Hvala predsedavajući.
Amandman su podnele članice Ženske parlamentarne mreže, a u skladu sa jednim od ciljeva Ženske parlamentarne mreže, a to je ekonomsko osnaživanje žena, posebno žena u ruralnim područjima, onim ženama koje se bave poljoprivedom.
Amandman se tiče Fonda za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje i subvencija koje se dodeljuju iz fonda, gde mi tražimo da se posebno vodi računa o tome da će koristi od ovog fonda imati podjednako i žene i muškarci, a u skladu sa zastupljenošću u ovom sektoru.
Naime, žene koje se bave poljoprivredom imaju otežan položaj zbog njihovog nejasnog statusa, jer su one često pomažući članovi u poljoprivrednim domaćinstvima, a statistike pokazuju da oko 19% žena jesu nosioci poljoprivrednih gazdinstava u našoj zemlji.
Imamo podatke da u nekim područjima gde su ti podaci razvrstani po polu, žene koje su, recimo, nosioci 20%, pa čak i više poljoprivrednih gazdinstava, dobijaju samo 2% subvencija.
Ovaj amandman je odbijen, a u obrazloženju stoji da Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koje propisuje pravilnike o uslovima i načinu o ostvarivanja na prava na podsticaje i subvencije, praktično treba ubuduće da povede računa o tome da je potrebno ulagati u šanse za zapošljavanje žena, infrastrukturu i socijalne usluge u seoskim područjima, dati podršku ženama koje imaju registrovana poljoprivredna gazdinstva i proizvodnju, jer im je imovinski status nejasan, jer imaju otežan izlazak na tržište.
Takođe, treba posebno ulagati u sredstva za ispitivanje potreba ovih žena, kao i utvrđivati prepreke koje postoje u njihovim poslovima, jer se one sa tim suočavaju svakodnevno, a u skladu sa tim onda i predlagati adekvatne programe za poboljšanje njihovog položaja.

Zahvaljujem se ministru na ovom odgovoru. Članice Ženske parlamentarne mreže će uraditi sve da stupe u kontakt sa nadležnim ministarstvom i pronađu adekvatne načine rešavanja upravo ovih problema koje sam iznela.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, stub budućnosti svake nacije jesu deca, trudnice i majke. To su istovremeno socijalno najosetljivije kategorije u svakom društvu. Zato država mora, bez ostatka, ovim kategorijama stanovništva posvetiti posebnu pažnju, kako kroz zakonski okvir, tako i kroz konkretne mere. Deca, trudnice i majke predstavljaju osnov svake populacione politike, tako da se merama koje se odnose na ovu populaciju mora prilaziti sa posebnom pažnjom.
Za Srbiju je populaciono pitanje pitanje opstanka. Demografska slika Srbije danas deluje prilično sumorno. Prosečna stopa rađanja pala je ispod evropske. Skoro 75% devojaka između 20 i 24 godine nema decu. Nema ih ni blizu 44% onih između 25 i 29 godina, kao ni 21,8% između 30 i 34 godine. Istovremeno, u centralnoj Srbiji broj namernih abortusa dvostruko je veći od broja živorođene dece, a u Vojvodini za polovinu. Oko 90% žena koje namerno prekidaju trudnoću staro je između 20 i 40 godina. Više od 90% ih je udato, a gotovo 80% već ima jedno ili dvoje dece. Skoro četvrtina ukupnog broja žena u centralnoj Srbiji i petina u Vojvodini imala je četiri ili više namernih abortusa, što se može odraziti na kasniju sposobnost rađanja.
Mnoge od ovih žena se ne opredeljuju za formiranje porodice i rađanje zbog loše socijalno-ekonomske situacije i straha da neće moći da odneguju svoju decu, jer postoji velika nezaposlenost, s jedne strane, ali i diskriminacija od poslodavaca, s druge strane. Teško je objašnjivo da država ne može da spreči svojim kontrolnim mehanizmima svakodnevne diskriminatorske postupke brojnih poslodavaca.
Zakon koji je pred nama predstavlja samo jedan od oblika zaštite dece, trudnica i porodilja, ali je činjenica da su neophodne sveobuhvatne mere koje bi predstavljale ne samo zaštitu već i sistemsko podsticanje žena na rađanje.
Srbija ni za dve decenije neće moći da zaustavi 50-togodišnji pad nataliteta. Da bismo se vratili na nulu i da bi svaka nova generacija imala makar isti broj ljudi koliko i postojeća, potrebno je da svaka žena rodi najmanje dva deteta.
Jasan nam je humani karakter ovog zakona i želja da se jasnije i preciznije regulišu prava za ove osetljive grupe i preciziraju kaznene odredbe za prekršioce, zbog čega će poslanička grupa SPS podržati ovaj zakon.
Međutim, skrećem pažnju na Zakon o zdravstvenoj zaštiti, član 11, kojim je uređeno pitanje prava na zdravstveno osiguranje osetljivih kategorija građana, kao što su već navedene – deca, trudnice i porodilje, ali i lica starija od 65 godina života, osobe sa invaliditetom i mentalno nedovoljno razvijena lica, lica koja boluju od HIV infekcije i drugih zaraznih bolesti, malignih bolesti, šećerne bolesti, multipleks skleroze, bolesti zavisnosti, lica obolela od retkih bolesti, materijalno neobezbeđena lica, korisnici stalnih novčanih pomoći, lica romske nacionalnosti, žrtve nasilja, žrtve trgovine ljudima, lica kojima se obezbeđuju ciljani preventivni pregledi, samohrani roditelji. Navodim ovaj član zato što se donošenjem ovog zakona kao leks specijalisa ne zanemaruju niti stavljaju u drugi plan i ostale osetljive kategorije, jer bi se time narušio jedinstven sistem zdravstvene zaštite, kao i načela pravičnosti i sveobuhvatnosti zdravstvene zaštite svih građana.
Skrenula bih pažnju i na neke negativne pojave prema trudnicama i porodiljama: diskriminaciju kod zapošljavanja, diskriminaciju u visini plate, nerazumevanje poslodavaca za probleme odgajanja dece, nedostatak mesta u predškolskim ustanovama, smeštaj dece jaslenog uzrasta, iako zakon omogućava boravak od šestog meseca deteta u ustanovi.
Svi ovi problemi dovode do smanjenja motivacije mladih da formiraju porodicu i rađaju decu. Na značaj populacione politike za Srbiju, zemljom sa sve starijim stanovništvom, ukazuje i premijer Ivica Dačić u svom ekspozeu prilikom stupanja na dužnost, ali je i 2014. godinu proglasio za Godinu porodice, u kojoj bi svi koji se bave populacionom politikom, stručna javnost i oni koji odlučuju o merama populacione politike, morali da daju svoj puni doprinos ostvarenju ciljeva populacione politike utvrđenim Strategijom za podsticanje rađanja.
Jedino svi zajedno možemo učiniti nešto. Neophodne su brojne populacione mere koje bi osim sveobuhvatne zdravstvene zaštite ovih kategorija, ma kakav osnov za osiguranje bio, mogle da doprinesu motivisanju mladih, pre svega da sklapaju brakove a onda i da rađaju, edukacija mladih o značaju funkcionalne porodice kao osnovne ćelije društva, koja je i preduslov zdravog društva.
