Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, obraćam vam se vezano za Predlog zakona o ostvarivanju prava za zdravstvenu zaštitu i da istaknem nekoliko važnih činjenica.
U proteklom periodu, svedoci smo da poslodavci ne uplaćuju doprinose. Kao je ovo učestala pojava, građani ne mogu ostvariti prava koja im po zakonu pripadaju.
Mislim na prava koja se crpe iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, a posebno je veliki problem ako u takvoj situaciji dođu trudnice, porodilje i deca.
Naime, kao društvo, dužni smo toliko da ovim kategorijama stanovništva pružimo zdravstvenu zaštitu, iako nemaju overenu zdravstvenu knjižicu.
Dešavalo se u praksi da pojedine porodilje ili deca nemaju zdravstvenu zaštitu, jer poslodavac nije uplaćivao doprinose, pa samim tim zdravstvena knjižica nije overena, ili kada su deca u pitanju, njihovim roditeljima nisu uplaćivani doprinosi i samim tim deca ne mogu da se pregledaju, niti im je moguće pružiti zdravstvenu zaštitu.
Sve napred navedeno, nedvosmisleno ukazuje zašto nam je potreban jedan ovakav zakon, da pokušamo i rešimo jedan problem, problem koji je pred nama i koji se dešava bezmalo svakog dana i sa kojim se susrećemo, ako ne mi, onda makar od nama bliskih ljudi. Problem smo dužni da pokušamo da rešimo kako zakonski, usvajanjem ovog predloga zakona, tako i praćenjem načina na koji se sprovode odredbe ovog zakona.
Nikako ne smemo da dozvolimo da se ovaj zakon ne primenjuje dosledno u praksi i za to se moramo svi skupa založiti.
U Ustavu Republike Srbije član 66. predviđena je posebna zaštita porodice, majke, porodice i dece.
Samim tim ovaj predlog zakona nam se nameće kao neka vrsta obaveze sa aspekta da su ovo kategorije stanovništva kojima je potrebna posebna zaštita.
Prema sadašnjim i važećim propisima Republike Srbije, ne postoji mogućnost da se deci, trudnicama i porodiljama u periodu do godinu dana nakon porođaja pruži pravo na zdravstvenu zaštitu i kada nisu overene zdravstvene knjižice, zbog neuplaćenih doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, a da se pri tom ne postupi suprotno propisima kojima se reguliše oblast zdravstvenog osiguranja i doprinosa o obaveznom socijalnom osiguranju.
Posebno ukazujem da li je neko kriv, jer njegov poslodavac ne uplaćuje doprinose i kolika je njegova stvarna odgovornost, da li trudnica na bilo koji način može da bude odgovorna, zašto njen poslodavac nije uplatio doprinose i da li jedno dete, koje, složićete se sa mnom, nezaštićeno, treba da snosi posledice, jer njegovom roditelju poslodavac nije uplatio doprinose.
Ovaj predlog zakona u stvari predstavlja način da se zakonski uredi pravo trudnicama, porodiljama, do godinu dana nakon porođaja, i deci da imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, bez obzira da li su im isprave, bilo da su u pitanju knjižice ili kartice, overene. Bez obzira na to, da li im je poslodavac uplaćivao doprinose koji su obavezni u skladu sa zakonom, na ovaj način pružamo zaštitu onima kojima je ta ista zaštita i najpotrebnija.
Pre svega, moram da napomenem da su ove tri kategorije stanovništva možda i najosetljivije, da im je neophodnija zdravstvena zaštita i sa tog aspekta smatram da bi krajnje neophodno ovakav jedan zakon trebalo podržati.
Članom 3. ovog predloga zakona, pored prava na zdravstvenu zaštitu, navedene kategorije stanovništva imaju pravo na naknadu troškova prevoza radi korišćenja zdravstvene zaštite, koja im je ovim zakonom obezbeđena.
Takođe, članom 4. ovog predloga zakona predviđeno je da se pravo na zdravstvenu zaštitu ostvaruje preko isprave o zdravstvenom osiguranju, ali ova isprava ne mora da bude overena ako služi kao dokaz identitetu i svojstvu osiguranog lica. I za kraj dozvolite da mi još nekoliko rečenica.
Predlog zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja je neophodan i krajnje potreban da u danu za glasanje svi podržimo zakon. Svi smo mi jednom bili deca. Da li treba da dozvolimo da ista deca nemaju pravo da se leče? Svi smo mi nečija deca. Naše majke su bile trudne, zar treba da dozvolimo da trudnice zbog nečijih propusta ili kako god to nazovemo nemaju pravo da se leče. Neke od nas žena, koje smo narodne poslanice, bile smo na porodiljskom odsustvu i znamo kako je to. Da li smemo da dozvolimo da i porodilje nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu?
Još jednom ističem, molim vas jednoglasno u danu za glasanje podržimo ovaj predlog zakona zbog dece, naše dece, zbog trudnica, budućih majki, zbog porodilja, koje su već majke, novim načinom usvajanja ovog predloga zakona pokazaćemo odgovornost prema ovoj kategoriji stanovništva, pokazaćemo koliko u stvari brinemo za njih.
Pozivam vas još jednom sve da, u danu za glasanje, usvajanjem ovog zakona pokažemo koliko su nam važna deca, koliko su nam bitne majke i koliko brinemo o porodiljama. Srpska napredna stranka u danu za glasanje će podržati ovaj zakon. Hvala vam na pažnji.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici i poštovani građani Srbije, pred nama su izmene i dopune Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. U Danu za glasanje SNS će glasati za izmene i dopune ovog zakona.
Naime, pre nego što pređem na konkretne zakonske odredbe, htela bih nekoliko reči da kažem koje obavezuju sve nas. Na nama svima kao društvu, prvenstveno na nama, narodnim poslanicima je da uradimo što više kako bi omogućili osobama sa invaliditetom da se integrišu u društvu, da im omogućimo da budu ravnopravni kako prilikom zapošljavanja, tako i prilikom ostvarivanja bilo kog svog prava.
