Predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, poštovani narodni poslanici, zakon o elektronskom dokumentu je još jedan od zakona koji treba da omogući primenu strategije elektronske uprave, odnosno e-government, posle donetih zakona o elektronskom potpisu, odnosno o elektronskoj trgovini. Međutim, kako su ovi zakoni kompatibilni, logično bi bilo očekivati da budu donošeni sinhronizovano i da nemamo ovolike vremenske razmake između donošenja ovih zakona.
Naime, Zakon o elektronskom potpisu je donet još 2004. godine, Zakon o elektronskoj trgovini, na prošloj sednici Skupštine, a sada imamo zakon o elektronskom dokumentu, a u samom predlogu zakona se kaže da će podzakonska akta, koja će omogućiti sprovođenje ovog zakona, biti doneta za šest meseci.
Šta to znači? To znači da ćemo ovu kompletnu strategiju uvođenja elektronske uprave razvući na još nekoliko godina. Jedno bez drugoga ne može.
Bez zakona o elektronskom dokumentu ne možemo da sprovodimo Zakon o elektronskoj trgovini. Bez podzakonskih akata, ne možemo da sprovodimo ovaj zakon.
Sasvim je bilo logično i normalno očekivati da ti zakoni budu ili na istoj sednici Skupštine, ili da budu u približnim vremenskim razmacima, a da podzakonska akta već budu pripremljena kako bismo mogli da taj isti zakon primenjujemo, kako kaže u članu 25 – osmog dana od kad se objavi u "Službenom glasniku".
Dakle, ako se već kaže da će zakon stupiti na snagu osmog dana, onda je valjda logično očekivati da on treba da se primenjuje odmah.
Ovako, imaćemo još šest meseci vakuuma, pa ćemo čekati verovatno još neki od zakona, kao što je zakon o informatičkoj bezbednosti, da bismo mogli potpuno da primenimo strategiju elektronske uprave.
Šta je ovde važno i koje su glavne primedbe u ovom zakonu? Kao i u prethodnom, Zakonu o elektronskoj trgovini, i u ovom zakonu nije na dovoljno jasan način rešen problem neželjene pošte.
Neželjena pošta je nešto što čini dobar deo ukupne razmenjene pošte u elektronskim komunikacijama, međutim, nemamo jasnu zaštitu od ove neželjene pošte, nemamo razrađeno tehničko rešenje. Logično je bilo očekivati da će se u ovom zakonu pojaviti takvo rešenje.
Takođe, naša primedba na prethodni zakon – o elektronskoj trgovini, bila je ta da nemamo jasne garancije i potvrde za slanje, odnosno primanje određenih elektronskih dokumenata koji su veoma važni u komunikacijama, naročito u oblasti elektronske trgovine, jer se može desiti da se neki vremenski zahtev, koji vi šaljete, ne poklapa s onim ko prima određeni zahtev, a nemate ni arbitrarno telo da presudi šta je validno od te dve tvrdnje; onda može doći do raznih zloupotreba u prodaji, odnosno kupovini dobara ili usluga.
U ovom zakonu se govori i o arhiviranju elektronskih dokumenata. Kaže se: "Pravna i fizička lica i organi vlasti su dužni da čuvaju i arhiviraju elektronska dokumenta u informacionom sistemu ili na medijima koji omogućavaju trajnost elektronskog zapisa za utvrđeno vreme čuvanja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje arhivska građa, zakonom kojim se uređuje elektronski potpis i propisima o kancelarijskom poslovanju".
Koliko znam, u Zakonu o arhivskoj građi i Zakonu o kancelarijskom poslovanju se nigde ne pominje arhiviranje elektronskih dokumenata, niti je ta terminologija prisutna u tim zakonima.
Dakle, i ovo je jedan od razloga zbog kojih ovaj zakon neće moći da se primenjuje dok se ti zakoni ne budu promenili, odnosno dok se ove odredbe ne budu ugradile u zakone o kancelarijskom poslovanju i o arhivskoj građi.
Još jedna od primedaba, koja nije suštinske primedbe, ali će onemogućiti punu primenu ovog zakona. Problem sigurnosti pri slanju, odnosno primanju elektronskih dokumenata je, takođe, nešto što nije dovoljno razrađeno u ovom zakonu.
Primera radi, mogli smo da primenimo rešenje koje je Nemačka primenila u svom zakonu, gde se formira tzv. sigurnosni informacioni kanal za prenos elektronskih dokumenata, koji će biti autentifikovan elektronskim potpisom i vremenskim žigom. Ovaj kanal je garantovan državnim upravljanjem i ne može biti u domenu privatnog vlasništva, kako za fizička, tako i za pravna lica. Tom informacionom kanalu se može pristupati od strane svih državnih organa, kao i operatera s licencom za rad, podrazumeva se, preko kojih će i građani i pravna lica distribuirati elektronska dokumenta. Dakle, na ovaj način je Nemačka rešila sigurnost slanja i primanja pošte, što mislim da je moglo da nađe primenu i u ovom našem zakonu.
Zakon o elektronskom potpisu je, dakle, donet 2004. godine, a sertifikati za elektronske potpise su počeli da se daju prošle godine i za godinu dana imamo jedva hiljadu sertifikata koji su, naravno, simbolični; taj broj je simboličan u odnosu na broj korisnika elektronskih komunikacija i daleko je od onog željenog broja koji treba da omogući punu primenu strategije elektronske uprave.
