IRENA ALEKSIĆ

Srpska napredna stranka

Rođena je 16. marta 1978. godine.

Po zanimanju je profesorka engleskog jezika.

Poslanički mandat potvrđen joj je 19.09.2012. godine, a na mestu narodne poslanice ostala je sve do 03. juna 2016. godine.

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Peto vanredno zasedanje, 17.02.2016.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, mnogo toga zaista rečeno je danas o predlozima zakona o kojima diskutujemo. Ja ću se vrlo kratko osvrnuti kada je životna sredina u pitanju, ne na zakone, nego na sam značaj životne sredine o kojoj je zaista bilo mnogo reči.
Još jednom samo da napomenem da se ne radi o nekoj statičnoj oblasti, da se radi o oblasti koja je veoma živa, koja je veoma dinamična, na kojoj stalno treba raditi, koju stalno treba unapređivati, ne samo zbog usklađivanja naših propisa sa propisima i sa zakonodavstvom EU. Naravno i zbog toga pošto znamo koje je strateško opredeljenje naše Vlade.
Ali, mnogo više od toga zaista je nešto što je životna sredina što ostavljamo našim pokoljenjima, o ljudima koji nisu odgovorni za to u kakvu će životnu sredinu da naslede u kojoj će da žive, da rađaju opet neku svoju decu, tako da smo mi odgovorni upravo za to.
Ono o čemu smo pričali, naravno, donošenje zakona, ono što je još bitnije pravilno sprovođenje tih istih zakona. Ali, napomenula bih nije sve samo ni u zakonima. Zaista moramo raditi na tome, nisu to samo reči, da sami promenimo svoj odnos prema našoj životnoj sredini.
Mnogi od nas veruju da neće neki naš sitni postupak da utiče na to kakva će životna sredina da bude. Međutim, onog trenutka kada svako od nas promeni neko svoje razmišljanje, svoj doživljaj, svoj stav prema životnoj sredini, zaista to je trenutak kada dolazi do nekih velikih i krupnih promena od toga da li ćemo baciti taj papirić na ulicu, što nam se u datom trenutku čini totalno nebitnim do toga da li ćemo očistiti ispred svoje kuće.
Znači, od toga nečega što zavisi samo od nas, e to su stvari na kojima treba da radimo. Znači, to stvarno pokazuje naš odnos da smo kao društvo sazreli, da smo kao pojedinci sazreli i da konačno razmišljamo malo i unapred, a ne samo u tom datom trenutku šta radimo.
Ne mogu a da se ne osvrnem, ono što su moje cenjene kolege već pomenule, a to je opet obrazovanje. Jedini način da promenimo svoju svest, svoje doživljavanje stvarnosti životne sredine, jeste da tu istu životnu sredinu odnosno sve ono što ona sa sobom nosi i znači, ubacimo u proces obrazovanja. Znači, da decu od malena učimo šta je to, kako se prema njoj treba odnositi. Da to nije prosto nešto što je nama Bogom dano da možemo da koristimo kako hoćemo, koliko hoćemo.
Da je priroda jednako moćna sila koja može isto tako da uzvrati na naše delovanje, a isto tako bogami i na naše nedelovanje, tako da stvarno vredi ubaciti pitanje životne sredine, odnosno zaštite životne sredine u naš sistem obrazovanja. To je verujem jedini pravi način da stvarno sistemski nešto promenimo, prvo u našem odnosu prema životnoj sredini, a onda naravno sve dalje kako ide i zakoni i primenjivanje istih.
Kada je stočarstvo u pitanju, nešto što je jako važno, čini mi se kao da godinama, rekla bih, rađeno na tome da naše stočarstvo bude u ovakvom stanju u kakvom se nalazi danas, a bojim se da nije ni malo dobro. Znači, što činjenjem, što ne činjenjem. Isto tako potpuno je apsurdno očekivati da se stvari u stočarstvu kao i u poljoprivredi sveobuhvatno promene preko noći, tako da smatram da optužbe nekih mojih kolega da je maltene neko mogao da promeni čarobnim štapićem, naravno, da ne može. Naravno, da sve može da se radi brže i bolje i efikasnije nego što je rađeno, ali zaista mora se priznati da je mnogo toga urađeno, kako na zaštiti životne sredine, isto tako kada je poljoprivreda u pitanju. Mnogo toga jeste urađeno i mnogo toga se radi da se to unapredi.