Ova vrsta odgovornosti je pred svima nama, pred nama koji smo ovde predstavnici građana, pred nama kao ljudima koji želimo da omogućimo jednaki tretman za sve. Mislim da bi oko ovoga trebalo da postignemo konsenzus, u smislu da osobama sa invaliditetom moramo da pomognemo. Iz tog razloga nadam se da će ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom dobiti što širu podršku, da ne kažem da će dobiti podršku svih poslaničkih grupa i poslanika koji se nalaze ovde u Narodnoj skupštini.
Samim izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom vrše se izmene i dopune koje su neophodne sa više stanovišta. Potrebno je napomenuti da Republički zavod za statistiku više ne objavljuje podatke o prosečnoj zaradi u Republici Srbiji i samim tim je potrebno da se izvrši usklađivanje zakona sa podatkom koji objavljuje Republički zavod za statistiku, a to je prosečna zarada po zaposlenom u Republici Srbiji.
Članom 3. Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom u postojećem članu 28. dodaje se novi stav koji se odnosi na prihod budžetskog fonda. Prihod budžetskog fonda čine sredstva iz budžeta Republike Srbije utvrđena Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2013. godinu i sredstva ostvarena učešćem u finansiranju zarada zaposlenih osoba sa invaliditetom u preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ili socijalnom preduzeću i organizaciji, odnosno mera za podsticanje zapošljavanja, profesionalnu rehabilitaciju ili drugih namera u skladu sa zakonom, predloženim izmenama i dopunama u članu 1, odnosno sa izmenama i dopunama koje su predviđene u članu 26. osnovnog zakona.
Jako je važno napomenuti da se članom 5. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom vrši izmena u vezi sa rečima koje se odnose na primenu propisa o državnoj pomoći za naknadu, dodatnih troškova zapošljavanja osoba sa invaliditetom i drugih propisa o državnoj pomoći prilikom ostvarivanja prava na refundaciju primerenih troškova, prilagođavanja radnog mesta za zapošljavanje osoba sa invaliditetom koje se zapošljavaju po posebnim uslovima.
Posebno bih istakla i to da se ovim izmenama i dopunama utvrđuju visina subvencija zarade kod zapošljavanja na neodređeno vreme osoba sa invaliditetom bez radnog iskustva u iznosu do 75% ukupnih troškova zarade sa pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ali ne više od iznosa minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu. Ova subvencija ostvaruje se primenom propisa o državnoj pomoći za zapošljavanje osoba sa invaliditetom i drugim propisima o državnoj pomoći koji su potrebni za primenu propisa o državnoj pomoći za zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Moram istaći još jednu činjenicu koja je jako važna i koja predstavlja jednu od suština Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, a to je da se reči "naplata penala" zamenjuju rečima koje se odnose na naplatu iznosa od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji.
Prema poslednjem obavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, tačnije Republičkog zavoda za statistiku, rešenja koja su predviđena u ovom predlogu zakona će uticati na uređenje oblasti dodele sredstava privrednim subjektima u smislu primene pravila o dodeli državne pomoći i, samim tim, kontrole toka i namensko trošenje sredstava koja se usmeravaju sa ciljem pružanja pomoći onim subjektima kojima je ta pomoć preko potrebna.
Pre svega, ovde je važno opet ponoviti, da je najvažnije od svega da se sredstva koja su namenjena, pravilno troše na takav način da se usmere tamo gde treba i da pokušamo da pomognemo kako privrednim subjektima, tako i preko njih neposredno osobama sa invaliditetom. To predstavlja našu obavezu sa svakog stanovišta, pre svega, sa moralnog, a onda i sa svakog drugog.
Svaki čovek, a posebno invalidi rada, imaju određene vrednosti i određeni potencijal, određeni ljudski kvalitet i to treba posebno usmeriti i iskoristiti. Njihova znanja, veštine, iskustava i sposobnosti mogu da budu od neprocenjivog značaja za preduzeće i njeno poslovanje. Mi treba da obezbedimo da ljudska i građanska prava osoba sa invaliditetom budu tolika kolika su i prava i osnovne slobode svih građana. Na našim prostorima nažalost dešava se retko, da osobe sa invaliditetom doživljavaju diskriminaciju po osnovu invalidnosti.
Ovo je svakako korak napred. Srpska napredna stranka će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom i nadam se da će ovaj proces poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom nastaviti krupnim koracima.
Koristim priliku da vas sve pozovem da u danu za glasanje podržite ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, jer ovim izmenama i dopunama čini se veliki korak napred u poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom. Takođe, koristim priliku da opet podsetim sve vas da hoću da verujem da je ovo samo početak koji će dalje angažovanje za rešavanje ovog pitanja, na svim nivoima dovesti do daleko većih rezultata i našim ugroženim građanima pružiti šansu da žive kao sav razvijen svet. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici  i građani Srbije, Zakonik o krivičnom postupku koji se nalazi pred nama bi trebalo da po mišljenju predlagača ima za osnovni cilj smanjenje stope kriminaliteta, potom, efikasnije suđenje i dosledniju zaštitu ljudskih prava. Opravdano sumnjam da isti ne može ispuniti ni jedan od ovih ciljeva i za to navodim sledeće argumente.
Predlog zakona nije u potrebnoj meri prošao stručnu i opštu javnost, a radi se o vrlo važnom zakonskom tekstu. Čak ni Evropska komisija ne zahteva prioritetno donošenje ovog zakona, te stoga nije jasno zbog čega se toliko žurilo.
Ukoliko predlagač misli da se radi o istom tekstu o kojem je pravosudna javnost bila upoznata 2007. godine, onda se vara, jer tekst pred nama ima mnoga i drugačija rešenja. Takođe, ne daje se obrazloženje zbog čega se uopšte odustalo od prvobitnog predloga.
Nama iz poslaničke grupe SNS, stručnoj javnosti i narodu je jasno zbog čega ste to uradili. Zato što ste čekali da izdržite najgoru reformu pravosuđa u savremenoj istoriji planete - postavite veći broj podobnih i stručnih tužilaca, predsednika sudova i sudija da biste se zaštitili od mača pravde.
Varate se, ukoliko mislite da će to proći. Neće biti oprošteno kriminalno pustošenje privrede, veze sa organizovanim kriminalnim grupama i druge grube zloupotrebe, među koje ubrajamo i ove pod tzv. preispitivanjem odluka Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva.
