MILOVAN DRECUN

Srpska napredna stranka

Rođen je 4.10. 1957. godine u Vranju. Živi u Beogradu.

Osnovnu školu je završio u Surdulici, a gimnaziju u Vladičinom Hanu. 1981. godine diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na smeru međunarodni odnosi.

Počeo je da radi kao spoljno-politički urednik u listu “Narodna armija”, glasilu tadašnje JNA, koji je nakon raspada SFR Jugoslavije 1992. preimenovan u “Vojska”. U Radio-televiziju Srbije (RTS) prešao je 1993. i, kao vojno-politički komentator, uglavnom pratio zbivanja na Kosovu. U vreme bombardovanja NATO-a 1999. bio je izveštač RTS sa Kosova.
Odlikovan je Oredenom za hrabrost.

Napisao je nekoliko knjiga o sukobima na Kosovu i Metohiji i međunarodnim odnosima.

Bio je član Socijalističke partije Srbije (SPS), u koju se učlanio 1996. godine. Početkom 2000. osniva partiju “Preporod Srbije” čiji je bio predsednik i kandidat na predsedničkim izborima 2004. godine. U SNS se učlanio 2011. godine.

Nakon parlamentarnih izbora 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a mandat mu je potvrđen i nakon izbora 2014. kada je bio predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju, kao i šef Delegacije Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016.godine, ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Oženjen je i ima dvoje dece, ćerku i sina..
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:29

Osnovne informacije

  • Srpska napredna stranka
  • Beograd
  • Vranje
  • 04.10.1957.
  • ekonomista

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 01.10.2019.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, SNS podržava izbor koleginice Milene Turk za člana Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja po zdravlje građana Srbije, kao i uticaja na životnu sredinu.

Uvereni smo da će marljivo, vredno i posvećeno raditi u toj Komisiji, a posao Komisije je od izuzetnog značaja, jer bombardovanje savremenim ubojnim sredstvima, uz velike ljudske žrtve i velika razaranja zemlje, nanelo je ogromnu, nepopravljivu i neprocenjivu štetu ekološkom sistemu Srbije, odnosno tadašnje SRJ.

Štetne posledice bombardovanja su dugoročne, a posledice po zdravlje ne samo sadašnje generacije građana Srbije, nego i po generacije potomaka, nesagledive. Cela zemlja je za vreme agresije bila poligon NATO-a za ispitivanje efikasnosti najsavremenije elektronske tehnike i novog oružja.

Tokom agresije NATO-a, NATO je vodio posredan hemijsko biološki rat protiv građana SRJ i njihove životne sredine. U eksplozivima i raketnim gorivima, tokom bombardovanja, korišćena su hemijska jedinjenja koja svojim sagorevanjem u toku eksplozije oslobađaju velike količine veoma otrovnih i kancerogenih jedinjenja ili hemijske radikale.

Osiromašenim uranijumom gađano je ukupno 112 lokacija na području tadašnje SRJ. Većina je bačena na teritoriju KiM. Bačeno je oko 15 tona osiromašenog uranijuma, koji je nus proizvod uranijuma 235, koji se inače koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama. Ali, u posledice ovakvog bombardovanja, ne ubrajaju se samo tone osiromašenog uranijuma, već i tone štetnih i kancerogenih, hemijskih materija rasutih i sagorelih zbog posledica bombardovanja. Upotreba ove municije na civile je zabranjena Rezolucijom Podkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije za ljudska prava iz 1996. i 1997. godine. Detonacijom različitih projektila koji sadrže konvencionalne eksplozive, u atmosferu je izbacivana velika količina gasova, od kojih nastaju kisele kiše. Oslobođeni gasovi su otrovni, a kada se kombinuju sa produktima sagorevanja određenih hemijskih jedinjenja, daju efekte pravog hemijskog rata.