Verujem da se stvari menjaju sitnim koracima, od nečega mora da se počne, i stvarno verujem da su ove predložene izmene i dopune Zakona o stočarstvu jedan dobar početak i zaista verujem da će se stvari u stočarstvu promeniti i pokrenuti na bolje ovim Predlogom zakona.
Kako je stočarstvo sada, svi jako dobro znamo, kao što sam već rekla, uglavnom na našim selima nažalost žive stari ljudi, to su stara domaćinstva, obrađuju zemlju i gaje domaće životinje onako kako su navikli, tradicionalno. Nisu ni upućeni u to na koji način mogu da iskoriste, recimo, predpristupne fondove EU. Jednostavno, niti su u godinama, niti su u snazi, kada nešto mogu da menjaju, niti imaju volju iskreno rečeno, da tada, u tim godinama nešto menjaju. Šta je ono što mi moramo da uradimo? Pa, moramo da vratimo mlade ljude na selo. Ono što je moj poštovani kolega Marijan Rističević istakao, naravno da nisam ni približno stručna, ni upućena u tu oblast kao što je on, ali ono što u razgovoru sa građanima primećujem jeste da bi se mnogi građani vratili na selo, otpočeli bi neki svoj mali posao u oblasti stočarstva baš, ali ono što ih sprečava, što ih zbuni, što ih na samom startu blokira, pa se praktično uplaše i kažu – ne, nisam ja dorastao tome, jeste upravo neka pravna nesigurnost, nedorečenost koja postoji u važećem zakonu. Znači, da nisu sigurni, da ne smeju da se upuste u tako nešto.
Verujem da će se zaista ovim izmenama i dopunama ohrabriti ljudi, zaista izmene i dopune smatram da su kvalitetne i dobre, da će se ohrabriti ljudi da se vrate na selo, da otpočnu neki svoj posao u oblasti stočarstva. Ono što se menja jeste, na primer neki od postojećih nejasnoća u važećem zakonu – veštačko osemenjavanje. Sada su veoma precizno, veoma jasno definisani, znači, način kao i uslovi na koji se vrši veštačko osemenjavanje, na koje mogu da se koriste domaće životinje u tu svrhu, nešto što je, kažem, u postojećem zakonu nejasno, eto, nešto što se menja.
Zatim, postojeće predložene izmene i dopune rade na očuvanju autohtonih rasa, što je svakako za svaku pohvalu. Zatim, reguliše pitanje gajenja divljači, što je jako bitno, zatim proizvodnja u akva kulturi isto se reguliše, to je samo jedna od stvari.
Opet, kada je ribarstvo u pitanju veoma detaljno je precizirano koja je to papirologija potrebna, što je do sada zbunjivalo ljude, koja papirologija je potrebna koju morate imati kada su proizvodi ribarstva u pitanju. Na taj način se bukvalno omogućava našim proizvođačima da mogu da učestvuju na međunarodnom tržištu i da se ponašaju u skladu sa nekim međunarodnim standardima.
Ono sa čime smo se svi mi složili je da treba u našoj državi pokrenuti proizvodnju. To je nešto na čemu urgentno treba raditi i ne samo da ponudimo ono što je najbitnije, kao do sada da ponudimo kvalitetnu sirovinu na tržištu, nego da na tržištu budemo u mogućnosti da plasiramo jedan dobar, kvalitetan proizvod i na taj način najbolje povećamo svoj izvoz. To je cilj. Kako to uraditi? Prvo, omogućiti ljudima, ohrabriti ih zakonom i pomoći da se upuste u to, znači da krenu u proizvodnju. Drugo, naravno, uskladiti naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU, da standardi i procedura budu ispoštovani tako da kada plasiraju proizvode nemaju nikakvih problema bar te pravne prirode.
Ono na čemu treba potencirati jeste da se zaista radi na poboljšanju kvaliteta. Prema nam je Bog zaista bio blagonaklon kada je kvalitet u pitanju i kada je sirovina koju imamo da ponudimo u pitanju i naravno od kvalitetne sirovine može da se napravi jako kvalitetan proizvod, tako da smo tu zaista blagosloveni. Sada, da li ćemo to da iskoristimo u budućnosti onako treba i kako valja, to je već na nama. Verujem da hoćemo i verujem da će ovaj zakon upravo u tome i pomoći, što je najbitnije od svega.