Zakon izgleda lepo upakovan, ako se na brzinu čita. Mnoge važne stvari donositi, misleći da će tako Srbija stići do pridruživanja EU. Aktuelna vlast će narodnu rekla da je ispunila sve što je obećala. Predlog nije u skladu sa realnošću. Jasno je da se zakon donosi za budućnost. Da bi mogao biti efikasan od prvih dana, treba preispitati mogućnosti za realizaciju.
Ukazivali smo na promašaje u reformi pravosuđa. Apostrofirali smo znatno povećane troškove kojima manipulišete i skrivate ih od javnosti.
Postavljamo pitanje – kako mislite da sprovodite tužilačku istragu sa ovakvom mrežom tužilaštva? Ona značajno odstupa od mreže policije koja ima veoma značajnu ulogu u postupku. Kako će istraga, kao jedna od najznačajnih faza celokupnog postupka da bude efikasna, kada veliki broj tužilaca, rukovodilaca i zamenika putuje po 80 i više kilometara od kuće do kancelarija? Reći ćete – policija ima ovlašćenja. Da, ali ne sva.
Vrlo značajno pitanje kvaliteta, jer policija sa srednjom ili nekom sličnom školom, svakako ne može kvalitetno da obavi mnoge dokazne radnje – pretresanje i ulaženje u stan, iako je tu bilo dosta primedbi advokata na zakonitost. Šta je sa policijskim hapšenjem i privođenjem tužiocu u neradno vreme, na primer? Hoće li policijska stanica iz, na primer, Guče da privede osumnjičenog dežurnom tužiocu koji živi u Topoli, i to, po snegu? Ili, policija iz ministarkinog rodnog Uba, osumnjičenog da vodi tužiocu koji živi u Užičkoj Požegi? Ili će primeniti onu famoznu odredbu o predugačkom roku od 30 dana da obavesti tužioca?
Niz apsurdnih situacija će se događati. Zato je trebalo prvo promeniti zakon o mreži sudova i tužilaštava, i naravno, poništiti celokupan postupak izbora iz decembra 2009. godine.
Tužilaštvo nema dovoljno kvalitetan kadar da sprovodi istragu. Ono što je imalo i valjalo, to ste oterali. Jako je malo iskusnih sudija za prethodni postupak, a veliki broj novih mladih zamenika tužioca, od kojih su neki došli iz javnih preduzeća, osiguranja, privrede i slično. Sigurno oni neće umeti da vode istragu.
Suđenje u razumnom roku će nam biti još dalje, tamna broja kriminaliteta daleko veća, i to ne samo zbog napred iznetih zamerki, jer i sada realni izveštaji koje dobijamo od poštenih nezaplašenih sudija i tužilaca i građana, ukazuju da suđenja nikada nisu ni bila sporija. Biće još sporija, jer nema mehanizma za ubrzanje.
Do sada smo imali odloženo gonjenje tzv. nagodbu i slično, ali koliko se primenjivala i sa kakvim ishodom. Ne postoje nikakve sankcije za nepoštovanje, a rokovi su neprecizni.
Sporazum o priznanju krivice je lepo zamišljen, ali nema nikakvog objašnjenja niti istraživanja, a kod nas se pokazuje zašto se predlaže neograničeno tj. sporazumevanje za sva krivična dela. Zašto ne za krivična dela do 12 godina, kao što je u sadašnjem tekstu?
Slučaj poznate folk pevačice je stvorio ozbiljnu sumnju u ovaj institut. Sada se predlaže da se, na primer, tužilac nagodi sa Šarićem. Nema opravdanja ni za to, što kod ovog instituta nije predviđeno za koja dela tužilac može odustati, niti koliko će trajati i kako će izgledati pregovaranje sa okrivljenim i braniocem.
Zašto je rok za primenu odložen za 1.9.2012. godine? Da li postoje materijalni i tehnički uslovi za primenu? Ni jedan sud, naravno i tužilaštvo, osim specijalnog nema video i tonsko snimanje. Tužilaštva nemaju novac da plaćaju veštake.
Kada smo kod troškova, odredbe u predlogu su nedorečene. Šta je sa troškovima istrage koji se obustave, tj. zašto je navedeno da sud, tj. predsednik suda, odlučuje o troškovima kada on u toj situaciji i ne mora da zna da je bilo istrage?
Poslanička grupa SNS zato predlaže povlačenje ovog zakona iz procedure i njegovu temeljnu reviziju, uz naravno, razuman rok da stručna javnost da svoje primedbe. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi narodni poslanici i građani Srbije, prošlo je nešto više od 17 meseci od stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji čije izmene i dopune razmatramo. Pred sobom imamo 90 članova zakona o izmenama i dopunama, što čini 40% važećeg zakona, tačnije, jedan recikliran zakon, kao posledicu nove neozbiljnosti Ministarstva koje ga predlaže. Uostalom, to i nije za čuđenje kada oni koji nam spočitavaju da nemamo program i kadrove za Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja imenuju znamenitog ortopeda.
Nameće se pitanje koji je bio razlog onako brzopletog donošenja Zakona iza paravana Zakona o informisanju, gde su bili stručna javnost i osvedočeni kadrovi? Gde je bila Inženjerska komora Srbije kada tek ovom prilikom pokušava da zakrpi Zakon? Koje posledice je izazvao ovako nedorađeni zakon?
Zajednički imenitelj za sve odgovore na ova pitanja je – opšta zbrka. Nema građevinskih dozvola u ubrzanom postupku, pitanje imovinskog statusa zemljišta još je nejasnije, skoro da nije legalizovan nijedan objekat u proteklom periodu gradnje, stotinu objekata je započeto bez nagoveštaja kada će biti završeno. Tipičan primer je hotel „Metropol“. Sve zajedno rezultira sveopštom paralizom planiranja i izgradnje.
Na osnovu iznetih činjenica opravdana je sumnja da su predložene izmene i dopune Zakona mogle značajnije da poboljšaju Zakon. Mišljenja smo da je neophodno sve zakonske odredbe sistematizovati na način da se donese poseban zakon o građevinskom zemljištu, a postupak legalizacije objekata bi trebalo definisati uredbom, koja bi odredila rokove za završetak postupka.