Bombardovanjem ciljanih meta, industrijskih postrojenja i skladišta, hemijskih sirovina, kao i paljenje naftnih rezervoara i naftnih postrojenja posredno se izazivaju efekti sa posledicama kao da se koriste bojni otrovi. Usred eksplozije i požara, u vazduh zemljišne vodotokove su dospele ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija. Takvim bombardovanjem se izazva ekološka katastrofa, ugrožavanje područja sa izvorima nezagađene vode i hrane. Gađanje fabrika hemijske industrije, kao što su "Petrohemija", "Azotara" i Rafinerija nafte u Pančevu i Novom Sadu, "Prva Iskra" u Bariču, rezervoari nafte na više lokacija i drugi objekti koji se inače nalaze na obalama reka Save i Dunava, osim zagađenja atmosfere i zemljišta, izazvalo je i zagađenje vodotokova. Pančevo je tokom agresije nekoliko puta bilo izloženo efektima pravog hemijskog rata.

Dakle, stratezi NATO-a su planski namerno zagadili vazduh, vodu i zemlju u Srbiji i time opasno ugrozili zdravlje njenih građana. U mnogim delovima Srbije, koji su bili i najčešće na udaru NATO avijacije, broj obolelih od raka, na primer, pet godina posle agresije 200% veći od uobičajenog proseka pre bombardovanja.

Čak je i američki Kongres formirao Komisiju koja je ispitivala stepen zagađenosti životne sredine Srbije nakon agresije NATO-a. U izveštaju koji je Komisija podnela, zapisano je da je stepen zagađenosti izuzetno visok, a da su najzagađeniji gradovi Pančevo, Kragujevac, Novi Sad.

Komisija je u izveštaju navela da su tražene dodatne informacije od američkog Ministarstva odbrane o bombardovanju, ali naravno nisu dobijene. Da je NATO počinio zločine namerno i planski, svedoči izjava američkog generala Majkla Šorta čiji je sin inače bio pogođen u avionu A-10 iznad Kosmeta, glavnokomandujućeg vazduhoplovnim operacijama nad SRJ. On kaže, citiram: "Ne može se dobiti rad ako ne uništimo mogućnosti normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh". Rečeno-učinjeno.

Ali, tadašnji generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson, je nakon završetka agresije rekao da nema naučnih dokaza da osiromašeni uranijum izaziva zdravstvene probleme. Međutim, istina je drugačija. U SAD i u NATO zemljama, dobro znaju koliko je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom opasna po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Bivši major, Dag Rok, odgovoran za radiološku zaštitu Vojske SAD, profesor fizike i bivši direktor programa razvoja projektila sa osiromašenim uranijumom, još 1994. godine je objavio dokumenta kojima se potvrđuje da su vlasti SAD bile svesne genocidnih posledica primenom osiromašenog uranijuma još 1943. godine.

Vojni propisi SAD-a u oblasti zaštite od zračenja traže od svakog vojnika da prilikom treninga obuče zaštitno odelo i nosi zaštitnu masku prilikom svake aktivnosti na 20 do 50 metara od objekta pogođenog municijom sa osiromašenim uranijumom. Zašto, ako nema štetnih posledica? Radiološko oružje i po drugim američkim izvorima i saznanjima izaziva trajne posledice po stanovništvo i nakon prestanka ratnih dejstava. O tome u svojim radovima piše i dr Aleksandra Miler koja je radila u američkim vojnim strukturama.

