Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7462">Jovan Palalić</a>

Jovan Palalić

Srpska narodna partija

Govori

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo i kada je bila rasprava o izmenama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija ukazali da u nekim rešenjima taj zakon ide korak nazad, a pogotovu kada je u pitanju član 14. koji se odnosi na radno iskustvo direktora Uprave za izvršenje zavodskih sankcija.

Onda je koleginica Milica Radović rekla problem koji se odnosi na člana 6. ovog zakona, na zaposlene koji se upućuju na posebna odeljenja, gde krivičnu sankciju izdržavaju lica koja su osuđena za najteža krivična dela, konkretno za krivična dela organizovanog kriminala i da se ta lica upućuju na šest meseci. Sada imate u članu 7. rešenje koje čitavu tu priču ponovo vraća nazad, a to je – da direktor može jednostavno da reši problem tih lica tako što će doneti rešenje da će njihov rad u posebnom odeljenju prestati i pre tog roka od šest meseci. Onda u stavu 4. ovog člana na to rešenje, koje donosi direktor, žalba koja se bude uputila ne odlaže izvršenje rešenja.

Zaista nije moguće na adekvatan način to obrazložiti. Zaista izražavam žaljenje što ministarka pravde nije ovde ili neko ko uopšte poznaje materiju pravosuđa, da nam obrazloži – šta je cilj ovakvih rešenja kada je u pitanju Zakon o izvršenju krivičnih sankcija i kada je u pitanju ovaj zakon koji definiše izvršenje sankcija za lica koja su osuđena za krivična dela organizovanog kriminala.

Sve se nekako umanjuje, sužava, sve ono što je neophodno, stručnost, mogućnost da se upozna sa problemima. Zamislite sada tog direktora koji bude imenovan bez stručne spreme za direktora Uprave, koji je došao iznebuha tamo, iz neke potpuno pete profesije, koji treba da odredi koji će zaposleni da rade u posebnom odeljenju.

Znači, prvo treba da izvrši izbor tih ljudi, a onda kad ih tamo postavi, onda tek analizira i možda će nekoga da skloni. Na osnovu kojih kriterijuma? Mi ovde ništa ne vidimo u članu 7. To je nešto što zaista ukazuje da Vlada nije imala jasnu koncepciju kako da uredi čitav sistem izvršenja krivičnih sankcija.

Mi smatramo da bar treba dati mogućnost, pored ove kritike da je rok od šest meseci vrlo mali, da se radi o tako složenim poslovima i sa osuđenicima koji su tako teška krivična dela izvršili, da bar viši organ preispita tu žalbu. Što se tiče tog nestručnog direktora, koga vi planirate da postavite na mesto rukovođenja uprave – rekao bih, vi ga vidite kao nekog menadžera uprave za izvršenje krivičnih sankcija, to može biti svako, dovoljno da je negde rukovodio, pa može da bude menadžer, da upravlja u takvoj jednoj upravi – da date bar mogućnost da se ta žalba preispita.

Možda je čovek pogrešio, taj budući, mogući bankar ili neko ko je došao iz sfere poljoprivrede, možda je pogrešio kada je doneo odluku da taj rok bude manji od šest meseci.

Molim vas da uvažite ovaj amandman, da jednostavno bar u delu koji je moguće ispraviti ovaj član ispravite, a najbolje bi bilo da prihvatite sve amandmane DSS-a i koliko-toliko tekst ovog zakona popravite.

Još jednom, ne znam ko je pisao obrazloženje ovog amandmana, ali svaki put kada nemate adekvatan odgovor na amandman, vi kažete - to rešenje nije celishodno. Ako celishodnost ili necelishodnost pokriva sve vaše propuste da se udubite u problem, onda je to zaista veliko pitanje kako može da se reformiše pravosuđe na ovakav način.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, e sad u stavu 2. člana 11. ide se dalje i prosto je neverovatno do kog stepena se neke stvari dovode do apsurda.

Sad smo ovde raspravljali oko stava 1. i, naravno postavili pitanje opravdano, da li treba uopšte posle dve godine boravka u posebnom odeljenju za lica koja su izvršila najteža krivična dela vršiti preispitivanje o njihovom daljem boravku tu, sada dolazimo do još jednog izuzetka, ničim objašnjenog, za koji se u obrazloženju Vlade smatra da će to biti retka situacija.

Znači, ovde se daje novo pravo, diskreciono pravo ovom upravniku, novom direktoru Uprave za izvršenje zavodskih krivičnih sankcija, koje neće biti pravnik, da na njegov predlog može da se ispita dalji boravak ovog lica godinu dana od početka izdržavanja kazne.

Neverovatno da jedna osoba koja je izvršila tako teška krivična dela, za koja smo se zajedno složili da treba da se definišu kao krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala, da smo u ovom zakonu predvideli posebno odeljenje za njihovo izdržavanja, i sada Vlada, predlažući rešenje da direktor bude nestručno lice, daje mu ovako veliko ovlašćenja da on predlaže, da on procenjuje samo posle godinu dana na osnovu kojih kriterijuma da takva osoba ne treba da bude u posebnom odeljenju.

Mi ne možemo da zamislimo situaciju ako se ovako postavi pravosuđe u kom se pravcu ide, nove sudije, nestručni direktor, da predsednik suda neće doneti takvu odluku. Ovde leži mogućnost velikih zloupotreba, da neka lica koja su izvršila tako krivična dela posle samo godinu dana izađu iz posebnog odeljenja. Upozoravam ovde i stručnu javnost i Vladu da se upravo kroz član 19, pogotovo kroz stav 2, potpuno degradiraju sve ove odredbe koje se tiču posebnog odeljenja, a koje su na velika vrata pompezno objašnjavane u javnosti.

