama u ovom Domu je usvojena pre devet godina što je jedan poprilično dug period bez rasprave, bez debate u parlamentu o ovom važnom procesu. Doduše, 2008. godine je parlament još jednom bio u prilici da na jedan sveobuhvatan način razmotri proces evropskih integracija. U septembru 2008. godine je održana rasprava i nakon toga je glasano o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. To je praktično bila poslednja prilika kada se o ovoj temi u ovom Domu raspravljalo.
Jedan od naših, odnosno mojih predloga prilikom rada na ovom tekstu u okviru Radne grupe je bila upravo ta da se ova praksa promeni i u jednoj od tačaka Predloga rezolucije stoji obaveza koju ćemo sami sebi propisati, a to jeste održavaće najmanje dva puta godišnje na plenarnim sednicama Narodne skupštine debata o stanju u procesu evropskih integracija. Mislim da će te prilike biti važne i da će značiti jednu mogućnost da osim jednog uskog kruga ljudi, možda nekoliko desetina, možda stotinu ljudi koji svakodnevno učestvuju u evropskim integracijama, da se i šira javnost upozna sa aktuelnim pitanjima u određenim trenucima u ovom procesu.
Zašto je za našu stranku, dakle za SVM bitan ovaj proces? Mislim da postoji bezbroj razloga, ali bi želeo ovom prilikom da istaknem samo dva ključna.
Prvi jeste taj što smo ubeđeni da ova zemlja, dakle naša zemlja, samo zahvaljujući ovom procesu može u neko dogledno vreme da postane jedna moderna evropska zemlja. Ima bezbroj primera iz proteklog perioda koji ovo dokazuju. Mislim da na primeru nas samih možemo najjednostavnije ovu moju tvrdnju dokazati. Da nije bilo procesa evropskih integracija i u tom smislu pozitivnog pritiska Evropske komisije i dan danas bi narodni poslanici imali blanko ostavke. To je jedan od primera. Mogao bih da navedem mnogo više, ali mislim da je jedan od ključnih aspekata ovog procesa upravo taj, dakle kada se ova zemlja suočava sa puno ključnih problema u puno situacija ti problemi se rešavaju isključivo na način da to od nas EU odnosno Evropska komisija zahteva. Što naravno nije dobro. Ali, bez obzira na to tako je.
Sa druge strane za našu poslaničku grupu je ovaj proces bitan iz razloga što mi ovaj proces doživljavamo kao jednu mogućnost da mnoga Ustavom zagarantovana prava mnoge ustavne garancije koje se tiču manjinskih prava u jednoj značajno boljoj meri budu implementirane nego što je to u ovom trenutku situacija. Dakle, ovom prilikom, možda bih želeo podsetiti na jednu ustavnu garanciju koja se odnosi na odgovarajuću zastupljenost manjinskih zajednica u javnom životu u javnom sektoru. Ta ustavna garancija postoji, ali se godinama ne primenjuje. Mislim da je jedino proces evropskih integracija proces koji nosi u sebi mogućnost da se na kraju situacija, što se ovog pitanja tiče, promeni.
Bilo je dosta pitanja, ne puno, ali dosta pitanja o kojima se vodila debata na sednicama radne grupe i sada bih želeo da govorim o njima, da otvorim neke dileme koje su bile možda interesantne.
Sa jedne strane otvorilo se pitanje uslova koje je Srbija spremna da ispuni na ovom putu. Na to se odnosi tačka 4. Predloga rezolucije. Na kraju u tekstu stoji da je Srbija spremna da ispuni uslove koji su definisani 1993. godine na Evropskom savetu u Kopenhagenu, odnosno 1995. godine na Evropskom savetu u Madridu. Mislim da to neće biti, na žalost dovoljno. Uslove koje naša zemlja mora ispuniti će biti oni koji će biti definisani za nekoliko dana na Evropskom savetu u Briselu, kada Evropski savet bude usvajao pregovarački okvir. Oni dokumenti 1993, 1995. godine su naravno važni, zato što sadrže jedan okvir, ali uslovi za našu zemlju će biti definisani ove godine i mislim da je to važno istaći zato što ne bi dobro da u tom smislu postoji neko nerazumevanje.
Drugo pitanje koje je bilo, možda interesantno, jeste pitanje onih privrednih grana čija je zaštita neophodna, bar što se tiče stava Narodne skupštine u celom ovom procesu. Tu je bilo predloga. I ja sam bio za taj predlog, ali na kraju nije usvojen, da oblast poljoprivrede bude posebno istaknuta kao privredna grana koja zaslužuje posebnu zaštitu. Tu ima nekoliko potpitanja što se oblasti poljoprivrede tiče koje će se sigurno otvarati, o kojima će se sigurno voditi žestoka debata kada pregovori krenu.
Jedan od primera je svakako promet poljoprivrednog zemljišta Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju je Srbija prihvatila obavezu da od 2017. godine promet poljoprivrednog zemljišta u potpunosti liberalizuje na način da i državljani EU budu u mogućnosti da pod istim uslovima, kao domaći državljani u Srbiji kupuju poljoprivredno zemljište.
Mislim da je to jedno katastrofalno rešenje i jedan, za mene nerazumljiv ustupak koji je učinjen 2005. i 2006. godine kada su se vodili pregovori o sporazumu stabilizacije i pridruživanju, što nije razlog da Srbija ne pokuša da u procesu pregovora sa EU u ovom novom procesu i periodu koji je pred nama, da nađe neko rešenje koje je u značajno većoj meri u skladu sa nacionalnim interesima.
Ni jedna nova država članica nije svoje tržište poljoprivrednog zemljišta liberalizovala pre punopravnog članstva, upravo suprotno, nekoliko godina, neke države članice su se izborile da više od deset godina nakon punopravnog članstva taj deo svog tržišta ne liberalizuju.
Tu će se otvoriti pitanje genetski modifikovanih proizvoda, pitanje carinske zaštite, ali u svakom slučaju poljoprivreda će biti sigurno jedna od privrednih grana koja će zasluživati posebnu pažnju Vlade u ovim pregovorima.
Ono oko čega je isto tako bila jedna debata u okviru radne grupe i to je bio moj predlog koji nije prihvaćen, jeste bilo pitanje učešća Narodne skupštine u vladinim telima koja će voditi pregovore.
Ovom rezolucijom se ne predviđa učešće predstavnika Narodne skupštine, ni u jednom od tela Vlade Republike Srbije koje će se baviti pregovorima i mislim da to nije dobro rešenje, budući da ovom rezolucijom Narodna skupština dobija u nadležnost koordinaciju praćenja pregovora, kompletan proces.
Ako je to tako, ubeđen sam da bi bilo mnogo bolje rešenje da ta komunikacija sa Vladom bude dvosmerna.
Dakle, prema Predlogu rezolucije, predstavnici Vlade će učestvovati na sednicama Odbora za evropske integracije, na kojima će se razmatrati pregovaračka poglavlja, odnosno pregovaračke pozicije, a Narodna skupština neće imati mogućnosti da učestvuje na sednicama bilo kog tela Vlade koji će pre toga definisati predloge tih pregovaračkih poglavlja.
Prema obrazloženju koje sam dao, a u vezi amandmana koji sam kasnije podneo, od strane Vlade je odbijen. U tom obrazloženju stoji da bi učešće predstavnika Narodne skupštine u jednom od tela Vlade, u najvišem operativnom telu Vlade koji se bavi evropskim integracijama, da bi to bilo mešanje nadležnosti različitih grana vlasti, da bi to bilo mešanje od strane Narodne skupštine u rad izvršne vlasti.