Zašto je ovaj broj toliko mali? Odgovor na to pitanje pre može da da ministarka i nadležni u Ministarstvu. Mislim da je jedan od razloga i u činjenici da je naknada za dobijanje sertifikata izuzetno visoka i kreće se od šest i po hiljada, pa naviše. Zbog čega je to toliko? Može se doći do zaključka – zbog toga što je jedan od učesnika u tom lancu davanja sertifikata jedna od stranih kompanija koja ima monopol u ovoj oblasti.
Dolazimo, otprilike, do kraja ovog zakona, koji kaže da je izdavanje vremenskog žiga ovde uvedeno kao mogućnost i taj vremenski žig izdaju određeni izdavaoci koji se registruju kod ministarstva nadležnog za poslove informacionog društva.
U odeljku V, od člana 14, pa do člana 19, imamo na pet mesta definiciju gde ministar nadležan za poslove informacionog društva propisuje bliže uslove za one koji žele da ispunjavaju sistem za formiranje vremenskog žiga, pa, zatim, ministar propisuje sadržaj i način vođenja registra, pa ministar propisuje bližu sadržinu zahteva za formiranje vremenskog žiga, pa ministar propisuje bliži sadržaj strukture podataka, pa ministar propisuje označavanje vremena koje je sadržano u vremenskom žigu.
Gospođo ministre, zaista poštujem vašu agilnost, ali nisam siguran da jedan ministar treba ovakvim detaljima da se bavi. Bilo bi mnogo primerenije da svuda gde piše "ministar", piše "ministarstvo", jer čisto sumnjam da ćete vi lično da se bavite time, već će se verovatno vaši pomoćnici u Ministarstvu, koji su mnogo bliži ovoj materiji, koji je bliže poznaju i koji su stručnjaci u ovoj oblasti, za razliku od vas, baviti ovim problemom.
Nadzor nad primenom ovog zakona, inspekcijski nadzor, vršiće Ministarstvo, preko inspektora za elektronski potpis. Imamo li mi inspektore za elektronski potpis? Koliko znam, nemamo. Nije problem u tome što nemamo samo inspektora za elektronski potpis, problem je što u čitavom Ministarstvu za telekomunikacije, u onom delu koji se bavi nadzorom nad primenom određenih zakona u ovoj oblasti, mi nemamo inspektore za telekomunikacije. Postavlja se opravdano pitanje, zašto je to tako?
Ko vrši kontrolu nad javnim operaterom fiksne telefonije? Da li tamo može doći do određenih zloupotreba? Da li se možda može desiti da običnog građanina prisluškuje neko iz javnog operatera? Da li neko kontroliše tog javnog operatera u tom smislu? Ko kontroliše one koji preko raznih pozivnih brojeva 0900, ili TV kvizova, ili ''vrućih linija'', ili prilikom raznih glasanja besomučno pljačkaju građane Srbije, tako što istog trenutka dobijete vezu i onda čekate; naravno, niko vam se ne javi, a pri tom se plaćaju enormni telefonski računi za takvu vrstu usluga?
Je li to usluga koju država, odnosno Ministarstvo treba da omogući građanima na ovaj način? Mislim da nije. Ko vrši kontrolu nad mobilnim operaterima u Srbiji? Znate i sami da je u velikim gradovima opšti haos u mobilnim telekomunikacijama.
Morate bar pet puta da okrenete neki broj da biste dobili vezu. Vrlo često se kaže – mreža je zauzeta, vrlo često vam jave da je mobilni pretplatnik nedostupan, iako je, naravno, dostupan. Zašto je to tako? Da li ima inspektora koji vrše kontrolu nad njihovim tehničkim rešenjima? Nema.
Ko vrši tehničku kontrolu nad emiterima u radio i TV spektru? Opet niko. Šta se dešava s novim zakonom o elektronskim komunikacijama?
Prema nekim informacijama, taj zakon se radi od strane radne grupe, na Paliću, svakog vikenda, pa se postavlja pitanje – ima li tu stručnjaka iz Ministarstva, ko su oni, da li se zna da li oni učestvuju u izradi tog zakona i kako su plaćeni ti ljudi?
Šta se dešava s Upravnim odborom RATEL-a? RATEL ima pet članova, od tih pet članova, četvorici je istekao mandat, dvojici prošle godine, a dvojici maja ove godine. Zašto Ministarstvo do ovog trenutka nije pokrenulo proces promene tih članova i kako RATEL radi s četiri nelegalna člana?
Kome odgovara da se ovako uređuje oblast telekomunikacija? Oblast, odnosno tržište telekomunikacija u Srbiji procenjuje se na preko pet milijardi evra. Niko ne vrši nadzor i u tom smislu postoji određeni haos u ovoj oblasti. Zašto inspektori koji su za to stručni i koji su za to i angažovani u Ministarstvu ne rade svoj posao onako kako je predviđeno?
To su pitanja koja zahtevaju odgovor, koja moraju da budu što pre pokrenuta i mora biti sređeno stanje u ovoj oblasti.
U ovom smislu, ovaj zakon neće biti moguće primeniti, zbog nedostataka i nedorečenosti koje su izrečene, ali i sama oblast telekomunikacija u ovom trenutku nije rešena na zadovoljavajući način, naročito u oblasti nadzora, gde su inspektori koji su zaduženi za taj posao obavezni da rade taj posao i da štite građane od samovolje raznih operatera, bilo da se radi o mobilnoj, fiksnoj ili nekoj drugoj usluzi. Hvala.