Poštovana predsednice, uvažena gospođo Brnabić, koleginice i kolege narodni poslanici, kandidati za ministre, na samom početku bih htela da izrazim zadovoljstvo što ćemo prvi put u istoriji Srbije imati ženu premijera. Iako nije to ono što je preporučilo gospođu Brnabić za ovu poziciju, mislim da je to jako važno ohrabrenje za sve žene u Srbiji, ne samo one koje se bave politikom, već i za sve druge žene da mogu da dođu na najviše pozicije zahvaljujući svom znanju i obrazovanju.

Što se tiče gospođe Brnabić, ona je svojim dosadašnjim radom već pokazala stručnost, sposobnost, odgovornost u poslu koji je radila. Takođe, ono što smatram da je jako važna osobina za svakoga ko pretenduje da bude na vrhu bilo koje organizacije, a posebno, ukoliko je to Vlada Republike Srbije, a to je da je timski igrač, a to je upravo osobina koja krasi vas, tako da sam sigurna da ćete sa uspehom da vodite Vladu Republike Srbije.

Zadaci koji su pred Vladom, koja će uskoro da bude izglasana, jesu da nastavi onim putem, onim utvrđenim prioritetima, koje je imala prethodna Vlada, koja je dobila podršku na izborima prošle godine, parlamentarnim izborima. Što se tiče unutrašnjeg plana, to je nastavak ekonomskih reformi, a posebno bih pohvalila to što ste kao jedan prioritet na unutrašnjem planu izdvojili obrazovanje i digitalizaciju. Mislim da je to jako važno za modernizaciju našeg društva.

S obzirom da je Vlada koju je predvodio gospodin Aleksandar Vučić imala izuzetno hrabre poteze koji su doveli do dobrih rezultata, mislim da će nastavak rada, u tom smislu, za vas biti ni malo lak zadatak. Ono što je, takođe, važno reći, jeste da naši građani posle ovih reformi, koje su sprovedene, očekuju i neke vidove konkretnih benefita da osete, a to je u pogledu povećanja penzija, povećanja plata u javnom sektoru i to je ono što se očekuje od ove Vlade.

Ono što bih želela da stavim kao fokus mog izlaganja, to je spoljna politika, to je nešto čime se bavim u Narodnoj skupštini, jako je važno što ste naglasili kontinuitet u spoljnoj politici Republike Srbije, članstvo u EU, kao strateški prioritet, ali svakako održanje i očuvanje najboljih odnosa i saradnje, kako sa Ruskom Federacijom, tako i sa Kinom i jača bilateralna saradnja sa drugim važnim akterima na međunarodnoj sceni.

Svakako je Vlada u sektoru spoljne politike nešto što je prethodna Vlada ima čime da se pohvali. Od decembra 2014. godine, kada je organizovan samit Kina- Zemlje centralnoistočne Evrope, kada smo posle mnogo godina imali priliku i da ugostimo premijera Kine, i izuzetno važan projekat „Jedan pojas-jedan put“, izuzetno važan za celu Evropu, rekla bih, a koja je Srbiju stavila u centar je jako važno i nešto čemu nam, sigurna sam, ceo region zavidi.

Takođe, predsedavanje Srbije OEBS-om, što se prvi put desilo u ovoj organizaciji da Srbija predsedava OEBS-om, 2015. godine na jako uspešan način, je nešto što je promovisalo i popravilo imidž naše zemlje i činjenica da je, na kraju, u decembru došlo do toga da je 44 delegacije na ministarskom nivou došlo u Beograd, je svakako bio veliki doprinos promociji naše zemlje.

Ono što je važno istaći jeste veliki napredak, i sve ono što smo ostvarili oko sprečavanja članstva tzv. Kosovo međunarodnim organizacijama, posebno bih istakla UNESKO. Takođe, u Savetu bezbednosti UN smo sprečili usvajanje rezolucije koja je, zahvaljujući vetu koji je dala Ruska federacija, sprečena da se usvoji, tiče se događaja koji su se desili u Srebrenici.

Mislim da je to nešto što mi, kao država, smo u obavezi, da tu vrstu podrške koju smo dobili od Ruske federacije, da to nikada ne zaboravimo. Da je Srbija uspela da popravi svoj međunarodni ugled pokazala je inauguracija predsednika Vučića, kada je više od 50 stranih delegacija došlo da prisustvuje. Svi lideri regiona, i pored određenih nesuglasica koje su postojale u regionu, činjenica da su na visokom nivou došli svi da daju podršku našem predsedniku, pokazuje jedno poštovanje, ne samo prema njemu, nego i prema Srbiji.

Strateški cilj, članstvo u Evropskoj uniji, je nešto što ostaje naš prioritet. Mislim da je dobro što će sada sve pod krovom novog ministarstva za evropske integracije biti objedinjene nadležnosti, kako Kancelarije za evropske integracije, tako i nadležnosti koje je imalo Ministarstvo bez portfelja zaduženo za evropske integracije i pregovarački tim. Jako je dobro, jer mogu na bolju način da koordiniraju aktivnosti. Svi mi dobro znamo da se Evropska unija suočava sa velikom krizom, i da proces proširenja nije nešto što je prioritet.

Ono što je zabrinjavajuće i što je jedan od, rekla bih, zadataka za buduće ministarstvo jeste poboljšati imidž i podršku samom procesu našeg pristupanja EU. Ono što smo mogli da vidimo kroz istraživanja, jeste da je najniža podrška upravo među omladinom, među studentima, to je nešto što treba da se promeni. Mislim da i sama EU može tu mnogo da doprinese promenom retorike i jačom podrškom Srbiji, što je često znalo da izostane. Mislim da je nizak nivo podrške koji postoji, u određenim krugovima, da je za to razlog upravo poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije, da je to ono što nedostaje da bi EU ovde bila prepoznata, ne samo kao spoljnotrgovinski partner, donator ili investitor, već da bi bila prepoznata kao politička organizacija koja uvažava i poštuje Srbiju.

Ono što je među našim građanima često prepoznato, jeste da je taj ceo proces dosta politizovan i da, često, proces proširenja ne zavisi samo od konkretnih kriterijuma koji bi trebali da važe za svaku državu, već, vrlo često, političkih okolnosti u kojima se proširenje dešava. Zato mislim da je važno i da EU pruži jasniju podršku Srbiji, kako bi pomogla i nama svima ovde da taj proces ima i veću podršku među građanima.

Ono što je važno za Srbiju, jeste regionalno povezivanje, agenda povezivanja u sklopu Berlinskog procesa je nešto što treba da nastavi ova Vlada Republike Srbije. Već sledeća prilika je i sastanak u Trstu, kada se očekuje realizacija i nekih konkretnih projekata povezivanja. Mislim da neki drugi primeri, koji pokazuju da neka bolja regionalna ekonomska povezanost može da dovede i do bržeg rešavanja otvorenih bilateralnih pitanja.

Na kraju bih želela da kažem, kao predsednik Grupe prijateljstva sa Ruskom federacijom u Narodnoj skupštini Republike Srbije, to je jedina Grupa prijateljstva koja ima, rekla bih, parlamentarnu većinu, 129 članova je u toj grupi

narodnih poslanika, koja pokazuje raspoloženje u našem Parlamentu, da je jako važno da nastavite u smeru u kojem je radila prethodna Vlada, a to je poboljšanje saradnje sa Rusijom, ne uvođenje sankcija Ruskoj federaciji i angažovanje na boljem ekonomskom povezivanju i povećanju robne razmene sa Ruskom federacijom. Nadam se da će i novoformirani Nacionalni savet biti podrška Vladi u tom procesu.

Želim da kažem da vam želim puno sreće u budućem radu. Svakako, podržaću, sa zadovoljstvom, vaš izbor i tima koji ste predložili.

Poštovana predsednice, ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, učešće Vojske Republike Srbije u multinacionalnim operacijama je značajan element spoljne politike Republike Srbije. Takođe, učešćem u multinacionalnim operacijama Vojska Republike Srbije i Republika Srbija pokazuje se kao aktivan činilac u očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti i na taj način jača se ugled Vojske Srbije u svetu.
Takođe, pojedinci koji imaju priliku da učestvuju u multinacionalnim operacijama stiču značajna iskustva, a mogli smo da čujemo i danas kroz izlaganje ministra da postoje jasni kriterijumi ko može da ode i da bude učesnik u jednoj od takvih operacija, svakako odlaze najbolji i zainteresovanost među pripadnicima Vojske Srbije je velika da uzmu učešće u ovakvim misijama.
Republika Srbija, takođe, kroz učešće u multinacionalnim operacijama jača vlastite odbrambene kapacitete i nacionalnu bezbednost i, takođe, na taj način se pokazuje kao aktivan partner EU u pogledu Poglavlja 31 koje se tiče zajedničke spoljne i bezbednosne politike, ali i bezbednosne i odbrambene politike.
Vrlo često, kao narodni poslanici, posebno kroz sastanke parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje, kada imamo priliku da razgovaramo sa našim kolegama iz Evropskog parlamenta o različitim temama koje se tiču usaglašavanja naše politike sa politikom EU i kada razgovaramo o Poglavlju 31, možemo da čujemo određene kritike zašto nije u većem procentu usaglašena spoljna politika Republike Srbije sa politikom EU, ali u nastavku toga dalje jasno čujemo pohvale zašto Republika Srbija vrlo aktivna na učešću u mirovnim misijama, pa možemo da vidimo i podatak da je po učešću u mirovnim misijama Srbija prva u regionu, a osma u Evropi.
U ovoj godini vidimo da su planirane multinacionalne operacije, planirano je da bude upućeno do 700 pripadnika Vojske Srbije. Vidimo da je akcenat stavljen i posebna pažnja se posvećuje angažovanju vojno-medicinskih kapaciteta i takođe u povećanju učešća žena u ovim operacijama. Vrlo je pohvalno što vidimo da je sve veći broj žena zainteresovan da učestvuje u ovakvim misijama. I danas, kada pogledamo listu govornika, možemo da vidimo, za razliku od nekog ranijeg vremena, veliki broj narodnih poslanica je uzeo učešće upravo u ovoj diskusiji koja se tiče vojnih pitanja, što ranije nije bio slučaj.
U predlogu odluke, koja je pred nama, vidimo da se tiče nastavka angažovanja u sedam mirovnih operacija UN, ali imamo i novine, dakle sedam novih u kojima Vojska Srbije do sada nije učestvovala: Zapadna Sahara, Mali, Džami, Kašmir, Južni Sudan, Sudan i Bliski Istok, kao i dve multinacionalne operacije pod pokroviteljstvom EU - Centralnoafrička Republika i Mediteran.
Kada pričamo o učešću u misiji na Mediteranu, cilj je ublažavanje posledica i rešavanjem migrantske krize u Evropi. Jasno je da se Srbija nalazi na jednoj od glavnih ruta, kojima migranti se kreću, i jasno je da i na ovaj način Srbija pokazuje svoju volju da bude aktivan partner u Evropi, EU u pogledu načina rešavanja migrantske krize.
Migracije koje su se desile su negativno uticale i na bezbednost lica koja prolaze i kroz našu zemlju. Između ostalog, to su lica koja dolaze iz ratom zahvaćenih područja, tako da je jako važno pratiti ko kroz zemlju prolazi kako ne bi došlo do ugrožavanja bezbednosti. Možemo da pohvalimo učešće kako policije, tako i Vojske do sada. Nismo imali nikakvih incidenata u tom smislu za razliku od mnogih drugih zemalja u kojima su takođe migranti bili i prolazili ili su stigli.
Odlukom Vlade Srbije od jula meseca ove godine formirana je komanda zajedničkih snaga za obezbeđenje državne granice, čime su se stvorili faktički formalni uslovi da Vojska Srbije bude angažovana u zaštiti državne granice po pitanju migrantske krize. Mogli smo da vidimo da je veliki broj ilegalnih migracija sprečen od tada do sada.
Što se tiče drugih novina koje možemo da vidimo sa ovim Predlogom odluke, vidimo da je spremnost Ministarstva odbrane i Vojske Srbije da u slučaju potrebe angažuju sve svoje pripadnike u operacijama humanitarnog karaktera. Išlo bi se na poziv međunarodnih organizacija, regionalnih inicijativa u kojima je Republika Srbija član, kao i na pozive država koje su zadesile neke prirodne katastrofe.
Svi se sećamo jako dobro poplava u maju mesecu ove godine, koje su zadesile Srbiju i jako je važno da Vojska Srbije može vrlo brzo i efektno da reaguje. Tada smo imali pomoć od strane Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu, kao neko ko je prvi došao da reaguje. Odmah potom su reagovale i mnoge druge zemlje, naši partneri, tako da i na taj način smo mogli da vidimo kako je Republika Srbija jasno opredeljena i jasno ima saradnju sa svim zemljama, kako sa zapada, tako i sa istoka.
Mogli smo da čujemo i određene kritike zašto je poslata humanitarna pomoć u Siriju. Ja mislim da je jako dobro što je Srbija pokazala još jednom svoj humani karakter i jako je loše uopšte politizovati želju Srbije da pomogne unesrećenom narodu, ne slanjem bombi, nego slanjem hrane. Svi se jako dobro sećamo 90-ih i nesreća koje su zadesile našu zemlju, koliko je takva vrsta pomoći, koja stiže sa bilo koje strane, značajna za narod koji je ratom zahvaćen u području u kojem živi.
Ako gledamo medije koji izveštaju, evo današnje, recimo, dnevne novine, možemo da vidimo brojne naslove koji se tiču vojne saradnje koju Republika ostvaruje, u ovom konkretnom slučaju, sa Ruskom Federacijom, pa vidimo i neke naslove koji pokazuju, kao „Oči u oči“, „NATO i Rusija na granicama sa Srbijom“, i prosto se stvara atmosfera neka da ljudi pomisle da je Srbija vojno opredeljena, da ima samo jednog partnera u pogledu vojne saradnje, što je daleko od istine. Kada pogledamo brojke koje pokazuju kakvo je faktično stanje, vidimo, što se tiče vojnih aktivnosti, sa NATO i sa državama članicama Partnerstva za mir održano je preko 20 vežbi, dok su sa Ruskom Federacijom održane samo dve vojne vežbe u toku 2015. godine.
To su činjenice koje jasno pokazuju da Srbija jeste vojno neutralna zemlja, spremna na saradnju i sa istokom i sa zapadom. S tim kada pogledamo ove brojke, htela bih, ministre, da apelujem na vas da malo povećate broj vojnih vežbi sa Ruskom Federacijom da bi bilo malo bolje izbalansirano.
Poverenje građana je najviše od svih institucija koje postoji u Republici Srbiji. Najveće poverenje građana je u Vojsku. U tome je na vama jedan veliki zadatak da to poverenje i očuvate. Želim vam puno sreće u tom radu i, naravno, u danu za glasanje glasaću za obe odluke koje su pred nama.

