Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Evo još jedan u nizu amandmana koji pokušava da ispravi nešto što je predviđeno ovim budžetom. Meni je ovo peti budžet za redom. Na jedan te isti član zakona, na jedan te isti način pokušavam da skrenem pažnju na nešto što se zovu rad određenih organizacija od posebnog značaja za društvo i za državu u celini.
Naime, radi se o boračko-invalidskim organizacija, o onim organizacijama koje u svom radu u velikoj meri amortizuju nedostatak razumevanja društva i države kada je u pitanju nešto što se zove potrebe ljudi koji su branili državu kada je to bilo potrebno i kada ih je država pozvala da učestvuju u odbrani njenih granica.
Iz godine u godinu sredstva koja se izdvajaju za sedamdesetak republičkih organizacija, najznačajnija od tih organizacija je Save boraca, to je SUBNOR, međunarodno priznata organizacija, su sve manja i manja i sve to ne bi bilo ništa strašno da celim predlogom ovog budžeta se ne vidi da postoji mnogo prostora za povećanje tih sredstava, kada su u pitanju ove organizacije.
Naravno, ranije sam pokušavao, s obzirom da osobe sa invaliditetom i organizacije koje okupljaju osobe sa invaliditetom dobijaju iz sredstva iz igara na sreću, jedan procenat, itd. Čak smo i tu pokušavali da napravimo određene intervencije. Međutim, jednostavno nije bilo sluha, nije bilo razumevanja, kao i sve ono što se tiče onih ljudi koji su branili ovu državu i da nema sluha i razumevanja za njihove potrebe, evidentno je da nema ni za ovo.
Ovog puta sam uložio amandman na razdeo gde su određena sredstva od 15 milijardi i 115 miliona za osnovna prava i odgovor Vlade da bi se sa time ugrozila osnovna prava, prosto ne stoji. Zašto ne stoji? U nekoliko pitanja u proteklim sednicama ja sam skretao pažnju na ukidanje prava vojnih invalida i negde u protekloj ovoj kalendarskoj 2013. godini hiljadu rešenja je ukinuto. Samim tim stvoren je prostor gde je višak para, gde su pare mogle da se opredele i na drugu stranu.
Naravno, u tom budžetu nije predviđeno je, koristiću preostalo vreme poslaničke grupe, i nije objašnjeno da se iz tih sredstava izdvaja i za održavanje groblja, memorijala širom sveta, negde oko stotinak memorijala koje Ministarstvo vodi i održava za razne proslave, razne svečanosti itd. Lično sam smatrao da bi ovde mogla da se napravi jedna intervencija.
Razumem, gospodine ministre, da vi ovde nemate ovlašćenja da prihvatite jedan ovakav amandman, kao nijedan amandman od nas poslanika i da mi ovde, prostim jezikom rečeno, mlatimo praznu slamu i ispunjavamo naše želje da želimo da dokažemo da se izborimo za određene grupacije, bilo da je u pitanju kultura, prosveta itd.
Međutim, apelujem na vas da razmislite malo o ovom amandmanu, da li je moguće prihvatiti jer iz tekućih sredstava rada Ministarstva rada, na šta se odnosi ovaj amandman, ima prostora za poboljšanje uslova za rad organizacija koje su veoma značajne kada su u pitanju odnos države i korisnika. One su amortizacioni faktor koji okuplja veliki broj učesnika ratova, koji su pre svega socijalna kategorija, bar su tako podvedeni ovde, a ne zaslužuju to da budu. Značaj tih organizacija treba sagledati i u sledećoj godini sa aspekta da se jubilarna stota godina od Prvog svetskog rata, posebno vidim u raznim razdelima predviđena sredstva za proslave i organizacione stvari, pa da i ovim ljudima malo damo na značaju i neki prostor da mogu da osete da država misli o njima, pogotovo što nekoliko godina pokušavam da dođem do Zakona o boračko-invalidskoj zaštiti. To je nemoguće i ovde očigledno ne postoji politička volja da se o njemu misli i razmišlja i zato mislimo da bi ovakav jedan potez usvajanja amandmana doveo do približavanja stavova i potreba svih tih ljudi koji su branili ovu državu i okrenuo se pogled prema državi da ona nije tek tako lako digla ruke od njih, iako su oni za svoju državu dali najviše što su mogli. Hvala.