Još jednom ukazujem - prateći tok, kako se postavlja pozicija direktora u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, dajući im ovlašćenja kada je u pitanju premeštanje zaposlenih u posebno odeljenje, kada je u pitanju mogućnost predlaganja da lica koja su tako teška krivična dela izvršila izađu iz posebnog odeljenja, pojavljuje se jedna opasnost da takve osobe koje budu vodile ove uprave dođu u situaciju da, zbog svoje nestručnosti i da zbog nečeg drugog lica koja su izvršila najteža krivična dela, dođu u povlašćen položaj, iako to nije bila intencija ovog zakona.

Molim Vladu da prihvati ovaj amandman, da izbriše član 2, a najbolje bi bilo da prihvati i amandman na član 19. stav 1. koji su obrazlagale moje kolege i da čitav ovaj član 19, koji je izuzetno problematičan, nestane iz ovog zakona.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, još u toku načelne rasprave mi smo ukazali prvo na značaj ZKP, a drugo o intenciji predlagača zakona da, tako da kažemo, ubrza sudske postupke, sa ciljem da se što pre okončaju donošenjem pravosnažnih presuda.
U javnosti je naravno isticana kritika da je veliki broj predmeta koji dugo traju, da postoje problemi u zastari predmeta, da jednostavno oni koji su oštećeni u vršenju krivičnih dela ne mogu da dočekaju pravdu i to sve stoji. Naravno, u mnogo slučajeva razlozi su u čitavom pravosudnom sistemu. Bilo je neophodno učiniti napor i korak da se pokuša da čitav dokazni postupak i rešavanje u drugom stepenu i uopšte rešavanje po pravnim lekovima što kraće traje.
Po našem mišljenju ovaj zakon ide u pravcu restrikcije prava osumnjičenih i optuženih. To može u javnosti izgledati lepo, izgledati demagoški. Čim je podneta krivična prijava, on je kriv, počela je istraga, nema šta da se priča, dajte da to što pre završimo i čoveka osudimo.
Slika koja se stvara u javnosti o licima za koja postoji osnovana sumnja da su izvršili krivično delo je manje-više takva. Tu ulogu imaju i sredstva informisanja da mora biti osuđen, inače je smak sveta.
Nije sporno da kada se utvrde sve relevantne činjenice, kada se dokazni postupak sprovede po zakonu, da se to i desi. Ali, olako obećana brzina u rešavanju predmeta kao koncept reformi, a zarad dobijanja podrške birača, nije način da se dođe do sudske istine. Upravo u nizu rešenja u ovim izmenama ZKP poseže se za tim stvarima.
Kada je u pitanju proširivanje razloga za pritvor, kada je u pitanju pretresanje stana, pa i u ovom slučaju kada je u pitanju ukidanje pojedinih vanrednih pravnih lekova. To može da se uklopi u koncept, evo zašto bi ulagali vanredni pravni lek za ublažavanje kazne, za preispitivanje presude. Nema više mogućnosti, nema potrebe, to da odugovlači postupak, dajte da to ukinemo.
Potreba za pravdom je najvažnija u pravosuđu, da se učinilac krivičnog dela osudi, da se utvrde činjenice i sudska istina i da oštećeni bude zadovoljan. Ali, ako se to sprovodi na način da možda se nisu utvrdile sve činjenice, da možda sudije nisu pravilno primenile materijalno pravo na možda tačno utvrđenim materijalnim činjenicama, jer nije bilo mogućnosti da oni koji imaju više iskustva, znanja, kao što su sudije viših sudova, eventualno preispitaju presude donete na nižim sudovima, ta pravda može da bude nepravda za nekog drugog.
Velika je greška što se poseglo za ukidanjem vanrednih pravnih lekova i mi smatramo da to neće da uspori čitav sudski postupak. Sudski postupak usporava problem procesni, a to znači obezbeđivanje svih učesnika u postupku na pretresima gde se utvrđuje činjenično stanje. Tu mogu da se nađu načini kako da se učesnici u postupku, svedoci, veštaci, optuženi dovedu ili kazne za slučaj izbegavanja prisustva pretresu, da se uredi dostava koja pravi velike probleme u postupcima, ali ne da se ukidaju pravni lekovi koji služe da se donese kvalitetna presuda.
U tom smislu ovaj amandman je uložen i smatram da treba da se preispita čitav taj koncept. Narod više ima izreka, ali što je brzo to je i kuso, sasvim sigurno može da proizvede nepravdu i na drugoj strani.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od članova koji menjaju tekst zakona, a koji su zaista, da kažemo, deo ove koncepcije koju je Vlada Republike Srbije,  predlažući ovaj zakon, iznela kada je u pitanju reforma procesno-krivičnog zakonodavstva.
Mi smo dali ocenu da ta reforma ima za cilj ubrzavanje postupaka, sklanjanje, po Vladi Republike Srbije, suvišnih delova unutar krivičnog postupka, kako bi se, navodno, rasteretili drugi delovi krivičnog postupka i doveli do utvrđivanja činjeničnog stanja i pravosnažne presude.
U tom sklanjanju, po ceni Vlade, suvišnih delova, pored onog dela koji se odnosi na pojedine vanredne pravne lekove, ovde se sada zadire u redovan pravni lek - u žalbu, i to na žalbu na odluku drugostepenog suda. U tom delu se razlozi na žalbu sužavaju.
Zanimljivo je obrazloženje Vlade koje glasi - žalba protiv presude drugostepenog suda treba da bude samo izuzetak, pazite sada, mišljenja smo da je jedini valjani razlog za podnošenje žalbe na presudu drugostepenog suda onaj koji je sadržan u tekstu Predloga zakona.