Mislim da to obrazloženje jednostavno ne stoji, budući da je u Savetu Koordinacionog tela za pridruživanje, uključen predstavnik NBS. Mislim da NBS ni u kom slučaju nije deo izvršne vlasti, a ipak će učestvovati u radu Saveta Koordinacionog tela za pristupanje, tako da obrazloženje Vlade kojim je odbijena ova naša inicijativa, to ne stoji i nije na mestu.
Bilo je možda korektnije i poštenije reći da ne postoji jednostavno politička volja da se parlament uključi u bilo koje telo Vlade koje će se baviti evropskim integracijama i onda bismo to lakše razumeli.
Onaj mehanizam koji je od strane predsednice Odbora za evropske integracije predstavljen, taj postupak u kome će se utvrđivati pregovaračke pozicije, mislim da je korektan i da obezbeđuje taj nivo učešća Narodne skupštine u celom ovu procesu koji je u ovom trenutku u Srbiji realan i neophodan. U tom pogledu, mislim da Narodna skupština može da bude zadovoljna.
Postoji jedno pitanje koje nije otvarano prilikom izrade ove rezolucije i koje nije ni u kakvoj formi uključeno u tekst Predloga rezolucije, a to je obaveza Srbije da svoju spoljnu politiku usklađuje sa spoljnom politikom EU. Dakle, to pitanje ovaj dokument ne tretira.
Ovaj dokument se bavi samo usklađivanjem zakonodavstva, s jedne strane, a s druge strane obavezom da to usklađeno zakonodavstvo bude implementirano.
Za nekoliko dana kada bude pregovarački okvir za pregovore sa Srbijom od strane Evropskog saveta usvojen, iz tog dokumenta će se videti da obaveza Srbije neće biti samo usklađivanje svog zakonodavstva, nego i usklađivanje prioriteta svoje spoljne politike. To će biti jedan duži period u kojem će ova zemlja biti u toj obavezi, ali će svakako u jedno dogledno vreme prestati ta mogućnost da Srbija slobodno bira između stavova EU u oblasti spoljne politike koje će da podrži a koje neće. To je u ovom trenutku moguće, ali, kako budu odmicali pregovori, ta mogućnost će prestati. Ali, još jednom kažem, ova obaveza će stajati u pregovaračkom okviru, što mislim da će za posledicu imati i obavezu da se Srbija prilagodi ovoj okolnosti.
Na kraju, bez obzira na sve ovo o čemu sam govorio, praktično, to su neke naše zamerke kao stranke i kao poslaničke grupe, želim da kažem da ćemo sa velikim zadovoljstvom glasati za ovu rezoluciju. Razloge sam naveo na početku svoje diskusije.
Ono sa čime želim da zaključim jeste možda ključni razlog i ključna tačka ove rezolucije, a to je prva tačka ovog dokumenta, u kojoj Narodna skupština izražava želju da pregovori sa EU u najkraćem roku budu završeni i to mislim da je cilj svih koji podržavaju proces evropskih integracija. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na jednu potpuno novu temu, pa se nadam da će mi gospodin ministar, posle ove diskusije, odgovoriti, pošto se zaista radi o potpuno novoj temi o kojoj nije bilo reči.
Predložili smo jedan amandman, čiji je cilj da Zakon o budžetu za 2014. godinu ispoštuje jednu zakonsku obavezu ove države, i to iz Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Taj zakon propisuje obavezu u budžetu, da se iz budžeta finansiraju izbori za nacionalne savete. Sa druge strane, taj Zakon o nacionalnim savetima sadrži i odredbu prema kojoj se sprovođenje izbora za nacionalne savete obavlja, odnosno prema kojem te izbore sprovodi Ministarstvo za pravdu i državnu upravu.
Naš amandman je odbijen. Moram reći da sam iznenađen zbog te činjenice. Kada smo imali prilike da sa vama, gospodine ministre, prodiskutujemo, odnosno imamo konsultacije, kao predstavnici poslaničkih grupa, imao sam osećaj da ste razumeli o čemu sam na tim konsultacijama govorio, tada sam imao osećaj da sam vas ubedio u neophodnost prihvatanja ovog našeg amandmana.
Radi se o tome, i to je suština, da će se naradne godine, 2014. godine, održati neposredni izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina. Posle četiri godine su redovni izbori. Kao što sam citirao dve zakonske odredbe, država je u obavezi da izbore finansira, i to putem ministarstva koje je zaduženo za oblast ljudskih i manjinskih prava.
Sama činjenica da vi dolazite iz jednog grada u kome je procenat manjinskih zajednica minoran i činjenica da ste studirali u nekoj zemlji, gde ne postoje manjine, gde su svi Amerikanci, trebao bi da bude dovoljan razlog da nemate razumevanja za jedan važan segment društva u Srbiji. Naime, tu ću vam citirati neke cifre, neke činjenice za koje mislim da su važne i koje ste morali imati na umu kada ste odlučivali o ovom amandmanu.
U ovoj zemlji živi 908 hiljada pripadnika nacionalnih manjina, što čini 13% ove zemlje. Oni, odnosno mi, imamo mogućnost da na osnovu Zakona o nacionalnim savetima formiramo svoja tela. Ta tela imaju javna ovlašćenja u oblasti prosvete, kulture, medija. Ta tela se finansiraju iz budžeta, rad tih tela, kao i izbori za ta tela.
Pre četiri godine su uspostavljeni posebni birački spiskovi nacionalnih zajednica. U te biračke spiskove je u ovom trenutku upisano oko 440 hiljada ljudi. Oni će imati pravo, odnosno mi ćemo imati pravo da za nekoliko meseci učestvujemo u neposrednim izborima za nacionalne savete.
Pre četiri godine je izlaznost bila oko 55% procenata, što znači da će i ovoga puta oko 25 hiljada ljudi učestovati na jednim izborima koji će se sigurno desiti tokom naredne godine. Budući na onu zakonsku obavezu koju sam citirao, budžet je bio u obavezi da obezbedi neophodna sredstva za ove izbore.
Ako uporedimo ove brojke koje sam citirao sa nekim parametrima koji važe generalno za parlamentarne izbore i sa iznosom koji je 2008. godine za parlamentarne izbore potrošen, onda bismo mi trebali predložiti oko 90 miliona dinara za neposredne izbore za nacionalne savete.
Mi smo predložili 50 miliona dinara zato što su to neki troškovi koji su i neophodni, a i jesu realni. Vi to, nažalost, niste prihvatili.
Moram reći da obrazloženje odbijanja amandmana nam govori o tome da postoji jedno nepoznavanje, nažalost, pravne situacije što se ovog pitanja tiče.
Naime, vi ste odbili amandman uz obrazloženje da finansiranje izbora nacionalnih saveta nije u nadležnosti Ministarstva pravde i državne uprave i to u skladu sa Zakonom o ministarstvima, nego da je ta oblast u nadležnosti Kancelarije za ljudska i manjinska prava.
Želim pročitati član 10. stav 3. Zakona o ministarstvima koji nedvosmisleno kaže da je Ministarstvo pravde i državne uprave nadležno za izbor nacionalnih saveta nacionalnih manjina.
Pozivam vas da, ako mi ne verujete, pročitate stav 3. člana 10. Zakona o ministarstvima i pozivam i vaše kolege da to pročitaju i u nekom narednom periodu ne pišu obrazloženja koja nisu u skladu sa pravnim sistemom ove države.
Znam da ste vi na Odboru za finansije dali jedno obrazloženje prema kojem su u budžetu Kancelarije za ljudska i manjinska prava predviđena sredstva u iznosu od 10 miliona dinara za ove namene. S jedne strane, to nije mesto gde je to trebalo predvideti, ali je to manji problem. Veći je problem što 10 miliona dinara za ove namene nije jednostavno dovoljno.