Kada je kvalitet u pitanju, požuriću da bih ostavila i svojim kolegama vremena da pričaju, ono što bih pohvalila jeste da će upravo zahvaljujući ovim izmenama i dopunama resorno ministarstvo imati mnogo preciznije informacije kada je kvalitet domaćih životinja u pitanju, što je ključno. Zašto? Da bi tako mogli da planiraju svoju politiku kada je stočarstvo u pitanju, a naravno da bez valjano planiranog nečega ne može da ispadne ništa dobro, odnosno bez dobrog plana na duže staze ne može biti nekog pravog boljitka. Upravo to na duže staze jeste jedna osobina i način rada naše Vlade i upravo su takvi ovi zakoni.
Smatram da su i zakoni koji se tiču životne sredine i stočarstva dobri, da su zakoni kvalitetni, da će pomoći i da će unaprediti oblasti na koje se odnose, tako da će u danu za glasanje dobiti moju podršku. Hvala.

Četvrto vanredno zasedanje, 09.02.2016.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pre svega, na početku svog izlaganja želela bih da istaknem da osnovni cilj zakona o kome danas diskutujemo jeste upravo unapređenje položaja osoba sa invaliditetom.
Kao što je veliki broj mojih kolega istakao, nije ovo prvi zakon o kojem se diskutovalo u ovoj Skupštini koji ima isti takav cilj, a to je da se unapredi položaj osoba sa invaliditetom. Nedavno smo u ovom domu usvojili dva slična zakona – Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča i Zakon o upotrebi znakovnog jezika. Mislim da to, samo po sebi, dovoljno govori o određenim optužbama koje smo čuli danas na račun Ministarstva, da li se radi dovoljno brzo, da li se radi dovoljno predano. Smatram da to govori o relativno kratkom vremenskom periodu, da su usvojena tri zakona, da dovoljno govori o tome da se u resornom ministarstvu ne štedi ni energija ni trud da se zaista kvalitativno poboljša život osobama sa invaliditetom.
Konkretno kada je u pitanju Predlog zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, ovaj zakon omogućiće osobama koje zbog specifičnosti svog invaliditeta nisu u mogućnosti da daju svojeručan potpis. Oni će to ubuduće, zahvaljujući ovom zakonu, moći da učine uz pomoć pečata na kome se nalazi ili ugravirano je njihovo ime ili uz pomoć pečata na kome se nalaze njihovi lični podaci.
Do sada su zaista osobe koje su imale takvu vrstu invaliditeta bile, da tako kažemo, u zaista nezavidnom položaju zato što se, kad god je trebalo napraviti svojeručan potpis, od njih tražilo da ili ostave otisak prsta, što je, slažemo se svi danas oko toga, samo po sebi dovoljno ponižavajuće, ne radi se o osobama koje su nepismene da bi prolazile kroz takav jedan tretman i kroz takvu jednu proceduru, ili su bile primorane da naprave punomoćje sa drugom osobom koja bi potpisala u njihovo ime, što je opet, samo po sebi, jedna određena procedura i opet jedno, ja bih rekla, nepotrebno komplikovanje.
Zaista, upotreba pečata, ono što je najbitnije, sprečiće diskriminaciju, ali olakšaće jedan svakodnevni život osobama sa invaliditetom. Jednostavno, sve će ići mnogo brže, mnogo jednostavnije, sve će im biti pristupačnije, što je jako bitno. Ono na šta smo mi svi osuđeni svakodnevno, znači, to je banka, pošta, različite institucije, svakodnevnica je zamarajuća dovoljno za sve nas i nema potrebe zaista da za naše sugrađane sa invaliditetom ta svakodnevnica bude teža i napornija, tako da ovaj zakon upravo radi na tome da ta njihova svakodnevica bude ista kao sa licima koja nemaju invaliditet.
Naravno da se postavilo pitanje da li postoji mogućnost zloupotrebe eventualne pečata. Naravno da ne postoji mogućnost ni najmanja zloupotrebe pečata, zato što se uz upotrebu pečata isto tako traži i lična karta ili neki drugi dokument koji će potvrditi identitet osobe koja nosi pečat, a samim tim i vidljivo je ko je osoba sa invaliditetom, tako da zaista ne postoji nikakva mogućnost eventualne zloupotrebe.
Ono što mislim da je jako dobro jeste da postoje novčane kazne u visini od 5.000 do 50.000 i u visini od 10.000 do 100.000 dinara. Smatram, kada su ovakvi zakoni u pitanju, da je zaista dobro da postoje novčane kazne jer ništa bolje ne podseća građane da treba poštovati zakon i ukoliko ga ne poštuju, ukoliko odluče da se ogluše o isti, da ignorišu isti, da i te kako mogu da plate. Tako da je to zaista najbolji motiv da se zakon poštuje onako kako treba.