Poštovani predsedavajući, ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, moj kolega je upravo govorio o pet zakona o potvrđivanju sporazuma. Ja ću da govorim o ovom šestom, dakle o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o formiranju Fonda za zapadni Balkan, sa statutom Fonda za zapadni Balkan.
Ovaj Predlog zakona je bio i tema rasprave i na Odboru za spoljne poslove i već tada smo mogli da vidimo da je to tema koja će biti najviše ispolitizovana. Neke osnovne stvari vidimo u predlogu, u obrazloženju predloga ovog sporazuma, jeste da je napravljen po modelu Višegradske grupe koji se tiče saradnje i povezivanja civilnog društva, akademskog sektora, povezivanje građana u pogledu saradnje kulture, obrazovanja, razmene mladih.
Oko finansiranja vidimo da su osnove finansiranja tiču jednake kontribucije strana potpisnica, po 30 hiljada evra i 80 hiljada evra od strane Višegradske grupe. Ako uporedimo to sa Višegradskom grupom kada je formiran Fond višegradske grupe, vidimo da su oni tada, njihova kontribucija iznosila 250 hiljada evra, a sada je po dva miliona evra. Dakle, oni su višestruko povećali taj početni iznos kontribucije jer su svakako videli da jedan ovakav način udruživanja je i te kako i ekonomski i na svaki drugi način isplativ i sada je to fond, ozbiljan fond sa kojim oni raspolažu.
Što se tiče potpisnika, vidimo da su potpisnici pet država i Kosovo. Dakle, apsolutno je jasno da kada pogledamo ceo tekst sporazuma da je Kosovo predstavljeno asimetrično u odnosu na države potpisnice. Sasvim jasno je definisano da je Kosovo teritorija pod međunarodnom upravom u sastavu Republike Srbije i Kosovo sa fusnotom je upravo način striktno poštovanja dogovora o regionalnom predstavljanju i saradnji.
U svakom paragrafu gde se pominje Kosovo, pa i u onom delu koji je predviđen za potpise država i članica koji su pristupili Fondu za zapadni Balkan, jasno stoji zvezdica sa fusnotom gde je jasno navedeno da ovaj naziv ne utiče na poziciju o statusu i skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 i mišljenje Međunarodnog suda pravde o proglašenju nezavisnosti Kosova.
Dakle, upravo ovaj tekst stoji na svakom mestu gde se pominje Kosovo. Sasvim je jasno, i kroz interpretativnu izjavu koju je Republika Srbija dala da ne bi došlo do pogrešnog tumačenja, da Kosovo nije tretirano kao država. Mi smo ovde imali priliku da čujemo, da su nas optuživali kako potpisivanjem jednog ovakvog sporazuma, odnosno glasanjem za potvrđivanje jednog ovakvog sporazuma mi priznajemo nezavisnost Kosova.
Takođe, su nas optuživali sve koji budemo glasali u prilog ovakvom sporazumu da to predstavlja izdaju. To je apsolutno jedno zlonamerno tumačenje koje ima jasan cilj samo slanje poruka biračima bez obzira na posledice. A posledice mogu biti takve da građani koji žive na teritoriji Kosova i Metohije zaista poveruju da je to istina. Iako ja ne sumnjam ni na koji način na inteligenciju naših građana koji su na izborima ove godine svojim glasovima koje su dali u velikoj većini SNS pokazali kako takve vrste izjava, zapaljivih izjava koje se šalju, najčešće upravo odavde iz Beograda u stvari nemaju za cilj da pomognu našim građanima da žive bezbednije i sigurnije na teritoriji Kosova i Metohije.
Ako pojedinci ovde tumače ovaj sporazum kao potpisivanje Srbije ispod teksta ovog sporazuma, kao priznanje nezavisnosti Kosova, kako možemo onda da kažemo da one zemlje koje su potpisale takođe ovaj sporazum, a koje su priznale jednoglasno proglašeno nezavisno Kosovo, kao što su Albanije, Makedonija i Crna Gora, potpisali su se upravo tamo gde je Kosovo navedeno sa zvezdicom i sa ovim tekstom koje upućuje na Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244. Da li to znači da one priznaju da Kosovo nije država iako su njihove vlade pre toga priznale Kosovo. Da li predstavnici Prištine koji su se potpisali takođe ovde kod Kosovo sa zvezdicom, da li oni takođe prihvataju to da oni nisu država, već su teritorija pod međunarodnom upravom u sastavu Republike Srbije. Upravo je ta interpretacija u fusnoti koju možemo da pročitamo.
Mi moramo da se krećemo u granicama onoga što je realno i što je moguće, a ne u granicama nemogućeg. Mi se sada ne nalazimo u 1996. godini, 2006. godini, ovo je 2016. godina i obaveza svih nas je da se borimo za naše nacionalne interese u granicama mogućeg.
Svi poslanici koji učestvuju u radu različitih međunarodnih parlamentarnih organizacija, ako govorimo iz parlamenta o tome, znaju jako dobro kako je jako teško boriti se za naše nacionalne interese kada pređete granice ove zemlje i odete u inostranstvo, usled brojnih pokušaja prijatelja i promotera nezavisnosti Kosova da se izbore za neka njihova prava i neke njihove interese.
Ja predvodim delegaciju u Savetu Evrope od 2012. godine i mogu da kažem da su ove godine posebno intenzivni razni pokušaji da se daju određena prava delegaciji kosovskog parlamenta u Skupštini Saveta Evrope, pa smo se mi u januaru mesecu, kada je usvajana Rezolucija o Kosovu sa zvezdicom, susretali smo se sa različitim amandmanima koji su želeli da pomognu u stavovima kosovskih predstavnika, pa su bili amandmani koji su želeli da izbrišu iz te rezolucije obavezu formiranja Zajednice srpskih opština, pa su želeli da izbrišu činjenicu da je njihov zahtev u UNESKO odbijen.
Iako su to neke stvari za koje svi mi ovde kada o tome razgovaramo mislimo da je to nešto što je nesporno, nešto što je faktičko stanje, kada dođete u Strazbur, onda vidite te amandmane i onda u plenumu u Strazburu te amandmane ne predstavlja šef delegacije Albanije, recimo, nego ih predstavlja šef delegacije Švedske i kada prilikom glasanja u plenumu vidite da je razlika od svega nekoliko glasova bila u prilog odbrane naših stanova, onda shvatite kako je to jedna teška borba ne samo za nas koji radimo u parlamentarnim organizacijama, svakako manja u odnosu na predstavnike države koji idu u Brisel da se bore za naša prava i koliko je svaki paragraf i svaka rečenica za koju se izbor plod jednog teškog rada.
Ako pogledamo kako na sve ovo gledaju građani koji žive na teritoriji KiM srpske nacionalnosti, posebno srpske nacionalnosti, oni koji žive na teritoriji gde su u manjini, oni sigurna sam da s puno pažnje gledaju kakav je naš dijalog sa predstavnicima Albanaca. Upravo od sadržine tog dijaloga i da li ga ima uopšte zavisi način na koji će oni da žive, da li će da žive sigurnije i kvalitetnije, ili će da imaju brojne probleme. To je ono što mi treba da imamo uvek na umu.
Patriotizam nije davati zapaljive izjave u sred Beograda, već je patriotizam boriti se za prava Srba, za kvalitetniji i bolji život kako u Beogradu, tako i na teritoriji KiM, i to je u stvari patriotizam na delu.
Isključivanjem sebe kao države iz ovakvih regionalnih inicijativa, mi svakako ne možemo da se izborimo za naše nacionalne interese, jer ako pogledamo šta je alternativa bila potpisivanju ovakvog sporazuma, alternativa je bila da ga Srbija ne potpiše, ali sam onda sigurna da bi tamo stajalo – republika Kosovo. Da li je to nešto što je u našem nacionalnom interesu? Ja bih rekla da nije i da je jako važno što je Srbija uspela da se izbori da ovaj sporazum, tekst ovog sporazuma bude formulisan upravo na način na koji jeste, a to je da Kosovo bude predstavljeno tako da je svima jasno koji su potpisali i svima nama koji pročitamo pažljivo ovaj tekst jasno je da Kosovo nije tretirano kao država.
Ovo je jedan kontinuirani proces pomirenja koji traje još od 2000. godine kada smo imali priliku da vidimo formiranje Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, pa je onda došao i Regionalni savet za saradnju, pa Berlinski proces i sada imamo i ovaj Sporazum o osnivanju Fonda za zapadni Balkan. To je sve u smislu dobrosusedske saradnje, regionalne povezanosti i svakako, postoje još dva izuzetno važna razloga zašto je važno da postoji kvalitet dijaloga na ovom prostoru. Jedan je sa ekonomske strane gledano, a to je da imamo najveći suficit kao zemlja sa državama regiona i da svaka od država pojedinačno predstavlja jedno malo tržište, svi zajedno kada nastupimo i kada se udružimo, onda smo ipak jedno ozbiljnije tržište, da bismo bili privlačni stranim investitorima. Drugi izuzetno važan razlog je bezbednosni razlog, jer upravo u vreme u kojem živimo, a to su brojne pretnje terorizma svuda u Evropi, ne samo u našem regionu, jako je važno da postoji kvalitetan dijalog sa svima u okruženju kako bismo mogli na pravi i preventivan način da reagujemo na sve potencijalne pretnje.
Tako da, ja ću svakako u danu za glasanje i ovaj sporazum i ove prethodne sporazume, dakle, svih šest sporazuma koja su tema današnje rasprave da podržim. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Koleginice i kolege narodni poslanici tačka dnevnog reda o kojoj upravo raspravljamo jeste izbor predsednika Narodne skupštine, a s obzirom da je jedini predlog za predsednika Narodne skupštine gospođa Maja Gojković, u pitanju je reizbor i mi naravno da ne možemo da budemo limitirani govoreći isključivo o biografiji gospođe Gojković, koja je dobro poznata, nego treba prvenstveno da govorimo o njenom načinu rada u ove dve godine, koliko je bila na toj poziciji.
Mogli smo da čujemo brojne kritike od strane opozicije da su bili na neki način oštećeni njenim radom, međutim moje je mišljenje da je ona na jedan kvalitetan, tolerantan način vodila sednice Narodne skupštine i vrlo često su upravo poslanici SNS njoj upućivali kritike da je dosta tolerantnija prema opoziciji nego prema poslanicima iz stranke koji su je predložili.
Zaista, s druge strane, kada slušam da jedna žena poslanica, makar iz opozicione stranke toliko ružno govori o kandidatu ženi za jednu poziciju parlamenta, zaista se jako loše osećam, posebno kada je to zasnovano na mnogim neistinitim tvrdnjama i takođe posebno je licemerno slušati da bilo ko iz Demokratske stranke kaže da je Maja Gojković oštetila građane Vojvodine.
U prethodnom sazivu smo za ove dve godine doneli brojne zakone i ono što nas očekuje i sa čime će gospođa Gojković, kao budući predsednik parlamenta i svi mi ovde koji smo u ovome sazivu radimo kao narodni poslanici jeste da ćemo morati mnogo više da radimo na donošenju zakona, s obzirom da u naredne četiri godine jedan od naših ciljeva i jeste da u potpunosti harmonizujemo naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU, kako bismo bili spremni za članstvo.
Uskoro nas očekuje otvaranje poglavlja 23, 24, koji u stvari predstavljaju reformu celog društva u Srbiji kako bismo dostigli standarde koji postoje u zemljama EU.
Jedna od uloga koju predsednik parlamenta, jedna od značajnijih uloga koju vrši jeste i reprezentativna funkcija i sve više ima parlamentarna diplomatija ulogu u našem društvu i ne samo u našem, nego i svuda u Evropi i upravo je gospođa Gojković u prethodnom sazivu parlamenta bila izuzetno aktivna promovišući Srbiju i u inostranstvu i kroz učešće na različitim međunarodnim događajima, kao i ovde u Srbiji, kada smo bili u prilici da ugostimo brojne visoke zvanice.
Upravo sa ove govornice su brojni visoki zvaničnici EU imali priliku da nam se obrate, tu su bili i predsednik Evropskog parlamenta gospodin Martin Šulc, evropski komesar za proširenje gospodin Han, takođe predsednica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope nam se obratila sa ove govornice.
Takođe smo imali priliku da ugostimo i predsednike oba doma Ruskog parlamenta gospođu Valentinu Matvijenko, takođe i gospodina Sergeja Neriškina, i upravo je to politika koju smo sprovodili u prethodne dve godine, ona koju nameravamo da nastavimo u narednom periodu, a to je saradnja sa zemljama istoka i zapada u pogledu spoljne politike i parlamentarna diplomatija i svi mi narodni poslanici možemo da učinimo dosta po tom pitanju.
Kao predsednik Odbora za spoljne poslove u prethodnom sazivu imala sam dosta prilike da sarađujem sa gospođom Gojković, na jedan dobar i kvalitetan način i mislim da s predsednicima svih odbora takođe i svim narodnim poslanicima od izuzetne važnosti je saradnja sa predsednikom parlamenta, posebno rekla bih, onome ko radi u Odboru za spoljne poslove, jer upravo je to neka karika koja vezuje Odbor za spoljne poslove sa predsednikom parlamenta upravo rad na promociji naše zemlje.
Takođe, imali smo priliku da prošle godine kada smo na inicijativu Odbora za spoljne poslove Narodne skupštine i Ruske Dume, imali smo priliku da uspostavimo jedno stalno telo koje se zove Komisija za saradnju između Narodne skupštine Republike Srbije i Ruske Dume, to je najviši nivo saradnje koji je uspostavio srpski parlament sa bilo kojim drugim parlamentom u svetu.
Ruska Duma ima još tri parlamenta, pored srpskog, sa kojima ima uspostavljen taj vid saradnje, a što se tiče Narodne skupštine, mi smo jedini parlament sa kojima mi sarađujemo na tako visokom novu, to je Ruska Duma.
Gospođa Maja Gojković i predsednik Ruske Dume, gospodin Nariškin prošle godine su potpisali taj vid saradnje i formiranje stalnog tela u decembru mesecu u Moskvi.
Ovde sam, moram da se osvrnem zaista na jedno izlaganje predsednika poslaničke grupe Dveri, gospodina Obradovića, koji je želeći da se pohvali time kako je dobio čestitke od strane visokih zvaničnika Ruske Dume, verovatno za prelazak cenzusa, pomenuo je gospodina Železnjaka i gospodina Alekseja Puškova kao ljude od kojih je dobio čestitke.
Moram da kažem da svi koji se bave parlamentarnom diplomatijom, pa i diplomatijom šire, znaju da službe koje rade za takve ljude protokolarno šalju čestitke za izbore, za nove godine i slične prigodne trenutke, a ono što možda niste bili dovoljno informisani vi ili narodni poslanici, a što želim sada sve da vas podsetim, jeste da je upravo gospodin Železnjak lično došao u Beograd i prisustvovao završnom mitingu SNS u Beogradu u ime Jedinstvene Rusije, vladajuće stranke u Ruskoj Federaciji, pružio podršku SNS na izborima.
Takođe, moj dragi kolega i prijatelj, gospodin Aleksej Puškov je prošle godine, pošto ste ga baš vi pomenuli, prošle godine je bio dva puta u Srbiji. Oba puta na moj poziv kao predsednika Odbora za spoljne poslove.
Tako da mogu da kažem svim strankama koje su tek ušle u Narodnu skupštinu po prvi put ili posle određene pauze koju su imali u radu, da će morati zaista još mnogo da rade da bi uopšte mogli donekle da dostignu nivo, mislim prvenstveno na stranke koje se deklarišu kao pro-ruski orijentisane. Moraće još mnogo da rade kako bi dostigli makar donekle nivo saradnje koji je SNS uspostavila sa Ruskom Dumom, sa Ruskom Federacijom.
Izbor gospođe Gojković na funkciji predsednika parlamenta, njen reizbor, je svakako i garancija da će takva politika što se tiče spoljne politike biti sprovođena i u narednom periodu i zato smatram da je njen izbor pravi izbor za ovaj parlament.