Dakle, citirao sam neke podatke. Na tim izborima će najmanje učestvovati 250 hiljada ljudi. Biće najmanje 1000 biračkih mesta sa po tri člana biračkih odbora. Biće najmanje 100 izbornih lista ukupno, pošto ima 19 nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Ako sve ove parametre uporedite sa iznosom od 10 miliona dinara, onda mislim da je to, u najmanju ruku, jedan smešan iznos za ove namene.
Drugi deo vašeg obrazloženja na Odboru za finansije se sastoji u tome da je ovaj iznos praktično Kancelarije za ljudska i manjinska prava tražila.
Kancelarija za manjinska i ljudska prava nema iskustva u sprovođenju izbora za nacionalne savete. Pre četiri godine smo mi kao stranka i kao poslanici na tim izborima učestvovali. Kancelarija i ljudi iz kancelarije nisu zato što nisu ni bili tada za to odgovorni.
Želim još jednom skrenuti pažnju na sve te podatke o kojima sam govorio i iskoristio bih ovu mogućnost da apelujem na vas da još jednom razmislite o ovom našem amandmanu.
Ukoliko mislite da je moguće da sa 10 miliona dinara organizujete izbore za 19 nacionalnih saveta za 250 hiljada građana, za kampanju, za putne troškove, za birački materijal i sve ostalo što je inače deo izbornog postupka, onda mislim da niste na realan način procenili te potrebe. Hvala.

Meni je drago što ste malo na ovaj način proširili odgovor na ovo pitanje koje ste dali na Odboru za finansije.
Ovako je taj iznos koji je, verujem vam, planiran u budžetu mnogo bliži nekoj realnoj cifri. Jedino što ostaje meni kao pitanje jeste na kojoj je poziciji tu u Kancelariji za ljudska i manjinska prava? Gde su ova sredstva planirana, na kojoj poziciji?

Hvala.
Dakle, sada smo mislim da smo razjasnili situaciju. Ovih 10 miliona dinara koje stoje u Kancelariji za ljudska i manjinska prava, su na poziciji koja je namenjena za dotacije Nevladinim organizacijama. Ta pozicija znači finansiranje redovnog rada nacionalnih saveta nacionalnih manjina, što će reći da će se iz sredstava koja su namenjena za redovan rad oduzeti tih 10 miliona dinara i iskoristiti za izbore. Mislim da to nije u skladu sa onom zakonskom odredbom koju sam citira, sa jedne strane. Sa druge strane izbore za nacionalne savete će organizovati Republička izborna komisija.
Molim vas, gospodine ministre da me saslušate. Republička izborna komisija sigurno nije nevladina organizacija. Ukoliko su sredstva namenjena za finansiranje izbora, onda ta sredstva ne mogu da budu na poziciji koja je namenjena za dotaciju nevladinim organizacijama. Mislim da ste pogrešno planirali što se ovog dela budžeta tiče. Sigurno da ste pogrešili i zaista bi mogao mnogo elegantnije rešenje bilo da se predomislite i prihvatite naš amandman, pošto je taj naš amandman sigurno u skladu i sa pravnim sistemom i sa svim ovim činjenicama o kojima sam govorio.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naš amandman je posledica našeg neslaganja sa pravosudnom mrežom u Gornjem Potisju, tako da kažem, na području opština Kanjiža, Senta, Ada, Čoka i Novi Kneževac.
Sa jedne strane, mislimo da predložena pravosudna mreža, deo te mreže u tom delu Srbije, odnosno Vojvodine, nije racionalna iz geografskih razloga. Novi Kneževac je od Kikinde udaljen 50 kilometara, Čoka od Kikinde 38, a obe pripadaju Osnovnom sudu u Kikindi i Višem sudu u Zrenjaninu. Nasuprot činjenici da su i Čoka i Novi Kneževac mnogo bliže Osnovnom sudu u Senti koji će se reosnivati, sa druge strane, one su mnogo bliže Višem sudu u Subotici.
Predložili smo, o tome sam dva ili tri puta govorio, nekoliko verzija amandmana, što se tiče ovog dela pravosudne mreže. Jednim amandmanom smo predložili osnivanje osnovnog suda u Kanjiži za područje opštine Kanjiže i Novi Kneževac, odnosno osnivanje osnovnog suda u Senti za opštine Ada i Čoka.
Drugi naš amandman ili druga mogućnost se odnosila na proširenje područja Osnovnog suda u Senti, koji će se reosnivati, i to na opštine Novi Kneževac i Čoka. Pored onih okolnosti, dakle geografskih udaljenosti, mislim da ima puno razloga ili je bilo puno razloga da se jedna ili druga verzija našeg amandmana prihvati, ali do toga nije došlo.
Ne razumemo i tu mislim da bi bilo ipak potrebno neko objašnjenje, zašto Čoka i Novi Kneževac gravitiraju prema Kikindi nasuprot ovim geografskim udaljenostima o kojima sam govorio? To je sa jedne strane bitno u vezi odbijanja ovog našeg amandmana.
S druge strane, ono što je bitnije i na ovaj deo želim fokusirati ovu moju diskusiju, jeste odbijanje mogućnosti da u opštini Kanjiža postoji bilo kakav vid pravosudne institucije, dakle, bilo osnovnog suda ili sudske jedinice, pošto se treći naš amandman, treća verzija praktično odnosila na nastavak funkcionisanja rada sudske jedinice u Kanjiži.
Juče sam imao prilike da vidim podatke o prilivu predmeta za opštinu Kanjiža. Želim da vam se, gospodine ministre, zahvalim na tome što ste te podatke pokazali. O tome sam govorio u raspravi u načelu. Mislim da bismo bili u mnogo boljoj situaciji da su svi ti podaci uz obrazloženje za predlog zakona dostavljeni narodnim poslanicima, ne samo za ovaj sud nego, generalno, za sve sudove, za sve opštine, za sve sudske jedinice, pošto bi smo onda bili u situaciji verovatno da još argumentovanije raspravljamo.
Ono zbog čega je bilo izuzetno dobro što ste mi juče pokazali te podatke jeste što ste mi pružili mogućnost da utvrdim razloge zašto je 2007, 2008, 2009. godine opštinski sud u Kanjiži imao relativno visok broj predmeta, a zašto je u ovom trenutku situacija potpuno drugačija. Radi se o sledećem. Od trenutka kada je ukinut opštinski sud u Kanjiži, prestao je da funkcioniše taj opštinski sud i nastala je praktično jedna praksa prema kojoj su stranke iz Kanjiže svoje zahteve, naravno, na savet svojih advokata, podnosili Osnovnom sudu u Subotici. Ono što jeste činjenica da je iz ovog razloga ova sudska statistika, bar što se tiče Kanjiže, to vam odgovorno tvrdim, nepouzdana.
Ono što bi bilo pouzdano jeste uraditi jednu statistiku koja bi uzimala u obzir prebivalište stranaka u postupcima. Naime, manje-više sve stranke sa prebivalištem u Kanjiži su svoje zahteve i svoje parnične postupke pokretali pred Osnovnim sudom u Suboticim, zato što, jednostavno, Kanjiža gravitira prema Subotici, sa jedne strane, sa druge strane zato što nisu hteli da čekaju više meseci dok bi putujući sudija iz Subotice došao u Kanjižu i održao ročište.
Ne znam da li se ova situacija ponavlja na drugim područjima, a verujem da da. I ako ne i ako da, mislim da bi to trebalo da bude razlog da još jednom, bar što se opštine Kanjiža tiče, razmotrite naš amandman.