U oblasti socijalne zaštite, povesti računa o socijalnoj sigurnosti nezaposlenih roditelja; uvesti dečiji dodatak za više kategorija stanovništva, što bi podrazumevalo smanjenje cenzusa za sticanjem prava na dečiji dodatak, adekvatnija zaštita samohranih roditelja, pri čemu ističem problem plaćanja alimentacije na koji, kada jedan od roditelja nju ne isplaćuje, organi starateljstva i sudovi ne reaguju blagovremeno; prednost pri zapošljavanju mladih majki, jer je sve češća praksa da poslodavci zapošljavaju žene sa starijom decom, zbog čestih odlazaka mladih majki na bolovanje radi negovanja dece; adekvatnija kontrola poslodavaca od strane inspekcijskih ograna zbog neuplaćivanja doprinosa; neprijavljivanje radnika pa se povećava rad na crno; vođenje kampanje za podizanje svesti o pravima iz rada, a samim tim i prijavljivanje svih oblika diskriminacije i mobinga jer mnoge mlade žene ćute i trpe diskriminaciju, rade za male plate, rade na crno i ne uplaćuje im se doprinos zbog čega nisu ni zdravstveno osigurane.
Ima pojava da nakon prijema minimalne zarade imaju obavezu da poslodavcu vrate jedan deo plate u gotovini i iz straha da ne ostanu bez posla sve ove pojave ne prijavljuju nadležnim inspekcijama koje nažalost kontrolu uglavnom vrše samo po prijavama.
Suština adekvatne zaštite ovih kategorija kreće se u dva pravca. Jedan je obuhvatniji sistem mera, a drugi pojačana kontrola države kojom bi se sigurno ispravio veliki broj nepravilnosti i nepravdi prema ovim i ostalim kategorijama stanovništva.
Važno je da shvatimo značaj ovog problema jer ili ćemo se osvestiti ili ćemo nestati. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje danas upućujem ministru Aleksandru Antiću.
Građani Srbije su imali prilike da se putem medija upoznaju sa problemima sa kojima su se suočili stanovnici mesta Neštin i Vizić od kada je Republika Hrvatska, znači od 1. jula, ušla u EU.
Ova dva mesta pripadaju opštini Bačka Palanka, ali se nalaze na Sremskoj strani, dok su sva ostala mesta opštine na Bačkoj strani i deli ih Dunav. Jedina komunikacija koju ostvaruju realizuje se preko mosta na Dunavu, koji jednom polovinom pripada Republici Hrvatskoj, a drugom polovinom Republici Srbiji, što znači da se nalazi na državnoj granici.
Ulaskom Republike Hrvatske u EU, režim prelaska granice je pooštren, tako da naši građani kada prelaze most moraju da pređu u jednom pravcu četiri pasoške kontrole. Vreme prelaska je produženo. Otežan je ili potpuno onemogućen promet robe ili transporta.
Deca, njih oko pedesetak, od toga 38 učenika osnovne škole od petog do osmog razreda, ostala su srednjoškolci, svakodnevno prelaze granicu uz punomoć roditelja i nije sigurno da li će stići na vreme na nastavu.
Stanovnici ova dva mesta na pregled kod lekara mogu da odu u dom zdravlja u Bačku Palanku ali se moraju vratiti bez lekova, jer ih ne mogu preneti preko granice i moraju čekati da im budu doneti skelom preko Dunava.
Kola hitne pomoći takođe redovno prelaze granicu, kao i sva ostala vozila. Znači, nekad moraju da čekaju i po pola sata za prelazak, pa ne moram reći šta onda to znači pacijentima kojima je hitno potrebna pomoć.
Ovakav način življenja može dovesti do toga da se stanovnici sa ovog pograničnog područja počnu iseljavati, što se i dešava, dovesti zatim do gašenja i poljoprivrede i bilo koje druge proizvodnje i do ekonomskog propadanja ovog kraja.
Na ovaj način problem građana Bačke Palanke postaje širi i ozbiljniji i prevazilazi i lokalne okvire, ali i mogućnosti rešavanja na lokalnom nivou.
Činjenica je da je osnovni problem nepostojanje druge komunikacije koja omogućava građanima da svoja prava ostvare bez dodatnih problema.
Opština Bačka Palanka je pokrenula inicijativu za gradnju novog mosta preko Dunava. Ministru je poznat ovaj problem i u tom smislu bilo nekih aktivnosti, ali ovom prilikom želim da pitam da li će ministar i nadležno ministarstvo, a i Vlada preduzeti neophodne mere kako bi došlo do izgradnje novog mosta, čime bi se olakšao ne samo život stanovnika ova dva mesta, nego bi se uspostavila i nova fizička veza između Bačke i Srema, jer je ovo važno ne samo za stanovnike Bačke Palanke, nego ima mnogo širi značaj i za Vojvodinu i za Republiku Srbiju.
Takvom saobraćajnom vezom bi omogućili žiteljima opština Bača, Odžaka, Sombora, Subotice i drugih opština da transport roba i usluga obavljaju efikasnije, ekonomski jeftinije, da ne idu preko Novog Sada i Fruške Gore, čime se povećavaju troškovi i transporta i vremena, ali isto tako bi povezali državljane Republike Srbije sa pripadnicima našeg naroda u Republici Srpskoj. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, danas želim da u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine zatražim obaveštenje od ministarke energetike, razvoja i zaštite životne sredine gospođe Zorane Mihajlović.
Kao što je poznato, Vlada Republike Srbije na sednici održanoj 14.10.2013. godine donela je Uredbu o energetski zaštićenom kupcu, odnosno ugroženom kupcu toplotne energije. Ovom uredbom bliže su propisani kriterijumi, način zaštite, uslovi rokovi i postupak za utvrđivanje statusa energetski zaštićenog kupca, kao i ugroženog kupca toplotne energije.
Moje pitanje se odnosi na masovna isključenja električne energije, koja je EPS najavio a počela su juče. Naime, EPS je počeo isključenje električne energije svim korisnicima čija dugovanja za utrošenu električnu energiju iznose preko 10.000 dinara kada su u pitanju domaćinstva.
Iz saopštenja medija se ne može čuti šta je sa zaštićenim i ugroženim kupcima i iz tog razloga tražim obaveštenje od Ministarstva energetike o tome da li će najavljena isključenja električne energije obuhvatiti i korisnike sa statusom energetski zaštićenog kupca, odnosno socijalno ugrožene porodice, imajući u vidu da je ovde uglavnom reč o izuzetno siromašnim porodicama, o porodicama sa nedovoljnim materijalnim prihodima, o porodicama u kojima su često oba supružnika bez posla i redovnih primanja, o samohranim roditeljima, o porodicama koje imaju članove domaćinstva ili decu sa posebnim potrebama ili penzionerskim domaćinstvima.
Da li će država zaštiti ove kategorije stanovništva kako ne bi ostale bez struje tokom predstojeće zime? Da li se u tom pravcu u Ministarstvu energetike planiraju neke aktivnosti i koje? Neophodno je da se ovo svim građanima hitno saopšti da bi znali šta ih može očekivati i da li će ih država na neki način zaštititi. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju bih se pre svega osvrnula na Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Donošenje ove konvencije u maju 2011. godine predstavlja ogroman korak u borbi protiv nasilja nad ženama u Evropi. Srbija je usvojila 2011. godine Nacionalnu strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, a 2012. godine potpisala Istambulsku konvenciju. Pored toga, a čuli smo dosta podataka danas, nažalost, sve je veći broj žena koje su ubili muževi, bivši muževi ili partneri i žene žrtava drugih oblika nasilja.