Zaista mi je žao što vidim da neke stranke ovde misle da imaju tapiju na odnose sa Rusijom i da svi drugi su apriori, nisu im prijatelji i ne mogu da računaju na podršku.
Ono što je činjenica jeste da nivo koji je uspostavljen sa Ruskom Dumom u ovom parlamentu u prethodnom sazivu, vi tek treba da uđete u korak na neki način, ako možete to da pratite. U prethodnom sazivu, koji je bio 100% proevropski orijentisan, 128 narodnih poslanika su bili članovi Grupe prijateljstva sa Ruskom Federacijom.
S druge strane, javna podrška koju je uputila Jedinstvena Rusija, stranka gospodina Putina, Medvedeva, vladajuća stranka u Rusiji, je bila upućena SNS i tu činjenicu ne možete da promenite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, želela bih na početku da pozdravim tim Ministarstva unutrašnjih poslova, koji vidim da je ministar pojačao novim državnim sekretarom gospođom Janom Ljubičić, koja moram da kažem, da njen rad kao generalnog sekretara Skupštine nam ovde dosta nedostaje i profesionalizam koji je pokazala u tom radu. Ali, svakako je time ojačan tim Ministarstva unutrašnjih poslova i sigurna sam da će biti izuzetno zadovoljni njenim radom, kao što smo i mi bili.
Ovde smo se dosta udaljili od teme dnevnog reda, mogli smo da čujemo i neke rođačke odnose o kojima nismo ništa znali ko je gde zaposlen, tako da bih ja da predložim da se mi vratimo o raspravi o zakonima koji su na dnevnom redu, a to je Predlog zakona o policiji, Predlog zakona o javnom okupljanju i Predlog zakona o javnom redu i miru.
Dakle, u pitanju su tri nova predloga zakona, ne predlozi za izmenu i dopunu postojećih zakona, tako da oni donose dosta noviteta i imaju jedan sveobuhvatniji i moderniji pristup rešavanju pitanja delokruga rada Ministarstva unutrašnjih poslova.
Osvrnula bih se na nekoliko važnih segmenata koje sam videla u Predlogu zakona o policiji. Ono što se posebno nameće u ovom Predlogu zakona je profesionalizacija Ministarstva unutrašnjih poslova. Vidimo da su uslovi za zasnivanje radnog odnosa pooštreni i takođe jako je važno i dobro što je uneto to da se prati i kontroliše da prilikom radnog odnosa ne dođe do toga da oni uslovi koji su bili neophodni prilikom zasnivanja, da se krše, tako da recimo kada neko prilikom zapošljavanja, kako u državnu upravu, u ovom slučaju Ministarstvo unutrašnjih poslova, mora da donese potvrdu da nije osuđivan, svakako ukoliko dođe u toku karijere do toga da se neko ogrešio o zakone, jako je važno da je to rešeno na način da to ne može da bude slučaj i da u takvim slučajevima ne može da nastavi svoju profesionalnu karijeru u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Takođe su propisani uslovi za karijerno napredovanje, koji su vezani za rezultate rada zaposlenih i godišnjih ocena koje se baziraju na bazi jasnih merila. Ovde vidimo da je ovaj Predlog zakona u stvari smanjio ovlašćenja ministra, što nismo često u prilici da vidimo da neki ministar sam predlaže da mu se smanjuju ovlašćenja, tako da one kritike koje sam slušala u pogledu nekih zabrinutosti povodom ovog zakona, da ne dođe do zloupotrebe policije u partijske svrhe, možda su upravo te bojazni zbog nekih njima poznatih primera iz prošlosti, ali upravo ovaj Predlog zakona pokazuje da SNS i Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čelu sa ministrom Stefanovićem, u svakom slučaju nemaju takve intencije da koriste policiju u partijske svrhe.
Sada vidimo da je novina u zakonu upravo to da ministar više neće moći da unapređuje zaposlene, kao ni da vodi određene predistražne postupke bez tužilaštva, što je do sada bilo moguće.
Sektor unutrašnje kontrole sada ima nova ovlašćenja čime dobija pun kapacitet da sprovede borbu protiv korupcije, uvedeni su testovi integriteta, kao i obaveza deponovanja imovinskih kartona svih rukovodilaca u Ministarstvu unutrašnjih poslova, što je važna novina koju donosi ovaj zakon.
Mislim da je jako važno istaći da je cilj ovih novina to da se iskoreni korupcija u samom MUP-u. Svesni smo da postoje određeni pojedinci koji su skloni korupciji u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali svakako da velika većina zaposlenih su časni i pošteni ljudi i ne smemo dozvoliti da neki pojedinci diskredituju rad celog Ministarstva. Zato je jako važno da se sektor unutrašnje kontrole radi na pravi način.
Novina u ovom zakonu je i formiranje sektora za međunarodnu saradnju i evropske poslove, što je jako važno, posebno u ovom periodu u kojem se sada nalazimo, gde sa jedne strane smo u obavezi usaglašavanja našeg zakonodavstva sa EU i takođe sa druge strane, usled emigrantskih talasa koji pogađaju ceo ovaj region, jako je važno da je jedan ovakav sektor formiran, takođe, Ministarstvo unutrašnjih poslova u 2015. godini imalo je veoma značajne rezultate na ovome planu. Videli smo da je i Evropska komisija dala pozitivne ocene za akcioni plan za poglavlje 24, što u stvari se tiče rada Ministarstva unutrašnjih poslova.
Način na koji se Ministarstvo unutrašnjih poslova suočilo sa problemom migrantske krize je zaista za svaku pohvalu, imajući u vidu da je preko naše zemlje prešlo preko 600.000 migranata, a da nije zabeležen nijedan incident sa domaćim stanovništvom, takođe, niko od građana Srbije nije se osećao ugroženo ni u jednom trenutku. Videli smo brojne slučajeve u nekim drugim zemljama koje su imale takvih problema. Mislim da je tu velika zasluga upravo i na dobroj saradnji koju je Ministarstvo unutrašnjih poslova ostvarilo sa zemljama regiona, jer bez saradnje na međunarodnom planu u ovom segmentu, nije moguće ni obavljati ove zadatke na najbolji način.
Ono što takođe želim da istaknem jeste i Predlog zakona o policiji predviđa i novo postupanje policije u slučaju nasilja u porodici. U slučaju kada je prijavljeno nasilje u porodici, policijski službenici su dužni da u saradnji sa drugim nadležnim organima odmah preduzmu potrebne mere i radnje u skladu sa zakonom, čijim se vršenjem sprečava dalje nasilje u pogledu toga da ne dođe do težih telesnih povreda ili čak i smrtnog ishoda.
Ovo je jako važno, s obzirom da u postojećem pravnom okviru ne postoji zakonski osnov za preduzimanje mere udaljenja nasilnika i mi smo ratifikovali Istambulsku konvenciju koja predviđa niz mera po ovom pitanju i mislim da je za našu zemlju jako važno da primenimo i taj austrijski model, koji predviđa udaljenje nasilnika iz stana.
Svesni smo takođe i da je bilo nekih slučaja i nedavno smo o tome bili informisani preko sredstava javnog informisanja, da su neki pojedinci u Ministarstvu unutrašnjih poslova, takođe, bili skloni vršenju nasilja u porodici i da ne bi došlo do zaštite kolega u takvim slučajevima, jako je važno naći pravi mehanizam da bi se iskorenila ovakva pojava.
O drugim zakonima koji su na dnevnom redu ne bih sada da se osvrćem, s obzirom da je dosta bilo govora o tome. Ono što bih želela da pohvalim jeste upravo to što je prilikom rasprave o Zakonu o javnom okupljanju kada su odbori za odbranu i unutrašnje poslove, kao i Odbor za ljudska i manjinska prava, organizovali sastanak sa Ombudsmanom, sa Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, Poverenikom za zaštitu informacija od javnog značaja i nevladinim organizacijama. Velika većina predloga koji su tada izneti da su usvojeni od strane unutrašnjih poslova, čime je jasna volja da se nađe zakonsko rešenje, najbolje za naše društvo.
Na samom kraju bih htela nešto drugo da kažem, a to je kada sam se spremala za raspravu o ovim zakonima, našla sam neke podatke o radu Ministarstva unutrašnjih poslovi, koji u stvari predstavljaju rezultate vašeg rada, što mislim da je najvalidniji, statistički podaci su neumoljivi, najbolje pokazuju koliko je neko bio posvećen ili ne svom radu. Samo ću par stvari da pomenem, dakle, u periodu od maja 2014. do novembra 2015. godine, opšti kriminal smanjen za 11,1%, imovinski kriminal za 17%, smanjen broj krivičnih dela protiv života i tela za 9,7%, a za oko četvrtinu smanjen broj ubistava. U poslednjih godinu i po dana policija je zaplenila oko 4,2 tone narkotika i tri puta više opojne droge u komadima, kao i duplo više heroina.
Mislim da su ovo neki podaci koje ne mogu tako lako da se nađu u našim sredstvima javnog informisanja koji u stvari plasiraju najčešće neke druge informacije i najčešće možemo da slušamo kritike koje su verovatno usmerene najviše sa ciljem da se diskredituje rad kako policije tako i ministra, ali svakako da rezultati rada su jedini sud o radu svakoga od nas, ne samo ministarstva, nego i svakog od nas koji ovde sedimo i koji predstavljamo građane Srbije, a upravo rezultati rada MUP-a su nešto čime ministar može da se pohvali.
Samo bih još da kažem da smo čuli zamerke zašto je ministar organizovao konferenciju za štampu gde su oko njega bili pripadnici MUP-a. Ja zaista ne mogu da razumem takvu vrstu kritika zato što svi oni koji se nisu ogrešili o zakon ne treba da osećaju nikakvu pretnju kada vide pripadnike MUP-a u uniformi, već treba da se osećaju sigurno i ja sam na takav način to i videla kao i poruka sigurnosti svim građanima Srbije, tako da oni koji se osećaju nesigurno verovatno znaju zašto se tako osećaju. Ja bih samo da kažem ministru da nastavi da radi u tom smeru i da postiže ovakve dobre rezultate na dobrobit svih građana Srbije. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su danas četiri ratifikacije, jedna međunarodna konvencija i tri bilateralna sporazuma sa Gruzijom, Rumunijom i sa Finskom.
Na samom početku bih htela da se osvrnem prvo na Međunarodnu konvenciju protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, koja je usvojena 4. decembra 1989. godine u Njujorku i bila je otvorena godinu dana na potpisivanje članicama UN, što je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija u to vreme i učinila i potpisala je u decembru 1990. godine. Konvencija je stupila na snagu 20. oktobra 2001. godine, a Savezna Republika Jugoslavija, čiji je pravni sukcesor Republika Srbija, je dala sukcesorsku izjavu 12. marta 2001. godine i time potvrdila da ostaje potpisnica ove konvencije.
Konvenciju su do sada ratifikovale 33 države, tako da će Srbija svakako biti 34. država u svetu koja će da ratifikuje ovu konvenciju. Potvrđivanjem ove međunarodne konvencije Srbija će da se svrsta u grupu zemalja koje regrutovanje, finansiranje, korišćenje i obuku plaćenika smatraju krivičnim delom. Takođe, ova konvencija spada u oblast međunarodnog humanitarnog i krivičnog prava, pa će njenom ratifikacijom Republika Srbija da doprinese usaglašenosti nacionalnog zakonodavstva sa međunarodnim humanitarnim pravom procesa koji su pokrenuli Međunarodni komitet Crvenog krsta i Švajcarska.
Ovo svakako neće biti prvi put da Srbija pokaže svoju potpunu posvećenost borbi protiv terorizma, s obzirom da smo još prošle godine kao država bili kosponzori donošenja Rezolucije UN 2178 u borbi protiv Islamske države, Iraka i Levanta, a odmah nakon toga, na inicijativu 199 narodnih poslanika, došlo je do izmene krivičnog zakonodavstva u dva člana, koja su predvidela kao krivično delo učestvovanja na stranim ratištima i organizovanje odlazaka na strana ratišta.
Izmene ovog krivičnog zakonodavstva su usvojene 10. oktobra 2014. godine, čime su u okviru glave 34. krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom okarakterisana kao krivična dela. Član 386a. Krivičnog zakonika kaže da sva lica koja individualno učestvuju u oružanim sukobima, kao pripadnici vojnih ili paravojnih formacija na teritoriji druge države, čiji nisu državljani i nisu pripadnici nijedne međunarodne misije, međunarodne organizacije, mogu da dobiju kaznu od šest meseci do pet godina, a ukoliko odlaze na ratišta u okviru grupe, predviđena kazna je od jedne do osam godina zatvora.
Krivično delo organizovanja učestvovanja u ratu, u vidu odlazaka grupa, regulisano je članom 386b Krivičnog zakonika, gde je predviđena kazna od dve do 10 godina zatvora za one koji organizuju odlaske na strana ratišta i koji, takođe, podstiču druga lica da učestvuju na stranim ratištima.
Propisivanje inkriminacije u domaćem zakonodavstvu za ova krivična dela koja su predviđena inkriminacijama i članovima 2. i 3. Konvencije o kojoj danas razgovaramo, pokazuje da nije potrebno usaglašavanje domaćeg zakonodavstva kako bi odredbe ove konvencije bile primenjive i u Republici Srbiji.
Ono što želim da kažem, jeste da danas kada imamo pojačanu globalnu pretnju od terorizma, jer smo svedoci i nedavnih napada u Parizu, gde je 130 žrtava tog terorističkog akta, a takođe imamo i primer obaranja ruskog putničkog aviona iznad Sinaja, gde je bilo 224 žrtve, od čega čak 17 dece, pokazujemo da je pretnja od terorizma poprimila ozbiljne razmere globalno u celom svetu.
Ako pogledamo situaciju u našem regionu, zemljama koje nas okružuju, možemo da kažemo da su se takođe teroristički akti dešavali u nekim našim susednim zemljama. Setimo se samo onoga što se desilo u Kumanovu, u Makedoniji nedavno, takođe i u Bosni i Hercegovini, u Zvorniku i Rajlovcu. Možemo da kažemo da u Srbiji nije dolazilo ni do kakvih tog tipa pretnji. Želim da kažem da je prvenstvena zasluga za to pripadnika MUP-a Republike Srbije, zato što budno prate situaciju i što imaju pooštrenu kontrolu granica, kao i mere nadzora nad povratnicima sa stranih ratišta koji dođu u Republiku Srbiju.