Ukoliko biste, još jednom vam kažem, uporedili podatke o prebivalištu stranaka, došli biste do zaključka da nema ništa manje sporova, ima više sporova koji se vode među građanima Kanjiže, samo se ti zahtevi nisu podnosili na pisarnici sudske jedinice u Kanjiži. To je razlog zbog kojeg u ovom trenutku mesečno imate jedan predmet u sudskoj jedinici u Kanjiži, parnični predmet, a ne 35, kao što je to bio slučaj pre tri ili četiri godine.
Ono što je dodatni argument za razmatranje ovog našeg amandmana još jedanput jeste činjenica da ukoliko sada bude ukinuta sudska jedinica u Kanjiži, svi ti ljudi će morati da putuju za Sentu. Ukoliko ne bi bila ukinuta sudska jedinica u Kanjiži, svi ti ljudi koji su do sada pred Osnovnim sudom u Subotici podnosili svoje zahteve, vratili bi se u Kanjižu. Jednostavno, Kanjiža prema Senti ne gravitira. Nemaju ljudi običaj da u tom pravcu idu, da vrše ili obavljaju svoje potrebe.
To je još jedna dodatna argumentacija, naš argument koji je u potpunosti vezan i za ovaj naš amandman, ali je možda bitniji onaj deo argumentacije koji potkrepljuje osnovanost osnivanja, odnosno postojanja sudske jedinice u Kanjiži. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, ovo je prvi u nizu amandmana SVM. Podneli smo ih ukupno devet, od kojih su pet suštinski, a ostali amandmani prate ove suštinske.
Ono što je naš osećaj je, ovako nekoliko sati nakon početka rasprave u pojedinostima, da postoji jedan značajan kontinuitet i jedan značajan diskontinuitet u odnosu na raspravu iz 2008. godine. Sada ću pokušati da objasnim na šta mislim.
S jedne strane, ukoliko uporedimo današnju raspravu sa raspravom od pre pet godina, o tome je bilo dosta reči, možemo samo konstatovati da se nastavlja tendencija smanjenja broja pravosudnih institucija u opštinama, odnosno u gradovima Srbije. Dakle, 2008. godine je degradiran jedan značajan broj opštinskih sudova na sudske jedinice, a danas se jedan značajan broj sudskih jedinica ukida, uz to se jedan značajan broj osnovnih sudova reosniva. Ali, ako gledamo zbir osnovnih sudova, odnosno sudskih jedinica koji se ukidaju, onda možemo doći samo da zaključka da 43 opština neće imati pravosudne institucije. To mislim da nije sporno i to je jedna činjenica.
S druge strane, što je isto kontinuitet u odnosu na 2008. godinu, ni jedan amandman SVM u ovom trenutku nije prihvaćen. Naravno, ne mogu reći da nas to čini zadovoljnim, budući da mi nismo podneli ni jedan amandman kojim smo tražili nešto što je u potpunosti ne realno. Nismo tražili osnivanje sudova ili sudskih jedinica u opštinama sa desetak hiljada stanovnika. Nismo se pozivali ili žalili na oštećenost ili neoštećenost Vojvodine. Mi smo pokušavali da sa argumentima u nekoliko opština pokušamo ili da se reosnuje sud ili da opstane sudska jedinica.
Ono što je svakako diskontinuitet u odnosu na pre pet godina jeste da su dve naše važne inicijative u odnosu na opštinu Bečej i u odnosu na opštinu Senta prihvaćene još prilikom izrade predloga zakona, da u Bečeju i u Senti budu osnovni sudovi reosnivani.
S druge strane, ono što je isto diskontinuitet i što nam daje neku nadu da možda neki naš amandman bude prihvaćen jeste činjenica da je putem Odbora za pravosuđe nekoliko opština uspelo da se izbori za sudske jedinice. Dakle, u ovom trenutku to je neki naš stav.
Što se tiče generalno cele reforme ili koncepcije nove mreže sudova, ključno pitanje će biti da li će ova reforma biti uspešnija ili će biti manje uspešna u odnosu na onu iz 2008. godine. Mislim da će biti izuzetno dragoceno kada se na kraju ove godine napravi presek situacije, da se utvrdi 1. januara broj nerešenih predmeta i to po svim osnovnim sudovima, da bismo bili u prilici da za tri ili četiri godine sve to izanaliziramo i da i mi naše kolege narodni poslanici budu u situaciji da vide da li su bili u pravu kada su predlagali osnivanje novih osnovnih sudova ili sudskih jedinica.
Ono što je činjenica to je da u ovoj raspravi u pojedinostima, u ovom procesu koji je prethodio ovoj raspravi, nije prihvaćen ni jedan amandman koji se odnosi na osnivanje nekog novog osnovnog suda. To je činjenica. Dakle, ostaje onoliki broj osnovnih sudova koliko je stajalo u predlogu zakona.
Moram reći da nije neko veliko iznenađenje, ali da je svakako razočarenje. Nije iznenađenje zato što je pre nekoliko meseci na sednici Odbora za pravosuđe, to je bilo 21. marta 2013. godine. Gospođa Mirjana Ivić, zamenik predsednika Vrhovnog saveta sudstva, pre nego što je nacrt zakona o sedištima i područjima sudova izašao u javnost, je na sednici odbora sa jedne strane rekla da je Vrhovni savet sudstva analizirao broj i strukturu vraćenih sudija, a sa druge strane da će biti 67 osnovnih sudova. To je ona 21. marta ovde u Skupštini rekla. Na kraju se tako i desilo. Doduše, biće jedan osnovni sud manje zbog specifične situacije u Kosovskoj Mitrovici. To mislim da je jedna važna činjenica.
S druge strane, važna je i okolnost da su ipak neki amandmani u odnosu na sudske jedinice prihvaćeni. Dakle, biće četiri novih sudskih jedinica u odnosu na predlog zakona.
Ono što je iznenađenje i razočarenje za nas je obrazloženje zbog kojih je najveći deo amandmana odbijen.
Naime, moram priznati narodnim poslanicima da nije lak zadatak sa vama, gospodine ministre, tu u parlamentu polemisati, zato što uglavnom sve ono što kažete, zasnivate na argumentima i sve vaše diskusije su izuzetno argumentovane.
Ako čovek pročita obrazloženje zbog kojih su neki amandmani odbijeni, mislim da tu nedostaje dosta argumenata. Dosta argumenata u smislu nekih cifara, nekih tačnih podataka. Ukoliko se amandmani ne prihvate zato što Ministarstvo ili Vlada smatra da je predloženo rešenje svrsishodnije, mislim da je to dosta tanko obrazloženje u odnosu na komplikovanost cele ove oblasti o kojoj se radi u ovoj raspravi.
Tu bih iskoristio mogućnost da sa jedne strane skrenem pažnju npr. pitanje sudske jedinice u Temerinu. Mi smo podneli taj amandman i obrazložili smo potrebu da ta sudska jedinica opstane zato što su u Temerinu međunacionalni odnosi izuzetno osetljivi.
Mogu prihvatiti da ste odbili amandman, ali ukoliko ste odbili amandman, onda ste trebali odbiti amandman na način da ste naše argumente sa nekim vašim argumentima stavili van snage, a ne da ste se pozivali na troškove. Jer, ukoliko je neracionalno funkcionisanje sudske jedinice u Temerinu zbog troškova, mislim da najmanje tolike troškove za ovu državu predstavljaju međunacionalni incidenti, odnosno posledice kada se ti međunacionalni incidenti dešavaju. To je primer Temerina i primer zašto nismo zadovoljni sa načinom na koji su naši amandmani odbijani.