Prema podacima Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, najčešći oblik nasilja je porodično nasilje, nasilje muškaraca nad ženama i to 90% fizičko, 75% psihičko, 85% ekonomski i do 3,8% seksualno nasilje.
Najčešće u 78% slučajeva je nasilnik ženin partner, u 9% je sin, a u 4,2% ćerka. Značajne su razlike između broja policijskih intervencija, broja podnetih krivičnih prijava i broja lica osuđenih za nasilje u porodici. Postoje značajne prepreke sa kojima se suočavaju žene, posebno Romkinje i žene sa invaliditetom, kada traže zaštitu od nasilja. Nedostatak je i naloga za hitnu zaštitu, i razvrstanih podataka o svim oblicima nasilja nad ženama. Neke žene čitav život provedu u patnji i bolu, zanemarene, zlostavljene, a neke se izvuku iz takve situacije.
Da li to one zaslužuju, da li su sve institucije uradile ono što je njihova obaveza? Kakva je svest svakoga od nas o ovom problemu, problemu nasilja nad ženama. Da li ćemo i dalje opravdavati kulturom, običajima, religijom, tradicijom, čašću, takva dela nasilja.
Nasilje je krivično delo, a žrtve mogu biti svi članovi porodice, a najzastupljeniji oblik jeste nasilje nad ženama. Šta je sa decom koja gledaju to nasilje. Nasilje nad ženama je javni, a ne privatni problem. Podizanjem svesti kod građana, stvara se prava akcija protiv ovakvog nasilja.
Zabluda je da se nasilje vrši nad ženama koje žive u nekom ruralnom području, koje su manje obrazovane i ekonomske nezavisne.
Istina je da svaka žena može da postane žrtva. Potrebno je ojačati prevenciju nasilja nad ženama, osnaživati i povezivati vladin i nevladin sektor i podizati svest o neprihvatljivosti nasilja kao modela ponašanja u porodici.
Veliku ulogu imaju mediji, jer utiču i na formiranje sistema vrednosti, ali sa onim što svakodnevno gledaju deca i odrasli u bilo kom terminu, poput „Farme“, „Velikog brata“, estradnih nastupa bez bilo kakvih kriterijumima, razne „trenutke istine“, pa naslovne strane novina koje su preplavljene slikama zločina i nedoličnim sadržajima, jer se tako bolje prodaju, možemo li pružiti pozitivan model ponašanja i formiranja funkcionalnih porodičnih odnosa i uslova u kojima odrastaju naša deca. Izopačene vrednosti, promašeni životi postaju poželjan model ponašanja mladima, lakše je biti loš, lakše je obogatiti se brzim kriminalom i ubistvom. Ovakva poruka stiže iz medija.
Zašto ne jačamo porodicu, jer je prava investicija materinstvo, zdravo dete, tradicionalne vrednosti, jer to manje košta od ulaganja u lečenje posledica. Kao odgovorno društvo, moramo ozbiljno da se suočimo sa činjenicama i izgradimo kompletan sistem zaštite, od prevencije do saniranja posledica. Zbrinjavanje žene i dece u Sigurne kuće, treba da bude samo privremeno rešenje, a država preventivnom porodičnom i kaznenom politikom mora da obezbedi žrtvama sigurnost u sopstvenom domu.
U patrijarhalnom društvu, smatra se da je nasilje u porodici privatna stvar, a ukoliko u tragičnom raspletu žena ubije muža, nasilnika ili partnera, slučaj se u pravosuđu tretira kao hladnokrvno ubistvo.
Sindrom pretučene žene u Srbiji ne postoji, odnosno sud im nasilje koje su trpele, ne uzima kao olakšavajuću okolnost, a to znači da tokom suđenja niko ne pita ženu kako je živela, niti se taj kontekst uzima u obzir, nego isključivo čin ubistva i događaji koji su neposredno prethodili.
U tradicionalističkom društvu, odgovornost je prebačena sa muškarca na ženu žrtvu, one se prikazuju neretko u medijima, kao alkoholičarke i preljubnice, međutim, podaci kao i mnogi drugi koje smo danas čuli su zabrinjavajući. Pojedina istraživanja pokazuju da čak 54% žena u Srbiji trpi neko porodično nasilje i ono što je frapantan podatak, a prema nalazima istraživanja Helsinškog odbora za ljudska prava, svaki deseti srednjoškolac u Srbiji smatra da ženu treba povremeno tući.
Moj kolega Mihajlović je govorio kako sistem obrazovanja i vaspitanja može uticati na promenu ovakvih stavova kod mladih.
Institucije sistema treba da reaguju blagovremno i adekvatno na prijavu nasilja, a ne da zanemare da su videle nasilje i da znaju da ono postoji.
Centri za socijalni rad, policija i tužilaštvo treba da reaguju povezano, da nam se ne bi dešavali slučajevi kao što je slučaj majke iz Ljiga.
Ona je morala prvo da pobegne, da bi sačuvala svoj i detetov život od supruga nasilnika, a sada sud tom istom ocu nasilniku želi da vrati dete, što je juče moj kolega Milićević javno osudio.
Jedan od glavnih ciljeva Ženske parlamentarne mreže, a danas je ona spomenuta mnogo puta i istaknut je taj cilj, a to je stalna borba protiv nasilja je nešto čemu teži Ženska parlamentarna mreža, ali kao što smo videli danas, priključili su se i kolege poslanici, borbi za ovaj cilj i u razmišljanjima da na tome treba raditi stalno.
Meni je da drago da čak stižu i mišljenja građana koji slušaju ovu današnju raspravu.
Još bih htela da kažem nešto o zakonu, o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnje oblasti međunarodnog usvojenja, kojom se obezbeđuje sistem koji će na najmanju moguću meru svesti rizik od zloupotrebe instituta međunarodnog usvojenja.
Reformskim procesima, već niz godina se veliki broj dece izmešta iz ustanova socijalne zaštite i primarni zadatak sistema zaštite je da razvija usluge i servise kojima se podržava biološka porodica i dete i time se sprečava izdvajanje deteta iz porodice i zajednice.
Strani usvojitelji su u značajnoj meri tolerantni i usvajaju decu sa ozbiljnim zdravstvenim i razvojnim problemima, odnosno onu decu za koju se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima.
Postoji ustaljeno mišljenje o dugoj proceduri usvojenja i dugom čekanju na usvajanje, ali proces usvojenja ne bi trebalo da bude olako shvaćen, da se ne bi desilo da pređe u trgovinu ljudima.
Trgovina ljudima je, pored trgovine drogom i oružjem, najprofitabilnija kriminalna aktivnost. Prema proceni UNICEF 1,2 miliona dece svake godine postanu žrtve trgovinom ljudima. Iako dominira uverenje da samo žene i deca mogu biti žrtve, istina je da žrtva trgovine može biti svako. Decom se trguje u cilju seksualne i radne eksploatacije, prosjačenja, sklapanja prinudnog braka, prinude na vršenje kriminalnih aktivnosti, te je trgovina najteži oblik kršenja ljudskih prava. Lišenja i ograničenja, najdrastičniji su kod prava na život, na dostojanstvo, integritet, na slobodu i bezbednost, a ponekad i na sam život. Trgovina ljudima, posebno ženama i decom, je problem svetskih razmera i zahteva poseban i sistemski pristup države i društva.