Treba imati u vidu da je od početka godine pa do kraja novembra ove godine kroz Republiku Srbiju prošlo oko pola miliona migranata na svojim putevima ka zemljama zapadne Evrope i da se nije desio nijedan incident. Svakako bih htela da pohvalim rad prvenstveno ministra unutrašnjih poslova, Nebojše Stefanovića, koji je svojim ličnim angažovanjem dosta doprineo tome da se rad policije poboljša u ovom periodu i da se građani Srbije osećaju bezbedno. Videli smo i neka istraživanja javnog mnjenja, koja kažu da i posle terorističkih napada koji su se desili po Evropi građani Srbije se i dalje osećaju bezbedno. To pokazuje da oni imaju poverenje u policiju i MUP.
Kada pogledamo učešće na stranim ratištima u regionu koja se dešavaju, možemo da vidimo da predsednik Makedonije, Đorđe Ivanov je rekao da se oko 70 državljana Makedonije nalaze na ratištima u Siriji, portparol policije Kosova i Metohije izjavio je da se oko 120 pripadnika građana Kosova i Metohije vratilo nakon učešća na ratištu u Siriji, vratilo se svojim kućama. Tako da, to su sve potencijalne pretnje za bezbednost celog regiona.
Situacija u Srbiji je takva da se 26 pripadnika, građana Republike Srbije nalazi na ratištima u Siriji. Takođe treba reći da se njih sedam vratilo i procenjuje se da je osam izgubilo život. Mislim da su izmene zakonodavstva koje smo imali prošle godine, a vezano za to da smo okarakterisali kao krivično delo učešće na stranim ratištima, doprinele da ova brojka vezano za Srbiju nije veća i da pod punim nadzorom policija sprovodi mere nadzora nad licima koja su se vratila. To je svakako dobro, što možemo da kažemo da se sada građani Srbije mogu osećati bezbedno i da ne postoji pretnja od bilo kakvog terorističkog akta u Srbiji.
Takođe, značajna je i saradnja koju je MUP uspostavilo sa zemljama regiona, jer borba protiv terorizma nije moguća bez saradnje sa drugim državama, a prvenstveno sa državama regiona. Ova konvencija takođe predviđa obaveze države da međusobno sarađuju u sprečavanju krivičnih dela utvrđenih ovom konvencijom i takođe obaveza hapšenja i ekstradicije plaćenika koji se nalaze na njihovoj teritoriji.
Sada bih se osvrnula na bilateralni Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o bavljenju plaćenim poslovima članova porodica diplomatskih i konzularnih predstavnika. Ovaj sporazum je zaključen razmenom nota 14. jula ove godine.
Poslednju deceniju zaključivanje ove vrste bilateralnih sporazuma je postala praksa u bilateralnim odnosima između zemalja, iz razloga što se videlo da se dešava situacija da se supružnici ne odlučuju da prate svoje bračne partnere prilikom njihovih dužnosti u inostranstvu u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, iz razloga što žele dalje da nastave da se bave svojim poslom, tako da se nametnulo kao potreba da se pomogne na taj način članovima diplomatskog osoblja, ne samo Srbije nego je to praksa i u drugim zemljama. Tako da, osnovni cilj, u stvari, ovih bilateralnih sporazuma je očuvanje normalnog porodičnog života i takođe zadovoljavanje potrebe i bračnih partnera da mogu da privređuju i da rade u zemlji u kojoj se nalaze.
Takođe, član 2, druga stvar koja je važna i svrha ovog sporazuma jeste da se ograniče privilegije i imuniteti za tog bračnog druga u pogledu određenih poslova, obima poslova kojim se bave, koji su plaćeni u zemlji u kojoj se nalaze, a imunitet tog građansko-pravnog i upravnog postupka. Taj imunitet nije primenjiv za krivične, ne uskraćuje se imunitet od krivičnog sudstva.
Takođe, supružnici koji se odluče da rade u zemljama prijema u obavezi su da plaćaju poreze koji proističu iz tako ostvarenog prihoda. Do sada su zaključeni sporazumi sa 14 država, a od toga je devet stupilo na snagu, tako da možemo da kažemo da zaista postoji veliki broj naših diplomatsko-konzularnih predstavništava koja još nisu zaključila ovakve vrste bilateralnih sporazuma. Ovo je prilika da apelujemo na Ministarstvo spoljnih poslova da bude što više ovakvih bilateralnih sporazuma, kako bismo olakšali život našim predstavnicima u inostranstvu.
Sledeći je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Gruzije o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Ministar spoljnih poslova gospodin Dačić je potpisao ovaj sporazum prilikom njegove posete u Tbilisiju 2. juna ovde godine. Cilj ovakvih sporazuma o ukidanju viza je jačanje ukupne bilateralne saradnje, naravno, sa očekivanjima da će posebno da dođe do unapređenja ekonomske saradnje, ono što je svakako najvažnije za nas.
Možemo da kažemo, vezano za samu Gruziju, da nivo ekonomske saradnje ne odgovara potencijalima i potrebama dveju država. Međutim, ako pogledamo kako je išao taj nivo robne razmene poslednjih godina, ipak vidimo određena poboljšanja, s obzirom da je u 2013. godini razmena bila 5,3 miliona evra, a u periodu od januara do jula 2015. godine oko 17 miliona evra. Tako da, već vidimo određena poboljšanja, ali postoje i potencijali u brojnim oblastima, kao što su crna i obojena metalurgija, tekstilna i prehrambena industrija, građevinarstvo, turizam i nadamo se da će ova vrsta sporazuma doprineti da se saradnja pre svega na ekonomskom planu sa Gruzijom unapredi.
Sporazum sa Gruzijom je usklađen sa odredbama tipskih sporazuma o ukidanju viza i proces liberalizacije viznog režima sa onim zemljama kojima je potrebna viza za ulazak u zemlje EU. Razlog zašto je došlo do toga je da je došlo u jednom trenutku do situacije da za pripadnike u Srbiji, za građane Srbije koji imaju civilne pasoše nije potrebna viza za ulazak u Gruziju, a za one koji imaju službene i diplomatske jeste bila potrebna, a razlog za to je što je Vlada Gruzije donela jednostrani akt kojim je ukinula vize za građane Srbije još 15. juna 2011. godine za boravak do 365 dana. Međutim, ovaj sadašnji sporazum koji su napravile naše dve vlade u stvari pokazuje da je sporazum recipročnog karaktera, dakle, za sve nosioce diplomatskih i službenih pasoša obe zemlje važi za boravak do 90 dana.
Htela bih na kraju da pomenem i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Finske o sukcesiji i konsolidaciji bilateralnih ugovora. Jako je važno ustanoviti koji je od ugovora koji su zaključeni sa jedne strane od SFRJ, SRJ, Državne zajednice Srbija i Crna Gora i sa druge strane Republike Finske, koji su zaključeni nakon 1992. godine, a pre sticanja samostalnosti Republike Srbije su i dalje na snazi.
Svakako, ovde možemo da vidimo da nastavljaju da važe tri važna sporazuma koja su zaključena pre sticanja samostalnosti Republike Srbije, dakle, ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i imovinu, Sporazum o prevozu u međunarodnom drumskom saobraćaju i Sporazum o određenim komercijalnim kreditima potpisan sa „Finer“-om ispred Republike Finske, a sa naše strane Savet ministara Srbije i Crne Gore 2004. godine.
Takođe, za Finsku mogu da kažem da je nivo robne razmene još uvek na niskom nivou, ali da posluje u Srbiji oko 60 finskih kompanija i nadamo se da će više kompanija naći interes za poslovanjem u Srbiji, a naravno i da će kompanije koje rade u Republici Srbiji naći svoj interes da izvezu određene proizvode u Finsku.
S obzirom da ja jesam danas kao ovlašćeni predstavnik SNS, ali sam takođe predsednik Odbora za spoljne poslove, a već je bio pomenut rad Odbora za spoljne poslove i saradnja sa Ministarstvom spoljnih poslova, htela bih samo da kažem da izveštaj o radu Ministarstva spoljnih poslova smo dobili. Obaveza je da se ministar na Odboru pojavi dva puta godišnje. U martu mesecu ministar Dačić je posetio Odbor za spoljne poslove i razgovarao sa članovima. Očekujemo njegov dolazak i u decembru mesecu, čime će u potpunosti biti ispoštovana pravna regulativa koja kaže da je obaveza ministra da se dva puta pojavi. Naravno da bismo mi želeli i da možemo da razgovaramo sa ministrom mnogo češće, ali treba imati u vidu da je u toku ove godine Srbija zaista imala dosta važnih diplomatskih aktivnosti kojima možemo samo da se pohvalimo.
Globalno, Srbija doživljava samo pohvale za sve ono što je učinila u toku ove godine na poboljšanju bilateralnih odnosa sa mnogim zemljama, a takođe i u okviru rada u međunarodnim organizacijama, prvenstveno predsedavanje OEBS-om. Možemo samo da budemo ponosni na rad kako predsednika Vlade Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića, predsednika Republike Tomislava Nikolića, ali svakako možemo da imamo i reči hvale za predsedavanje OEBS-om od strane ministra Dačića. Činjenica da će sutra i prekosutra Beograd da bude diplomatska prestonica Evrope može da nas čini ponosnim na sve ono što smo uradili na spoljno-političkom planu. Uspeh u UNESKO-u ne mogu da ne pomenem jer to nije sticaj okolnosti niti neka slučajnost, nego je to plod napornog rada.
Dakle, u Danu za glasanje, poslanička grupa SNS će da glasa za ratifikaciju Međunarodne konvencije i sva tri bilateralna sporazuma.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, na samom početku bih htela prvo da pomenem izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. U pitanju su minimalne izmene koje se tiču ispunjavanja dogovora koji je postojao između Vlade Republike Srbije i studenata u pogledu broja ispitnih rokova.
Smatram da ne treba da se broj ispitnih rokova nalazi u samom zakonu, kao što se ne nalazi ni u zakonima većine evropskih zemalja, već treba sami fakulteti da donesu odluku o tome. To predstavlja autonomiju univerziteta. Čula sam da je prethodni govornik u više navrata pomenuo da će sada to da ide na štetu kako studenata, dekana i svih redom. Međutim, niko od njih se nije žalio, izgleda da je jedini čovek koji je imao primedbe na te izmene upravo kolega Janko Veselinović.
Mislim da i dekani treba da preuzmu odgovornost za donošenje odluke oko broja ispitnih rokova na samim fakultetima, posebno imajući u vidu da svaki fakultet ima i svoje specifičnosti. Naravno, nije isto da li je u pitanju društveni, prirodni ili umetnički fakultet.
Kada sam ja studirala, ja sam završila Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, mi smo imali pet ispitnih rokova - januarski, aprilski, junski i septembarski i mislim da je to za taj fakultet optimalan broj rokova. Naravno, to ne znači da bi za neke druge fakultete to bilo odgovarajuće. Mislim da ne treba ni da se preteruje u broju ispitnih rokova, s obzirom da uvek ima studenata koji na neki neodgovoran način pristupe svojim obavezama, pa nauče, recimo, 20% gradiva i izlaze stalno na ispitne rokove u nadi da će da dobiju željena pitanja, bez želje da nauče i ostalih 80%.
Tako da mislim da treba da postoji mera u odlukama oko toga koliko će da postoji ispitnih rokova, naravno, fakulteti su ti koji treba da donesu odluku o tome. Mi smo se svake godine suočavali sa štrajkovima na fakultetima, upravo zbog broja ispitnih rokova. Mislim da sada to treba da bude predmet dogovora između studenata i dekana fakulteta.
Dobro je što je došlo do ovih izmena Zakona, s tim što mislim da je dobro što to treba da bude samo jedan korak u daljem izmenama u visokom obrazovanju. Čuli smo od ministra i najave da je u pripremi novi zakon i ja to u potpunosti pozdravljam.
S druge strane, pred nama je i potpuno novi zakon o udžbenicima, na kojem se temeljno radilo duže od godinu dana, taj zakon je bio predmet javne rasprave. Svi zainteresovani faktori u društvu su učestvovali sa svojim sugestijama, došlo je i do brojnih izmena u samom zakonu, tako da mislim da je današnji predlog koji je pred nama svakako najbolji od svih predloga koji su do sada bili.
Mislim da je dobro i mogli smo da čujemo i insinuacije od nekih predstavnika opozicije da li je ovaj današnji Predlog zakona možda rezultat nekih pritisaka. Mislim da je dobro što je ministar pre nekih dva meseca sam rekao da je bilo pokušaja pritisaka. Činjenica da je on javno o tome progovorio da mi imamo danas pred nama zakon koji u stvari stavlja u sam centar interes učenika, a ne bilo kojih drugih, pa ni interes izdavača, niti bilo koga drugog, pokazuje upravo to da niko ne može da utiče na Vladu Republike Srbije, niti iz zemlje, niti iz inostranstva. Niko ne može da utiče na to, u pogledu predlaganja zakona, i upravo interes učenika u jednom ovakvom važnom zakonu je najvažniji.
Mislim da je ovo pitanje Zakona o udžbenicima i pitanje od nacionalnog interesa, s obzirom da naša deca uče iz tih udžbenika i to su generacije koje tek treba da dođu i preduzmu odgovornost u ovom društvu. Veća transparentnost u izboru udžbenika je jako dobra, s obzirom da smo mogli da čujemo i od strane Agencije za borbu protiv korupcije da se prilikom samog postupka odobravanja udžbenika dešavalo da tada može da dođe do najave više korupcije, da sada transparentniji način celog tog postupka to onemogućava.
Ono što bih htela da istaknem u ovom zakonu, što je jako važno, najviše za roditelje i za učenike, to je briga o kućnom budžetu porodica, zato što svakako činjenica da postoji maksimalna cena udžbenika, kao i to da udžbenički komplet može da bude i manji, samim tim što smo se svi susretali sa situacijama da postoje i neki udžbenici u udžbeničkom kompletu koji se nisu koristili, koji nisu bili neophodni.
Takođe, i obim samih udžbenika važno je da se jasno precizira. Nije samo stvar u tome da to utiče na cenu samog udžbenika, mislim da treba da imamo u vidu i to da se svi ti udžbenici nalaze u rančevima koji su na leđima naše dece, koji su zaista teški. Treba da pozdravimo ove odluke i ovo što je implementirano u Predlogu ovog zakona.