Kolega Fremond je detaljno govorio o Bačkoj Topoli, o našem predlogu da se ponovo osnuje osnovni sud u Bačkoj Topoli. U raspravi u načelu govorio sam o nekim podacima i upoređivao Bačku Topolu sa Malim Iđošem, zajedno sa npr. Dimitrovgradom, Raškom, Ubom, Lebanima, u kojima će postojati osnovni sudovi. Ako čovek pogleda kriterijume, pogleda udaljenost drugog osnovnog suda, broj stanovnika itd, onda u svim ovim slučajevima ima manje argumenata za postojanje osnovnog suda, ili isto toliko, recimo, koliko u odnosu na Bačku Topolu.
Na kraju, time bih i zaključio, ali tu ću verovatno u daljoj raspravi i da nastavim, ono što sam u raspravi u načelu rekao ključne naše zamerke se odnose na gornje Potisje, na opštine Adu, Kanjižu, Sentu, Čoku i Novi Kneževac. Tu smo predložili nekoliko alternativa, naših amandmana i mislim da je najminimalnija ta alternativa u kojoj predlažemo dalje postojanje sudske jedinice u Kanjiži. Detaljno sam na Odboru za pravosuđe o tome govorio. Vaš državni sekretar mi je tada obećao da će pogledati i još jednom analizirati pokazatelje. Tamo su kolege glasale o ovom našem amandmanu i sedam poslanika je bilo uzdržano. Praktično, niko nije bio protiv daljeg funkcionisanja sudske jedinice u Kanjiži, i sa apelom da ako u odnosu na druge niste spremni da ponovo razmotrite vaš stav, barem u odnosu na sudsku jedinicu u Kanjiži uradite. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi jedna temeljna reforma reforme pravosuđa. Šteta koja je načinjena, reforma iz 2008, 2009. godine se ovom reformom reforme ne može ispraviti. Ovo sve može za neko buduće vreme da postane značajno bolje rešenje od sada važećeg. Za našu poslaničku grupu ovaj paket pravosudnih zakona u načelu je prihvatljiv.
Godine 2008, vredi se toga prisetiti, smo iz vladajuće koalicije, tadašnje vladajuće koalicije, mi bili jedina stranka koja se protivila tada usvojenim rešenjima i to na način da nismo bili spremni čak ni kvorum tada da damo za usvajanje ovih zakona. Nažalost, oni su usvojeni, primenjivani i sada se nalazimo u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo.
Pred nama je jedan po mnogim karakteristikama novi koncept reforme pravosuđa, odnosno pravosudne mreže. Ministar je govorio o ciframa. Dakle, od dosadašnja 34 osnovna suda reosnivanjem će nastati 66 osnovnih sudova. Od postojeće 102 sudske jedinice ostaće 23. To je u ovom trenutku predlog zakona.
Područja sa značajnom manjinskom populacijom, dakle, opštine u kojima manjine čine apsolutno relativnu većinu, su u svakom slučaju dobitnici ove koncepcije. Godine 2008. su ta područja bila izrazito drastično pogođena tadašnjom reformom. Pre 2008. godine je postojalo 14 opštinskih sudova u opštinama sa značajnom manjinskom populacijom, a ostala su samo dva osnovna suda u tim opštinama. Sada se broj ovih osnovnih sudova povećava na sedam.
Želim da se zahvalim ministarstvu i ministru zbog činjenice da je ministarstvo uvažilo našu inicijativu da u Bečeju i Senti budu ponovo osnovani osnovni sudovi.
Sve u svemu, ovaj koncept je u mnogim crtama bolji od važećeg, ali ima naravno i neke mane. Ukoliko čovek analizira broj ukinutih sudskih jedinca i broj opština koje će ostati bez ikakvih pravosudnih institucija, onda možete da zaključite da će takvih opština biti blizu 50, što ni u kom slučaju nije dobro.
S druge strane, sada ću preći na način izrade zakona i izneti neke kritike. Dakle, radna grupa je pre početka rada utvrdila neke ključne principe, osnovne i dopunske kriterijume. Za nas su i principi i kriterijumi u potpunosti prihvatljivi.
Međutim, i o tome ću govoriti kod naših zamerki, naših amandmana, mislimo da nisu svi principi i nisu svi kriterijumi dosledno, odnosno konsekventno u svim slučajevima primenjeni. Za nas nije uopšte sporan princip prema kojem mreža sudova nije uslovljena administrativnom podelom. O tome će sigurno biti reči.
Unapred želim da kažem da to po našem dubokom ubeđenju ne predstavlja nikakvu opasnost za ostvarivanje manjinskih prava, bez obzira što će se neke ili neka vojvođanska opština, prema Predlogu zakona, gravitirati prema nekoj opštini ili gradu, koja nije vojvođanska. To još jednom kažem za nas uopšte nije sporno pitanje. Vođenje postupaka na jezicima nacionalnih manjina nije pitanje za mrežu sudova. To je pitanje za Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Tu bih isto iskoristio mogućnost da vam se zahvalim što ste ispunili obećanje i u Akcioni plan za sprovođenje reforme pravosuđa ste uvrstili obavezu izrade novog Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Jedini dodatni apel se odnosi na sastav radne grupe koja će raditi na tom zakonu. Naša molba bi bila da budu uključeni predstavnici manjina u te radne grupe. Mislim da je to u potpunosti logično.
Što se tiče principa i kriterijuma, sušta naša zamerka se odnosi na jedan nedostatak iz obrazloženja Predloga zakona. Taj nedostatak se ogleda u tome da je ključni kriterijum priliv predmeta, zaostatak, odnosno tendencija. Taj kriterijum se ne vidi iz obrazloženja Predloga zakona. Za narodne poslanike mislim da bi bilo izuzetno dragoceno ukoliko bi obrazloženje Predloga zakona sadržalo jedan numerički prikaz tih kretanja, priliva predmeta, zaostataka, odnosno tendencija i to u odnosu na sve sudove, sve sudske jedinice, jer bismo u tom slučaju bili u situaciji da zaista na jedan merodavan način ocenjujemo potpuno ili nepotpunu korektnost u primeni kriterijuma koje je ministarstvo samo sebi postavilo.
Ono što bi možda mogao da bude još jedan kriterijum koji nije primenjivan jeste neko sadašnje stanje objekata, infrastrukture, postojećih, odnosno nepostojećih uslova za rad sudova i sudskih jedinica. Taj kriterijum se ne nalazi među kriterijumima, a mislim da je trebalo da se nađe.
Ono što je za nas mnogo bitnije u odnosu na sve ovo jeste sadržaj naših amandmana. Mislimo da je najslabiji deo Predloga zakona i najmanje argumentovan deo Predloga zakona o novoj mreži sudova područje severnog Potisja, dakle, opština koje se nalaze pored reke Tise i to na severu Vojvodine. Radi se o Senti, Kanjiži, Adi, sa bačvanske strane Novom Kneževcu i Čoki sa druge strane reke Tise.
Mi smo podneli nekoliko amandmana. Jednim našim amandmanom predlažemo reosnivanje suda u Kanjiži. U ovom trenutku, prema Predlogu zakona će postojati sud u Senti za opštine Senta, Ada i Kanjiža, ali bez sudskih jedinica u Adi i Kanjiži.