Neodrživo je da ovaj zakon zadrži odredbe koje stvaraju mogućnost legalizacije nezakonite izgradnje pod posebnim, i to povlašćenim, uslovima.
U okviru zalaganja za sveopštu racionalizaciju obima državne uprave, SNS predlaže ukidanje Republičke agencije za prostorno planiranje, što bi za posledicu imalo brisanje svih odredaba u trećem poglavlju zakona, s tim da se sadašnji poslovi Agencije ubuduće obavljaju pri Ministarstvu.
Inženjersku komoru Srbije i stručne ispite i licence za odgovorne planere, urbaniste, projektante, izvođače radova trebalo bi definisati posebnom uredbom, te mislimo da iz zakona treba brisati odredbe devetog i desetog poglavlja.
Predložene izmene i dopune Zakona još više su opteretile ionako preopširne odredbe Zakona koje ga čine nejasnim i neprimenljivim. Stoga predlažemo da odredbe Zakona budu konciznije, a donošenjem podzakonskih akata bi se podrobnije definisale.
I pored predloženih mnogobrojnih izmena i dopuna Zakona, predlagač je načinio niz propusta. U poglavlju Prostorno i urbanističko planiranje odredbom zakona je trebalo predvideti u postupku izrade detaljnog regulacionog plana sprovođenje javnog anketiranja svih zainteresovanih pravnih i fizičkih lica, na osnovu kojeg bi bio formiran ukupni javni i pojedinačni interes koji bi se zadovoljio sprovođenjem donetog plana. Takođe, odredbama zakona trebalo bi dati rok za donošenje pojedinih planova. Ne bi se dešavalo, kao sada, da se pojedini planovi detaljne regulacije rade po sedam godina, što je do sada bilo jedan od osnovnih uzroka nelegalne gradnje.
Ono što je takođe propušteno jeste donošenje odredaba zakona koje bi definisale rokove u kojima se sprovode doneti planovi. Ovo ima za posledicu smanjenje interesovanja investitora i obima izgradnje.
Uočeno je da izmenama i dopunama Zakona nije predviđena odredba koja pruža mogućnost postupka izmene i dopune planskog dokumenta u slučaju izmenjenih okolnosti nastanka šireg javnog interesa.
U poglavljima o izgradnji objekata, građevinskoj dozvoli, građenju i upotrebnoj dozvoli odredbe zakona je trebalo doneti na osnovu kategorizacije objekata, prema sledećim kriterijumima: namena, veličina i opremljenost objekata. Mišljenja sam da nije opravdano izlagati istoj proceduri u izradi tehničke dokumentacije, pribavljanju građevinske i upotrebne dozvole i građenju investitore najsloženijih i najjednostavnijih objekata.
U poglavlju Kaznene odredbe propušteno je da se odredbama zakona kazne izražene novčanim iznosima primere investicionoj vrednosti objekata u vezi s kojima je došlo do prestupa ili prekršaja. Smatramo da je svrsishodnije doneti odredbe zakona koje bi osnažile instrumente prevencije u kršenju zakona kroz povećanje obima prava, obaveza i ovlašćenja urbanističke i građevinske inspekcije.
Na osnovu iznetog u ovoj raspravi u načelu o Predlogu izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji, zaključujemo da nije postignuto kvalitativno unapređenje Zakona. Smatramo da to nije moguće učiniti ni podnošenjem amandmana, već, kako je predloženo, donošenjem novog seta zakona i uredbi kojima bi materija planiranja i izgradnje bila adekvatno zakonski uređena.
Iako je značaj ovog zakona veliki i potreba za njegovim donošenjem izražena, mišljenja smo da Predlog zakona nije dobar. Poslanički klub Napred Srbijo neće glasati za usvajanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, s obzirom na to da je osnovni razlog za donošenje ovog zakona potreba da se oblast upravljanja hemikalijama uredi u skladu s principima i propisima EU, a u cilju osiguranja visokog nivoa zaštite zdravlja ljudi i životne sredine, neophodno je izbrisati član 49. stav 3. ovog zakona.
Ukoliko je neka hemikalija neprihvatljiv rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu, nikako se ne može dozvoliti da tehnički, socijalni i ekonomski razlozi budu opredeljujući za rok kada ta supstanca treba da bude zabranjena. Uostalom, određena supstanca, smesa ili proizvod je sveobuhvatna reč, odnosno, nije čak ni određeno u koju klasu opasnosti spada, a koju propisuje Agencija, član 10. stav 4, što znači da bilo koja hemikalija, bez obzira na to koliko štetno utiče na zdravlje ljudi i okolinu, može iz tehničkih, socijalnih, ekonomskih razloga da bude stavljena u promet i korišćena izvesno vreme, dok Agencija ne donese propis kojim određuje od kada ograničenja i zabrane postaju obaveza za primenu.
Po ovom članu, ne znamo, čak, ni neku granicu štetnosti određene hemikalije, ni koliko dugo može biti u prometu. Sve hemikalije moraju biti upisane u registar hemikalija, pri čemu bi trebalo da postoji poseban registar štetnih hemikalija, koje bi zakonom bile izričito zabranjene, a ne uslovno zabranjene, kao članom 49. ovog zakona.
Svetska zdravstvena organizacija je više puta podnosila izveštaj i obaveštavala javnost o podložnosti dece štetnim hemikalijama u različitim fazama rasta, kao i o uticaju i posledicama hemijskog zagađenja na zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Svedoci smo pravnog propusta u regulisanju proizvodnje, stavljanja u promet i korišćenja štetnih hemikalija. Samo na području Beograda, postoji više desetina hazardnih postrojenja koja koriste, skladište ili proizvode opasne materije, kao, na primer, "Duga", "Galenika", "Jugopetrol" itd. Isti propust pravi se i članom 49. stav 3. ovog zakona.
Ukoliko želimo da regulišemo ovu oblast ozbiljnim zakonom, ne možemo dozvoliti da se napravi takav propust u pisanju zakona koji bi doveo do zabune i različitog tumačenja loše pravne terminologije, upotrebljene u ovom članu zakona. Hvala.

