Dame i gospodo, poštovani građani, sada na dnevnom redu imamo terminološko usaglašavanje nekih zakona i sa tim u vezi Vlada nas je obavestila da će u Narodnoj skupštini prilikom razmatranja navedenih predloga zakona biti prisutan i Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava. Uz sve uvažavanje gospodina ministra, ipak smo očekivali da će ovde sa nama biti gospodin Đelić, ministar i potpredsednik Vlade, koji bi nam objasnio zbog čega ovi zakoni imaju prioritet ispred zakona za koje je mnogo bitnije da uđu u skupštinsku proceduru.
Ovo je, po meni, kao da ovde radniku dajemo radni kombinezon, a onda ga šaljemo na prinudni odmor, jer je industrijska proizvodnja u Srbiji dva puta manja nego 2000. godine; broj zaposlenih je manji za 300.000, a samo na poslednjim izborima imali smo obećanje o preko 500.000 radnih mesta.
Industrijska proizvodnja je manja od prošlogodišnje za 20%, a najveće smanjenje broja zaposlenih u ovom periodu imali su: tekstilna industrija za 75.000, proizvodnja motornih vozila i prikolica - 28.000, osnovnih metala - 27.000 i proizvodnja prehrambenih proizvoda takođe za 27.000.
Poražavajuća je činjenica da industrija čini svega 15% BDP-a Srbije. Već godinama nemamo šta da izvezemo; tako pola industrijske proizvodnje i izvoza zavisi od toga kako radi smederevska železara. Bankarske usluge i telekomunikacije ne možemo da izvozimo, a upravo u te sektore poslednjih godina najviše ulažemo.
Nekadašnji industrijski giganti već više od decenije vuku celu privredu u gubitke i dugove. Samo u prošloj godini, 900 velikih preduzeća, koja čine 1,03% ukupnog broja preduzeća, napravilo je 71.000.000.000 dinara gubitka, tako da je oteralo celu privredu u minus od 37.000.000.000 dinara.
Od 2003. godine, od kada NBS saopštava rezultate poslovanja srpske privrede, velika preduzeća izgubila su preko 240.000.000.000 dinara; 900 velikih preduzeća pravi dve trećine gubitaka, a dve trećine ovih preduzeća je propalo i to je veliki problem. Gubici su pojeli kapital ovih preduzeća i zato su ona sada nelikvidna. Ako veliki ne plaćaju dobavljačima, onda ni ovi ne mogu da plaćaju svoje obaveze i onda je cela privreda nelikvidna.
Gubici su uništili Srbiju. Rešenje za njih je sanacija, ali o tome niko ne govori, dok naši ministri pričaju nebuloze. Ako ova vlada bude još godinu-dve, cela privreda će bankrotirati, što znači da neće moći da plaća svoje dugove. Ova vlada mora da misli i o privredi, a ne samo o budžetu, i ne samo zato što se iz godine u godinu topi osnovni kapital, već plivaju u dugovima, koji su često najveća prepreka da i ova preduzeća nađu kupce.
Zaduženja velikih preduzeća na kraju 2008. iznosila su 1.500 milijardi dinara, od toga je dvesta milijardi samo kamata. Problem nije svetska kriza, već naša kriza, i zbog nedostajućeg dugoročnog kapitala. U Srbiji posle 2000. godine, gde god je primenjen metod „spržene zemlje“, koji je dokusurio i industriju... Ubeđeni smo da su nagla liberalizacija tržišta i smanjenje carina na uvoz, u kombinaciji sa precenjenim dinarom, doneli urušavanje industrijske proizvodnje. Precenjen dinar je činio uvoz jeftinijim, pa naša preduzeća nisu mogla da budu konkurentna na tržištu.
Posrnuli giganti ne samo da su problem za ekonomiju, već su oni i socijalni problem, jer u njima je zaposleno preko 450.000 ljudi, odnosno preko 45% ukupno zaposlenih u Srbiji.