Ratifikacijom ove konvencije pojačava se sigurnost u postupcima međunarodnog usvojenja, jer se ono odvija u najboljem interesu deteta i poštovanja osnovnih prava priznatih međunarodnim pravom. Uspostavlja se sistem saradnje između država ugovornica radi obezbeđenja poštovanja tih garancija i sprečavanje otmice, prodaje, ili trgovine decom.
Poslanička grupa SPS će zbog značaja podržati i Istanbulsku konvenciju i Predlog konvencije o zaštiti dece a u oblasti međunarodnog usvojenja, kao i ostala dva predloga iz ove objedinjene rasprave. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministri, kolege poslanici pitanje ću uputiti predsedniku Vlade gospodinu Dačiću.
Svima nam je poznato da ste tokom dugih i teških pregovora kao glavni pregovarač i predsednik Vlade Republike Srbije, sa visokim zvaničnicima EU i sa predstavnicima privremenih organa samouprave u Prištini učinili sve što je u datim okolnostima bilo moguće, da biste osigurali mir, sigurnost i prosperitet za sve građane naše države i omogući reintegraciju Srbije u evropsko društvo naroda i država.
Svesni smo da je Vlada Republike Srbije na čijem ste čelu donela teške, ali isto tako i kompromisne i konstruktivne odluke koje su u najboljem mogućem interesu celokupnog stanovništva svih građana naše države.
Sa zadovoljstvom naglašavam da je ubedljiva većina nas narodnih poslanica i poslanika u Skupštini Srbije takođe izrazila podršku takvom proevropskom i mirotvornom kursu Vlade Srbije. Budući da ste i ovih dana koji su presudni za evropsku i reformsku budućnost Srbije predvodili intenzivnu diplomatsku kampanju u inostranstvu u cilju otpočinjanja pregovora o pridruživanju naše zemlje EU, molim vas da ukratko informišete i nas i građane naše države koji su to konkretni izazovi i konkretne aktivnosti sa kojima će se Srbija suočiti u narednih šest meseci u cilju postizanja dva cilja, otpočinjanja zvaničnih pregovora sa EU o našem budućem članstvu i implementaciji sporazuma o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Hvala.

Zahvaljujem na odgovoru predsednika.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre i predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, predlozi zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, o srednjem obrazovanju i vaspitanju, kao i Predlog zakona o obrazovanju odraslih usklađeni su sa Strategijom obrazovanja Republike Srbije do 2020. godine i predstavljaju primere dobre prakse. Usklađeni su sa međunarodnim propisima. Utiču na podizanje kvaliteta obrazovno-vaspitnog sistema. Mnogi su i afirmativni.
Govoriću o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, jer je misija osnovnog obrazovanja i vaspitanja da bude temelj celokupnog sistema obrazovanja i da obezbedi kvalitetno obrazovanje svih građana.
U Strategiji obrazovanja u Republici Srbiji kaže se da su ključna strateška obeležja ovog podsistema obuhvat učenika osnovnim obrazovanjem, kvalitet obrazovanja, efikasnost i relevantnost, koja se ogleda u osiguravanju podrške onim nivoima, oblicima i programima obrazovanja koji daju najveći doprinos razvoju društva.
Važeći Zakon o osnovnoj školi, koji je donet još 1992. godine imao je više dopuna, a i promene koje su nastale u društvu kako na ekonomskom, tako i na socijalnom i političkom planu, stvorile su uslove za donošenje novog zakona koji se oslanja na strategiju, ali istovremeno stvara i osnov za njeno sprovođenje.
Ciljevi i ishodi osnovnog obrazovanja i vaspitanja predviđeni ovim zakonom u centar obrazovnog sistema stavljaju dete sa njegovim uzrastom, razvojnim potrebama i interesovanjima, ali isto tako i roditelje i nastavnike kao partnere u vaspitno-obrazovnom procesu.
Osnovni zadatak škole je da omogući kvalitetno obrazovanje i vaspitanje za svakog učenika pod jednakim uslovima, da lica koja rade u školi promovišu jednakost među svim učenicima i da se suprotstave svim vrstama diskriminacije i nasilja.
Istakla bih i druge prednosti ovog predloga zakona zbog roditelja učenika. Mreža škola treba da obezbedi ostvarivanje dostupnosti obrazovanja i vaspitanja svim učenicima na određenom području. Učenici sa smetnjama u obrazovanju i sa invaliditetom, kao i učenici sa izuzetnim sposobnostima, imaju pravo na individualni obrazovni plan, gde će se razvoj i napredovanje odvijati prema sposobnostima i interesovanjima.
Osnovno obrazovanje i vaspitanje je besplatno i obavezno. Roditelj je dužan da dete upiše u školu, ali ima pravo da bira u koju će školu upisati dete. Zakon uvodi i podelu na tipove škola po programu nacionalne i strane i po osnivaču javne i privatne, kao i nastavu kod kuće i na daljinu.
U školama se obrazovno-vaspitni rad izvodi na srpskom jeziku, ali pripadnici nacionalnih manjina imaju mogućnost da pohađaju nastavu na jezicima nacionalnih manjina ili da taj jezik izučavaju kao izbor. Škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju, osim što školuju decu bez obzira na vrstu smetnje, pružaće stručnu podršku ustanovama u sistemu redovnog obrazovanja i vaspitanja angažovanjem specijalnih pedagoga i defektologa, te će na taj način postati resursni centri, kako stoji u strategiji.
Uključivanjem stručnjaka iz ovih škola u redovne škole, osim pomoći učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, pruža se pomoć i nastavnicima, što je svojevrstan vid stručnog usavršavanja nastavnika redovnih škola kojima stiču nove veštine i znanja važna za sprovođenje inkluzivnog obrazovanja.
Značajna novina u zakonu je i da mogu da se osnivaju privatne škole sa posebnim pedagoškim orijentacijama, kao što su Montesori, Dekroli, Valdorf, jer to povećava ponudu programa, čime se podiže kvalitet obrazovno-vaspitnog rada.
Obrazovno-vaspitni rad ostvaruje se na osnovu školskih programa kroz obavezne, izborne i fakultativne predmete, dok u privatnoj školi umesto izbornih predmeta mogu da se realizuju i drugi predmeti prema školskom programu. Razvojni plan, školski program i godišnji plan rada su dokumenti kojima se planira izvođenje obrazovno-vaspitnog rada, kao i sve aktivnosti i svi akteri koji su uključeni u realizaciju rada.
Ovde bih posebno želela da istaknem najvažnije obavezne mere razvojnog plana kao dokumenta. To su mere unapređivanja obrazovno-vaspitnog rada, dostupnost i kvalitet obrazovanja za učenike kojima je potrebna dodatna podrška, dakle, inkluzivno obrazovanje, mere prevencije nasilja, osipanje učenika, pripreme za završni ispit, uključivanje u nacionalne i međunarodne projekte, uključivanje roditelja u rad škola. Takođe, veoma su značajni i sadržaji školskog programa, a koji se odnose na programe dopunske i dodatne nastave, kulturnih aktivnosti škole, školskog sporta i sportskih aktivnosti, zaštite od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, slobodnih aktivnosti učenika, profesionalne orijentacije, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, saradnja sa lokalnom zajednicom i porodicom.