Takođe, mislim da je dobro da se izbor udžbenika vrši na svake četiri godine, ne samo zbog toga što svakako mogu đaci jedni od drugih da naslede i na taj način da uštede u kućnom budžetu, već mislim da je to dobro i zbog toga što zaista ne postoje takve inovacije koje traže da se svake godine izdaju potpuno novi udžbenici sa novim sadržajem. Mislim da je period od četiri godine optimalan period koji ste predložili.
Takođe, elektronski dodaci koji treba da se nalaze u udžbeničkim kompletima su, nadam se, put ka elektronskim udžbenicima. Ja mislim, kada biste uključili i same učenike u izradu ovog zakona, da bi upravo oni bili ti koji bi insistirali na tome jer oni mnogo lakše preuzimaju svoje obaveze kada dobiju u elektronskom formatu. Za njih je to prihvatljivije jer za njih sve je sada nezaobilazan rad na računarima i na upotrebi savremenih sredstava koja postoje kod nas. Takođe, udžbenici treba da zadovolje potrebe učenika u 21. veku. Mislim da udžbenici predstavljaju jednu komponentu. Tu su svakako važni i nastavnici i učenici i njihova motivisanost za sticanjem novih znanja.
Na kraju, htela bih da pomenem jedan predmet, za koji ja lično mislim da treba da pretrpi temeljne izmene, način na koji se izučava u našim školama, a to je učenje stranih jezika. Naime, jedan period života provela sam u Švedskoj i mogu da kažem da je njihov sistem učenja stranih jezika, i ne samo u Švedskoj, inače u skandinavskim zemljama, daleko bolji nego kod nas. Ako priđete kiosku na kojem se prodaju novine i obratite se starijoj gospođi pred penziju ili gospodinu, oni svi govore dobro engleski jezik.
Kod nas naši đaci osam godina uče u osnovnoj školi, pa još četiri u srednjoj, pa na kraju te mlade generacije izađu iz škole a da još uvek nisu u potpunosti savladali jezik. Mislim da u tom nekom pogledu, u pogledu reforme obrazovanja, svakako znam da će sledeća godina biti godina u kojoj će više i Vlada Republike Srbije da posveti pažnju obrazovanju, mislim da sistem učenja stranih jezika treba da pretrpi temeljne izmene.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, Zakon o privatnom obezbeđenju kojim se uređuje privatni sektor bezbednosti, kao integralni deo nacionalnog sistema bezbednosti, usvojen je krajem 2013. godine. Iako su kolege i koleginice više puta to ponovile, zaista želim da još naglasim da je postojao čak 20 godina diskontinuitet u ovoj oblasti. Još od 1993. godine, kada je bio na snazi Zakon o društvenoj samozaštiti, nije bila regulisana pravno ova oblast i Srbija je bila zemlja, jedina zemlja regiona, koja nije imala regulisanu oblast privatnog obezbeđenja.
Zakon o privatnom obezbeđenju predviđa četiri grupe poslova: obezbeđenje lica, imovine i poslovanja fizičkom zaštitom; poslove transporta novca, vrednosnih i drugih pošiljki; održavanje reda na javnim skupovima, sportskim priredbama i drugim mestima okupljanja građana i oblast tehničke zaštite.
Prema procenama, privatni sektor bezbednosti u Srbiji zapošljava između 25 i 60 hiljada ljudi, koji imaju čak 47 hiljada komada oružja. Kada to imamo u vidu vidimo da, ukoliko nema adekvatan pravni okvir koji će da drži pod kontrolom ovu oblast, to može da bude čak i pretnja za bezbednost naših građana. Podaci pokazuju i da privatni sektor bezbednosti u Srbiji beleži kontinuirani rast.
Zakonom o privatnom obezbeđenju, koji je usvojen u Skupštini 2013. godine, bilo je predviđeno da se u roku od šest meseci propišu podzakonska akta, kao i lica koja vrše privatno obezbeđenje moraju da usaglase svoj rad u roku od 18 meseci. Podzakonska akta su većim delom doneta. Sasvim je logično da je rok od šest meseci bio suviše kratak da se reše sva pitanja koja su bila neregulisana u ovom sektoru. Sada kada su svi podzakonski akti doneti ili su u finalnoj fazi izrade, time se stvaraju uslovi da lica koja se bave privatnim sektorom bezbednosti prilagode svoj rad zakonskom okviru. Procenjeno je da je sasvim dovoljan rok do kraja godine da se usaglasi taj rad, ali smo mogli da vidimo iz najave ministra da će biti prihvaćen amandman kojim se predviđa da se taj rok produži do aprila meseca, čime se daje dovoljno mogućnosti svim licima koja se bave privatnim obezbeđenjem da usaglase svoj rad sa pravnim okvirom u Srbiji.
Novina je i dopuna zakona koji propisuje da MUP izdaje legitimacije službenika privatnog obezbeđenja i sasvim je normalno da se predvidi taksa koja bi pokrila troškove izrade, izdavanja tih legitimacija. Mislim da je jako važno da postoji kontrola od strane države ko je to ko se bavi privatnim obezbeđenjem, ko ima licencu za to, jer se postavlja pitanje kakva je struktura ljudi koja se bavi ovim poslovima?
Moram da kažem da se pokazalo da je obrazovna struktura ljudi jako loša. Tu ima ljudi sa osnovnom školom, sa dva ili tri razreda srednje škole. Najčešće su angažovani kao privremeni i povremeni poslovi. To su ljudi koji nisu mogli da nađu adekvatan posao u svojoj struci ili su ostali bez posla u nekom trenutku, pa nalaze način kako da rade neki posao kojim bi mogli da dopune svoj radni staž pre odlaska u penziju. Vidimo da oni pripadaju nižim socijalnim slojevima.
Sa druge strane, njima je dat zadatak da se bave jako važnim stvarima, da štite najvrednije stvari, a to su životi građana i imovine. Mislim da bi trebalo razmisliti o tome da se propiše minimalna cena rada, s obzirom da imamo statističke podatke koji pokazuju da su plate ljudi koji se bave ovim poslom najniže. Kreću se od 1,5 evra po satu rada po čoveku. U poređenju sa drugim evropskim zemljama, gde je cena 8,9 evra po satu, vidimo da su to zaista mala primanja i mislim da je jasno da je ekonomska situacija u zemlji jako teška i bilo bi dobro da se propišu minimalne cene rada za rad u ovom sektoru, jer najčešće se na njihov račun bogate poslodavci, vlasnici tih agencija, koji izbegavaju plaćanje doprinosa i poreza državi.
Cilj ovog zakona jeste da se obezbedi viši stepen kontrole od strane nadležnih državnih organa, poslovanja agencija koje se bave privatnim obezbeđenjem. Cilj je da se profesionalizuje i legalizuje ova uslužna delatnost koja najčešće, nažalost, velikim delom, posluje u sivoj zoni poslovanja, ne izmiruje svoje obaveze prema državi kada su u pitanju porezi i doprinosi, tako da i zaposleni koji rade u tom sektoru najčešće rade na crno, bez ugovora, bez uplaćenih poreza i doprinosa.
Predložena je i dopuna člana 4. Zakona koji definiše obavezno obezbeđene objekte. Postojeća formulacija postavlja veoma široku definiciju obavezno obezbeđenih objekata i nisu izuzeti objekti koji su iz oblasti odbrane, kao i oni koji su od značaja za nacionalnu bezbednost koju obezbeđuje policija i ovim izmenama zakona se to tačnije definiše i precizira.
Mislim da je jako važan korak već napravljen kada je 2013. godine donet ovaj zakon. Naravno, praksa pokazuje da treba da se dopuni i doradi, a upravo mi narodni poslanici u ovoj Skupštini imamo taj zadatak da sve ono što se pokaže u praksi da treba da bude dorađeno, kako bi moglo da se na adekvatan način implementira. Mi smo tu da to izglasamo. Ja ću vrlo rado u Danu za glasanje podržati izmene i dopune ovog zakona.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici danas je pred nama dugo očekivani set medijskih zakona, Predlog zakona o javnom informisanju i medijima, Predlog zakona o elektronskim medijima i Predlog zakona o javnim medijskim servisima.
Želim da izrazim i moje lično zadovoljstvo što možemo da razgovaramo danas o ovim zakonima i da ih usvojimo u toku ove nedelje. Ovi zakoni predstavljaju okvir za kvalitetnije informisanje građana Srbije u skladu sa standardima i vrednostima koje postoje u zemljama članicama EU.
Jasno je da je Vlada Republike Srbije predlažući ovaj set medijskih zakona prvenstveno želela da zaštiti interese građana Srbije, pre svega u odnosu na pitanje izlaska države iz vlasništva u medijima, odnosno privatizacije medija, takođe prelaska sa budžetskog na projektno finansiranje medija i ono što je jako važno, to je pitanje transparentnosti vlasništva u medijima.
Izuzetno je važno to što se uvodi medijski registar u kome će biti javno dostupni podaci o svakom ko ima više od 5% vlasništva u nekom mediju, kao informacija o državnoj pomoći koju neki mediji primaju. Država neće moći da favorizuje određene medije kako bi oni povoljno izveštavali, a svaki građanin će moći da se informiše o tome koliko je neki medij dobio novca od države, lokalne samouprave, javnih preduzeća.
Povlačenje države iz medija je bilo čak predviđeno i ranije, ali to nikada nije sprovedeno. Proces privatizacije u medijima mora da bude završen do jula 2015. godine, a nakon toga mediji će moći da apliciraju kod države za finansijsku podršku onim sadržajima koji predstavljaju javni interes u oblasti informisanja.
Ono što je važno istaći je da su predloženi zakoni u potpunosti usaglašeni sa Evropskom komisijom. Ovde smo mogli da slušamo zamerke vezane za hitnost postupka i nikako ne mogu da se složim sa tim, posebno imajući u vidu da su medijski zakoni već dugi niz godina analizirani, da su nastavak medijske strategije, koja je usvojena još 2011. godine. Takođe, svaki od ovih zakona imao je i nekoliko javnih slušanja, tako da mi poslanici kada smo dobili ove predloge zakona ni u kom slučaju nismo bili iznenađeni onim što smo mogli da pročitamo u njima.
Pitanje transparentnosti vlasništva u medijima je problem koji je kod nas postojao jako dugo i koji je najčešće bio zloupotrebljavan. Nije iznenađujuće što je to pitanje bilo često pokretano od međunarodnih institucija, Evropske komisije, OEBS-a, Saveta Evrope. U prošlosti je bilo moguće čak i da neki lideri političkih stranaka budu vlasnici medija, a da o tome građani ništa ne znaju. Sada to više ne može da se desi, jer će svaki medij morati da objavi ko je vlasnik medija, ko je učestvovao sa bilo kakvim novčanim prilozima u određenim medijima, tako da ćemo na taj način biti kvalitetnije informisani i biće nam jasnije zašto se određeni sadržaji plasiraju kroz određene medije.
Takođe je važno da i naši građani obrate pažnju na te podatke, kako bi imali kritičko mišljenje na onaj sadržaj koji se plasira u datim medijima. U Zakonu o javnom informisanju je navedeno načelo koje se tiče omogućavanja dostupnosti javnosti podataka o medijima radi formiranja sopstvenog mišljenja o verodostojnosti i pouzdanosti informacija, stavova i mišljenja objavljenih u medijima, kao i sagledavanja mogućeg uticaja na javno mnjenje i zaštite medijskog pluralizma. Zakonskim odredbama je takođe predviđeno da su nosioci javnih, odnosno političkih funkcija dužni da trpe iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njihovog rada i politike koju vode. Kritika nikada nije ni bila problem, zdrava kritika često može da bude dobar podstrek za bolje rezultate rada.
Ono što je jako važno i na šta smo uvek apelovali, to je istinitost informacija. Mediji često mogu i da unište život nekome plasirajući neke informacije koje se nekada predstavljaju kao informacije iz dobro obaveštenih izvora. Često tendenciozno predstavljanje u medijima, a da se pre toga i ne proveri verodostojnost takvih informacija. Mediji sami stvaraju svoj kredibilitet kroz sadržaj koji plasiraju, tako da kada i sami građani vide da neki medij više puta objavi informaciju koja se posle ispostavi kao netačna informacija, samim tim će imati mnogo više kritike prema svim sadržajima koje takav medij plasira.
Zakonom je garantovana sloboda javnog informisanja i zabrana cenzure, diskriminacija novinara, vršenje pritiska, pretnje ili ucenjivanja novinara, urednika i izvora informacija. U Srbiji ni danas nema cenzura i vlada potpuna sloboda javnog informisanja, a najbolji pokazatelj toga je vrlo jednostavan, dovoljno je otići na kiosk i kupiti sve dnevne i nedeljne novine, tako da ćemo moći da vidimo dosta kritika upućenih na rad članova Vlade, prvenstveno na rad premijera gospodina Vučića, a to u zemljama gde postoji cenzura je apsolutno nemoguće.
Takođe, možemo da vidimo da jedne dnevne novine svakodnevno objavljuju apsolutno, ne samo kritičke poglede, nego potpuno neistinite informacije vezane za rad predsednika Republike, gospodina Tomislava Nikolića. Ako se setimo perioda pre 2012. godine, apsolutno nije bilo moguće da se pročita i jedan negativan tekst o tadašnjem predsedniku Srbije. Izvesna Džesi iz predsedništva je kontrolisala ceo postupak kako ne bi došlo do toga da neka informacija bude plasirana, a za koju nisu želeli da se zna. Džesi ili Jasmina Stojanov, pošto vidim da su pojedini poslanici opozicije tobože neupućeni ko je Džesi. Ako ste neupućeni, Džesi je Jasmina Stojanov i mi smo kao SNS, tada opoziciona stranka, vrlo često govorili o tome, jer smo jako dobro znali koliko se sve moguće aktivnosti SNS ne mogu pustiti ni u jednom mediju, a posebno u medijima koji su bili finansirani od strane građana Srbije.
Iskreno se nadam da će ovaj set medijskih zakona, koji novinarima daje dosta slobode, uticati na to da dosta zaboravljeno istraživačko novinarstvo ponovo bude aktivnije, jer, iako u nekom početnom periodu izgleda možda da nije dovoljno isplativo, mislim da je na duže staze najisplativije. Vrlo je važno što se ovi zakoni usvajaju u trenutku kada su skrininzi vezani za poglavlja koja se tiču medija završeni i što smo dobili, takođe, već sada brojne pohvale od strane visokih zvaničnika EU na zakone koje usvajamo. Takođe, u Skupštini Saveta Evrope je u toku izrada monitoring izveštaja o Srbiji i samo se čekalo na set medijskih zakona kako bi taj segment ušao u izveštaj.
Ovaj set medijskih zakona uređuje sferu medija u skladu sa evropskim standardima, tako da ću sa velikim zadovoljstvom glasati za sva tri predloga zakona.