Želim da vas podsetim koji se razlozi sve ukidaju za izjavljivanje žalbe - ako drugostepeni sud je izrekao kaznu zatvora od 40 godina ili ako je potvrdio presudu prvostepenog suda kojim je izrečena takva kazna; ako je drugostepeni sud na osnovu održanog pretresa utvrdio činjenično stanje drugačije nego prvostepeni sud i na tako utvrđenom činjeničnom stanju zasnovao svoju presudu i ako je drugostepeni sud preinačio presudu prvostepenog suda, kojom je optuženi oslobođen optužbe suda koji je izrekao presudu. To je znači deo koji se manje-više sadržava u onom delu koji se definiše kao jedini razlog za izjavljivanje žalbe.
Ovi razlozi koji su ovde navedeni jesu politika Vlade. To je politika vlade - da se suze prava na izjavljivanje žalbe, kao što su ukinuti pojedini vanredni pravni lekovi, kao što su prošireni razlozi za pritvor.
Mi smatramo da ovakav pristup, bez obzira što se radi o činiocima koji su izvršili teška krivična dela, onemogućava da se utvrdi materijalna ili, kako se kaže, sudska istina.
Smatramo da treba brisati ovaj deo u predloženim izmenama zakona, odnosno zašto da se i presuda drugostepenog suda ne pretrese kroz izjavljenu žalbu iz svih ovih razloga? Prosto, to ne može da odugovlači postupak. Može samo da doprinese ovom kvalitetnom završetku čitavog krivičnog postupka i sasvim sigurno utvrđivanju istine. Ne vidim ni jedan jedini valjani razlog da se razlozi za izjavljivanje žalbe sužavaju i ukidaju.
Predlažem Vladi da prihvati ovaj amandman.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko Malović, nesporno je da je pred nama veliki broj vrlo važnih zakona iz krivično-pravne oblasti. Pridružio bi se kolegama koji su istakli grešku koju je učinila vladajuća koalicija objedinjavanjem rasprave o ovim zakonima.
No, u ovom svom izlaganju u načelnoj raspravi fokusirao bih se generalno na politiku u pravosuđu koju sprovodi Ministarstvo pravde, a sasvim sigurno deo te politike je implementiran u predlozima ovih zakona.
Želim da kažem da rešenja koja su sada definisana u ovim zakonima, prvenstveno u Zakoniku o krivičnom postupku i Predlogu izmena Krivičnog zakonika, ne mogu se posmatrati odvojeno od onih promena o kojima smo imali priliku da razgovaramo u toku jeseni tj. organizacionih promena u pravosuđu. Rekao bih da čitava politika koja se vidi u tim promenama u stvari ima jedan cilj o kome treba diskutovati, naravno izneti mišljenje, a taj cilj je brzo suđenje.
Prosto, kada vidite na koji način je postavljena reforma organizaciona, na koji način je postavljena procesna reforma u krivično-pravnom zakonodavstvu i kada se pogleda krajnja intencija izmena Krivičnog zakonika, onda je u stvari ključni cilj i organizacionih, i procesnih i materijalnih promena brzo suđenje.
Suštinsko je pitanje šta je interes društva? Da li je interes društva brzo suđenje ili je interes društva nešto drugo? Da li je interes društva pravda i ono što se kaže – sudska istina?
Da li je interes društva upravo da se utvrdi prava istina o pojedinom krivično-pravnom događaju i da se zadovolji pravda kada su u pitanju oštećeni?
Postavlja se pitanje da li se brzo suđenje, koje je cilj, čini na uštrb ove dve vrednosti?
Kada pogledamo izmene u organizacionom smislu, a to je prvenstveno smanjenje broja sudija, u procesnom smislu to je sužavanje u jednom delu prava okrivljenih, ima nekih rešenja o kojima ću govoriti gde se ta prava šire, ali dominantno u izmenama ovog zakonika o krivičnom postupku jeste sužavanje prava okrivljenih i intencija Krivičnog zakonika na pooštravanje kaznene politike sa ciljem generalne prevencije, onda se postavlja pitanje šta u zbiru dobijamo kao rezultat?
Dobijamo to da je u stvari poruka predlagača zakona da ćemo smanjenjem broja sudija, pooštravanjem kaznene politike i umanjenjem određenih prava okrivljenih postići ovaj cilj. To jeste za raspravu. To jeste sporno i mi u DSS smatramo da ovo nije način da se postigne suštinska promena, a to je da se kroz kratko trajanje postupka utvrdi sudska istina i ostvari pravda.
Postoje načini da se to uradi i ministarka Malović je iz pravosuđa i zna jako dobro šta su problemi u postupcima. Najveći problem u postupcima jeste pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i obezbeđivanje svih učesnika u postupcima da se na zakazanim pretresima obezbedi njihovo prisustvo i utvrdi materijalna istina kroz činjenično stanje.
Drugi problem koji imamo kroz praksu, koji je počeo već devedesetih godina velikim odlivom iz pravosuđa, jeste da li su sudije edukovane i sposobne da na to činjenično stanje primene materijalno pravo. To je osnovni problem.
Sada se postavlja pitanje – da li se brzo utvrđivanje činjeničnog stanja i kvalitetna primena materijalnog prava može postići smanjenjem sudija i pooštravanjem kaznene politike. To je suštinsko pitanje, a to je u stvari intencija ovih promena u pravosuđu.
Mislimo da to nije tako. Umesto da se pristupilo ozbiljnijoj analizi toga zašto učesnici u krivičnom postupku, svedoci, okrivljeni, veštaci, izbegavaju prisustvo tj. imaju mogućnost da izbegavaju prisustvo na pretresima, da se napravi tu analiza i nađu mere kroz bolju dostavnu politiku, kroz možda veće kažnjavanje učesnika u samom krivičnom postupku kada je u pitanju njihovo izbegavanje na pretresima, i da se na taj način brzo završe pretresi, pa nakon toga da se ozbiljnije pristupi edukaciji sudija, mislimo da je to ozbiljan problem, da se ne bi povećavao stepen ukinutih presuda, što je veliki problem u pravosuđu, mi sada u ovoj izmeni krivičnog zakonodavstva, konkretno u Zakonu o krivičnom postupku, imamo nešto drugo.