Kada govorimo o nastavi, važno je naglasiti da je škola u obavezi da pripremi učenika za polaganje završnog ispita, kao i da za učenike četvrtog razreda, što je novina, organizuje časove koje će izvoditi predmetni nastavnici koji će realizovati nastavu u petom razredu, čime će se teškoće koje su se pojavljivale iz prelaska iz razredne u predmetnu nastavu smanjiti.
Celodnevna i produžena nastava, koje se mogu organizovati u školama, nastale su iz potrebe roditelja da deca budu u bezbednom okruženju, pod nadzorom stručnih lica, dok su oni na radnom mestu.
Organizovanjem nastave za učenike na kućnom i bolničkom lečenju, kao i nastave na daljinu, daje se mogućnost da učenici koji su iz zdravstvenih ili nekih drugih razloga onemogućeni da pohađaju školu, budu kontinuirano uključeni u proces obrazovno-vaspitnog rada. Ministar će doneti pravilnike po kojima će ova nastava biti realizovana kada je to u najboljem interesu učenika, čime će se sprečiti zloupotreba organizovanja ovih oblika nastave.
Stručna javnost i javnost uopšte upućuje kritike na račun sadašnjeg sistema obrazovanja, navodeći da je obrazovanje dominantno u odnosu na vaspitanje. Ovim zakonom vaspitna uloga škole dobija na značaju kroz programe kulturnih aktivnosti, programe školskog sporta i sportskih aktivnosti, slobodnih aktivnosti, zaštite životne sredine, saradnje sa lokalnom samoupravom, a koji su i predviđeni odredbama ovog zakona i obavezuju škole da vaspitanju posvetu još veću pažnju. Istovremeno, to su i programi prevencije koji utiču na razvijanje zdravih stilova života, brige o sopstvenom zdravlju, prevencije nasilja i bolesti zavisnosti, kao i maloletničke delikvencije.
Slobodne aktivnosti koje su bile zapostavljene i koje su realizovane u školama od strane drugih lica, sada ponovo postaju dostupne svim učenicima, jer se u školu organizuju besplatno i uključivanje učenika u njih neće biti vezano za socijalni položaj učenika.
Veoma je važna celishodna organizacija slobodnog vremena kroz sadržaje slobodnih aktivnosti ili sekcija, kako se one popularno zovu, jer je to prevencija nepoželjnih oblika ponašanja, ali istovremeno i stvorena mogućnost za podsticanje individualnih sklonosti, interesovanja, bogaćenje društvenog života, socijalizacije, usvajanje pozitivnih vrednosti i normi društva.
Naglašavanje da posebnu pažnju treba posvetiti formiranju muzičkih i dramskih grupa, školskog lista i folklora, vraćamo u naše obrazovne ustanove vidove organizovanja učenika kroz koje neguju tradiciju i kulturu svog naroda. Škola će realizovati zajedničke aktivnosti učenika, roditelja i lokalne zajednice, koje će doprineti zaštitu životne sredine, ali i razvoju ekološke svesti i očuvanju prirodnih resursa.
Primer ovakvih aktivnosti je i konkurs za čistije i zelenije škole u vojvodini koje organizuje Pokrajinski sekretarijat za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine i Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice, u saradnji sa preduzećem Vojvodinašume, Pokretom Gorana Vojvodine i drugim partnerima. Taj konkurs se organizuje od 2009. godine, za svu decu uzrasta od predškolskog do srednješkolskog obrazovanja.
Poseban značaj se daje partnerskom odnosu škole i roditelja, čime roditelj postaje aktivan učesnik obrazovnovaspitnog procesa kako kroz rad u organima upravljanja ustanova, tako i uključivanjem u realizaciju programskih aktivnosti ili prisustvu istih. Propisano anketiranje roditelja na kraju svakog polugodišta, koje do sada nije bila obaveza, omogući će roditeljima da daju sugestije za poboljšanje i organizacije i programa rada, a rezultati dobijanja anketiranjem će se uzimati u obzir i prilikom eksternog vrednovanja rada škole.
Novina u Predlogu zakona je mogućnost odlaganja upisa u prvi razred i vraćanje na pohađanje pripremnog predškolskog programa, kada dete ima šest i po a najviše sedam godina, dakle, kada je roditelj dužan da ga upiše. Kako ne bi došlo do zloupotrebe od strane roditelja jer se to dešavalo u ranijoj praksi, a posebno što zakon stupa na snagu i važi će za školsku 2013-2014. godinu, potrebno je doneti neko uputstvo kojim će se obezbediti valjana primena ovih odredbi zakona za sledeću školsku godinu.
Za učenike sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, predviđena je dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju donošenjem individualnog obrazovnog plana, čime se postiže optimalno uključivanje ovih učenika u redovni obrazovno-vaspitni rad.
Ono što takođe treba istaći je da se i učenicima sa izuzetnim sposobnostima, talentovanim učenicima posvećuje pažnja, jer se i za njih izrađuje IOP. Znamo da je do sada bilo prigovora da su ovi učenici zanemareni, da im se ne posvećuje dovoljna pažnja, što se primenom ove odredbe umanjuje.
Sve napred navedeno podrazumeva da u ustanovama obrazovanja rade prosvetni radnici koji mogu da planiraju, pripreme, organizuju i realizuju nastavu po programima obrazovno-vaspitnog rada, da poseduju kompetencije za rad u obrazovno vaspitnim ustanovama, da se stalno stručno usavršavaju, vrednuju svoj rad i uvode inovacije, kako bi znanja koje učenici usvajaju bila i funkcionalna i primenjiva u široj društvenoj zajednici.
Ovim sam želela da naglasim kolika je uloga i odgovornost prosvetnih radnika u realizaciji nastavnih aktivnosti, kolika su očekivanja roditelja, lokalne zajednice i stručnih udruženja, kao i ministarstva koje propisuje i njihove obaveze i poslove, pa se posebna pažnja mora posvetiti obrazovanju i selekciji nastavnog kadra.
Uvođenjem u osnovno obrazovanje, što bi bio i moj predlog kao i predlog drugih kolega, škola – model centara, omogućili bi da one škole koje su i do sada bile primeri dobre prakse, prepoznatljive po novinama u radu, budu adekvatno vrednovane, a isto tako i da deluju motivišuće i na druge škole da slede njihov primer, ali i da omogućimo da kadar koji se obrazuje za rad u školama ima priliku da deo svog obrazovanja realizuje u ovim svojevrsnim vežbaonicama.
Moram se osvrnuti na proces inkluzivnog obrazovanja, ali u onom delu koji se tiče rada interresornih komisija. U lokalnim sredinama gde su formirane interresorne komisije i čiji su članovi obučeni za rad, postoji problem finansiranja rada komisija, ali i finansiranja onog što komisija da kao meru podrške za dete sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom.
Na žalost, ne postoje pozicije u budžetima lokalnih samouprava za ove namene, ili, ako postoje, na njima nema dovoljno sredstava, te se tako predložene mere ne mogu realizovati. To znači da je ono što je dato kao mogućnost da se kadar iz specijalnih škola upućuje u redovne ustanove radi podrške ovim učenicima, neće moći da se realizuju u dovoljnoj meri jer za to neće biti dovoljno sredstava.