Poštovani predsedavajući i predstavnici nezavisnih tela, kolege narodni poslanici, kada pročitamo izveštaje Zaštitnika građana, kao i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2013. godinu preovlađujući utisak koji se nameće jesu negativne pretežno ocene koje nam nameću jedan pesimizam koji ostaje kao utisak kada pročitamo.
Sa druge strane, kada sumiram šta smo sve radili u toku 2013. godine u Narodnoj skupštini, brojne zakone koje smo usvojili, brojne konvencije koje smo potvrdili, mislim da smo učinili dosta pozitivnih stvari upravo na poštovanju ljudskih prava. Kada to govorim ne govorim samo iz ugla poslanika Narodne skupštine RS, već takođe govorim iz ugla poslanika Skupštine Saveta Evrope, s obzirom da sam u prethodnom mandatu, kao i ovom na poziciji šefa delegacije.
Dakle, pretpostavljam da to svi vi dobro znate, ali nije zgoreg pomenuti još jednom, posebno zbog građana Srbije, da je Savet Evrope međunarodna organizacija koja okuplja evropske zemlje i stara se o poštovanju vladavine prava, demokratije, ljudskih i manjinskih prava, a najvažniji akt je upravo Evropska konvencija o ljudskim pravima.
U prethodnih godinu i po dana ja sam u Strazburu najviše slušala pohvale za mnoge stvari koje je Srbija uradila. Baš juče sam se vratila sa Komiteta za jednakost i nediskriminaciju Saveta Evrope, gde sam učestvovala u radu, a i inače aktivno učestvujem i u prethodnom sazivu. Dakle, i tada je Srbija pomenuta u pozitivnom kontekstu, a kasnije ću da pomenem i konkretno povodom čega. Onda sam došla ovde, čitam ove izveštaje i slušam današnju raspravu gde se najviše čuju kritike, tako da hoću danas u stvari da pričam o nečem drugom, da pričam o pozitivnim stvarima koje smo uradili, a koje su nekako ostale u drugom planu.
Pomenuli ste povećanje broja zahteva u odnosu na prošlu godinu. Gospođa Petrušić je pomenula 25% više, a gospodin Janković 3.000 više zahteva u odnosu na prethodnu godinu. Ako pogledamo i vaše prethodne izveštaje koje ste radili, videćemo da svaka godina koja dolazi pokazuje povećanje broja zahteva, što ne znači da se ljudska prava u Srbiji sve manje poštuju. Mislim da je stvar u tome, s jedne strane, kakvo poverenje građani imaju u vas kao institucije i takođe, sa druge strane, u informacijama koje su dostupne građanima putem elektronskih medija i putem interneta. Građani se sve više opredeljuju da koriste sva svoja prava.
Pohvalili ste ratifikaciju u Istanbulske konvencije Saveta Evrope, odnosno Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Ta konvencija je potekla upravo iz pomenutog Komiteta za jednakost i nediskriminaciju Saveta Evrope. Hoću da naglasim da je Srbija osma zemlja od 47 zemalja članica koja je završila proces ratifikacije. Da bi konvencija stupila na snagu, neophodno je da je 10 zemalja članica Saveta Evrope ratifikuje. Do sada su to učinile, pored Srbije, Španija, Turska, Albanija, Austrija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Italija i Portugal. Na sastanku su nas obavestili da su ratifikaciju završile i Andora i Danska, čime je obezbeđen neophodan broj od 10 zemalja članica.
Ovom prilikom želim da vas obavestim da će 1. avgusta ove godine konvencija da stupi na snagu. Baš smo mi, kao jedna od zemalja koje su učestvovale u tome da može da stupi na snagu, pohvaljeni na tom pomenutom komitetu. Ovim putem želim da apelujem na nadležno ministarstvo da pripremi strategiju za implementaciju konvencije, a mi ćemo kao delegacija u Skupštini Saveta Evrope upravo da iniciramo da 1. avgust obeležimo nekim adekvatnim događajem, nekom konferencijom, gde možemo da razgovaramo o svemu tome šta treba da radimo dalje kako bi na najbolji mogući način implementirali sve one smernice koje su nam date samom Istanbulskom konvencijom, a posebno u pogledu zaštite žrtava nasilja.
Mislim da je implementacija svakako najvažnija, jer nije dovoljno zakone doneti. To je jedan, rekla bih, dugoročan proces, s obzirom da moramo da radimo i na promeni svesti kod ljudi. Moramo u školama da uvedemo neophodno obrazovanje o tome koliko je nasilje neprihvatljivo i, inače, o tome što ste pomenuli vezano za to šta je diskriminacija uopšte i šta je neprihvatljivo.
Nažalost, problem nasilja u porodici nije problem sa kojim se susreće samo Srbija. Brojne zemlje koje čak zadaju standarde u pogledu prava žena i, recimo, imaju velike primere dobrog poštovanja prava žena, kao što su neke skandinavske zemlje, konkretno Finska, imaju visok procenat nasilja u porodici.
Što se tiče Saveta Evrope, pored toga što postoje brojni komiteti, postoje i dve mreže. Jedna mreža se tiče zaštite prava žena, nasilja nad ženama. S druge strane, postoji i mreža koja se bavi zaštitom prava dece, što pokazuje da su te dve kategorije još uvek nezaštićene svuda u svetu, a ne samo u Srbiji.
Na dnevnom redu Narodne skupštine 2013. godine bila je još jedna konvencija Saveta Evrope, a to je Lanzarote konvencija, konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Tada je Srbija ukinula dotadašnju zastarelost od šest godina za zastarevanje poslednjeg seksualnog delikta. Time je Srbija, pored Velike Britanije, postala druga zemlja u Evropi u kojoj se prepoznaje da seksualna trauma kod deteta nema rok trajanja, da ostavlja trajne posledice i da zahteva zakonsku mogućnost krivičnog postupka u trenutku kada se osoba koja je preživela seksualnu traumu oseća sposobnom da učestvuje u postupku.
Zbog ovoga smo takođe pohvaljeni u Savetu Evrope i mislim da smo dobar primer i za druge zemlje, posle Velike Britanije i Srbije, šta treba da urade i da ukinu seksualnu zastarelost nad tim deliktom.
Kada već govorimo o zaštiti prava žena i dece, moram da pomenem i dve zakonske inicijative od strane Nebojše Stefanovića u prošloj godini, a koje je usvojila Narodna skupština. Zakonom o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja omogućena im je zdravstvena zaštita bez obzira na to da li su im overene zdravstvene knjižice.
Takođe, izmenama i dopunama Zakona o radu onemogućili smo poslodavce da trudnicama i porodiljama daju otkaz po isteku ugovora o radu. Izmenama je utvrđeno da se zaposlenoj ženi, kojoj ugovor na određeno vreme ističe u periodu korišćenja prava na porodiljsko odsustvo, rok za koji je ugovorom o radu zasnovala radni odnos na određeno vreme produžava najmanje do isteka korišćenja prava na porodiljsko odsustvo.
Ovo su sve zakoni i konvencije koji su doneti u 2013. godini, a upravo su ovi izveštaji vezani za 2013. godinu.
Što se tiče manjinskih prava, želim da pomenem izveštaj koji je usvojen na plenarnom zasedanju Skupštine Saveta Evrope u aprilu, a na temu položaja nacionalnih manjina u Evropi. Izvestilac je bio gospodin Kalmar iz Mađarske. On je u svom izveštaju pomenuo Srbiju kao dobar primer poštovanja manjinskih prava i kao najbolji primer poštovanja kolektivnih prava nacionalnih manjina. Zaista mislim da je to jedna dobra stvar koju mi treba da pomenemo ovde danas. Ja sam se taj dan osećala ponosnom u Strazburu što je Srbija pomenuta u jednom tako pozitivnom kontekstu.
Nedavno smo usvojili izmene i dopune Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ali svakako pretpostavljam da će to biti tema narednog izveštaja.
Visok stepen ljudskih prava je ideal svakog demokratskog društva. Ta prava se garantuju raznim međunarodnim konvencijama. Takođe, ta prava garantuje Ustav Republike Srbije i garantuju brojni zakoni koji se bave ovom problematikom. Mislim da smo kao zemlja uradili mnogo na pomenutim segmentima, ali takođe možemo da uradimo mnogo više. Vi ste tu kao nezavisna tela da nam sugerišete šta treba dalje da radimo. Volela bih kada bi neki naredni vaš izveštaj bio malo više sa nekim pozitivnim primerima šta smo do sada uradili, jer prosto mislim da nekada pohvala može da bude veći motiv nego stalne kritike. Mi smo tu svakako kao vaši saveznici, svi poslanici SNS, jer verujem da imamo isti cilj, a to je vladavina prava i poštovanje ljudskih prava u Srbiji.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, ministre, dame i gospodo, na samom početku želim da naglasim da je pitanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici jedno od najvažnijih pitanja koja treba da postavljamo što češće, sve dok ovo zlo koje postoji svuda u svetu, a ne samo u Srbiji, ne iskorenimo u potpunosti.
Srbija ima dosta važnih i teških pitanja kojima mora da se bavi, od pitanja Kosova i Metohije, evrointegracija, ekonomskih mera, ali svakako za ženu koja trpi nasilje u porodici ne postoji važnije pitanje od ovoga. Toga smo posebno svesne mi žene u parlamentu, jer ako pogledamo i listu prijavljenih govornika, možemo da vidimo da je najveći broj žena koje govore na ovu temu.
Svakako smo svesne da su nas žene koje su, nažalost, još uvek u velikom broju ugrožene po ovom pitanju birale da zastupamo njihove interese i mi ćemo ovom pitanju i pristupiti kao jednom od prioriteta kojim ćemo da se bavimo u narednom periodu više i češće, dok ovo zlo potpuno ne iskorenimo.
Postoje politički razlozi zbog kojih treba da podržimo ratifikaciju tzv. Istanbulske konvencije. Nasilje nad ženama predstavlja jedan od najozbiljnijih oblika kršenja ljudskih prava, onih ljudskih osnovnih prava koja su zagarantovana Ustavom. Nema demokratije bez poštovanja prava žena.
Većinu nasilnih dela čine muškarci iz neposrednog okruženja, partneri ili bivši partneri, što znači da prekid vanbračne ili bračne zajednice za ženu ne znači da će da dođe do prekida nasilja u porodici.
Brojke koje govore o tome koliko žena izgubi život kao žrtve nasilja u porodici su zastrašujuće. Takođe bih rekla da su zastrašujuće i brojke koje govore o tome koliki je broj procesuiranih slučajeva po ovom pitanju. Samo 10% slučajeva se prijavi, a od tog broja samo 10% dođe do suda.
Nezadovoljavajući je broj prijavljenih slučajeva, a svakako je i nezadovoljavajuća preblaga kaznena politika po ovome pitanju, tako da je to nešto što moramo da menjamo ukoliko želimo da osetimo pune efekte Istanbulske konvencije.