Imamo proširivanje razloga za pritvor. Imamo širenje mogućnosti za pretresanje stana. Imamo ukidanje vanrednih pravnih lekova. Imamo sužavanje mogućnosti za izjavljivanje žalbe na odluke drugostepenih sudova.
Da li će to u krajnjoj liniji dovesti do utvrđivanja istine, do pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja ili ćemo već, kada ova rešenja usvojimo, onoga ko je već osumnjičen ili okrivljeni u startu proglasiti krivim? On će u javnosti imati utisak da je već osuđen i vrlo male mogućnosti da kroz sudskih postupak eventualno dokaže da nije odgovoran. To je ono o čemu treba ovde raspravljati.
Mišljenja smo da smanjenje broja sudija, bez ozbiljne strategije o njihovoj edukaciji, neće dovesti do njihove sposobnosti da pravilno primene materijalno pravo i da se broj potvrđenih odluka poveća. To doprinosi efikasnom i kratkom trajanju postupaka, a ne sužavanje procesnih prava u postupcima, što ovaj zakon predviđa - generalna prevencija kroz pooštravanje kaznene politike.
Nemamo ništa protiv da se povećavaju kazne, ali nije to problem u pravosuđu, i to svi jako dobro znamo, problem je primena zakona, odmeravanje kazni koje vrše sudije. Nije stvar u visini zaprećenih kazni. Imamo veliki broj krivičnih dela gde su visoke zaprećene kazne, ali imamo i kaznenu politiku takvu da nakon utvrđenog činjeničnog stanja, da li što usled neznanja sudija, da li usled moguće korupcije, kaznena politika je takva da ne deluje preventivno prema mogućem potencijalnom učiniocu krivičnog dela.
Ne radimo na tome da se kaznena politika menja, nego radimo na tome da povećamo kazne. To je, uvažena ministarko, populistička mera. Čista populistička mera koja neće u krajnjem dovesti do toga da visina odmerenih kazni bude takva da deluje preventivno na potencijalne učinioce krivičnih dela.
Što se tiče obuhvata novih krivičnih dela postoje vrednosti, i apsolutno podržavamo, ima jedan broj vrednosti koje se ovde štite novim krivičnim delima i to je u redu, sasvim sigurno da se kako život nameće nove izazove pojavljuju nove vrednosti koje treba štiti krivično-pravnim sankcijama, znači uvođenje novih krivičnih dela nije sporno, ali hoću da kažem da bez obzira što ovaj zakon spolja gledano deluje tako da je primamljiv za građane, evo pooštravaju se kazne, evo nova krivična dela, ako se ne izvrši suštinska primena kada su u pitanju same sudije, kaznena politika neće imati efekta.
Mislim, i iznosim stav DSS-a, da se krenulo potpuno naopako u promene, neću da nazovem reforme, ovo što se sada događa. Efekat toga videćemo posle 1. januara. Brojim se da će organizacione promene napraviti dodatan haos u pravosuđu.
Već sada imamo najave takvih mogućnosti, u smislu da će pojedine sudije, svi mi koji smo u pravosuđu imamo mogućnost da slušamo razgovore među sudijama, biti pitanje kako će funkcionisati ta vrsta suđenja da se ide iz mesta prebivališta u drugo mesto, kako će to da izgleda, baš kada su u pitanju ove procesne mogućnosti i problemi koji se tiču učesnika u samom krivično-pravnom postupku.
Sasvim sigurno rešenja koja su ovde data, prvenstveno u Zakoniku o krivičnom postupku, neće dovesti do toga da se nameravani efekat koji je ovde Ministarstvo predložila da se suđenje obavi u što kraćem roku dovede do ipak onog najvažnijeg, a to je da učesnici u postupku znaju šta je istina.
Mi smo kao poslanička grupa uložili jedan broj amandmana i biće nam zadovoljstvo da u raspravi u pojedinostima o tome diskutujemo i razmenjujemo mišljenja s vama. Smatramo da ti amandmani sasvim sigurno mogu doprineti znatnijem poboljšanju ovih zakona.
Što se tiče izmena Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma, mi smo imali jednu ozbiljnu raspravu kada je ovaj zakon bio na dnevnom redu. Posle par meseci došli smo u situaciju da menjamo taj zakon. Ovde želim da kažem da ono o čemu smo mi govorili tada, osvrnuću se samo na jedan aspekt tog zakona, a to je obaveza advokata da vrše sve one evidencije koje advokata pretvaraju u Alekse Žunjiće pojedinih mesta, špijune koji treba da špijuniraju svoje klijente i smanjuju poverenje između advokata i svojih klijenata, pokazalo se da advokatska profesija, advokatska udruženja to ni na koji način nisu prihvatila.
Imate ozbiljnu i oštru reakciju od strane advokatskih komora i od strane same Advokatske komore Vojvodine imate inicijativu za ocenu ustavnosti tog zakona.
Znam da vi, gospođo Malović, niste tada branili taj zakon, tada je bilo predlagač Ministarstvo finansija, vidimo da je ovde predloženo da to bude ministarka finansija Diana Dragutinović, ali obzirom da ste vi iz pravosuđa, ovu priliku koristim da vam ukažem na to da bi bilo dobro da čitav taj zakon pretrpi ozbiljne izmene, jer će on u velikoj meri stvoriti nepoverenje kada je u pitanju advokatska profesija, uloga advokata u društvu koja nije mala.