Pre izvesnog vremena Apelacioni sud u Beogradu je pod plaštom sudske nezavisnosti doneo odluku o oslobađanju gnjilanskih terorista, šiptarskih terorista koji su, bez obzira što su potkrepljene činjenice da su činili zlodela nad srpskim stanovništvom i nealbanskim stanovništvom na KiM, bez obzira na to što je postojao svedok saradnik koji je sve to priznao i ukazao na određene postupke, bez obzira na donete presude prvostepenog suda, jednostavno Apelacioni sud se oglušio o sve to i doneo presudu da se oslobađaju ti teroristi.
Ono što se zove nezavisno sudstvo treba da bude predmet nezavisnosti i to ne treba sporiti. Međutim, takvi postupci prosto nanose mrlju sudskoj profesiji i nanose štetu pre svega državi Srbiji.
Postavljam pitanje Visokom savetu sudstva – kada će i na koji način preispitati sve te odluke Apelacionog suda u Beogradu po ovom predmetu i da li će postupiti po prijavama koje su podnete protiv sudija koje su donele takvu presudu?
Drugo pitanje postavljam ministru finansija, gospodinu Lazaru Krstiću – da li su budžetom za 2014. godinu predviđena sredstva za naknadu po presudi Međunarodnog suda u Strazburu? Radi se o presudi koja je doneta u prvostepenom postupku, po osnovu diskriminacije nad ratnim veteranima Srbije, a u drugostepenom postupku, koji se ovih dana očekuje da bude gotov, a sve naznake govore da će biti potvrda prvostepene presude, jednostavno država Srbija će morati u narednoj godini da isplati ogromna sredstva, negde preko milijardu evra ratnim veteranima, što je u ovom trenutku, na ovakav način budžetom koncipirano i nemoguće.
Moje pitanje ministru finansija je – da li je uopšte upoznat sa postupkom koji se odvija pred Međunarodnim sudom i ako je upoznat, da li je nekim budžetskim stavkama predviđeno? Iz onoga što vidimo u Predlogu budžeta, toga nema ni na mapi.
Treće pitanje koje postavljam, odnosi se na predsednika parlamenta, gospodina Stefanovića. Po ko zna koji put pitam istu stvar, a to je – kada će na dnevni red ovog parlamenta doći Zakon o boračkoj i invalidskoj zaštiti, koji stoji u proceduri Skupštine već godinu dana? Zadnji odgovor od predsednika Stefanovića je bio da će Kolegijum Skupštine o tome razmatrati i utvrditi red prioriteta zakona koji se ovde donose i već duži period, kako sednice traju, vidimo da zakoni prolaze i ovako i onako, ali Zakon o boračkoj i invalidskoj zaštiti, koji je pre svega neophodan kako bi se raščistio odnos države prema ratnim veteranima, nikako da dođe na dnevni red.
Taj zakon sam pre godinu dana potpisao i njega je podržalo 30.100 građana Srbije svojim potpisom i on sve osnove za stavljanje na dnevni red ima, kada je u pitanju ovaj parlament. Zaista ne razumem zbog čega se već jednom i ova tema ne stavi na dnevni red i da to raščistimo, pa makar i odbili jedan takav predlog, jer smo jedina država sa prostora bivše Jugoslavije koja nema uređenu ovu oblast nikakvim zakonskim propisima, već primenjujemo propise iz 1947, 1992, 1998. godine i od tada do danas stojimo na stanovištu da ratni veterani, kojih ima preko 400.000 u Srbiji, u ovoj Srbiji ne postoje za zakonodavnu, a ponajmanje za izvršnu vlast.
Očekujem od predsednika Skupštine da će posle ovako važne stvari, kakva je budžet Republike Srbije, koja nesumnjivo ima prioritet u radu parlamenta, već u nekoj narednoj sednici razmotriti, staviti na dnevni red pred poslanike, da se izjasne da li žele uopšte da raspravljaju, a ako žele da raspravljaju, da li će i usvojiti jedan Zakon o boračkoj i invalidskoj zaštiti. Zahvaljujem.