Na samom kraju želela bih da istaknem ono što je poenta i u šta zaista duboko verujem, a veruju i svi ostali narodni poslanici kako pozicije, vladajuće strukture, jeste da država zaista treba da učini sve što je u njenoj moći, a to pre sve zakonom i vođenjem računa da li se zakoni sprovode efikasno na najbolje mogući način, a to je da treba zaista zaštititi lica sa bilo kakvim oblikom invaliditeta.
Ono o čemu se uglavnom priča, kada je diskriminacija u pitanju, uglavnom se priča o aktivnoj diskriminaciji, međutim, na šta bih ja skrenula, na samom kraju svog izlaganja, pažnju, to je možda još opasniji vid diskriminacije, a to je ona pasivna diskriminacija. Znate, ne morate uvek nekoga aktivno da povredite da biste mu naneli zlo. Ponekad je mnogo gore, mnogo opasnije, da kažem, mnogo podmuklije ne činjenje ili zaobilaženje sa kojima se, sigurna sam, da se lica sa invaliditetom često suočavaju. To je da budu redovno zaobiđena kada je neko napredovanje u karijeri, a koje su oni i te kako zaslužili ili da budu zaobiđeni pri nalaženju posla iako država, resorno ministarstvo radi sve u najboljoj svojoj moći tako što daje podsticaje da se zapošljavaju. Redovno ti ljudi ne činjenjem, zaobilaženjem, a to je ta tzv. pasivna diskriminacija koja dovodi prosto do toga da se lica sa invaliditetom obeshrabre, da se povuku.
Šta dolazi tada? Dolazi do klasične socijalne isključenosti. To je ono zaista protiv čega aktivno treba da se borimo i protiv čega aktivno moramo da se borimo. Tu bih zaista pohvalila resorno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, da zaista ne stoje nikakve optužbe, da je nešto moglo brže, bolje. Naravno, da uvek može bolje, ali i da i te kako ovo ministarstvo pokazalo je i entuzijazam i jedan konstruktivan i kreativan stav i zaista jednu veliku aktivnost kada je prevazilaženje tih i sličnih problema u pitanju. Tako da će ovakvi humani i slični zakoni zaista uvek naići na našu podršku. Hvala vam.

Prvo vanredno zasedanje, 19.01.2016.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, konkretno Predlog zakona o oglašavanju, koji je između ostalog danas na dnevnom redu, izuzetno je bitan, naročito ako uzmemo u obzir u kom vremenu živimo, odnosno da smo sa svake strane praktično okruženi različitim vidovima oglašavanja.
Postojeći zakon koji reguliše ovu oblast donet je 2005. godine, a naravno da se mnogo toga promenilo u poslednjih deset godina, mogućnosti za oglašavanje u postale mnogo veće, tako da je samim tim potrebno unaprediti mere zaštite, jer samim tim što su mogućnosti za oglašavanje postale veće isto tako postale su veće i mogućnosti za zloupotrebe, a znamo da su brojne mogućnosti za zloupotrebu barem kada je oglašavanje u pitanju.
Kada pominjemo zloupotrebu ne možemo da se ne osvrnemo na različite vrste zloupotreba kada je internet oglašavanje u pitanju. Gotovo da nema osobe koja na ovaj ili onaj način, bilo da putem interneta ili neki drugi vid oglašavanja, nije bila obmanuta, da nije bila prevarena ili da barem nije bila dovedena u iskušenje, što znači da ovu oblast zaista veoma precizno i veoma detaljno valja učiniti, što ovaj Predlog zakona upravo i čini.
Kada je naravno u pitanju zloupotreba samo jedan kratak osvrt na to, naravno da postoje uvek grupacije koje su osetljivije, bilo da su u pitanju maloletnici, bilo da su u pitanju osobe koje su zbog nekog problema, bolesti ranjivije i kao takve podložne različitim vidovima manipulacije, različitim vidovima sugestije, a naravno da dokle god bude ljudi, a njih će nažalost uvek biti, koji su spremni da itekako zarade na tuđoj nesreći, tako da itekako država treba da se pobrine za to da njeni građani budu na adekvatan način zaštićeni, naročito kada je oglašavanje u pitanju.