Istanbulska konvencija na pravi način pokazuje koliko nasilje u porodici, čak i tada kada se dešava u kući, nije stvar pojedinca, već je stvar od opšteg javnog interesa. Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koja je usvojena 11. maja 2011. godine u Istanbulu, donosi niz pravnih i drugih rešenja čija je namena da poboljša standarde u tretmanu žena žrtava nasilja, tako i da unapredi preventivne mere država članica konvencije.
Shodno tome, Srbiju u procesu ratifikacije očekuje usaglašavanje određenih odredbi konvencije sa domaćim zakonodavstvom, kao što je npr. zaštita i podrška za decu svedoke, proganjanje, uključujući i proganjanje savremenim sredstvima, internet, i pravna pomoć žrtvama nasilja.
Ova materija se odnosi kako na krivično zakonodavstvo Republike Srbije, tako i na Porodični zakon i druge zakone, ali svakako ono što smatram jako važnim je da Istanbulska konvencija predviđa i mehanizme praćenja, kao i međunarodnu saradnju po ovom pitanju.
Ova konvencija je potekla iz Komiteta za jednakost i nediskriminaciju Saveta Evrope, čiji sam ja član od januara ove godine. Pored nekoliko komiteta koji postoje u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, postoje i dve mreže, jedna za zaštitu žena od nasilja, a druga za zaštitu dece od nasilja. To pokazuje koliko su ove dve kategorije i dalje ugrožene svuda u svetu kada moraju da postoje posebni organi koji će da se bave njihovim pravima.
Mi smo kao Ženska parlamentarna mreža bile ove godine u poseti Finskoj. Bila sam vrlo iznenađena kada sam videla da u jednoj tako razvijenoj skandinavskoj zemlji, koja je poznata po tome da zadaje standarde drugim zemljama u pogledu sveukupnih prava koja uživaju žene i zaštita njihovih prava, tako sam bila iznenađena kada sam videla da je čak 27 žena prošle godine izgubilo život u Finskoj, iako je to zemlja koja ima manji broj stanovnika od Srbije, 5,4 miliona. To pokazuje da je svakako pred ženama dug put svuda u svetu da dođu do istinske jednakosti.
Nije dovoljno da samo donesemo zakone. Mislim da je najvažnije da radimo na promeni svesti ljudi, a to je nešto što je dugoročan proces. Moramo našu decu u školama da učimo koliko je nasilje neprihvatljivo. Neprihvatljivo je nasilje na ulici, neprihvatljivo je nasilje u kafani, na stadionima, ali bih rekla da je još neprihvatljivije sa moralnog i ljudskog stanovišta nasilje u porodici nad slabijima od sebe.
Na kraju, želim da izrazim moje zadovoljstvo što ću prilikom sledećeg odlaska u Strazbur na Komitet za jednakost Saveta Evrope moći da se pohvalim time da je Srbija među prvih 10 zemalja od ukupno 47 koje su je ratifikovale i koje su omogućile da stupi na snagu. Svakako, hoću da naglasim i da su poslanici SNS bili izuzetno angažovani u tome da Istanbulska konvencija dođe na dnevni red ovog zasedanja kako bismo je što pre ratifikovali i kako bismo mogli da nastavimo dalje u tom pravcu da radimo. Želela bih da se zahvalim i gospođi Stani Božović, koja nam je bila od velike pomoći u ovom poslu. Žao mi je što ona danas nije ovde sa nama. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, prvi potpredsedniče Vlade, poštovani ministri i kandidati za ministre, uvažene kolege narodni poslanici, danas je pred nama izbor novih članova Vlade Republike Srbije, čime će proces rekonstrukcije Vlade biti završen.
Za ovih godinu dana, koliko je prošlo od kako smo saslušali ekspoze premijera i izglasali aktuelnu Vladu Republike Srbije, rešeno je dosta problema u zemlji i načinjeni su bitni pomaci u mnogim segmentima našeg društva.
Svakako, ono što je najznačajnije i što bih ovom prilikom pomenula je postignuti dogovor u Briselu, koji će našim građanima na Kosovu i Metohiji omogućiti jedan bezbedniji i kvalitetniji život, takođe otvaranje pristupnih pregovora sa EU čime naša zemlja ulazi u novu fazu svoje istorije i, naravno, odlučna borba protiv korupcije koja je naišla na ogromnu podršku, kako građana naše zemlje, tako i na pohvale koje dolaze iz celog sveta za velike pomake koje su napravljeni u tako kratkom vremenskom periodu.
Ova vlada ima još jednu veliku zaslugu čiju ćemo snagu moći da vrednujemo tek u vremenu koje dolazi, a to je početak promene svesti. Naime, prvi put se susrećemo sa praksom u okviru koje se proveravaju prolazna vremena i rezultati rada onih koji su radili dobro i onih koji nisu.
Rekonstrukcija je plod nečeg potpuno novog u srpskoj politici, što očigledno predsednici opozicije nisu u stanju da razumeju na pravilan način. Svakako, građani Srbije to razumeju.
Rekonstrukcija po prvi put se sprovodi zato što je to želja Vlade da se postignu bolji rezultati za naše građane u budućnosti.
Pravilo provere rezultata rada je pravilo koje je sama sebi uvela Vlada Republike Srbije, a to je svakako nešto što i mi svi treba, koji se nalazimo na javnim funkcijama u našoj zemlji, da se zapitamo šta je ono što smo uradili za godinu dana, da li smo mogli bolje i da svake godine podižemo lestvicu malo u vis i da se trudimo da je preskočimo, jer samo na taj način naši rezultati će biti bolji, a bolji rezultati moraju da budu cilj svakom pojedincu u ovoj zemlji, jer je to jedini način da celokupno društvo oseti boljitak.
Aleksandar Vučić je nedavno rekao da Vlada mora građanima da pokaže da je princip odgovornosti, smenjivosti i poštovanja narodne volje mnogo važniji od partijske poslušnosti i pripadnosti.
Mnoge stranke, naročito u predizbornoj kampanji, vole često da pominju departizaciju i da obećavaju da će da je sprovedu ukoliko budu u prilici da dođu na vlast, a samo je SNS na najviše funkcija u zemlji kandidovala ljude koji su nestranačke ličnosti, a koji su stručnjaci u oblastima u kojima ih predlažemo.
Dakle, pored Ivana Mrkića, koji je na poziciju ministra spoljnih poslova došao pre godinu dana na predlog SNS, danas imamo nova četiri ministra predložena od strane SNS, a koji nisu ni funkcioneri, ni članovi stranke. Stručnost je bila jedini kriterijum kojim smo se vodili.
Velika prašina digla se oko mogućeg dolaska Lazara Krstića na mesto ministra finansija, pa su se mnogi javljali da ga kritikuju, iako još nije ni ušao u Ministarstvo finansija, a ne da je povukao neki potez koji bi mogao da bude predmet kritike. Često sam mogla da čujem da mu zameraju na tome što je mlad i što ima samo 29 godina.
Podsetila bih vas da je Nikola Selaković prošle godine, kada je došao na funkciju ministra pravde, imao upravo 29 godina, a danas možemo da kažemo da je bio jedan od najuspešnijih ministara ovih godinu dana.
Čak su i Nebojši Stefanoviću zamerali na njegovoj mladosti, a on je pokazao da je njegova mladost u stvari njegova prednost, a nikako mana i za ovih godinu dana je podigao ugled Narodne skupštine.
Kao član Odbora za spoljne poslove često sam u prilici da se susretnem sa brojnim narodnim poslanicima iz inostranstva koji dolaze u posetu našim institucijama. Kada ih pitam koji je to najjači utisak koji će da ponesu iz naše zemlje, često čujem da je to upravo veliki broj mladih i obrazovanih ljudi koji se nalaze na visokim pozicijama u našoj zemlji, energija koju nose sa sobom. To je i razlog zašto veruju da se Srbija istinski menja u najpozitivnijem smislu.
Ovom prilikom bih htela da izrazim žaljenje što Svetlana Živanović nije bila u mogućnosti da prihvati funkciju ministra poljoprivrede, ali ne zato što mislim da gospodin Dragan Glamočić nije dobar izbor. Naprotiv, njegova biografija nam uliva poverenje i želim mu svu sreću u radu. Jedini razlog zašto bih dala njoj prednost, koja je jednako stručna kao i gospodin Glamočić, je taj što je žena i smatram da bi bilo dobro da Vlada Srbije ima veći broj žena. To je ujedno i jedina zamerka koju imam na predloženi sastav Vlade.
Znam da gospodin Aleksandar Vučić rado kandiduje žene na visoke pozicije u našoj zemlji. Rado sarađuje sa ženama, čemu smo svedoci sve mi poslanice SNS koje sedimo ovde i ne bih želela da građanke Srbije imaju pogrešan utisak, zato što će samo dve žene biti ministri u Vladi Srbije.
Želela bih da poželim sreću u radu svim budućim ministrima. Njihova stručnost i iskustvo sa jedne strane, kao i stručnost, mladost i energija sa druge strane su nam potrebni kako bi smo uspeli da modernizujemo našu zemlju, što je i cilj ove rekonstruisane Vlade. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici, Dostojevski je davno napisao da ni najveća sreća čovečanstva nije vredna jedne suze nevinog deteta. Mi koji sedimo ovde u ovom visokom domu dužni smo da kvalitetnim zakonskim predlozima omogućimo zaštitu, prvenstveno onih koji su najnezaštićenijih, a koji nažalost često postaju žrtve onih najsurovijih koji su u stanju da izazovu najveću dečiju patnju.
Upornošću jednog oca koji je doživeo ličnu porodičnu tragediju i najgori mogući način se uverio, a onda uverio i sve nas ovde da zakoni koji Republika Srbija ima su nedovoljni da zaštite jedno nevino dete od monstruma, dovelo je do toga da mi danas raspravljamo o ovom zakonu.
Nisu samo deca u Srbiji ugrožena, ugrožena su i u Evropi i u svetu, zato je Savet Evrope 2010. godine usvojio Konvenciju o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja poznatu Lanzarot konvenciju, a 2011. godine pokrenuta je kampanja "jedan od pet" koja govori o razmerama ovih teških krivičnih dela. Kolege su već govorile, tako da se na tome neću zadržavati. Srbija je ovu konvenciju ratifikovala još maja 2010. godine, ali nadležni dugo nisu preduzeli ništa da standarde sadržane u tom dokumentu pretoče u zakonska rešenja.
Zakon koji bi uveo neku vrstu registra počinilaca teških krivičnih dela seksualnog nasilja učinjenih prema deci, čekali smo prilično dugo, skoro tri godine, ali dobro je što je on danas pred nama.
Ova skupštinska većina je po prvi put formirala i Odbor za prava deteta, na čijem čelu se nalazi predsednik Narodne skupštine, Nebojša Stefanović, što je dovoljan pokazatelj da ćemo se ovom problemu posvetiti na jedna temeljniji način.
Nedavno je formirana i ženska parlamentarna mreža, što želim da pomenem, u kojoj se nalaze poslanice iz svih stranaka. Jedna od privih zadataka koje smo navele, naš je, da se ukine zastarelost od šest godina za seksualni delikt prema maloletnicima, to je nešto što nas uskoro očekuje.