Na kraju, pored izuzetno kvalitetne zakonodavne osnove i obezbeđenog integrativnog pristupa u obrazovno-vaspitnom procesu, za kvalitet ovog procesa je veoma važan i kvalitet udžbenika i nastavnih sredstava. U tom smislu, podržavam zakonsko rešenje kojim će se kvalitetom udžbenika baviti Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, odnosno Centar za razvoj programa i udžbenika kao stručna institucija.
Zato bih u vezi sa udžbenicima želela da skrenem pažnju na primedbu zdravstvenih radnika i roditelja na problem teških torbi, iako će to možda u momentu kada razmišljamo o setu obrazovnih zakona delovati kao manje važna stvar, a samo je tako na izgled, jer ako u toku školovanja ne sačuvamo zdravlje učenika, onda sva naša zakonska rešenja neće imati gde i sa kim da se primene.
Predlažem da se, prilikom izbora udžbenika, povede računa i o tome da se pored ostalih kriterijuma za izbor uvrsti i to da se biraju udžbenici štampani na ofsetnom ili na recikliranom papiru koji su mnogo lakši. Na ovaj način ne samo da štitimo kičme naše dece, nego ovaj pristup ima poseban značaj sa aspekta očuvanja prirode i održivog razvoja. Nije zanemarljiva ni cena ovih udžbenika, koja je značajno niža od udžbenika štampanih na skupim vrstama papira. Ovo bi bila ušteda ne samo za roditelje, nego i za državu koja obezbeđuje besplatne udžbenike.
Poslanici svih stranaka su imali priliku da podnese amandmane na ceo set zakona i time doprinesu poboljšanju zakonskih rešenja, što je i bila želja ministra i njegovog tima, koji će te predloge razmotriti i ugraditi u konačnu verziju zakona, gde je to u skladu sa konceptom zakona i sa strategijom.
Pozivam kolege poslanike da u danu za glasanje glasamo za ovaj set zakona, ne deleći se, jer nam se deca kada se upišu u školu jedino razlikuju po svojim sposobnostima i interesovanjima a ne ni po čemu drugom Hvala.

Hvala poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka i predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ono na šta bih želela da se osvrnem u svom izlaganju jeste zakon o pravima pacijenata, koji je u skladu sa nizom međunarodnih dokumenata i u kom je posebna pažnja posvećena deci, koja su navršila 15 godina, koja su sposobna da razumeju prirodu svog zdravstvenog stanja i svrhu medicinske mere koja se predlaže.
Međutim, dokumentima i Konvencija o pravima deteta, koja govori o pravu deteta, da izrazi svoje mišljenje, da učestvuje u unapređenju zdravlja i dobrobiti dece, kako kroz individualne odluke o zdravstvenoj zaštiti, tako i kroz uključivanje dece u razvoj zdravstvenih propisa i usluga. Takođe, uvažena je i Otavska deklaracija Svetske medicinske asocijacije o pravima deteta na zdravstvenu zaštitu.
39.30
U javnoj raspravi i pojedinim amandmanima dovodi se u pitanje stav 4. člana 19. Zakona kojim se uređuje pravo deteta koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, da može samostalno dati pristanak na medicinsku meru predloženu od strane zdravstvenih radnika, uz prethodno obaveštavanje iz člana 11. ovog predloga. Po članu 11. pacijent, u ovom slučaju dete, ima pravo da od zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno da donese odluku o pristanku ili odbijanju mere. To obaveštenje obuhvata: dijagnozu i prognozu bolesti, opis mere, njeno vreme trajanja i moguće posledice preduzimanja ili nepreduzimanja. Zdravstveni radnik je dužan da obaveštenje da bez traženja. Ova odredba postojala je i u važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti od 2005. godine.
Polazeći od komentara broj 12 Komiteta za prava deteta na Konvenciju o pravima deteta, država treba da odredi starosnu granicu sposobnosti deteta za samostalno odlučivanje o pristanku. U tom smislu, porodični zakon Republike Srbije, koji je matični za uređivanje ovog pitanja, utvrdio je da dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim roditeljem će živeti, o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi, koju školu će pohađati, može preduzimati pravne poslove kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom ili imovinom, pravo na promenu ličnog imena, pa i da da pristanak za preduzimanje medicinskih zahvata.
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica daje detetu sa 14 godina krivičnu odgovornost. U Zakonu o radu stoji da radni odnos može da se zasnuje sa licem koje ima najmanje 15 godina života i ispunjava druge uslove za rad na određenim poslovima utvrđenim zakonom.
Odredbom Zakona o zdravstvenoj zaštiti utvrđena starosna granica od 15 godina i sposobnost za rasuđivanje bili su uslovi za sposobnost deteta da može samostalno pristati na predloženu meru, a ovo rešenje je preuzeto i u Predlogu zakona o pravima pacijenata.
Istovremeno, u članu 2. Predloga zakona definisana je medicinska mera kao zdravstvena usluga koja se pruža u preventivne, dijagnostičke, terapeutske i rehabilitacione svrhe, što do sada nije bilo uređeno. Medicinsku meru definisanu ovim zakonom predlaže nadležni zdravstveni radnik kao meru koja je u interesu pacijenata, dok pacijent meru ne zahteva, već odlučuje o njenom prihvatanju ili odbijanju.
Ova odredba garantuje minimalan stepen ostvarivanja prava deteta uzrasta preko 15 godina da odlučuje i učestvuje u svojoj zdravstvenoj zaštiti shodno svojim razvojnim sposobnostima. Najbolji interes deteta stavljen je ispred prava kad se proceni da dete ne odlučuje o svom najboljem interesu, odnosno u situacijama opasnim po zdravlje deteta, kada se obavezno uključuje roditelj. Omogućuje poverljivost između lekara i pacijenata u rešavanju osetljivih problema, koje mogu imati značajne posledice po njihovo zdravlje – seksualni odnosi, seksualna orijentacija, problemi u sferi mentalnog zdravlja, eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama, slučajevi zlostavljanja i zanemarivanja, oko kojih se dete teško odlučuje na razgovor sa roditeljima. Dopuštaju lekarima da budu oslonac ne samo adolescentima, nego i roditeljima, jer ohrabruju adolescenta da u procesu odlučivanja uključi i roditelja, što je deo dobre prakse, osim ako nije suprotno najboljem interesu adolescenta.
Ovim zakonom se povećava odgovornost zdravstvenih radnika u predlaganju medicinskih mera, ali i procene sposobnosti deteta za rasuđivanje. U stručno-metodološkom uputstvu za sprovođenje Uredbe o nacionalnom programu zdravstvene zaštite žena, dece i omladine, koju je usvojila Republička stručna komisija za zdravstvenu zaštitu žena, dece i omladine 2010. godine, na osnovu Uredbe o nacionalnom programu zdravstvene zaštite žena, dece i omladine iz 2009. godine, navode se načini i instrumenti kako za psihosocijalnu anamnezu, fizički pregled, tako i procedure donošenja odluke o pristanku na medicinsku meru kod maloletnog pacijenta.
Ono što je u velikoj meri uznemirilo roditelje je starosna granica od koje adolescent može sam da odlučuje o pristanku na prekid trudnoće. Ovo je pitanje koje se ne reguliše ovim zakonom, već je regulisano Zakonom o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama, koji je na snazi od 2005. godine i u članu 2. ovog zakona stoji da je za prekid trudnoće kod lica mlađeg od 16 godina i lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti potrebna i pismena saglasnost roditelja, odnosno staratelja.