Nisu samo društvena preduzeća kamen oko vrata srpskoj privredi. Mnogo gubitaka prave i javna preduzeća, tj. državne kompanije koje, uprkos monopolu, ispostavljaju građanima najveće cene i najniži kvalitet. Najveći gubitaši su: EPS, sa manjkom većim od trista miliona evra u prošloj godini, što je 7,3% gubitka cele srpske privrede. Ako je utešno, to je četiri puta manje nego 2007. godine. Drugi najveći gubitaš, a može se slobodno reći i problem naše privrede, jesu „Železnice Srbije“, koje su svojim poslovanjem prošle godine izgubile 195.000.000 evra, i to je tri puta više nego 2007. godine. Treći je JAT, sa 88.000.000 evra. Vidimo da ima i izmenjenih završnih računa, pa NIS ide iz dobitka u gubitak za preko osam miliona evra.
Tradicija u zaštiti industrijske svojine na prostoru Srbije je duža od jednog veka. Kraljevina Srbija je jedna od 11 država koje su potpisivanjem Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine 1883. godine osnovale Parisku uniju. Već 1884. godine Kraljevina Srbija je donela prve zakone iz oblasti industrijske svojine: Zakon o fabričkim i trgovačkim žigovima i Zakon o industrijskim mustrama i modelima.
Posle Prvog svetskog rata, novonastala država Kraljevina SHS je kraljevom uredbom 15. novembra 1920. godine osnovala Upravu za zaštitu industrijske svojine. Tako je ispunila obavezu iz Pariske konvencije o osnivanju jedne uprave koja će se baviti priznavanjem prava industrijske svojine i izdavati službeni glasnik u kome će se ta prava objavljivati.
Negujući pravni kontinuitet iz prethodnih država i uvažavajući suštinu prava intelektualne svojine sve države i režimi na prostoru nekadašnje Jugoslavije su oblast industrijske svojine i autorskog prava regulisali na nivou centralne vlasti. Takvo stanje se održalo sve do usvajanja Ustavne povelje državne zajednice SCG 4. februara 2003. godine, kada je došlo do podele nadležnosti, tako da državna zajednica ima ovlašćenja za donošenje propisa koji su materijalno regulisali pojedina prava intelektualne svojine.
Sprovođenje tih prava preneto je u nadležnost republika članica, odnosno Republike Srbije i Republike Crne Gore.
Skupština Srbije i Crne Gore usvojila je 2004. godine pet novih zakona iz oblasti intelektualne svojine: Zakon o patentima (2. jula 2004. godine), Zakon o autorskim i srodnim pravima, Zakon o žigovima, Zakon o pravnoj zaštiti dizajna i Zakon o zaštiti topografski integrisanih kola (sve 24. decembra 2004. godine).
Ovi zakoni su doneti u postupku potpunog usklađivanja propisa sa zahtevima Svetske trgovinske organizacije, odnosno Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, kao jednog od ključnih sporazuma na kojima počiva Svetska trgovinska organizacija. Svi zakoni su usklađeni sa odgovarajućim metodološkim konvencijama kojima je pristupljeno od poslednje velike revizije zakona iz ove materije, koja je obavljena u periodu od 1995. do 1998. godine. Posebno je vođeno računa da ovi novi zakoni, po tadašnjim predlagačima, budu usklađeni sa odgovarajućim propisima EU.
U oblasti žigova na snazi su: Zakon o žigovima, kao što sam rekao, iz 2004. godine, Međunarodna klasifikacija roba i usluga, Ničanski aranžman, Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Protokol uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski ugovor o zaštiti olimpijskih simbola, Ugovor o žigovnom pravu.
Samo 2008. godine podneto je 9.536 prijava žiga. Od toga su 78% strani, a 22% domaći predlagači. Godine 2008. domaća preduzeća su podnela 286 prijava za međunarodno registrovanje žigova.
Pre izvoza važno je zaštiti autorsko pravo ili pravo industrijske svojine. Aktivan odnos prema robnoj marki i kreiranje njenog identiteta na stranom tržištu predstavlja dobar način da kompanija zauzme svoje mesto među jakom konkurencijom. Uz relativno mali trošak, autorsko pravo i pravo industrijske svojine treba zaštiti. U suprotnom, postoji mogućnost da konkurencija nastupi sa istim proizvodom i nazivom i ubere plodove mukotrpnog rada i ulaganja.
Zaštitu treba potražiti u državnom Zavodu za zaštitu intelektualne svojine, sa čijim smo pomoćnikom razgovarali o postupku kreiranja, registracije, održavanja dobre robne marke, definisanja pojma dobre marke koja se koristi u Srbiji. Sa pravnog stanovišta je neadekvatno što se kod nas najčešće naziva robnom markom, a u stvari ima pravni pojam - žig.