Ovde smo čuli od pojedinih kolega iz vladajuće koalicije da treba doneti novi zakon o advokaturi i sigurno ne može da doprinese važnoj ulozi advokata koju ima i u ovim zakonima koje vi predlažete. Poslanička grupa DSS ne može da podrži ova rešenja koja ste vi ovde predložili, ali sasvim sigurno čekamo raspravu u pojedinostima i tu ćemo konkretno izneti naše zamerke na ove zakone.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, suština našeg amandmana na član 2. jeste da se jasno i precizno odredi pozicija komunalne policije u gradskoj upravi.
Naravno, u načelnoj raspravi smo jasno istakli da nije moguće zamisliti položaj komunalne policije u okviru jedne uprave sa tolikim ovlašćenjima i nadležnostima koje komunalna policija ima. Postoji nesrazmera između onoga što komunalna policija treba da radi, između ostalog, da podsetim građane, jer će se oni sa tim suočiti vrlo brzo, da primenjuje fizičku silu, a položaj komunalne policije unutar gradske uprave je zaista slab. Smatramo da treba da se formira jedna posebna uprava u okviru gradske uprave koja će biti isključivo nadležna za poslove komunalne policije.
Ono što je zanimljivo jeste obrazloženje koje smo dobili od Vlade, zašto se odbija ovaj amandman. Kaže se da koncept koji je predviđen Predlogom zakona, da je komunalna policija deo jedne od uprava, ima za cilj da obezbedi delotvoran i skladan rad organa gradske uprave. Šta to znači? To znači, po Vladi, ako se formira posebna uprava, ona će stvoriti probleme, nefunkcionisanje čitave gradske uprave.
Žao mi je što ministar Milan Marković nije ovde, želim da ukažem da će mnoge druge stvari da stvore probleme u delotvornom i skladnom funkcionisanju niza gradskih uprava u Srbiji. Nije formiranje jedne gradske uprave koja bi se bavila ovako važnim poslovima najveći problem za funkcionisanje gradskih uprava. Mnogo problema je ova Vlada Republike Srbije donela lokalnoj samoupravi. Mislim da nijedna vlada pre ove vlade nije imala ovakav odnos prema lokalnoj samoupravi.
Nije tu stvar samo u izgovoru, koji je izgovor za sve, izgovor za nesposobnost i za sve moguće probleme koji postoje u društvu – svetska ekonomska kriza. Ovde se sistemski radi na gušenju lokalnih samouprava. Ovo je jedan od niza zakona koji nameće dodatna finansijska sredstva lokalnim samoupravama. Pre neki dan smo raspravljali o Zakonu o regionalnom razvoju, koji je takođe nametnuo dodatna finansijska sredstva lokalnim samoupravama, iako se po tom zakonu lokalne samouprave ništa neće pitati, ali će izdvajati sredstva za neke oblasne asocijacije.
Sada se ponovo Vlada izmiče i kaže – vi, gospodo u gradovima, rešavajte problem komunalne policije. Koliko će biti komunalnih policajaca? Koliko bude para. Šta ako ne bude para? Nema komunalnih policajaca. Vlada Republike Srbije kaže – sredstava u budžetu nema, niti je u ovom zakonu predviđeno da Republika Srbija obezbeđuje sredstva u budžetu za komunalnu policiju.
U isto vreme Vlada Republike Srbije donosi odluku da se umanje transferna sredstva. Dodatni problem, sa kojim ćemo se tek suočiti i o njemu raspravljati, jeste kako su ta umanjena transferna sredstva raspoređena.
Veliki problemi će se pojaviti ovih dana u lokalnim samoupravama. Lokalne samouprave su zbog ovakve politike Vlade Republike Srbije, koja se odnosi prvenstveno na finansiranje lokalnih samouprava, izgubile ovu godinu. Ovo je izgubljena godina za gradove i opštine u Srbiji. Oni ništa više ne mogu da planiraju i od onog što su planirali ne mogu da realizuju. Veliki problemi.
Sada, u takvoj atmosferi, mi donosimo jedan zakon koji nije jasno definisao poziciju komunalne policije; njene nadležnosti je krajnje uopšteno definisao, tako da ćemo imati velike sukobe nadležnosti između inspektora i same policije i, s druge strane, nametnuo je dodatne finansijske obaveze lokalnim samoupravama.
Ne znam da li predstavnici Vlade znaju u kakvim se problemima nalaze lokalne samouprave. Očigledno ne postoji nikakva koordinacija. Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu se bavi tehničkim poslovima racionalizacije radnih mesta, a sada, vidimo, izbornim zakonima. On verovatno nema kontakat sa ministarkom Dragutinović, koja seče budžete, seče transferna sredstava, bez ikakvih kriterijuma deli te pare. U isto vreme veliki ministar, potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić donosi novi zakon o razvoju gde potpuno, bez ikakvog osnova isključuje lokalne samouprave, ali im zato daje druge nadležnosti i druge obaveze.
Znači, nikakva koordinacija po tom pitanju ne postoji. Da ne govorim o tome da nije donet zakon o svojini lokalnih samouprava. Kako će lokalne samouprave da vode razvojnu politiku? Em su im umanjili sredstva, em im nismo vratili svojinu. Građani upravo očekuju od lokalnih samouprava, oni su prvi kojima se obraćaju, iako je najveća odgovornost za stanje u društvu na Vladi, ali građani očekuju od lokalnih samouprava koje su neposredno birali, to su im komšije i prijatelji, da reše problem. Kako da reše?
Ovih dana imamo veliku kampanju rešavanja problema divljih deponija. Neće imati ko da odnosi to smeće koje se baca. Može komunalna policija da piše kazne koliko god hoće, neće raditi komunalna preduzeća, kojima se u velikom broju opština ne isplaćuju plate. To je stanje koje sada imamo u lokalnoj samoupravi.