Ovim predlogom zakona Srbija ispunjava obaveze iz člana 37. Konvencije saveta Evropa o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Zakon propisuje nadzor nad pedofilima posle izdržane kazne zatvora, kao i osnivanje registra takvih osuđenika sa podacima koji će pod određenim uslovima biti dostupni državnim organima i zainteresovanim firmama i pojedincima, što je sve u saglasnosti sa predlozima iznetim u Lanzarot konvenciji Saveta Evrope.
Predviđen je niz posebnih mera koja traju dve decenije, a smatra da treba da traju i duže. Posle izdržane kazne koje podrazumevaju obavezno javljanje nadležnom organu policije, nemogućnost okupljanja tamo gde su maloletne osobe, vrtići i škole, igrališta, obavezno posećivanje profesionalnih savetovališta i ustanova, obavezno prijavljivanje promene boravka i putovanja u inostranstvo, što je jako bitno sa aspekta narodne saradnje.
Registar osuđenih za krivična dela iz tog zakona vodiće uprava za izvršenje krivičnih sankcija, kao organ u Ministarstvu pravde, što bi trebalo da pomogne nadležnim organima i sredini u kojoj žive, da vode računa o njihovom ponašanju posle izlaska na slobodu, jer su pedofili i silovatelji najčešće povratnici u izvršenju istih krivičnih dela. Sa ovim svim merama teško je zamisliti da neko ko je jednom osuđen za ovo krivično delo, a nakon što je odslužio kaznu, može da se doseli u naš komšiluk, a da to prođe nezapaženo.
Treba istaći da je prema postojećim podacima dostupni javnosti, profil pedofila u Srbiji prilično uopšten, te među privođenima i uhapšenima ima prosvetnih radnika, diplomiranih pravnika, sveštenika, fizičkih radnika, biznismena, novinara, lekara, nezaposlenih. Tako da i sami možemo biti prilično iznenađeni kada se za nekoga, za koga nikada ne bi smo mogli ni da pomislimo da može da uradi bilo šta loše, na kraju ispostavi da je u stvari pedofil.
Državni i drugi organi, kao i pravna lica, ili preduzetnici koji rade sa maloletnim osobama, dužni su da zatraže podatak o tome da li je lice koje treba da zasnuje radni odnos kod njih, odnosno obavlja poslove sa maloletnim licima upisano u posebnu evidenciju. Zakon predviđa da okrivljeni neće moći da obavlja bilo kakvu javnu funkciju, i neće moći nikada da se zaposli u bilo koju instituciju ili u bilo koju firmu i ustanovu koja ima bilo kakav kontakt sa decom.
Ono što je posebno važno jeste prevencija. Konvencija konkretno zahteva sledeće – da profesionalci u svim sektorima koji rade sa decom u obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, pravosuđu, policiji, ali i u sportskim klubovima, institucijama kulture i zabave i slično, imaju odgovarajuća znanja o seksualnom iskorišćavanju i zlostavljanju dece, a posebno da nisu nikada bili osuđeni za ovu vrstu krivičnih dela počinjenih prema deci, te da među njima neće zalutati oni koji su bili osuđeni za ovu vrstu krivičnih dela.
Takođe, prevencija podrazumeva i potrebu informisanja dece u osnovnim i srednjim školama, opasnostima od seksualnog iskorišćavanja dece, sredstvima i načinima zaštite.
Ovaj predlog zakona će SNS podržati, zato što predstavlja jedan veliki korak napred u zaštiti dece. Međutim, mislim da usvajanje ovog zakona nije završetak poslova u imlementaciji Lanzarot konvencije. Ono što ostaje kao zadatak državnih organa jeste dosledna primena konvencije u svim njenim elementima.
Smatram da je zaštita dece od seksualne eksploatacije primarni zadatak države i njenih organa, pa pozivam sve prisutne poslanike da glasaju za ovaj zakon.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, kolege narodni poslanici, pred nama je danas Predlog zakona o migracijama, koji je od izuzetne važnosti za građane Srbije u procesu evrointegracija.
Uspostavljanje funkcionalnog sistema upravljanja migracijama, uključujući i pitanje azila, jedna je od obaveza koja Srbiju očekuje na putu ka EU. Pitanje migracija je prestalo da bude pitanje od izuzetne važnosti samo za određenu grupu ljudi koja ima želju i interes da ode iz zemlje i postave pitanje bitno za sve građane Srbije od onog trenutka od kada je EU postavila pitanje ukidanja bezviznog režima.
To je unelo nemir među građane Srbije, tako da smo mogli da čujemo često pitanja da li su te pretnje zaista ozbiljne i da li je novoformirana Vlada Republike Srbije napravila neke greške, što je dovelo do aktiviranja ovog problema, koji bi se odrazio nepovoljno na sve građane Republike Srbije.
Mislim da je skupštinska govornica pravo mesto gde možemo da informišemo građane i da ukažemo da je problem lažnih azilanata problem sa kojim se Srbija susreće dugi niz godina. To nije nešto što je aktivirano u poslednjih nekoliko meseci. Naprotiv, broj azilanata se u zemljama EU iz Srbije smanjivao vremenom, da bi se sada u septembru ponovo aktivirao taj problem. Najviše u Nemačkoj usled povećanih socijalnih davanja koje je Nemačka usvojila i počela da daje tražiocima azila, čime su za vreme dok je trajao proces odlučivanja o tome da li nekome da se odobri ostanak u zemlji, drugi su imali pravo na ekonomsku pomoć sve vreme dok traje procedura. To je bio način da i mnogi siromašni građani prežive zimu.
Kada je reč o lažnim azilantima, bitno je napomenuti da je siromaštvo u korenu te pojave. Najveći broj građana koji traže azil u zemljama EU su pripadnici romske populacije, koji su nedovoljno edukovani šta azil u stvari predstavlja i njihov motiv je jedino ekonomske prirode. Belgija, Nemačka, Luksemburg i Švedska su i dalje glavne destinacije migranata. Delom zbog trajanja procedure za odobravanje azila, a samim tim i dužine dozvoljenog boravka. Što je duži period rešavanja azila, to je zemlja atraktivnija. Većina zna da im neće biti odobren ostanak, ali oni time dobijaju u vremenu.
Ako napravimo poređenje sa Austrijom, zemljom koja je geografski mnogo bliža Srbiji, a nema problem sa lažnim azilantima, to je zato što je Austrija stavila Srbiju u kategoriju sigurnih zemalja. Svake nedelje se odlučuje o zahtevima za azil. Samim tim, građani nemaju interes da idu tamo i da rizikuju da odmah budu deportovani nazad u zemlju.
Time smo došli do rešenja za ovaj problem, a to je da Evropa može mnogo Srbiji da pomogne u ovom smeru, ukoliko bi ove zemlje Srbiju stavile u zemlju sigurnog porekla, što znači da zemlja iz koje je došla osoba koja traži azil poštuje međunarodna načela i standarde u pogledu zaštite prava. Time bi se značajno ubrzale procedure rešavanja zahteva za azil građanima Srbije i time bi se izgubio interes određenih kategorija stanovništva da krenu ovim putem.
Nužno je da Srbija pitanje emigracije Roma čvrsto poveže sa različitim afirmativnim merama koje će doprineti njihovu inkluziju u srpsko društvo. Nedavno smo imali izmene Zakona o vanparničnom postupku, čime smo građanima omogućili da oni koji nemaju adresu, što su najčešće Romi, da dobiju lična dokumenta, što će im pomoći u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu, obrazovanja i druga prava.
Evropska komisija je od Srbije zatražila da pokrene kampanju, u cilju boljeg informisanja stanovništva i da pojača kontrolu granica. Smatram da to ne bi rešilo problem, zato što mnogi građani koji traže azil već unapred znaju da će biti odbijeni, ali se oni upuštaju u to samo zato da bi određeni vremenski period mogli da koriste ekonomske beneficije.
Takođe, zahtev za pojačanom kontrolom granica je diskutabilan, budući da su skoro svi podnosioci zahteva za azil Romi, a onda se postavlja pitanje njihove diskriminacije. Podsećam da je jedan od važnih zahteva za dobijanje vizne liberalizacije državama na Balkanu bio taj da se svim građanima omogući da putuju i da imaju putne isprave, posebno uključujući tu Rome i druge manjine.
Predlog zakona predviđa utvrđivanje novih nadležnosti Komesarijata za izbeglice, koje se odnose na oblast upravljanja migracijama i predviđa da Komesarijat za izbeglice nastavi rad pod nazivom – komesarijat za izbeglice i migracije. Time će se problemu migracija ozbiljnije pristupiti, što je pozitivan pomak u odnosu na dosadašnji pristup.
Predlogom zakona se uređuje jedinstven sistem prikupljanja, organizovanja i razmene podataka koji su od značaja za upravljanje migracijama i obezbeđuje razmena podataka između organa državne uprave koji su nadležni za pojedine segmente migracije. Do sada je u Srbiji već identifikovan problem koji je ometao ozbiljan rad države po ovom pitanju, a to je da su nadležnosti podeljene između više organa državne uprave između kojih nedostaje koordinacija. Ovaj predlog zakona otklanja ovaj problem i uspostavlja jedinstven sistem sa tačnim i potpunim podacima, statistikom vezanom za migraciona kretanja, kao i redovna ažuriranja migracionog profila Republike Srbije.
Podsećam da je izrada migracionog profila zemalja jugoistočne Evrope počela već 2008. godine, a da je Srbija samostalno izradila migracioni profil 2010. godine. Redovno ažuriranje migracionog profila je potrebno ne samo zbog upravljanja migracionim tokovima, već i zbog približavanja standardima EU.
Predlogom zakona uređuje se i obrazovanje saveta za migraciju na teritoriji AP i lokalne samouprave, kao i obuka i osposobljavanje lica koja obavljaju poslove od značaja za upravljanje migracijama.
Srbija se nalazi na glavnom putu kretanja migranata iz azijskih i afričkih zemalja, ka zapadnoj Evropi koje vode preko Turske, Grčke, Makedonije. Poslednjih godina je povećan zahtev za azil iz tih zemalja, usled dugotrajnih oružanih sukoba koji rezultiraju velikim brojem ljudi koji prolaze, ne sa ciljem da se zadrže u Srbiji, već da dođu do krajnje destinacije, a to su zemlje EU.
Imajući sve ovo u vidu, treba jačati kapacitete državnih organa koji se bave tom temom, izraditi infrastrukturu potrebnu za smeštaj azilanata, kao i zajedničku strategiju svih nivoa vlasti šta je sve potrebno učiniti na području njihovog prihvatanja, kako bi se izbegle negativne reakcije u lokalnoj sredini, što se već dešavalo u primeru banje Koviljače.
Ovaj predlog zakona je jedan od koraka ka ozbiljnoj državnoj strategiji, vezano za probleme migracije stanovništva i zato vas pozivam da glasate za ovaj zakon.