Žig je pravno zaštićen znak koji služi za obeležavanje međusobno slične robe ili usluga od strane jednog učesnika u prometu da bi se razlikovala od identične i slične robe ili usluga drugog učesnika u prometu.
Po svojoj definiciji, žig uvek ima dva dela. To su samo znak, te spisak robe i usluga na koje se primenjuje i za koje je zaštićen. Priznato pravo na žig je isključivo pravo njegovog nosioca. Nosilac može to svoje pravo da sačuva za sebe, može ga upotrebljavati, prodati, iznajmiti ili dati dozvolu za njegovo korišćenje i slično.
U inostranstvu, stvaranju dobre robne marke mora da prethodi detaljno usklađivanje i analiza tržišta i postavljanje ciljeva koji u kompaniji žele da se postignu. Svakako je lakše prilagođavanje da se robne marke uvode i na strano tržište u onom asortimanu proizvoda i na onaj način kako ne radi konkurencija, jer tada potrošači mogu brže i kvalitetnije to primetiti.
U najvećem broju zemalja u svetu znak može da bude veoma različit. Žigom se može zaštiti reč, kombinacija određenih slova, slog, kao i reči ili kombinacija slogova, sa određenim grafičkim rešenjem ili logotipom kompanije.
Da bi proizvođač zaštitio određeni znak u inostranstvu, mora da ispuni dva osnovna uslova: da je znak podoban, odnosno da se ne odnosi isključivo na karakteristike proizvoda i usluga i da nije sličan ranije zaštićenim znacima na određenoj teritoriji. Kada preduzeće ima žig koji je zaštitilo na nacionalnoj teritoriji, a to nije učinilo u inostranstvu, bilo koje strano preduzeće može da u svojoj zemlji zaštiti identičan znak za istu vrstu robe ili usluga i da na taj način spreči uvoz u tu zemlju. U tom slučaju, izvoz je onemogućen, a preduzeće mora da dobije saglasnost tog pravnog lica, koju po pravilu plaća jer to predstavlja neku vrstu licence.
Praksa je pokazala da su neki proizvođači usled neobaveštenosti i eventualne uštede prilikom uvoza robe u inostranstvo vrlo često pristajali da strani partner zaštiti žig u inostranstvu, koji je inače zaštićen na tržištu proizvođača, da bi oni uštedeli. To je loša varijanta jer uvoznik kasnije mora stalno da se prilagođava zahtevima stranog partnera, pri čemu zarađuje znatno manje nego da je mogao sam da zaštiti znak.
Treba pažljivo odabrati vreme i način komuniciranja sa potrošačima, kako bi robna marka bila zapažena i prihvaćena na adekvatan način. U daljem razvoju robne marke proizvoda na stranom tržištu ključnu ulogu imaju kontinuitet i kvalitet proizvoda, kako bi potrošač uvek znao šta kupuje za svoj novac.
Postupak zaštite žiga je vrlo jednostavan. Potrebno je da se podnese prijava žiga, koja sadrži nekoliko osnovnih elemenata: zahtev za priznavanje žiga, izgled znaka za koji se traži zaštita i spisak usluga na koje se taj žig odnosi.
Takva prijava dobija svoj redni broj, nakon toga ulazi u redovan postupak, koji po pravilu traje oko godinu i po dana.
U slučaju da se podnosi međunarodna prijava žiga, moguće ga je zaštititi i po hitnom postupku, koji se završava u roku od dve do tri nedelje.
Postupak međunarodne prijave žiga sličan je našem, s obzirom na to da je država Srbija član Madridskog aranžmana, na osnovu kojeg se samo jednom prijavom može zaštititi žig u čak 70 zemalja u svetu. Postupak registrovanja žiga u inostranstvu pokreće se podnošenjem domaće prijave kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine. Ukoliko su na prijavi naznačene zemlje članice Madridskog aranžmana, onda se prijava može podneti samo u slučaju kada je domaći žig registrovan.
Po dobijanju nacionalne prijave vrši se njeno ispitivanje po hitnom postupku. Ukoliko se utvrdi da prijava ispunjava sve propisane uslove, preduzeće je u daljem postupku dužno da uplati određeni iznos, taksu za registraciju i objavljivanje žiga, kao i taksu Međunarodnom birou Svetske organizacije za intelektualnu svojinu u Ženevi za podnošenje međunarodne prijave. Po izvršenoj uplati, registrovani nacionalni žig prosleđuje se Međunarodnom birou, koji ima obavezu da taj žig registruje i da ga kao međunarodno priznat objavi u svojoj publikaciji međunarodnih žigova.