Poštovano predsedništvo, podnela sam amandman na Predlog zakona o hemikalijama. U članu 103. stav 1. Predloga zakona, tačka se zamenjuje zapetom i dodaju se nove reči: "a najduže u roku od jedne godine".
S obzirom na to da novi zakon ne može da se primenjuje na postupke započete propisima koji su važili do stupanja na snagu ovog zakona, odnosno po propisima starog zakona, neophodno je dozvoliti okončavanje postupka po starom zakonu, ali uz određeni rok.
Svakako je potreban prelazni rok u kome treba, po već započetim postupcima, koristiti važeći zakon, ali taj rok treba ograničiti na godinu dana. Ukoliko se prelazni rok odredi na godinu dana, time bi se, pre svega, postiglo efikasno završavanje postupaka, uz minimalno preklapanje procesa koji se vode po propisima novog zakona. Osim toga, neograničavanje roka okončavanja moglo bi da dovede do odugovlačenja procesa, zabuna oko propisa, kao i konfuzije zaposlenih koji rade na tom postupku, a istovremeno rade i na postupku koji se vodi po novom zakonu, odnosno propisima proisteklim iz ovih zakona. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, s obzirom na to da je zagađenje vazduha sve češća pojava, neophodno je dopuniti član 23. rečima: "zvučna signalizacija za hemijsku opasnost".
Zagađenje vazduha je ozbiljan problem, a propisati zakonom da se javnost obaveštava samo preko medija ili na drugi pogodan način nije odgovarajuće. Treba uzeti u obzir da većina ljudi radi, ukoliko se zagađenje desi u toku dana ili noći, tako da nema pristup ni radiju, ni televiziji, ni sličnim javnim glasilima.
Pre svega, treba uzeti u obzir decu koja su u školama, pri čemu, prosvetni radnici, ni roditelji ne mogu pravovremeno da ih zaštite, baš zbog različite dostupnosti medija, odnosno nejednake informisanosti o nastanku štete. Neosporno je da je zvučna signalizacija za hemijsku opasnost najbolji i najbrži način da svi građani budu pravovremeno obavešteni.
Nažalost, svedoci smo učestalih zvučnih signalizacija za hemijsku opasnost koja se oglašava u Pančevu i koja na najefikasniji način obaveštava građane o povećanoj koncentraciji štetnih materija u vazduhu. Naravno, zvučna signalizacija ne znači da ne treba koristiti druge vidove obaveštavanja, u zavisnosti od količine koncentracije štetnih materija u vazduhu. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, poštovani ministre i poštovani građani Srbije, podnela sam amandman na član 88, koji glasi - propisi za izvršenje ovog zakona doneće se u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
S obzirom na to da je Predlog zakona u Narodnu skupštinu dostavljen s velikim zakašnjenjem i da se očekuje izglasavanje posle rasprave o amandmanima, ne postoji nijedan razlog zbog čega bi se propisi za izvršenje ovog zakona doneli za dve godine, jer već postoje propisi koji su doneti za sprovođenje zakona koji je bio na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Sam zakon propisuje, u članu 88. stav 2, da se primenjuju propisi za sprovođenje zakona koji je bio na snazi do stupanja na snagu ovog zakona, ako nisu u suprotnosti s odredbama ovog zakona. Samim tim, postoji deo propisa koji će nastaviti da se primenjuje stupanjem na snagu ovog zakona, a kojeg će i stari propisi, uz ispravke i dodatke, moći da iskoriste za donošenje novih, čime je olakšano, odnosno delimično skraćeno vreme za donošenje novih propisa.
Velika novina u odnosu na stari zakon jeste formiranje Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i za nuklearnu sigurnost, koja treba da donosi podzakonske propise za sprovođenje ovog zakona.
Oblast zaštite od zračenja se neprekidno razvijala u svetu. U većini zemalja postoje nacionalni instituti ili agencije za zaštitu od zračenja, koji imaju eksperte iz različitih oblasti. Postoji više značajnih međunarodnih istitucija koje se bave ovom oblašću: Međunarodna komisija za radiološku zaštitu, Međunarodna agencija za atomsku energiju, Naučni komitet UN-a za efekte atomskog zračenja i Svetska zdravstvena organizacija.
(Predsednik: Vreme. Hoćete li da koristite vreme i dalje?)
Završiću. One su postavile savremeni koncept zaštite od zračenja, koji je prihvaćen i u našoj zemlji.
Kod nas se ovim problemom bave Institut "Vinča", Institut za medicinu rada i radiološku zaštitu, VMA, Vojnotehnički institut. To znači da nam zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti nije neka nepoznata oblast koju treba regulisati dve godine.
Ovim zakonom rešeni su veliki problemi, kao što su nadležnost većeg broja ministarstava, usklađenost zakona i realne situacije i formiranje Agencije.
Zato ne postoji nikakav osnov za dvogodišnje donošenje propisa, ukoliko se u Agenciji postave nezavisne, stručne osobe, koje će profesionalno i efikasno raditi svoj posao. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe Napred Srbijo – Srpske napredne stranke osvrnula bih se na Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Polazni osnov za regulisanje ovih društvenih osnova je postojanje baze podataka koja realno prikazuje stanje i mogućnosti društva da napravi prve korake u sistematizovanju normi i zakonskom uređenju oblasti za uključivanje osoba sa invaliditetom u sve društvene tokove. Naše društvo ne raspolaže sa tačnim podacima i stanjem u ovoj oblasti, dovoljnim ekonomskim, naučnim i voljnim potencijalnima da se što pre i humanije poboljšaju uslovi života ove kategorije stanovništva. No, imajući u vidu sve date okolnosti, Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju sa invaliditetom nesporno tretira vrlo osetljivu, bitnu kako životnu, tako i pravnu oblast.