Postavljam pitanje, da li iko u Vladi o tome razmišlja?
Da ne govorim o tome da lokalne samouprave još ne dižu svoj glas u onoj meri u kojoj bi trebalo, pogotovo kada je u pitanju raspodela sredstava koja postoje. Imamo primer grada Pančeva, gde ljudi s pravom kažu – gde su sredstva od prodaje NIS-a koja su prebačena, 90% tih sredstava, u Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine? Tamo je skupština grada donela odluku, s obzirom na postrojenja NIS-a koja tamo postoje, da ta sredstva treba da se ulože u razvoj tog grada. Naravno, nema nikakvog odgovora.
Nemamo kriterijume. Ne znamo gde se troše pare. Ta smo sredstva uzeli od lokalnih samouprava. Nažalost, nije ovde ministar Marković da razgovaramo ovde kao narodni poslanici, ne samo o ovom zakonu, nego o opštem stanju lokalne samouprave u gradovima i opštinama. Bojim se da će to biti prvi sistem u Srbiji koji će da padne za mesec dana, za dva-tri meseca, koliko neke opštine mogu da izdrže sa ovim umanjenim sredstvima. Tada ćemo se pitati svi zajedno šta treba raditi.
Kada su zakazivane sednice Odbora za lokalnu samoupravu ministri su bežali; ne žele da dođu i da se suoče sa tim problemima. Doći će ministarka Dragutinović da objasni po kojim kriterijumima su sada raspodeljena ova umanjena sredstva lokalnih samouprava.
Već imate najavu iz Vojvodine da će tražiti da se ta odluka Vlade menja. Oni su tamo, pošto je pokrajinska vlast, organizovani, ali će se vrlo brzo to desiti na nivou drugih lokalnih samouprava u Srbiji. Ovaj zakon je, u ovakvom finansijskom stanju, potpuno neprimenjiv. Vi kažete, iz budžeta Srbije nema para, a komunalnih policajaca će biti koliko para mogu da obezbede gradovi u Srbiji. To je veliki problem. Ne znam da li ste sagledali taj problem i tu situaciju.
Još nešto, na to se odnosi ovaj naš amandman, samu komunalnu policiju ste potpuno degradirali, svodeći je na neku poziciju u samoj upravi na nivou gradske uprave.
Molim Vladu Republike Srbije da ozbiljno promeni politiku, ako uopšte ima volju i ako ima ikakvu politiku prema lokalnoj samoupravi, i da nešto učinimo, jer će inače lokalne samouprave vrlo brzo da padnu na kolena i neće biti u stanju da vrše osnovne nadležnosti koje su im date Zakonom o lokalnoj samoupravi.
Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, naš koncept kako vidimo poziciju komunalne policije i načelnika komunalne policije u strukturi opštinske vlasti razlikuje se od onoga što je predložila Vlada. Kao što smo i izlagali kada je u pitanju bio amandman na član 2, mi želimo da ojačamo poziciju komunalne policije kada je u pitanju gradska uprava, da bude jedna od uprava u okviru gradskih uprava i, naravno, poziciju samog načelnika komunalne policije.
Mi vidimo da nekoliko poslednjih amandmana upravo i jesu na tom tragu, na koji način da osobu i službu koja će imati tako velika ovlašćenja da primenjuje silu, da privodi, da naređuje, da pregleda predmete i stvari, ojačamo da bi imala legitimitet i da bi pred građanima delovala ozbiljno sa stanovišta svoje pozicije u strukturi lokalne vlasti.
U tom smislu je podnet i ovaj amandman kada je u pitanju imenovanje načelnika komunalne policije. Prosto, mnoge stvari, kada su u pitanju pozicije pojedinih organa lokalne samouprave, moramo na ovaj način uozbiljiti.
Čitav ovaj zakon, kada smo diskutovali u načelnom delu, predstavljen je ne samo kao ispunjavanje obaveza iz Zakona o lokalnoj samoupravi, nego i kao dalji korak, kako Vlada želi da kaže, u postupku decentralizacije; prosto, niz zakona, niz odluka koje Vlada je donela, politika koju vodi jeste decentralizacija.
Zaista se postavlja pitanje, baš kada su u pitanju odluke Vlade Republike Srbije, da li smo mi na tom tragu da se u Srbiji izvrši suštinska decentralizacija? I naravno, ispunjavanje obaveza iz Ustava, jer sam Ustav o tome govori.
Danas smo govorili ovde, u periodu kada su postavljana pitanja predstavnicima Vlade, zašto nema na dnevnom redu statuta AP Vojvodine. Dobili smo odgovor – zato što nema zakona o prenosu nadležnosti AP Vojvodine.
Želim da podsetim Narodnu skupštinu i javnost Srbije da je Demokratska stranka Srbije uputila u skupštinsku proceduru Predlog zakona o prenosu nadležnosti. Kako je rekla predsednica Skupštine, mi ne možemo da donesemo statut, damo saglasnost, koji je već u skupštinskoj proceduri, jer nema zakona. Evo zakona, stavite na dnevni red naš Predlog zakona i stavite na dnevni red, ako smete, Predlog statuta.
Ovde koristim priliku, s obzirom na to da je gospođa Snežana Malović, ministar pravde, član radne grupe ili koordinacionog tela za izradu zakona o nadležnosti, da pitam – u čemu je problem? Zašto taj zakon o nadležnosti, posle usvajanja statuta u Skupštini Vojvodine u februaru mesecu, nije još na dnevnom redu? Šta je toliki problem da se utvrde nadležnosti u skladu sa Ustavom?
Demokratska stranka je to uradila u relativno kratkom roku i sve te nadležnosti, proverite, direktno su u saglasnosti sa svim ustavnim odredbama. Ali, čitava Vlada, sa svim svojim aparatom, nije u stanju da takav jedan predlog zakona uradi. Imam utisak, i to je verovatno utisak cele javnosti, da se tu radi o jednom piljarskom odnosu trgovine između pokrajinske administracije i Vlade, ko će tu više nadležnosti da uzme da se ne bi stvorio konflikt unutar same vladajuće koalicije. Drugačije ne može da se objasni ova zaista neustavna pozicija.