Uvažene kolege, od NATO agresije 1999. godine pa do danas na jugu Srbije, tačnije u kopnenoj zoni bezbednosti posao odbrane naših granica ili administrativnih linija obavljali su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova žandarmerije i određenih drugih jedinica iz MUP-a. Na tom poslu i radeći taj svoj posao i svoj zadatak, poginulo je 20-ak, tačnije 20 policajaca, neretko se dešavajući da poginu od tenkovske mine, podmuklo podmetnute od strane šiptarskih terorista. Trojica naših policajaca su čak i klani, razapinjani i stavljani na najteže moguće muke koje može da zamisli jedan čovek.
U takvoj jednoj situaciji, porodice tih ljudi su jednostavno zaboravljene. U više inicijativa koje su pokretali i organi i pojedinci da se tim našim policajcima posthumno oda jedna počast za to delo odbrane državnih granica, jednostavno, svi su se oglušili.
Moje pitanje je upućeno predsedniku Republike, gospodinu Tomislavu Nikoliću – da li će i kada će da razmotri zahteve pojedinaca i organizacija da se ti policajci posthumno odlikuju?
Ono što vidimo je da je Kancelarija predsednika Republike izuzetno aktivna u dodeli ordenja, ali, ipak bi trebalo napraviti neki red, da ljudi koji su ostavili živote u odbrani ove države kojom predsednik Republike danas predsedava imaju prioritet.
Drugo pitanje vezano je za Ministarstvo rada i socijalne politike, Sektor boračko-invalidske zaštite, u čijoj nadležnosti su održavanje spomen obeležja i memorijalnih spomenika iz oslobodilačkih ratova. Na prostorima juga Srbije, tačnije kopnene zone bezbednosti, podignut je jedan spomenik tim istim policajcima. On je blizu Bujanovca, u opštini Bujanovac i napravljen je ličnim sredstvima kolega policajaca, bez učešća države i državnih organa i najmanje što država može da uradi to je da na spisak od stotinak memorijala i spomen obeležja koje finansira, održava i neguje tradiciju tih mesta, jednostavno uvrsti i taj spomenik.
Međutim, više apela i inicijativa koji su pokretani do sada nisu dali rezultat. Da li je u pitanju možda zahtev šiptarskih separatista koji su pomilovani kao pripadnici terorističke OVPBM da se taj spomenik izmesti sa prostora njihove opštine? Ja očekujem da ministarstvo u najkraćem mogućem periodu uzme u razmatranje i da u spisak i kao obavezu državnih institucija uzme održavanje i tog spomenika.
Sve ovo ništa ne bi bilo čudno da nismo ovih dana imali situaciju da je jedna sudska institucija oslobodila koljače srpskog naroda, članove čuvene Gnjilanske terorističke grupe, koja je načinila velika zlodela nad srpskim stanovništvom i nad srpskim pripadnicima oružanih snaga.
Ovim putem pozivam ministra pravde, kao i sve institucije koje su nadležne za proveru rada sudskih organa, ako se to tako može reći, da preispitaju rad ovih sudija koji su se drznuli da oslobode i na slobodu puste ljude koji su poklali toliko našeg življa.
Lično smatram, u svetlu svega onoga što smo juče čuli da su pojedini radnici „Elektroprivrede Vranje“ zatvarani u podrume po nekoliko dana kada su došli da isključe struju neplatišama, pa postavljam i treće pitanje ministarki energetike – da li je moguće da u Trnovcu mogu Šiptari da ne plaćaju struju i da 9.000 duša ili hiljadu i nešto kuća duguje silne milione za struju, a da našim građanima širom Srbije isključuje se struja za dug od 10.000 dinara, iako nemaju ni posla i ne mogu da plate ni taj najosnovniji dug. Da li je to ravnopravnost svih građana? Da li je to nešto što mi treba da trpimo? Hvala.