Isto tako država treba da se pobrine, što ovim zakonom i čini, da zaštiti i samu sebe od različitih vidova sive ekonomije kada je oglašavanje u pitanju.
Upravo sve to ovim zakonom se čini, zakon je vrlo precizan, vrlo jasno definisan, definiše se tačno šta je to dozvoljeno, šta nije dozvoljeno u procesu oglašavanja, tačno i precizno definisano šta se sve smatra oglašavanjem a šta ne. Isto tako, kada je internet oglašavanje u pitanju, vrlo precizno definisano je šta se to podrazumeva pod internet oglašavanjem, definisano je koji su to kriterijumi koji se jednostavno moraju poštovati i na taj način adekvatnom primenom zaista ćemo doći do jedne situacije kada će stvarno postojati fer korektni uslovi za jednu pravu borbu, za pravo oglašavanje i to za sve one koji su učesnici u proces oglašavanja.
Kako sa jedne strane za oglašivače, kojima će se sada omogućiti jedna fer korektna borba, jedna fer konkurencija, isto tako za potrošače koji će biti praktično od strane svoje države adekvatnom primenom ovog zakona zaštićeni od različitih vidova obmanjivanja, prevare, a isto tako kao što sam već pomenula, naravno od sive ekonomije biće zaštićena i sama država, tako da će svi ciljevi biti ispunjeni.
Isto što bih naročito pohvalila kada je ovaj zakon u pitanju jeste da on podrazumeva, odnosno koncipiran je tako da omogućava efikasnost, što je zaista više nego bitno.
Za razliku od postojećeg zakona gde je postojala ta preopterećenost, tako da kažem, papirologijom, koja smanjuje efikasnost koja zaista u ovom segmentu je neophodna. Tako da zahvaljujući ovom zakonu biće moguće brzo reagovati ukoliko dođe do oglašavanja koje nije u skladu sa zakonom.
Naravno da postoje i kaznene odredbe. Neko od kolega je pomenuo da jesu stroge, slažem se i mislim da je to jako dobro kada je ovaj zakon u pitanju, zato što stroga kaznena politika može da deluje i preventivno, što jeste cilj.
Predviđeno je da nadzor nad adekvatnom primenom ovog zakona vrši i ministarstvo, a isto tako i lokalne samouprave, kao i agencije, što smatram da je jako dobro i da će zaista pospešiti to da ovaj zakon bude primenjen na najbolji mogući način.
Kada je drugi zakon u pitanju o kojem danas diskutujemo – Predlog zakona o informacionoj bezbednosti, naravno, ništa manje bitan i značajan zakon, naročito ukoliko se uzme u obzir da zaista vreme u kome živimo jeste vreme u kome informacija znači pravu i istinsku moć, te je tako zaista svim silama treba i zaštititi, naročito ako uzmemo u obzir da prema anketama ne postoji firma koja radi bez kompjutera, ne postoji firma koja nema internet, preko 60% domaćinstava u Srbiji koristi računar, koriste internet. Znači, jednostavno, sada praktično vi ne možete da poslujete ukoliko ne postojite na internetu. Samim tim, kako napreduje nauka, kako napreduje tehnologija, naravno da napreduje paralelno sa tim i tehnološki kriminal i zaista treba uložiti mnogo napora, mnogo truda, da se stane na put tehnološkom kriminalu.
Ono što ovaj zakon sigurno čini, jeste da je to jedan veoma značajan iskorak u ostvarivanju tog cilja. Konkretno, šta čini ovaj zakon? Tačno i precizno je odredio tela koja treba da se bave zaštitom podataka, znači, koja primenjuju mere zaštite, a isto tako podrazumeva i predviđa i njihovu međusobnu koordinaciju. Jer, kao što znamo, samo jedno telo samo za sebe zaista ne može tu da učini mnogo toga. Zaista je potrebna i neophodna njihova međusobna koordinacija. Naravno, predviđen je i nadzor nad primenom ovog zakona, što je jako bitno.
Na samom kraju, da istaknem da i jedan i drugi zakon predstavljaju jedan korak usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, što je jako bitno, naročito ako se uzme u obzir da je to strateško opredeljenje ove Vlade, ali, isto tako, što je bitnije od toga, jeste da su oba zakona koncipirana tako da postoje u najboljem mogućem interesu i da štite interese, kako ove države, tako i naših građana, te ih stoga treba podržati. Hvala.

Poslednji put ažurirano: 13.09.2016, 07:39