Ovaj zakon je dopuna postojeće regulative koja se odnosi na društveni i pravni položaj invalida u našoj zemlji, ali i otvara potrebu da se podzakonskim aktima različite prirode ova materija uredi na još precizniji i detaljniji način, jer zakon pruža samo osnovna načela, što znači da će svi organi, organizacije i ostala lica koja zakon uključuje u realizaciju postavljenih ciljeva morati da daju doprinos u praktičnom sprovođenju normi, izvršavanju zakona, kako on ne bi ostao mrtvo slovo na papiru. Ono što svakako prati ovaj zakon i što može predstavljati problem u njegovoj praktičnoj primeni jeste najpre njegova finansijska konstrukcija koja se nameće kao primarna, da bi ova zakonska rešenja bila vidljiva i opipljiva u svakodnevnom životu.
Cilj ovog zakona jeste da se položaj invalida i realno poboljša, da im se obezbede prava na, koliko je to moguće, nesmetan profesionalni razvoj u skladu sa individualnim sposobnostima. Kako obezbediti sredstva koja se predviđaju zakonom za formiranje budžetskog fonda? Da li država ima resurse iz kojih se crpe sredstva? Da li se na ozbiljan način analizom realnih činjenica došlo do mogućnosti da se izdvoje sredstva za budžetski fond ili je to samo pusta želja koja je implicirana u predložena zakonska rešenja. Koji su to izvori za budžet?
Podizanje stope poreza, povećanje ostalih kamata koje većinu građana pritiskaju do granice nemogućnosti. Gde su tu realne baze, planovi i akcije koje će dovesti do željenog cilja? Sve su to ozbiljna pitanja koja je trebalo rešiti pre donošenja ovog zakona, što znači – mrtvo slovo na papiru, jer i najbolje namere koje se ne pretoče u realne okvire života samo dodatno otežavaju ionako težak život, kako radno sposobnog dela stanovništva, tako i dela koji treba uključiti u aktivnosti koje će njima i društvu kao celini doneti očekivani boljitak.
Neke od mogućnosti koje daju zakonska rešenja, kao što je samozapošljavanje, bespovratna sredstva, oslobađanje carinskih i poreskih obaveza za uvoz opreme i tehnologije, humanitarna aktivnost, date su, nabrojane su, ali nisu detaljno i ozbiljno pretvorene u stvarne i hitne delatnosti koje se mogu, odmah po donošenju zakona i realizovati.
U rešenjima koja nudi ovaj zakon videćemo da se u osnovi svega nalazi poslodavac. Najpre od volje, a potom i od disciplinovanosti u primeni ovog zakona, samih poslodavaca, zavisiće dosta toga. Zakon predviđa sankcije za nepoštovanje odredbi o obaveznom zapošljavanju određenog broja osoba sa invaliditetom kod poslodavca koji ima najmanje 20 radnika u radnom odnosu, a to su novčani penali, što svakako jeste dobra zamisao i način da se poslodavci obavežu, ali to će ujedno obavezati, nažalost, mali broj poslodavaca. Radiće se uglavnom o velikim firmama, preduzećima koja imaju minimum 20 zaposlenih u svom sastavu.
Dakle, izostaviće se procentualno veliki broj onih koji su u stanju da pruže posao, govorim o malim privrednicima, advokatskim kancelarijama, samostalnim trgovinskim radnjama i sličnim privrednim subjektima koji ne dostižu ovaj zakonski minimum po broju radnika koji bi stvorio obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
– U tom sektoru nalaze se i radna mesta koja bi mogla biti poverena ovim osobama. Zato je možda potrebno spustiti ovaj zakonski prag o broju zaposlenih na 10 do 15.
Sa druge strane, zakon predviđa i određene olakšice za poslodavce koji učestvuju u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom, kao i određene poreske olakšice za te poslodavce, tako da sve ukupno ovo daje jednu dobru formalnu osnovu i polazište za primenu zakona. Takođe, veliki značaj imaće i poslovno okruženje i atmosfera koja će se stvoriti u radnoj sredini u kojoj rade i osobe sa invaliditetom, podizanjem svesti i kulture naših sugrađana, kako bi se takvim osobama pružio tretman koji zaslužuju.
Na tom polju je potrebno generalno podići nivo svesti, kulturni nivo, i dopreti do saosećanja i solidarnosti naših građana uključenih u proces rada. Aktivno ulaganje u proceni radne sposobnosti i u celom postupku poslovne rehabilitacije i zapošljavanja osoba sa invaliditetom, zakonodavac je poverio organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja. To je u potpunosti novi sektor poslova, a poveren je u nadležnost ove organizacije. U tom cilju, trebalo bi da se sačini plan, program razvoja i nadležna organizacija ojača kadrovima, kako bi se u aktivnoj saradnji, s jedne strane, osobe sa invaliditetom koje po zakonu najpre moraju da se vode na evidenciji nezaposlenih lica, kod ove organizacije i same organizacije nadležne za poslove zapošljavanja, zajednički došlo do pravih rezultata.
Takođe je potrebno da ova organizacija uspostavi usku saradnju sa ostalim organima i organizacijama, naročito sa organizacijom nadležnom za poslove penzijsko-invalidskog osiguranja, koja sveukupno, zajedno sa njom, sprovodi celokupni postupak uključivanja osoba sa invaliditetom u proces rada u našem društvu. Svakako moramo posmatrati da dosadašnji rad i učinak u organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja u njenim redovnim aktivnostima, rezultatima koje je postigao obavljajući svoje osnovne poslove i oni baš nisu na zavidnom nivou, pa i sa tog aspekta sagledati buduće rezultate ovog zakona, koji se na aktivan način uključuje u sprovođenje mera predviđenih u rešenjima zakona.
Koji su rezultati poslovanja organizacije za zapošljavanje do sada? Rezultati su minimalni, da se ne kaže nikakvi. I pitanje je kako će, u skladu sa obavezama ovog zakona, uspeti da dodatno da doprinos rešavanju ovog pitanja. Da li je to dobro rešenje? Postoji li neko bolje?
Čini se da je malo vremena provedeno u osmišljavanju i proučavanju ovog pitanja. Nisu proučena rešenja mnogo razvijenijih društava od našeg, ko u njihovim državama radi ove poslove.