Imate niz odluka koje je donosila pokrajinska administracija; troše sredstva, a nisu definisane nadležnosti koje ona treba, na osnovu tih sredstava, da realizuje. To je direktna odgovornost Vlade Republike Srbije. Jednostavno, ne može da se objasni javnosti zašto se to događa.
Prosto želim da ukažem na to da je to ne samo jedan od načina kako se ne ispunjavaju obaveze iz Ustava Republike Srbije, nego je jedan od načina kako se ne ide u proces decentralizacije. Pored svih ovih finansijskih problema koje ste napravili lokalnim samoupravama, sada ne možemo da ostvarimo ni autonomiju koju imamo po Ustavu.
Znači, veliki problemi... I, voleo bih da dobijem odgovor, pošto se špekuliše u javnosti već nekoliko dana, pogotovo posle posete predsednika Republike Borisa Tadića Novom Sadu, kada će biti statut. Mi i javnost Srbije od predstavnika Vlade, gospođe ministarke Malović, koja je kompetentna, radi na tom zakonu, treba da dobijemo konačno odgovor kada će u skupštinskoj proceduri biti zakon o nadležnosti. Mislim da treba da se uspostavi fer i korektan odnos između narodnih poslanika i izvršne vlasti. U čemu je problem? Voleli bismo, svi mi ovde, da čujemo u čemu je problem, šta je tu problem da se definišu nadležnosti u skladu sa Ustavom; prošlo je više od deset meseci. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u toku načelne rasprave i danas u raspravi u pojedinostima ukazali na niz nedorečenosti i problema koji se tiču ovog zakona.
Zakon, koji je potreban, koji je kao obaveza definisan u Zakonu o lokalnoj samoupravi, neće imati željeni efekat, tj. zbog niza odredaba koje ima neće biti primenjiv. Jedna od tih odredaba je sasvim sigurno i odredba u članu 32. Zaista je neverovatno da se, pored svih problema koje smo imali u samoj poziciji komunalne policije, između komunalne inspekcije i policije, sada meša i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Pogledajte u kom delu – meša se kada su u pitanju psihofizičke sposobnosti potrebne za obavljanje poslova komunalne policije, i to na taj način da ministar donosi propise o načinu utvrđivanja potrebne psihofizičke sposobnosti.
Uz sve uvažavanje bilo kog ministra, pogotovo ministra za lokalnu samoupravu, ovo je prosto neverovatno! Evo, neka bilo ko u ovoj sali ili od građana koji gledaju prenos zamisli da ministar ima kvalifikacije da donese jedan ovakav propis.
To će stvoriti ogromne probleme zato što se samo ministarstvo nikada nije bavilo ovakvim poslovima. S druge strane, Ministarstvo unutrašnjih poslova ima ogromno iskustvo upravo kada su u pitanju ti poslovi. Zašto je sada došlo do ovakve podele poslova – da Ministarstvo za lokalnu samoupravu, koje treba da se bavi drugim problemima kojima je opterećena lokalna samouprava, danas smo govorili koji su to problemi, utvrđuje psihofizičke sposobnosti komunalnih policajaca ili da propisuje način njihovog utvrđivanja? To je jednostavno neobjašnjivo i neprihvatljivo.
I samo obrazloženje je dato samo zato da bi se dalo obrazloženje – ministar nadležan za lokalnu samoupravu može doneti propise o načinu utvrđivanja potrebne psihofizičke sposobnosti komunalnih policajaca. Ne kaže se kako, na osnovu kojih kompetencija, na osnovu kog iskustva. To je neprihvatljivo.
Suočavamo se sa nizom problema u ovom zakonu. Član 9, koji se tiče poslova komunalne policije, to je toliko uopšteno, toliko nejasno, stvoriće probleme, dovešće direktno do sukoba nadležnosti. Kaže se da su poslovi komunalne policije i da vrši kontrolu nad primenom ovog zakona. Kako će to komunalni policajac da vrši kontrolu nad primenom zakona? Ili, podrška sprovođenju propisa. Kako komunalni policajac pruža...? Znamo šta su njegovi poslovi. Kaže se – pruža podršku sprovođenju propisa.
Mnogo je konfuzije, mnogo je nedorečenosti. Zakon neće biti ostvariv u praksi, nažalost. Potreban je zakon. Mnogo lokalnih samouprava to traži.
U zakonu je definisano da su to sada gradovi. Možda u narednom koraku treba ići, izmenom zakona, i na opštine, ali sa ovakvim konceptom zakona napravićemo još veće probleme u lokalnim samoupravama, koji se tiču nadležnosti pojedinih organa i nadležnosti same policije.
Iz čitave današnje diskusije može da se zaključi samo jedno – da Vlada treba da povuče ovaj zakon, da ga doradi, da ga temeljnije pripremi, da analizira podnete amandmane i da onda sa jednim kvalitetnim tekstom, uz izmenu Zakona o lokalnoj samoupravi, da bi se to raširilo na lokalne samouprave, izađe pred narodne poslanike i da se da (o čemu ćemo govoriti u završnim odredbama) mnogo duži rok za primenu zakona. Veliki problem imaju lokalne samouprave, još im sada treba ovako brzo, kako je definisano. Hvala.
Poštovana predsednice, poštovana ministarka Malović, dame i gospodo narodni poslanici, iako je neuobičajeno da se amandmanski interveniše u članu koji određuje, da tako kažemo, taj vacatio legis, smatrali smo da je sve ono što su bile naše primedbe na ovaj zakon u onom što definiše rok za primenu i početak primene ovog zakona na najbolji mogući način potvrđeno.