Kanjiža ima 25.000 stanovnika. Nalazi se na otprilike pola sata, 23-24 kilometara od Sente. Pre reforme pravosuđa, Opštinski sud u Kanjiži je imao sedam sudija. Prema Predlogu zakona ima nekoliko, ali najmanje dva nova osnovna suda, koja će se nalaziti u gradovima, odnosno opštinama koje su manje od Kanjiže. Reč je o Raškoj i Dimitrovgradu. Obe te opštine su značajno manje, jedna nešto manja, druga značajno manja od Kanjiže. Oba ta osnovna suda, i u Raškoj i u Kanjiži, su pre reforme pravosuđa imala manje sudija od sedam. U Raškoj je to bilo prema odluci iz 2003. godine šest, a u Dimitrovgradu četiri. S druge strane, i Raška i Dimitrovgrad se nalaze na otprilike pola sata, 20 minuta od drugih osnovnih sudova koji će se osnovati ili koji će i dalje postojati. Raška se nalazi na 20 kilometara od Novog Pazara, od jednog značajno većeg grada, a Pirot na pola sata od Dimitrovgrada.
Sve ovo što sam rekao nisam rekao u nameri da osporim pravo ljudi iz Dimitrovgrada ili Raške na postojanje osnovnog suda. Sve ovo sam rekao u nameri kako bih potkrepio osnovanost postojanja osnovnog suda u Kanjiži. To je bila suština mojih argumenata.
Ukoliko se ovaj naš argument ne uvaži, onda bi bio red da se razmisli o jednom drugom argumentu, a taj drugi argument se odnosi na druge dve opštine sa banatske strane Tise, na Novi Kneževac i Čoku. One gravitiraju, prema Predlogu zakona, prema Kikindi.
Novi Kneževac se od Kanjiže nalazi na možda pet, šest kilometara, a od Kikinde se nalazi na 50 kilometara. Čoka se od Sente nalazi na, isto tako pet, šest kilometara, a od Kikinde na 30 i nešto, možda 40.
Potpuno je nelogično da dve opštine, koje su vrlo blizu ili Osnovnom sudu u Senti čije je formiranje predviđeno, ili našem rešenju, dakle Osnovnom u Kanjiži, da i dalje gravitiraju prema Kikindi. Ovo rešenje ne odgovara ni jednom kriterijumu koji je postavljen od strane radne grupe za izradu zakona.
Ukoliko se ni ovaj naš argument ne uvaži, onda bih apelovao na vas da razmislite barem od ostavljanju sudske jedinice u Kanjiži.
Ukoliko, bez obzira na sve argumente, u Kanjiži ne može da postoji osnovni sud, onda mislim da, pored svih ovih argumenata koje sam naveo, postoji i bezbroj argumenata da se bar sudska jedinica ostavi. U značajno manjim opštinama su opstale sudske jedinice. Recimo, u Sokobanji, Novom Bečeju, Topoli, Sopotu. Sve te opštine u kojima će i dalje postojati sudske jedinice se nalaze na identičnoj udaljenosti od osnovnih sudova kao što je Kanjiža udaljena od Sente. To je što se tiče potiskog dela Predloga zakona.
Drugi naš ključni amandman se odnosi na reosnivanje osnovnog suda u Bačkoj Topoli. Mislim da ima bezbroj argumenata za postojanje opštinskog suda u Baškoj Topoli zajedno sa opštinom Mali Iđoš. O tome je već, inače, vođena detaljna rasprava i na Odboru za pravosuđe. Ja sam imao osećaj da postoji razumevanje za argumente, dakle za postojanje osnovnog suda u Bačkoj Topoli i da postoji spremnost da se u tom smislu koriguje Predlog zakona.
Naime, Bačka Topola ima 33.000 stanovnika. Pre reforme pravosuđa je imala 11 sudija. Dakle, sve one ključne kriterijume ispunjava i zajedno sa Malim Iđošom čini teritoriju od 45.000 stanovnika i to u situaciji kada je opština Mali Iđoš, udaljenija opština sa područja ovog osnovnog suda, udaljena od Subotice skoro sat vremena. Dakle, udaljenost što se tiče putovanja.
Ono što bi za nas još bilo bitno, pored svih, pored ova dva osnovna suda, jeste da se ozbiljno razmotri i naš amandman koji se odnosi na sudsku jedinicu u Temerinu.
Ukoliko bih navodio brojke i što se tiče stanovništva i broja sudija pre reforme pravosuđa itd. mislim da su sve brojke na našoj strani. Pored toga, činjenica da su u Temerinu, bar što se Vojvodine tiče, najkrhkiji međunacionalni odnosi, trebalo bi da bude ozbiljan razlog da se još jednom razmotri ukidanje sudske jedinice u Temerinu, odnosno opstanak te sudske jedinice.
Da li će postojati paralela između sadašnje temeljne reforme, reforme pravosuđa i reforme iz 2008. godine, na to ćemo imati odgovor za nekoliko dana. Kada Vlada bude razmotrila sve prispele amandmane i kada Vlada odluči o prihvatanju, odnosno ne prihvatanju podnetih amandmana, videćemo paralelu, odnosno otklon prema načinu na koji je pravosudna mreža 2008. godine, odnosno sada 2013. godine formirana.
Naime, 2008. godine, u odnosu na Predlog zakona o sedištima i područjima sudova, nijedan zarez nije promenjen u skupštinskoj raspravi.
Za nas je ključno pitanje da li će se isti mehanizam, odnosno isti princip i sada primenjivati ili će postojati ipak veća otvorenost od strane ministarstva da uvaži sve te argumente koje će narodni poslanici iznositi.
Verujte nam, narodni poslanici su ipak mnogo, mnogo bliži ovim opštinama u kojima će postojati ili neće postojati osnovni sudovi, odnosno sudske jedinice od članova radne grupe koji su, na kraju krajeva, ovaj predlog zakona izradili.
Stoga vas molim da zaista ozbiljno sve amandmane razmotrite. Siguran sa da ima prostora za osnivanje ne velikog broja, ali za osnivanje nekoliko novih osnovnih sudova i za opstanak nekoliko postojećih sudskih jedinica.
Što se tiče ostala tri predloga zakona, tu bih samo, u odnosu na jednu odredbu Zakona o uređenju sudova i Zakona o javnom tužilaštvu, želeo da kažem nekoliko stvari.
Dakle, i u Zakonu o uređenju sudova, u članu 65. i u Zakonu o javnom tužilaštvu, u članu 122. se predviđa novina u postupku prijema sudskih pripravnika. Mi izuzetno pozdravljamo činjenicu da će se brisati odredba iz Predloga zakona o uređenju sudova i Predloga zakona o javnim tužilaštvima koja je propisivala prvenstvo kandidata koji su pravni fakultet završavali sa visokom ocenom. O tome sam više puta govorio zašto je to problem za manjinske zajednice čiji jezici su bitno drugačiji u odnosu na srpski jezik. Za one manjinske zajednice koje spadaju u ovu kategoriju ogroman problem predstavlja završetak prve i druge godine pravnog fakulteta. Na trećoj ili četvrtoj sigurno da ta jezička barijera više ne postoji ili je značajno manja, ali na prvim godinama je i te kako velika. Ukoliko prihvatimo tu činjenicu, onda je potpuno razumljivo zašto su prosečne ocene tih kandidata za sudijske pripravnike slabije od njihovih kolega.
Iz ovog razloga pozdravljamo brisanje ovog kriterijuma i pozdravljamo novi način propisivanja, odnosno uređivanja postupka prijema sudskih pripravnika. To će se urediti aktom ministra nadležnog za pravosuđe. Dakle, vašim aktom.
Ovu priliku bih iskoristio za apel u smislu da taj postupak koji budete uredili, odnosno utvrdili, bude takav da omogući puno poštovanje stava 4. sadašnjeg važećeg zakona, stava 4. člana 65. Zakona o uređenju sudova, a to je poštovanje nacionalnog sastava stanovništva u nacionalno mešovitim sredinama.