Sve su to važne odluke u uspostavljanju sistematskih rešenja. Zakon je ponudio idejno dobro rešenje, a to je osnivanje budžetskog fonda za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje osoba sa invaliditetom. Taj fond je svakako neophodan i bez njega teško da bi uspela kontrola namenskog korišćenja sredstava koja su izdvojena za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Cilj budućih aktivnosti u sprovođenju sveobuhvatnih mera i edukacije ne može se postići bez materijalne podrške. Da ostavimo na stranu ovu organizaciju, šemu učesnika u celokupnom postupku, koja će u praktičnoj primeni pokazati sve svoje prednosti i mane, kojom će se, nadam se, dograđivati u daljim izmenama celokupnog sistema, zaštititi ove populacije.
Osvrnućemo se na data zakonska rešenja na posebne oblike zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom, i to u formi preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, radnih centara i socijalnih preduzeća i organizacija. Dakle, otvara se jedno potpuno novo polje privrednih subjekata koji mogu pružiti radno angažovanje osoba sa invaliditetom, pa i onih lica koja ne mogu da se zaposle i održe zaposlenje ni pod opštim, ni pod posebnim uslovima, tj. onih čiji je radni učinak manji od jedne trećine radnog učinka zaposlenog na uobičajenom radnom mestu. Dakle, pruža se mogućnost svim licima koja se, po Predlogu ovog zakona, smatraju osobama sa invaliditetom, da se, bez obzira na stepen invaliditeta, u skladu sa svojim psihičkim i fizičkim sposobnostima, uključe u neku vrstu radnog angažovanja.
Opšta ocena samog zakona, odnosno onoga što se njime želi postići je dobra. Međutim, kada zanemarimo tu idealnu i bajkovitu sliku koju nam pruža zakon svojim rešenjima, moramo se osvrnuti na stvarnost koja, najblaže rečeno, ne prati pozitivne propise. Nivo nezaposlenosti u našoj zemlji je izuzetno visok. Uslovi rada su, takođe, vrlo često ispod svakog minimuma i u takvoj svakodnevici, koja je nemila i za one pripadnike radničke klase koji su potpuno radno sposobni i nemaju nikakvih smetnji i otežavajućih okolnosti, mora se obezbediti mnogo više finansijskih sredstava.
Za ovu kategoriju stanovništva posebno se moraju ostvariti i dodatni tehnički i tehnološki uslovi rada, a najpre uložiti dosta dobre volje kako bi se osobe sa invaliditetom uključile u taj proces na način na koji to dolikuje jednom savremenom društvu.
Potrebna je dodatna pažnja za osobe sa invaliditetom, ne samo u fazi njihovog uključivanja u proces rada, jer se na taj način ide obrnutim smerom, već od samog početka njihovog školovanja i osposobljavanja za kasniji život, pa već na početku pružiti jednake šanse i mogućnosti sa ostalima. Dakle, od početne faze u obdaništima, školama, univerzitetima, jer su te ustanove sa inicijalnim ulogama u formiranju atmosfere koja će u kasnijem momentu olakšati profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, jer je to proces koji logično sledi nadalje.
Posebno bih se osvrnula na položaj penzionisanih invalida, invalida koji su ostali bez posla, odnosno koji čekaju na posao zbog inače teške ekonomske situacije u Srbiji, a imajući u vidu i predstojeće ekonomske probleme celog sveta, zbog ekonomske krize koja je uveliko uzela maha. Položaj ove kategorije stanovništva je posebno težak. Zna se da u mnogim našim preduzećima ni zaposlenim invalidima nije bolje. Retka su domaća preduzeća u kojima se zaposlenim invalidima rada obezbeđuje veći nivo zaštite zdravlja i života od nivoa utvrđenog zakonom. Takvo stanje se mora što pre prevazići, u interesu svih zaposlenih invalida rada, njihovih porodica, poslodavaca, organizacija i društva u celini.
Preduzeća bi trebalo da pruže mogućnost dodatne angažovanosti tim ljudima. To bi bilo dobro za preduzeća, ali i za otpuštene ljude, jer bi takva aktivnost bila u obostranu korist. Mi treba da obezbedimo da ljudska i građanska prava osoba sa invaliditetom budu tolika kolika su prava i osnovi slobode svih građana. Na našim prostorima, nažalost, neretko se dešava da osobe sa invaliditetom doživljavaju diskriminaciju po osnovu invalidnosti. Politika zapošljavanja osoba sa invaliditetom je očajna. Invalidima, pogotovo onima koji se kreću sa pomagalima, treba prilagođeno radno mesto koje imaju uglavnom samo velika javna preduzeća. Kroz ovaj zakon treba da obezbedimo i zaštitimo osobe sa invaliditetom koje imaju određene radne veštine i trebalo bi da bude bolji vid osiguranja od pasivne socijalne zaštite.
Sistem posebne zaštite invalida treba da profunkcioniše u skladu sa pravilima i principima utvrđenih ovim zakonom i drugim propisima koji bi bili u skladu sa njima. Činjenica da država svojom regulativom obezbeđuje samo minimum posebne zaštite, dok se za veći nivo te zaštite moraju postarati same organizacije. Prema tome, ovaj zakon treba ne samo da obavezuje poslodavce na zaštitu osoba sa invaliditetom već svojim propisima da reguliše iskonsku primenu zakona, odnosno njegovo poštovanje i primenjivanje.
Na taj način zakon je obavezan da poslodavce ne samo natera za doslednu primenu zakonskih mera nego i za preduzimanje dodatnih mera i aktivnosti na njenom podizanju na veći nivo.
S obzirom na to da je poznato koliko je komplikovana i neažurna administracija u Srbiji, ovim zakonom bi trebalo malo bolje regulisati oblast izdavanja rešenja, nalaza i mišljenja, tako i sistem kaznenih mera za poslodavce koji ne ispunjavaju svoje obaveze ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom, ne obezbeđuju lakše radno mesto i slično.
Ne može jedan zakon tako neozbiljno da se bavi ovakvom problematikom, u cilju zaštite invalida, da nema nikakvih ograničenja koja podrazumevaju određeni rok da se obaveza ispuni.
Po tom pitanju postoje veliki propusti u ovom zakonu, jer je jako neozbiljno propisati kaznene mere bez utvrđivanja konkretnih vremenskih rokova. Odlično je što se preduzeću oduzima dozvola ukoliko prestane da ispunjava uslove utvrđene ovim zakonom. Ali nije poznato posle koliko vremena od učinjenog prekršaja mu se oduzima dozvola.