Troškovi zaštite žiga zavise od broja zemalja od kojih se traži zaštita. Troškovi su mnogo viši ako se znak štiti samo u pojedinim zemljama, gde se prijava podnosi na osnovu Madridskog protokola, nego kada se to čini za sve zemlje potpisnice Madridskog aranžmana. U slučaju da troškovi registracije jednog znaka iznose između 25.000 i 30.000 švajcarskih franaka, naravno, preduzeće može da zaštiti znak samo za ona tržišta za koja je zainteresovano i na onoliki broj klasa za koliko je to potrebno.
Ako bi neko hteo da zaštiti znak u svih 50 zemalja Madridskog aranžmana, onda bi troškovi bili znatno niži i iznosili bi desetak hiljada švajcarskih franaka, što je relativno skroman iznos za određenu vrstu monopolskih prava koja dobijate.
Ono što je značajno da se kaže jeste da su sva prava koja su priznata ograničena vremenskim periodom i podležu, pod određenim uslovima, i poništavanju, odnosno prestanku važenja. Žig treba da traje i deset godina, a nakon toga može i da se obnovi.
Najveće robne marke, pogotovo svetski priznate, nastupaju preko noći. Sama komunikacija robne marke prema potrošačima danas se, zahvaljujući pisanim medijima, televiziji, sve više internetu, može postići znatno brže i efikasnije nego pre 20 ili 40 godina.
Pored te činjenice da u Srbiji ne postoji kultura zaštite intelektualne svojine, prema podacima „Madrid ekspresa“, na teritoriji Srbije, na stranom tržištu zaštićeno je svega oko 800 žigova, što isto tako ne znači da je 800 preduzeća zaštitilo te znake.
Ipak, u poslednje vreme sve veći broj prijava za zaštitu međunarodnog žiga podnose mala i srednja preduzeća. Najveće šanse za uspešan plasman na stranom tržištu imaju proizvodi proizvedeni na tradicionalan način (koncept zdrave hrane), visokog kvaliteta.
Kod nas, po pravilu, kada neko izađe na tržište, njegov proizvod je visokog kvaliteta, ali kada počinje da osvaja tržište taj kvalitet počinje da opada.
Čvrsti stavovi o vrednostima koje neka robna marka ima kod potrošača grade se kontinuirano, kroz dugi niz godina. Da bi se to postiglo potrebna su znatna ulaganja u marketing, prodaju, distribuciju, kako bi se postigla što veća prisutnost proizvoda na prodajnim mestima. Potrebno je da se konstantno sprovode istraživanja stranih tržišta da bi se razvoj novih proizvoda kretao u smeru trendova potrošnje proizvoda, kako bi se zadovoljio zahtev potrošača.
Što se tiče samog zakona, vidimo ovde jedno terminološko usklađivanje – recimo, u članu 1. se definiše predmet zakonskog regulisanja, kao i pojam žiga. Žig se definiše kao pravo kojim se štiti znak koji služi za razlikovanje robe, odnosno usluga fizičkih ili pravnih lica, tako da su sadržinom pojma obuhvaćeni i subjekti prava – fizička i pravna lica. Nosioci žiga mogu da budu samo učesnici u prometu. Republika Srbija je potpisnik Madridskog aranžmana o međunarodnom registrovanju žigova i Protokola uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova.
Članom 2. se definišu kolektivni žig i garancije. Vidimo da je to većinom, evo, iz člana u član, uvek ima u stavu 1. tačka 1) - propisuje se zabrana zaštite žiga za znak koji je protivan javnom poretku ili prihvaćenim moralnim principima. Ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Znači, iz člana u član imamo dodato da je ova odredba u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Takođe, ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima i u skladu je sa članom 3. Direktive EU i članom 7. strana 1 Uredbe o žigu EU.
Jednostavno, kao što kažemo, ovo je samo jedno terminološko usaglašavanje ovih zakona, malo izmena ima i mi iz SNS ne možemo na drugačiji način da se postavimo prema ovom zakonu nego jednostavno da ne glasamo za ovaj zakon. Hvala.