Sve ovo je, dakle, bilo dobro poznato planerima upotrebe ove vrste oružja tokom zločinačke agresije NATO na našu zemlju 1999. godine. Zato i preduzimaju sada mere za zaštitu svojih jedinica i službenika na Kosovu i Metohiji. Pripadnici multinacionalne brigade „Zapad“, po ulasku KFOR-a na Kosmet novembra 1999. godine dobili su nuklearno-hemijsko-biološki priručnik, pod nazivom – KFOR internacionalne brigade „Zapad“ osiromašeni uranijum, informacije i instrukcije. Pored naziva priručnika, na naslovnoj strani je i mrtvačka glava koja upozorava na radioaktivnu opasnost. Sadržaji nekih delova priručnika upućuju na to sa kakvom će se vrstom opasnosti sretati na terenu pripadnici brigade i kako da postupaju. U delu nazvanom „Zlatna pravila“ stoji: „Držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama sa osiromašenim uranijumom, nosite zaštitnu masku ukoliko radite na udaljenosti do 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođene projektilima ili raketama sa osiromašenim uranijumom. Udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući kancer i deformacije novorođenčadi. Ove posledice mogu da da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije“, piše u uputstvu koje je podeljeno američkim vojnicima.

Kolike su razmere zataškavanja istine, i to međunarodne razmere, pokazuje izveštaj koji su u maju 1999. godine Ujedinjene nacije u celini sakrile od javnosti. To je šokantan izveštaj Senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a, Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije. Ovaj tekst Ujedinjene nacije nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procureli u javnost, zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi. Robert Parsons svedoči o tome kako su se u kancelarijama Ujedinjenih nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenzurisali i frizirali izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu. Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SR Jugoslaviji, u maju 1999. godine, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema Ujedinjenih nacija, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: „Atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskog kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom“. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja – leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi.

U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Prema raspoloživim podacima, piše u izveštaju, snage NATO upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve. Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo, jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer, piše u Kantevom izveštaju, koji je tokom maja 1999. godine upućen generalnom direktoru UNEP-a Klausu Toferu.

Kante dalje navodi: „Prilikom upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid kao, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radion i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i pet mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenosti od više stotina kilometara“. Boraveći u Jugoslaviji maju 1999. godine, dok još traje bombardovanje, Kante je svedok ekološke katastrofe i piše: „Ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj okolini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno-hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštačkog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima“.

Klaus Tofer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji, bez presedana u evropskoj istoriji. Eksperti programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu odmah nakon NATO bombardovanja SR Jugoslavije, obavili su novu misiju za procenu ugroženosti životne sredine usred agresije. Izveštaj pod nazivom „Kosovski konflikt – posledica na životnu sredinu, ljudska naselja“, koji je UNEP publikovao u novembru 1999. godine, više se odnosio na hronologiju bombardovanja i političke ocene nego na ekspertsku ocenu stanja životne sredine. U pomenutom izveštaju ipak je priznata ugroženost životne sredine u četiri tzv. vruće tačke, u Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Boru. Problem korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom se sveo uglavnom na preporuke pripadnicima međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji kako da se ponašaju ukoliko borave u potencijalno ugroženim područjima.

Uznemirenost međunarodne javnosti zbog pojave tzv. „balkanskog sindroma“ tokom 2000. godine primorala je predstavnike UNEP-a da se ponovo pozabave posledicama korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom po životnu sredinu. U novembru 2000. godine eksperti UNEP-a su obavili misiju za procenu ugroženosti životne sredine na 11 lokaliteta na Kosovu i Metohiji. Izveštaj je publikovan u aprilu 2001. godine. U pomenutoj misiji nisu učestvovali jugoslovenski eksperti. Istraživanje je obavljeno na oko 12% lokaliteta, u samim zaključcima je umanjen na ugrožene životne sredine.

Ipak je evidentirano korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom, a u nekim uzorcima pronađen je čak i plutonijum, što unosi dodatnu zabrinutost o stepenu ugroženosti životne sredine u lokalitetima u kojima je korišćena municija. U periodu od 27. oktobra do 5. novembra 2001. godine eksperti UNEP-a i jugoslovenski eksperti obavili su novu misiju za procenu ugroženosti žive sredine na lokalitetima na jugu centralne Srbije i u Crnoj Gori.