Takođe, zapanjujuća je činjenica propisana ovim zakonom da osobe koje su na rehabilitaciji ne mogu da zasnuju radni odnos. Ili podatak da zakon ne obavezuje da se javno podnese izveštaj o neregularnosti rada nekog preduzeća, već samo ministarstvo.
Osim toga, nije regulisano ni pitanje osoba sa invaliditetom, ukoliko postoje objektivni uslovi da invalid ide na rehabilitaciju i osposobljavanje za neki posao, a to odbije bez obzira na nekoliko opcija i mogućnosti za profesionalno usavršavanje ili više puta odbije ponuđeni posao. Trebalo bi da snosi posledice u vidu manjih socijalnih davanja ili gubitkom nekih drugih privilegija ne mogu zakonom da se utvrde obaveze ali ne i odgovornosti.
Osim profesionalne rehabilitacije i zapošljavanja, ovaj zakon se samo poziva na načelo uključivanja osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na ravnopravnoj osnovi. Ni u jednom članu zakona ne piše ništa o tome.
Invalidi rada imaju određene vrednosti i određeni potencijal i to treba posebno usmeriti i iskoristiti. Njihova znanja, veštine, iskustva i sposobnosti mogu da budu od neprocenjivog značaja za preduzeće i njegovo poslovanje. Zato ovim zakonom detaljnije treba regulisati probleme zapošljavanja i profesionalnog usavršavanja osoba sa invaliditetom, kao i prava i obaveze poslodavca.
Proces je započet, hoću da verujem da je ovo samo početak koji će dalje angažovanje za rešavanje ovog pitanja na svim nivoima dovesti do daleko većih rezultata i našim ugroženim građana pružiti šansu da žive kao sav razvijen svet. Hvala. (Aplauz.)

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre, sve češće se susrećemo sa pojavom diskriminacije starih lica i zato SNS smatra da bi način ostvarivanja i zaštita prava starih lica trebalo da se uređuje posebnim zakonom.
Radi efikasne borbe protiv diskriminacije donosi se ovaj zakon kojim se uređuju opšti uslovi, mere i instrumenti za zaštitu građana od svake vrste diskriminacije, utvrđujući kategorije lica i određene slučajeve prema kojima se diskriminacija vrši.
Jedna od diskriminacija koja se najčešće i najgrublje vrši jeste diskriminacija na osnovu starosnog doba. Ova vrsta diskriminacije je veoma rasprostranjena u Republici Srbiji, a nijednim drugim aktom se do sada nije izričito i sveobuhvatno sankcionisala.
Starija lica se ne prihvataju. Prema njima postoje ukorenjene predrasude i kao društvena pojava se lako i brzo šire. Prodire u sve sfere društvene stvarnosti i veoma je zastupljena kod nas.
U Republici Srbiji je sve više starih lica. Prema njima se vrši kontinuirana, neskrivena i skrivena diskriminacija u slučajevima uključivanja starijih lica u radno aktivne procese zapošljavanja, i pored toga što ista poseduju ogromna i dragocena iskustva.
Ekonomski položaj starih lica je veoma loš, kako u kategoriji radno-aktivnih, a i u kategorijama koji su okončali svoj radni vek. Imajući u vidu da ova kategorija nije zaštićena na odgovarajući i sveobuhvatni način, potrebno je specijalnim zakonom utvrditi vrste, slučajeve, oblike diskriminacije, predvideti poseban organ, postupak i odgovornost radi zaštite od vršenja diskriminacije u budućem razvoju ujednačenog sistema zabrane ove vrste diskriminacije. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije podnosim amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu u ime poslaničke grupe Napred, Srbijo.
Amandman koji treba da se briše u članu 5, razdeo 3, Glava 3, tačka 7, funkcija 110. Kao posebna služba Vlade Kancelarije za saradnju sa medijima osnovana je Uredbom Vlade 2005. godine. Do 2005. godine...
(Predsednik: Gospodine Saviću, molim vas, nemojte ometati govornika lupanjem.)
... poslovi iz nadležnosti Kancelarije obavljali su se u okviru Generalnog sekretarijata Vlade Republike Srbije. Na taj način i troškovi za rad iz nadležnosti navedene kancelarije bili su manji. Aktom odvajanja znatno su uvećani troškovi poslovanja. Ovaj amandman je predložen u cilju smanjenja troškova državne administracije. Naime...
(Predsednik: Gospodine Stojanoviću, nemojte ometati govornika.)
... smatram da ne treba odobriti predloženo uvećane troškove za rad Kancelarije u iznosu od oko tri miliona dinara, jer se isti poslovi mogu uspešno obaviti u okviru do sada utvrđenih troškova poslovanja za 2008. godinu.
Izričito sam protiv predviđenih dodatnih troškova, posebno imajući u vidu da se eventualne teškoće odnosno nedostatak sredstava za obavljanje poslova iz nadležnosti Kancelarije za saradnju sa medijima mogu prevazići na taj način što bi se Generalni sekretarijat Vlade Republike Srbije uključio u poslove i iste obavio koristeći svoja budžetska sredstva i stručne usluge.
Inače, Kancelarija je procenila, razmatrajući izvršenje rashoda u periodu januar-avgust 2008. godine, da je moguće uštedeti troškove smanjujući obim putovanja. O kakvim putovanjima je reč? Vlada treba da radi svoj posao, a ne da se bavi marketingom i reklamiranjem. Moje je mišljenje da se takođe mogu uštedeti troškovi poslovanja na predloženi način.
Napominjem da bi u predstojećem periodu u okviru rada Vlade Republike Srbije, a u cilju smanjenja troškova državne administracije, trebalo u odgovarajućoj proceduri ukinuti ovu službu jer su ti poslovi do osnivanja ove kancelarije obavljani u okviru Generalnog sekretarijata Vlade, što je kao rezultat imalo mnogo manje troškova u poslovanju.
Na kraju, zahvaljujem se kolegama koji su lupali što su me bodrili i pružali podršku.
(Sve vreme govora narodnog poslanika Ljiljane Miladinović poslanici SRS-a lupali su o klupe.)