Takođe, važno je istaći da je i kod zahvata plastične hirurgije obavezna saglasnost roditelja kod dece do 18 godina, čime se sprečava donošenje odluka i sprovođenje medicinskih procedura koje nisu u stvarnom interesu deteta. Ono što treba naglasiti, a što ovaj zakon donosi, je da je interes deteta ispred prava da odlučuje i davanjem prava da učestvuje u donošenju odluka, kada je u pitanju lična zdravstvena zaštita, dajemo mu mogućnost da se razvija u zdravu ličnost. Time razvijamo i zdravo društvo, u čemu je lekar saveznik i deteta i roditelja. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što krenem sa izlaganjem, želela bih sve da podsetim da je danas Međunarodni dan osoba sa autizmom, osoba kojih u Srbiji ima od 2.000 do 3.000. Nažalost, nema tačnih podataka i ove osobe spadaju među najosetljiviju grupu kod osoba sa invaliditetom.
Veliki pomak na polju afirmacije prava i statusa osoba sa invaliditetom, kada je u pitanju zapošljavanje, doneo je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Njegovim donošenjem učinjeni su prvi koraci koji podrazumevaju stvaranje potrebnih uslova za radno-aktivacionu integraciju osoba sa invaliditetom na tržište rada i uređenja oblasti zapošljavanja i profesionalne rehabilitacije osoba sa invaliditetom, u skladu sa međunarodnom i nacionalnom regulativom i tokovima tržišta rada.
Strateška dokumenta i zakoni Republike Srbije sadrže osnovne smernice za unapređenje kvaliteta života OSI i prvi put u Srbiji osobe sa invaliditetom stavljaju u ravnopravan položaj sa drugim građanima, jasno pokazujući usmerenje države na razumevanje osoba sa invaliditetom u okviru socijalnog modela invalidnosti, ističući obaveze zajednice da obezbedi poštovanje ljudskih prava osoba sa invaliditetom u svim oblastima života pojedinaca i zajednice.
Pitanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom je jedno od važnijih kada govorimo o njihovom uključivanju u društvo. Madridska deklaracija iz 2002. godine ističe zaposlenje kao ključ socijalnog uključivanja, kao jedan od važnijih načina borbe protiv društvene izolacije i samostalnog života i dostojanstva.
Početak primene Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom odlikuju dva karakteristična procesa, pored zapošljavanja i zaposlenosti OSI i blago opadanje broja nezaposlenih među osobama sa invaliditetom, razlike u intenzitetu ovih procesa rezultat su paralelnih procesa zapošljavanja i prijava na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, ostvarivanje obaveze zapošljavanja, odnosno na nju je uticalo dinamiziranje tržišta rada za osobe sa invaliditetom.
Podaci koje imamo o osobama sa invaliditetom u Srbiji su veoma oskudni. Ne postoje baze podataka koje bi sistematizovale ovu problematiku i ukazale na pravo stanje stvari, ali se pretpostavlja da je njihov broj veći od 700.000. Od toga, njih 300.000 je u radnom uzrastu. Stopa zaposlenosti je izuzetno niska i iznosi oko 13%, dok se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi oko 20.000 osoba sa invaliditetom.
Od momenta primene zakona, do januara 2012. godine, zaposleno je oko 10.000 osoba sa invaliditetom, što je u odnosu na 200, odnosno 300 zaposlenih osoba sa invaliditetom na godišnjem nivou u periodu pre primene zakona, veliki napredak. U uzorku zaposlenih OSI najzastupljenije su osobe sa senzornim invaliditetom, zatim lica lakše ometena u intelektualnom razvoju i osobe sa raznolikim vrstama invaliditeta u kategoriji ostalo, dakle, različite vrste oštećenja i funkcionalnih ograničenja.
Prilagođavanje radnog okruženja potrebno je za 57,7% OSI. Trećina radnih mesta je već bila prilagođena kada su se OSI zaposlile. Ostali poslodavci su
prilagođavali radna mesta i procese rada potrebama osoba sa invaliditetom tek nakon njihovog zapošljavanja. Jedna trećina osoba sa invaliditetom smatra da im je potrebna i podrška na radnom mestu.
Uzimajući u obzir sve pozitivne efekte, koji su do sada nastali primenom ovog zakona, neophodno je izmeniti neke od članova zakona i uskladiti ih sa zakonskom regulativom koja je doneta, ili izmenjena, od vremena donošenja ovog zakona, te se iz tih razloga pred nama nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Po važećem Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI, poslodavac je u obavezi da zaposli jednu osobu sa invaliditetom ukoliko ima od 20 do 49 radnika, ako ima 50 zaposlenih dve i sa svakim pedesetim zaposlenim novu osobu sa invaliditetom. Ukoliko na tržištu rada nema osoba sa invaliditetom određenih znanja i kvalifikacija radi zapošljavanja, poslodavci obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom mogu izvršiti učestvovanjem u finansiranju zarade osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ili socijalnom preduzeću i organizaciji, uplatom sredstava u visini ne manje od 50% prosečne zarade u privredi Republike Srbije u budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ili izvršenjem finansijske obaveze iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, kupovini proizvoda, ili vršenju usluga sa preduzećem za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom u vrednosti od 20 prosečnih zarada u privredi Republike Srbije, kao i uplatom penala u budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanja OSI u visini trostrukog iznosa minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu, za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio.
Sredstva ostvarena na ovaj način koristiće se za mere aktivne politike zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ili obavljanja poslova profesionalne rehabilitacije, dakle službi podsticanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Kontrolu nad uplatama vrši poreska uprava u skladu sa Pravilnikom o načinu praćenja izvršenja obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom i načinu dokazivanja izvršenja te obaveze. Direktni, ili indirektni budžetski korisnici, kojima se plate obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije, obavezu zapošljavanja OSI izvršavaju opredeljivanjem sredstava u budžetu za tekuću godinu, za namene refundacije zarada OSI zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI, za unapređenje uslova rada proizvodnih programa, itd, ali su u obavezi da, ukoliko se ukaže mogućnost, zaposle osobu sa invaliditetom.
Kako se od januara 2011. godine, u skladu sa Strategijom razvoja zvanične statistike Republike Srbije, ne objavljuje podatak o prosečnoj zaradi u privredi Republike Srbije i sve do sada, korišćen je podatak iz decembra 2010. godine, potrebno ga je zameniti podatkom koji se redovno objavljuje, a to je prosečna zarada po zaposlenom u Republici Srbiji, koja podrazumeva bruto zaradu, odnosno iznos koji sadrži neto zaradu, poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade na teret zaposlenog.
Poslodavac je ispunio obavezu zapošljavanja ako učestvuje u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom u visini od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku. Ukida se i obaveza uplate penala, koja je do sada postojala. Znači, ukoliko poslodavac ne izvrši obavezu plaćanja, neće platiti kaznu plate i pripadajuće penale za period u kome nisu izvršili obavezu, nego samo iznos na mesečnom nivou, dakle, prosečnu zaradu po zaposlenom sa pripadajućom kamatom, što će kao rešenje pozitivno uticati na poslodavce koji nisu blagovremeno izvršili obavezu.
Prihodi koji su do sada ostvarivani naplatom penala u ukupnim prihodima budžetskog fonda su bili zanemarljivi i iznosili su svega 1%, a sve nejasnoće oko načina uplate će ovim rešenjem biti ukinuti.