Izveštaj je objavljen u aprilu 2002. godine. Izveštaj UNEP-a o osiromašenom uranijumu na jugu Srbije na rtu Arza u Crnoj Gori, koji je objavljen aprila 2002. godine, u osnovi je dosta sličan prethodnom UNEP-ovom izveštaju – Kosovo iz 2001. godine. I u jednom i u drugom izveštaju nedvosmisleno je potvrđeno da municija sa osiromašenim uranijumom jeste korišćena. Rezultati na jugu Srbije i u Crnoj Gori su egzaktniji nego što su uzorci uzimani na ranije identifikovanim lokacijama.

U ovom misiji korišćena je i oprema za uzorkovanje vazduha koja na Kosovu nije korišćena. Zapanjujuća je činjenica da su nakon dve i po godine detektovane radioaktivne čestice, i to u vazduhu. Ovakav nalaz stavlja pod veliku sumnju zaključke izveštaja za Kosovo, ali i zaključke izveštaja na jugu Srbije i u Crnoj Gori. To znači da se radioaktivne čestice još uvek prenose na velike daljine putem vazduha, ugrožavajući životnu sredinu i zdravlje stanovništava. Ovakav nalaz je argument više da se dekontaminacija, koja je još uvek moguća, u velikoj meri obavi što pre.

Na kraju, zavera međunarodnih razmera čiji je cilj da se sakrije istina o posledicama po životnu sredinu i zdravlje ljudi od zločinačkog bombardovanja NATO pakta i upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom se nastavlja. Zato rad Komisije ima posebnu težinu i dugoročni značaj. Komisija mora da otkrije istinu. Hvala.

Dvadeset druga posebna sednica , 28.05.2019.

Poštovana predsednice, predsedniče Republike, predsednice Vlade, ministri, kolege narodni poslanici, pažljivo sam slušao i juče i danas šta je sve rečeno u ovom domu, pa neću da ponavljam stvari.

Mi smo juče odavde poslali jednu veoma snažnu, uverljivu poruku i Albancima i međunarodnoj zajednici i našem celokupnom srpskom narodu da želimo kosmetski problem da rešavamo na miran način, da želimo nastavak razgovora i da želimo istorijsko pomirenje između Srba i Albanaca.

Danas smo brutalnom, nasilnom policijsko-obaveštajnom akcijom dobili odgovor Prištine. Oni neće mirno rešenje problema, oni neće pomirenje, oni neće nastavak razgovora, oni žele da dovrše užasno etničko čišćenje koje sprovode već dugo na prostoru KiM, i pri tome su danas na severu Kosova pripadnici Kosovsko obaveštajne agencije širili iste one laži koje plasiraju pojedinci iz dela političkog spektra u centralnoj Srbiji. Tako su agenti Kosovsko obaveštajne agencije srpskom narodu govorili danas da se radi o izdaji, o izdaji iz Beograda, da treba svi da se povuku i krenu ka Srbiji u zbegove, da se deca izvlače iz škole i da se šalju u Srbiju. I, ubuduće nas čekaju takve propagandne obaveštajne aktivnosti Albanaca.

Upravo današnji događaj na najbolji način pokazuje da je kosovsko-metohijsko pitanje najvažniji geopolitički izazov, strateško pitanje za budućnost srpskog naroda. Od toga kako ćemo rešiti to pitanje zavisi put kojim će celokupan srpski narod i država Srbija ići u 21. veku.

Imajući u vidu da je međunarodni činilac duboko involviran u događaje na KiM, ne može se rešiti kosmetski problem bez međunarodne zajednice i onog njenog najisturenijeg dela koji se ogleda u zapadnim zemljama koje stoje iza jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Taj međunarodni aspekt, pored onog unutrašnjeg, moramo veoma dobro da razmotrimo. Moramo da znamo šta se dešava u svetu da bismo doneli odgovarajuću odluku na koji način možemo da zaštitimo najbolje naše interese u rešavanju kosmetskog problema. Da li smo to svih ovih godina činili? Izgleda ne. Ali, sada je krajnje vreme, jer posle ovoga neće biti mogućnosti za ispravljanje grešaka. Nerazumevanje onoga što se dešava u svetu može da nas odvede na teren ne racionalnog političkog ponašanja, već reagovanja srcem, ali to nam neće zaštiti interese.