Dakle, ono što bi bilo izuzetno važno jeste da postupak prijema sudijskih i tužilačkih pripravnika bude takav da bude afirmativan, a ne diskriminativan. To je jedina i možda ključna naša molba što se tiče i ovog zakona o uređenju sudova i Zakona o javnim tužilaštvima.
Još jednom želim da ponovim da su svi ovi zakoni za nas u načelu prihvatljivi. Imamo neke važne amandmane, neke naše inicijative. O tome sam govorio. U odnosu na Bečej i Sentu su prihvaćeni. Mislim da ima puno argumenata i za postojanje osnovnog suda u Bačkoj Topoli, i za postojanje osnovnog suda u Kanjiži, zajedno sa Novim Kneževcem, i za postojanje sudske jedinice u Temerinu i za još neke druge sudske jedinice ili osnovne sudove o kojima nisam imao vremena da govorim. Nadam se da ćemo na kraju rasprave imati situaciju da ipak nekoliko amandmana narodnih poslanika bude prihvaćeno i da nećemo biti u situaciji u kojoj smo bili krajem 2008. godine. Hvala.

Gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, kandidati za ministre, predsedniče Skupštine, što se tiče personalnog sastava buduće Vlade, sigurno da je rekonstrukcija temeljna. Što se tiče, same strukture, ona to nije, i o tome je bilo puno reči ovih dana u parlamentu.
Bilo je manje reči o rekonstrukciji ciljeva, odnosno prioriteta nove Vlade. U jednom delu, moram da kažem, da je došlo do negativne rekonstrukcije prioriteta. Naime, to je citat u ekspozeu pre godinu dana je predsednik Vlade rekao da je naj najvažniji i najteži problem demografsko pitanje, zaustavljanje biološkog pada i izumiranje nacije. Dakle, u prvom prioritetu iz prošlogodišnjeg ekspozea nema ni reči u ovom novom ekspozeu. Mislim, da to ako ništa drugo, onda bi zaslužilo jedno pojašnjenje. Siguran sam da nije razlog to što je ovo pitanje postalo rešeno u ovih godinu dana, od izbora prošle Vlade.
S druge strane, moram da kažem da je tretman evropskih integracija jedno razočarenje za nas. Imam utisak da su evropske integracije dospele nekako u drugi plan, što se tiče ove rekonstrukcije. Ne kažem da su gurnute u drugi plan, ali da su dospele. U ovih nekoliko dana rasprave, to je sigurno jedan dokaz i to je veoma interesantno nije pokretano pitanje kašnjenja, vezano za imenovanje glavnog pregovarača sa EU. To pitanje je rešeno juče, ali interesantno da nije pokretano tu u parlamentu, a nisu ni neka druga važna strateška pitanja vezana za evropske integracije pokretana. Na primer ova zemlja nema mesec dana direktora Kancelarije za evropske integracije, politička koordinacija evropskih integracija je sa potpredsedničkog spuštena na ministarski nivo bez portfelja, itd. Mogao bih da nabrajam.
Gospođa Miščević ima našu punu podršku što se tiče početka i vođenja pregovora, ali se bojim da ukoliko se evropske integracije ne vrate u vrh političkih prioriteta, dakle, ne budu u istom rangu kao što je ekonomski oporavak, onda će ona imati izuzetno težak posao. Ova dva razloga koja sam naveo, dve okolnosti su dodatni razlozi zašto ne možemo da podržimo ovu rekonstrukciju.

Gospođo potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iz uvodnog izlaganja gospodina ministra i iz obrazloženja Predloga zakona smo imali prilike da konstatujemo da se godinu i po dana radilo na ovom predlogu zakona. Što se tiče naše poslaničke grupe, mogu da kažem da je naša ocena da je Ministarstvo izradilo jedan dobar predlog zakona. Činjenica je da je na Odboru za pravosuđe ovaj zakon podržan u načelu jednoglasno, ali to naravno ne znači da nema brojnih amandmana i da neće biti i nekih kritičkih ocena. Sve u svemu, to nam ipak govori o tome da bar u načelu postoji jedna značajna saglasnost i oko važnosti i oko sadržaja ovog predloga zakona.
Gospodin ministar je detaljno govorio o mnogim rešenjima koja donosi ovaj predlog zakona, odnosno nov zakon o prekršajima, o mnogim novim pravnim institutima, o brojnim izmenama u proceduri prekršajnog postupka i mislim da nema potrebe da se bilo šta što je već rečeno ponavlja. Možda vredi ipak skrenuti pažnju ili podvući činjenicu na katastrofalno stanje što se tiče procenta izvršenih prekršajnih sankcija. To stanje ili ti pokazatelji, verujem da su za širu javnost nepoznati ili su bili do sada nepoznati. Činjenica je da je u Beogradu i u nekim gradovima u centralnoj Srbiji procenat izvršenih sankcija 15%, a u Vojvodini je to nešto više, otprilike 30%, što je duplo više, ali i jedna i druga cifra je katastrofalna. Dakle, to zaista obesmišljava postojanje ili vođenje prekršajnih postupaka. Ovaj procenat je možda ispod procenta u kojem se RTV pretplata naplaćuje, tako da nam to zaista govori o tome da je bilo izuzetno velike potrebe da se Zakon o prekršajima izmeni, odnosno da se u formalnom smislu donese nov zakon o prekršajima.
Govorio bih samo o nekoliko pitanja koja možda do sada nisu spominjana ili se ni gospodin ministar nije na njih osvrtao ili delimično jeste. Sa jedne strane, ono što je za nas bitna novina, to je afirmacija prekršajne kazne rada u javnom interesu. Mislimo da je bilo vreme i da jeste vreme da se zaista ta kazna ili ta sankcija mnogo šire primenjuje u odnosu na dosadašnju praksu. Postoje brojni argumenti zašto je to dobro ili zašto bi to bilo dobro. Izmenjena su pravila koja su regulisala ovu sankciju i zaista je naša nada da će rad u javnom interesu, nakon donošenja ovog zakona i početka primene ovog zakona, i u praksi zaživeti. To je sigurno jedna kritika u odnosu na ovo pitanje rada u javnom interesu, ali je problem, bar čitajući zakon, činjenica da bez obzira na namere, u to ne sumnjam, ali čitajući zakon iz teksta ne proizilazi činjenica da je postavljen jasan prioritet između ovih sankcija.
Dakle, ako gledate član 33. zakona, onda je redosled kazni sledeći – zatvor, novčana kazna, rad u javnom interesu. Ako gledate sledeće članove, onda je redosled drugačiji - prvo ide zatvor, pa rad u javnom interesu, pa novčana kazna. Kada gledate član koji reguliše zamenu novčane kazne za zatvorsku ili za kaznu rada u javnom interesu, onda opet zatvorska kazna uživa neki prioritet, jer ipak u tom nekom nabrajanju stoji na prvom mestu. Nije to suštinska zamerka, ali je ovo bila prilika da na jedan precizan način zakonopisac, a i mi kao zakonodavac, odredi prioritet što se tiče novčane kazne, rada u javnom interesu i zatvorske kazne.