Nakon usvajanja Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI donet je Zakon o kontroli državne pomoći i Uredba o pravilima za dodelu državne pomoći, čime je uređen način, visina i pravila za dodelu državne pomoći svim subjektima i na svim nivoima.
Vlada Republike Srbije je donela i zaključke radi usklađivanja pravila o dodeli državne pomoći, kao i o usvajanju popisa šema državne pomoći i roku njihovog usklađivanja. Bio je to 31. decembar 2012. godine. Zbog toga se pojedine odredbe Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji moraju uskladiti sa utvrđenim propisima o državnoj pomoći i propisanim šemama državne pomoći za zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Državna pomoć za zapošljavanje lica sa invaliditetom može da se dodeli u obliku subvencija na zarade čija visina ne sme da bude veća od 75% opravdanih troškova, odnosno ne može da prelazi iznos minimalne zarade u skladu sa propisima o radu kojim je uređeno da poslodavac ne može da isplaćuje manju zaradu od minimalne, dok sama zarada osoba sa invaliditetom nije ograničena iznosom minimalne zarade.
Državna pomoć može da bude u vidu naknade, dodatnih troškova zapošljavanja lica sa invaliditetom u periodu u kome je radnik sa invaliditetom zaposlen i odnosi se na troškove prilagođavanja poslovnog prostora, troškove zapošljavanja osoblja samo za vreme dok pružaju pomoć radnicima sa invaliditetom, troškove prilagođavanja ili nabavke opreme, odnosno nabavke i provere računskih programa koje koriste radnici sa invaliditetom, uključujući i prilagođenu ili pomoćnu tehnološku opremu, kao i za troškove izgradnje, instaliranja ili širenja privrednog subjekta i ugradnja opreme ako korisnik državne pomoći sprovodi zaštićeno zapošljavanje, kao i svi troškovi administracije i prevoza, koji su direktna posledica zapošljavanja radnika sa invaliditetom.
Ono što je pozitivan efekat svih predloga koji su deo Predloga zakona o izmenama je što za njihovo sprovođenje nije potrebno dodatno obezbeđivanje sredstava iz budžeta. Oblast dodele sredstava privrednim subjektima biće uređena u skladu sa primenom pravila državne pomoći koja će se usmeriti onim subjektima kojima je pomoć potrebna i za njima najpotrebnije namene.
Cilj celog zakona, a to je veće uključivanje osoba sa invaliditetom u svet rada i uključivanje u životne tokove će se izvršavati vremenom, prvenstveno njihovim zapošljavanjem, jer će to biti najpovoljnija varijanta poslodavcima, imajući u vidu da zaposleni radnik zarađuje svoju zaradu.
Sredstva koja se koriste za podsticaj zapošljavanja se vraćaju privredi. S druge strane, broj zaposlenih osoba sa invaliditetom se povećava. Takođe, obezbeđuje se pravo na subvencije, a ne na refundaciju zarada za OSI, koja je u identičnom iznosu isplaćivana od decembra 2010. godine, te se svakako dodelom državne pomoći obezbeđuju odgovarajući egzistencijalni uslovi, ali i poboljšavaju uslovi rada u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI.
To što se na dnevnom redu ovog parlamenta ponovo našao ovaj predlog zakona govori da je briga o osobama sa invaliditetom trajna i da se zakonodavstvo menja u pravcu zakona zasnovanih na pravima, umesto na socijalnoj zaštiti. Briga zajednice je alternativa institucionalnom zbrinjavanju i kućnoj izolaciji i skrivanju.
Podizanje svesti poslodavaca o potrebi i mogućnostima zapošljavanja OSI je dugoročan proces. Postoje poslodavci koji zapošljavaju OSI i kada nisu prinuđeni, koji se ponašaju društveno odgovorno i zastupaju politiku jednakih mogućnosti.
Iskustva različitih preduzeća pokazuju da zaposleni sa invaliditetom mogu da budu produktivni i da svojim primerom doprinose većoj kreativnosti ostalih zaposlenih. Prilagođavanjem radnog prostora osobama sa invaliditetom doprinosi se i većoj bezbednosti ostalih zaposlenih.
Da bi OSI mogle da se dokažu kao dobri zaposleni, prvo im je potrebno obezbediti uslove rada, omogućiti pristup poslu i prilagoditi sadržaj i način obavljanja posla, što je sadržano u merama horizontalne državne pomoći.
Prilagođavanja radnog mesta ne moraju biti skupa, jer se to može postići restrukturiranjem zahteva posla i modifikovanjem radnog vremena, kao i korišćenjem asistivnih tehnologija.
Pozitivan uticaj u primeni zakona ogleda se i u širenju pozitivnog iskustva poslodavaca o radnim kapacitetima OSI i dobiti od njihovog zapošljavanja. Zapošljavanje i inkluzija u radnu zajednicu smanjuje subjektivni osećaj diskriminacije kod osoba sa invaliditetom.
Afirmativne mere za zapošljavanje i promenu radnog statusa utiču pozitivno na osećaj sigurnosti OSI u pogledu rada, zapošljavanja i radne karijere. Zapošljavanje OSI se direktno odražava i na životni standard celokupne porodice i na percepciju vlastitog doprinosa, poboljšanju materijalne situacije u domaćinstvu.
Različiti vidovi informisanja osobama sa invaliditetom doveli su do poboljšanja opšte informisanosti, što predstavlja osnov za svaku dalju aktivnost zapošljavanja. Poslodavci imaju manji otpor prema zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Takođe, informisanje OSI na lokalnom nivou o donetim zakonskim rešenjima, ali i praćenje sprovođenja drugih zakona koji regulišu oblast profesionalne rehabilitacije i zapošljavanja, unapređivanja radnih sposobnosti i radnog angažovanja na nivou lokalnih samouprava su neophodni kako bi podrška OSI za uključivanje u društvo bila potpuna.
Dalja senzibilizacija tržišta rada u cilju konkurentnog, funkcionalnog, kvalitetnog i efikasnog uključivanja osoba sa invaliditetom nameće se kao neophodnost u narednom periodu.
Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI još uvek nemaju razvijenu preduzetničku poslovnu filozofiju, iako je obavljanje delatnosti usmereno ka otvorenom tržištu. Jednako važna mora biti i profesionalna rehabilitacija zasnovana na potrebama tržišta rada.
U primeni ovog zakona treba voditi računa i o tome da je kvalifikaciona struktura osoba sa invaliditetom niska. Samo 7% OSI ima visoku stručnu spremu, a ostali su nisko kvalifikovani ili kvalifikovani, pa nam je inkluzivno obrazovanje preduslov za inkluzivno zapošljavanje.
Nedostaju procedure u primeni zakona, a postojeće treba usaglasiti. Urgentno je i donošenje pravilnika o načinu procene radne sposobnosti OSI, a pre svega država mora postati primer dobre prakse u zapošljavanju OSI.
Poslanička grupa SPS će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Podneli smo nekoliko amandmana na ovaj predlog, a u okviru saradnje sa predstavnicima Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, sa kojom je predsednik SPS Ivica Dačić, 6. maja 2012. godine, potpisao Protokol o saradnji. U Protokolu je izražena spremnost da SPS sarađuje na unapređenju položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, kako u doslednom sprovođenju usvojenih zakona i dokumenata, njihovim izmenama i dopunama i usvajanju novih koje će unaprediti položaj osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji. Hvala.