Trenutno, na međunarodnom planu se odvija žestok geopolitički sukob između SAD, NATO-a s jedne strane i Ruske Federacije s druge strane. Hteli mi to ili ne, mi smo direktno uvučeni u taj geopolitički sukob. Kosmetsko pitanje se takođe prelama preko tih odnosa velikih sila. Mi se nalazimo na prostoru koji je pod dominantnim uticajem evro-atlantskih saveznika, i to je činjenica. Nama se to ne sviđa, ali jeste. Njihov kapacitet da dalje urušavaju interese celokupnog Srpskog naroda i države Srbije je ogroman, toliko snažan da ne smemo da dozvolimo situaciju da nam se ponovi kao što je bilo 1999. godine. Ne mora u vojnom delu, u bilo kom drugom delu.

NATO je stvorio novu vrstu gvozdene zavese na zapadnim ruskim granicama, privukao stotine hiljada vojnika, hiljade aviona, brodova, tenkova, oklopnih vozila. To pokazuje da će taj geopolitički sukob biti dugoročan i da ne možemo očekivati nikakve značajnije promene na međunarodnom planu koje bi nam rešile kosmetski problem. Da samo sačekamo, da zamrznemo, kako neki kažu, ovaj sukob, desiće se nešto u svetu i onda će nam biti problem rešen. To nisu realna očekivanja. Mi ne možemo da očekujemo od naših saveznika, poput Ruske Federacije, ono što oni realno ne mogu da ispune.

Ruska Federacija može, pruža nam i pružaće nam punu podršku UN da sprečimo sticanje punog kapaciteta samoproglašene države Kosovo, ali ni oni ako su stalna članica članica Saveta bezbednosti nisu mogli da ponište praktične korake Prištine, recimo na stvaranju takozvane vojske Kosova. Dakle, i domen pružanja pomoći od strane nama prijateljskih zemalja je ograničen. Najveći uticaj na događaj na Kosovu i Metohiji upravo imaju zapadne zemlje sa kojima manje-više imamo odnose koji su tek u fazi stabilizacije. Zato je bitno da naše aktivnosti budu i te kako usmerene ka SAD, ka NATO-u, ka EU, ka Nemačkoj i drugim zemljama. Jesu to zemlje koje stoje iza samoproglašene nezavisnosti Kosova, ali to su zemlje preko kojih jedino možemo da stvorimo manevarski prostor uz podršku prijateljskih zemalja, da možemo da umanjimo štetu koja predstoji.

Dakle, očekivati da će policentričan međunarodni poredak, koji se stvara i koji predvode Ruska Federacija i Kina, moći da reči kosmetski problem je iluzija. Taj drugi deo sveta može da nam pomogne u političkom jačanju, može da nam pomogne u ekonomskom jačanju, ali ne može da nam reši kosmetski problem. Da li treba i dalje da nastavio sa iluzornim očekivanjima da će se nešto tektonski desiti na međunarodnoj pozornici, da će nam to rešiti problem? Uveren sam da ne treba da radimo.