Što se tiče drugog pitanja, i o tome će biti sigurno puno i dosta polemika, to je pitanje zastarelosti. Mi možemo da podržimo ovo rešenje da se produžava rok zastarelosti, relativne zastarelosti na dve godine, a apsolutne zastarelosti na četiri godine, ali mislimo da bi to trebalo zaista da bude kao jedno prelazno rešenje i da se to jasno kaže. Verovatno se to ne može u zakonu napisati, ali da se kaže da zakonodavac nema nameru da i u nekom dugom vremenskom periodu ovako dugačak rok zastarelosti predviđa. Evropska tendencija sigurno ne ide u ovom pravcu. U mnogim državama relativni rok zastarelosti je šest meseci kod prekršajnih postupaka, a kod nas će biti dve godine. Zaista imamo razumevanja zbog katastrofalnog stanja o kojem sam govorio, ali još jednom ponavljam – kao prelazno rešenje.
Mi smo podneli jedan amandman na Predlog zakona. Taj amandman se odnosi na član 94. stav 2. Taj član zakona reguliše jezik prekršajnog postupka. U tom članu je predlagač zakona ostavio jednu dosta dvosmislenu formulaciju o tome da li sud ima mogućnosti, u slučajevima kada je inače obavezno vođenje postupka i na jezicima nacionalnih manjina, da li sud ima diskrecionu nadležnost ili mogućnost da drugačije odluči.
U tom smislu smo i podneli amandman. Inače, već smo na Odboru za pravosuđe na ovaj problem skrenuli pažnju, podneli smo i amandman i neke druge poslaničke grupe su podnele amandman. Suština je da se ovo pitanje na nedvosmisleni način postavi, dakle, da se izbegne mogućnost bilo kakvog tumačenja, jer u Srbiji, nažalost, različita tumačenja su isto tako praksa, kao katastrofalna procena što se tiče izvršnih sankcija u prekršajnom postupku.
Iz tog razloga bi bilo dobro ukoliko bi se ovaj amandman prihvatio i ukoliko bi se jednostavno postavilo jasno pravilo da se po ovom pitanju, po pitanju službene upotrebe jezika i pisma manjina, u prekršajnim postupcima kao i u svim drugim postupcima primenjuje Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. To je ono što smo mi sa ovim našim amandmanom predložili.
Iskoristio bih ovu priliku pošto se ovaj amandman odnosi na službenu upotrebu jezika i pisma da skrenem pažnju gospodinu ministru da smo i formalno, putem Nacionalnog saveta Mađara, dostavili inicijativu da se u Akcionom planu za sprovođenje Strategije reforme pravosuđa nađe obaveza izrade novog zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, pošto je to praktično bila vaša ideja na sednici Narodne skupštine kao odgovor na moju diskusiju. Nadam se da će se u tom dokumentu zaista naći ova obaveza.
Ovaj naš amandman i ovo pitanje je dokaz zašto bi to bilo dobro sistemski rešiti jednim novim zakonom o službenoj upotrebi jezika. Dakle, službenu upotrebu manjinskih jezika u svim postupcima – krivičnim, parničnim, prekršajnim, itd.
Iskoristio bih ovu priliku da skrenem pažnju na jednu našu zakonodavnu inicijativu koja se odnosi na oblast prekršajnih postupaka. Mi smo 8. marta podneli dva predloga zakona – Predlog zakona o izmenama Zakona o javnom redu i miru i Predlog izmena Krivičnog zakonika, sa ciljem da se sitne krađe definišu, dakle, krađa ispod pet hiljada dinara, definišu kao prekršaji. Do sada nije stigao ni pozitivan ni negativan odgovor Vlade. Budući da se danas ili ovih dana donosi nov zakon o prekršajima, budući da ćemo imati za nekoliko dana nov pravni okvir, bar što se prekršajnog postupka tiče, mislim da bi bilo dobro ukoliko bi se i ta naša inicijativa razmotrila.
Posebno bih skrenuo pažnju na povezanost naše inicijative sa ciljem ministarstva da se proširi primena sankcija rada u javnom interesu, budući da mnogi učinioci sitnih krađa ne mogu biti demotivisani ni novčanom kaznom, ni zatvorskom kaznom. Novčana kazna se ne može naplatiti, zatvorska kazna za mnoge od njih nije sankcija, ali bi rad u javnom interesu za učinioce sitnih krađa mogao da bude i te kako dobra sankcija. Iz tog razloga bih želeo još jednom da vam na to skrenem pažnju i da vas zamolim da zaista to razmotrite. Verovatno je ministarstvo nadležno za jedan zakon, MUP za drugi, ali to čini jedan paket. Voleo bih da se ovo pitanje na jednoj od narednih sednica nađe na dnevnom redu. Jer, verujte, pojava sitnih krađa u mnogim selima je postala jedna svakodnevna pojava.
Rekao bih još nekoliko reči o drugoj tački, koja je spojena sa ovom tačkom, a to je Odluka o izboru sudija koji se prvi put biraju. Želim da iskažem naše zadovoljstvo zbog činjenice da se među tri sudije koje se biraju na teritoriji Vojvodine nalazi jedan pripadnik mađarske zajednice, što je svakako važno, iz praktičnih razloga, iz razloga poštovanja ustavnog načela koje govori o odgovarajućoj zastupljenosti manjinskih zajednica u državnim organima, itd.
Ovom prilikom bih želeo skrenuti pažnju, a o tome sam i prošli put govorio, o neadekvatnom sistemu u Pravosudnoj akademiji, od prijemnog ispita, preko obuke, pa do kraja procesa kada dolazi do izbora sudija. Naime, sadašnji sistem, koji je uspostavljen Zakonom o Pravosudnoj akademiji, ne sadrži afirmativnu meru u odnosu na manjinske zajednice, nego jednu, možda je najadekvatniji izraz, skrivenu diskriminaciju. Kada prosek sa fakulteta čini značajan deo rezultata prijemnog ispita, i to u situacijama kada su jezici određenih manjinskih zajednica bitno različiti u odnosu na srpski jezik i kada studenti iz tih zajednica na početku, na prvoj, drugoj godini pravnih fakulteta jednostavno ne mogu da postižu dobre rezultate jer prvo moraju srpski jezik da savladaju, pa stručnu terminologiju srpskog jezika, pa kasnije dolazi tek samo gradimo, tu bih želeo skrenuti pažnju još jednom na ovaj problem. Ovaj problem ili ovo pitanje će se sigurno pojaviti ako ne na početku, onda tokom pristupnih pregovora sa EU.
Naime, ukoliko Ustav definiše jedno načelo, odnosno sadrži jednu garanciju prema kojoj manjinske zajednice imaju pravo na odgovarajuću zastupljenost u državnim organima, između ostalog i u pravosudnim organima, onda svi ostali zakoni koji tretiraju određenu oblast, u ovom slučaju oblast pravosuđa, moraju da pomažu taj cilj. Taj cilj je postizanje odgovarajuće zastupljenosti manjinskih zajednica u pravosuđu.
Kao što sam rekao, Zakon o Pravosudnoj akademiji sadrži jedan sistem, jedan mehanizam koji znači destimulaciju, umesto jednog afirmativnog sistema. To nije pitanje za današnji dan, ali je svakako pitanje za neko ne daleko, buduće vreme, jer će se ovo pitanje, još jednom ponavljam, sigurno naći na stolu jer, jednostavno, ukoliko Ustav sadrži jednu garanciju, sadrži jedno važno načelo koje je evropski standard, onda svi ostali zakoni koji u ovoj oblasti proizilaze iz Ustava moraju da imaju isti ili identičan cilj.
Današnja odluka, dakle, odluka o izboru sudija koji se biraju prvi put znači svakako jedan važan i dobar korak u ovom pravcu, ali bez obzira na to, sigurno je da će doći vreme i kada bude Zakon o Pravosudnoj akademiji menjan i tada bi trebalo i ovo pitanje o kojem sam govorio razmotriti. Hvala vam.