Kada pogledamo situaciju na unutrašnjem planu, moramo da postavimo pitanje šta rade Albanci, jer oni jesu jedna od strana koja je zainteresovana za rešavanje ovog problema na ovaj ili onaj način. Oni su sproveli i sprovode užasno brutalno etničko čišćenje. To pokazuje njihovu nameru da stvore veliku albansku tvorevinu bez Srba. Albanci nam jednostranim potezima, poput taksi, poput statuta za Trepču, poput ove njihove rezolucije protiv pregovora navodno za razgovore, poput rezolucije o navodnom genocidu, šalju poruku da ne žele da se razgovori nastave. Njihov strateški cilj je ono što govore Edi Rama i Hašim Tači, da proglase ujedinjenje Kosova i Albanije, ali im treba opravdanje, treba im trenutak. Taj trenutak žele da nađu u jednoj nepromišljenoj, eventualnoj reakciji Srbije, da nas isprovociraju, kao što su pokušali danas da odgovornost prebace na našu stranu.

Što se Albanaca tiče, meni je situacija potpuno jasna. Oni neće nastavak razgovora, jer smatraju da bi eventualno postizanje kompromisa za njih značio gubitak, gubitak u odnosu na ono što su imali pre 2012. godine. Mi sada imamo veoma čudnu situaciju. Albanci na KiM neće da žive u Srbiji, Srbija neće ni pod kojim uslovima da prizna samoproglašenu državu Kosovo. Kako razrešiti tu suprotnost? Da li je moguće otvoriti vrata uopšte u ta dva potpuno suprotstavljena stava za razgovore, za postizanje nekog kompromisnog rešenja? Pitanje je, kojim putem da ide Srbija dalje?

Srpski narod ne sme da dozvoli da ga pregazi vreme, da ne bismo fatalno zakasnili za ostatkom sveta. U ovom svetu koji se strahovito brzo menja, strahovito brzo napreduje, mi nemamo prava da generacije koje će doći, uvučemo u nove ratne sukobe.

Naša odgovornost je da rešimo kosmetski problem na jedan miran, održivi način, a ne da generacije koje dolaze ili koje su već tu ponovo oblače uniforme i ponovo idu u ratove. Ja znam šta je rat, video sam ga, videli su ga mnogi od vas. Rat je užasno stradanje. Rat je krv, rat su jauci. Treba sve da učinimo da izbegnemo rat, a Albanci nas uporno guraju u rat. Mi ne smemo ni po koju cenu da zatvorimo vrata za pregovore, uprkos tome što se Albanci toliko trude da nas baš nateraju na takav korak.

Srbija mora da gradi mir, iako za to nemamo partnera u Prištini. Ali je pitanje da li ćemo eventualno rešenje za kosmetsko pitanje, za kosmetski problem postaviti tako da taj pretpostavljeni, očekivani gubitak donese dobitak u narednom periodu celokupnom srpskom narodu ili nas uvede u nove gubitke. Rešavanje kosmetskog problema će se sigurno odraziti, recimo, i na položaj Republike Srpske. U narednom periodu nikako ne smemo dozvoliti da odgovornost za nenastavak razgovora Albanci prebace na nas i zato uporno treba da insistiramo na nastavku procesa normalizacije i postizanje kompromisnog rešenja, a da paralelno jačamo naš narod na Kosovu i Metohiji.

Ukratko bih na samom kraju predložio jedno svoje viđenje okvira za rešavanje kosmetskog problema. Prvo, priznanje samoproglašene države Kosova nije rešenje, to je isključeno. Drugo, pregovori su jedini način da se dođe do rešenja, kompromisnog rešenja. Treće, nema rešenja na osnovu nove realnosti koju Priština pokušava da uvede. To su takse, to je tzv. vojska, nasilje, promene etničke strukture. Četvrto, želimo mirno, dugoročno održivo, kompromisno rešenje za status Kosova i Metohije. Peto, rešenje mora biti policentrično, jer je takva situacija na Kosovu i Metohiji. Srbi žive kompaktno na severu, u Kosovskom Pomoravlju, u drugim sredinama, Albanci žive kompaktno u većem delu južno od Ibra i zato to rešenje mora da bude policentrično.

Rešenje nije u ujedinjenju Kosova i Albanije. Dakle, rešenje mora da podrazumeva čvrst mehanizam zaštite od stvaranja velike Albanije. Neophodno je da rešenje omogući istorijsko pomirenje Srba i Albanaca i da otvori vrata ka evropskim integracijama regiona.

Na kraju, dozvolite da iznesem jedan lični stav. Srpski narod mora na početku 21. veka da redefiniše svoju nacionalnu strategiju. Da li ćemo našu nacionalnu strategiju zasnivati na liniji Beograd–Priština, kad kažem Priština mislim na nerešavanje kosmetskog problema, ili ćemo u narednom periodu forsirati liniju Beograd–Banjaluka. Mislim da u tome ipak treba da smognemo dovoljno hrabrosti, da razmišljamo, da otvoreno iznesemo svoje stavove i da svi znaju šta od nas mogu da očekuju.

(Narodni poslanici SRS dobacuju.)

Osnovna kultura komunikacije među poslanicima nalaže da nema dobacivanja, ali znate šta, oni koji dobacuju i koji drže junačke govore u Beogradu za odbranu Kosova, razlika između mene i njih je što sam ja od svoje države 1999. godine odlikovan ordenom za hrabrost, zato što sam bio tamo gde njih nigde nije bilo. Hvala vam.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 22.05.2018.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, kolege poslanici, pre izvesnog vremena sam bio u društvu pripadnika bataljona vojne policije, jedinice koja je prošla sva ratišta, od Slovenije, preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a 1999. godina, aprila meseca sam ih našao u Batuši, kada su krenuli da pomognu našim graničarima na području karaule Košare. Neverovatno hrabri ljudi. Mnogi su izginuli. Sloba zastavnik, koji je bio sa njima odlazi u penziju ovih dana i nema rešeno stambeno pitanje, jer odgovornost države Srbije za to što on nema ostvareno osnovno ljudsko pravo, pravo na dom. Garantovano Evropskom poveljom o ljudskim pravima. Jeste. Zato ću podržati ovaj zakon. On mora da omogući ljudima koji su krvarili za Srbiju, da mogu da ostvare pravo na dom. To je naša dužnost da im omogućimo sve to.

Podnetim amandmanom želim da ukažem da se ovim zakonom podižu ukupni odbrambeni kapaciteti zemlje. Kako se podižu? Prvo se donose normativna akta, zatim strategija nacionalne bezbednosti usklađuje sa realnošću, doktrinalna dokumenta. Na osnovu toga se formira struktura vojne organizacije, prilagođava savremenim bezbednosnim izazovima, vrši se modernizacija opremanja raznim sredstvima naoružanja. Ali, ono što je najvažnije u svakoj vojnoj organizaciji i u svakoj drugoj instituciji jesu ljudski resursi. Moramo da imamo motivisane pripadnike oružanih snaga, pripadnike koji mogu da dugoročno planiraju svoj život, da mogu da planiraju porodicu, a ne da budu u neizvesnosti. Ako imaju mogućnosti da reše stambeno pitanje, oni će biti motivisani, biće zadovoljniji, imaće porodicu.

NJihova motivisanost će uticati na povećanje broja onih koji se interesuju za vojno školstvo, za vojne škole da bismo imali što veći broj, što kvalitetnijih kandidata za upis u vojne škole. NJihova motivisanost će uticati na rad u trupi, što je najvažnije i naravno za nedaj Bože, uvek će biti spremni da svoje živote daju za Srbiju.

Zato smatram da je ovaj zakon izuzetno važan za sve pripadnike snaga bezbednosti i oružanih snaga i Ministarstva unutrašnjih poslova, svih naših jedinica, posebno za one ljude koji su krvarili, ginuli, izranjavani za ovu Srbiju.

Srećan sam što će ovaj zakon biti usvoje. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 07.04.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Predsednik odbora Narodna skupština Republike Srbije (Predsednik odbora za Kosovo) Republika mesečno 7000.00 RSD 20.09.2012 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 110000.00 RSD 03.06.2016 -