Ovako kratak rok, od šest meseci, za primenu ovako složenog, nedefinisanog zakona sa nejasnim institutima, sa drugim problemima, o kojima ću nešto da govorim, nije moguće realizovati. Lokalne samouprave neće biti u prilici da primene ovaj zakon, s jedne strane zbog obaveza koje nameće zakon i, s druge strane, zbog opšteg stanja u gradovima i opštinama.
Znači, kada se uzmu u obzir problemi koji se tiču ispitne komisije, stručnog usavršavanja i podzakonskih akata i, kako se kaže, utvrđivanja psihofizičkih sposobnosti i možda potrebe da ministar zaposli dodatne ljude u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a nada se sredstvima, parama da bi ovaj zakon realizovao, rok od šest meseci je krajnje kratak. To znači do kraja godine.
Još jednom želim da vas podsetim da je ova vlada smanjila transferna sredstva lokalnim samoupravama. Uvela je nove namete kroz niz zakona; poslednji je bio Zakon o regionalnom razvoju, sada zakon o komunalnoj policiji. Sada očekujemo da će tako opterećene lokalne samouprave, koje su već odustale od razvoja, nemaju više ideju da nešto rade na pitanju razvoja svojih sredina... One rade, što bi rekao narod, na leru, eventualno negde još isplaćuju plate. Takvim lokalnim samoupravama namećemo ogromnu obavezu da u roku od šest meseci sprovedu čitavu proceduru, izaberu komunalne policajce i onda uđu u proces isplate zarada tim ljudima. To prosto nije moguće.
Ovaj zakon će biti neprimenljiv. Srušiće se već u startu i to je ono što sve vreme govorimo. Morate da definišete vašu politiku, ako uopšte imate politiku prema lokalnim samoupravama. Ne možete da uzimate, a da im dajete nove namete. To radite već godinu dana. Uzimate im pare, uskraćujete im mogućnosti da se razvijaju, ne donosite zakon o svojini, a uvodite im nove namete sve više i više. To je nemoguće. Očekujem da u narednom periodu iz ovih ministarstava koja su se bavila lokalnom samoupravom izađe niz novih zakona koji će predvideti nove obaveze za lokalne samouprave.
Apelujem da u ovom trenutku Vlada, ako već ne želi da povuče ovaj zakon, usvoji bar ovaj amandman, koji je realan. Osamnaest meseci je dovoljno vremena, ako se počne voditi ozbiljnija politika, da se sredi situacija u lokalnim samoupravama po pitanju finansija, pa onda možemo da pričamo o primeni ovog zakona.
Bićemo smešni, bićemo neozbiljni, jer jedan zakon koji je važan, koji je potreban ne možemo da primenimo. Šta smo time dali velikim gradovima koji imaju i iskazali su potrebu za ovim zakonom? Jednostavno, previše obaveza ste stavili lokalnim samoupravama, a niste im ništa dali.
U tom smislu predlažem da prvo ukinete odluku o smanjenju transfernih sredstava, da stavite moratorijum na primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, donesete odluku, zakon o povraćaju svojine lokalnim samoupravama, prenesete deo prihoda sa Republike na lokalne samouprave, izvršite pravu decentralizaciju, pa onda da pričamo o primeni zakona o komunalnoj policiji.
Bez toga, sve će se vrlo brzo pokazati kao potpuni promašaj. Što je najgore, srušićemo lokalnu vlast. Nije bitno koja je stranka na vlasti, sve će lokalne samouprave da padnu. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministre Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici,  DSS je u okviru izlaganja o amandmanu na član 19. jasno rekao da smo protiv toga kada se govori o statističkim regionima. Izneli smo naš koncept na koji način treba da se definišu, jer je nedostatak ovog zakona u tome što nije mogao da izađe iz čitavog tog koncepta anomalija koje su ovde stavljene.
Vojvodina kao region, kao subjekt regionalnog razvoja, apsolutno je neprihvatljiva. Smatramo da su lokalne samouprave najbolji subjekt regionalnog razvoja. Može govoriti i o regionalnom razvoju unutar Vojvodine, jer postoje velike i značajne razlike u razvoju pojedinih delova Vojvodine. Razvoj Južnobačkog okruga je drugačiji nego što je razvoj Severnobanatskog okruga i razlike u tom razvoju postoje. Nije isto u Subotici, Kikindi, Somboru, Pančevu, Zrenjaninu i Sremskoj Mitrovici.
Sada govorimo o tome da sama Vojvodina, u odnosu na njene delove, koji su različiti, imaju različite potrebe, različite zahteve kada je u pitanju regionalni razvoj, treba da bude poseban subjekt.
U zakonu se kaže – mi ćemo definisati regione kao što je, npr., Vojvodina i onda ćemo da određujemo njihov stepen razvijenosti. Svakom u sali je jasno koliki je stepen razvijenosti. Sada smo izmislili toplu vodu da je Vojvodina najrazvijeniji region posle Beograda u Srbiji, ali ne znamo kakav je stepen razvijenosti Sombora ili Kikinde i kakve su razlike u tom razvoju, kakve su potrebe da se razvijaju ti regioni. Važno je da lokalne samouprave, gradovi, opštine, budu subjekti regionalnog razvoja, jer će se na taj način moći pravednije, jasnije, i sistematičnije voditi regionalni razvoj.
Ovaj amandman se nastavlja na amandman na član 20, upravo iz razloga što nije potrebno više favorizovati Beograd u odnosu na ostatak Srbije.
Zaista je neverovatno da, kada se određuju subjekti regionalnog razvoja, Beograd ima poseban status, a taj status, kad je u pitanju donošenje strateških dokumenata i svega onog što je bitno za razvoj, nemaju ni Niš, ni Kragujevac, ni Kraljevo, ni Šabac, nijedan drugi grad u Srbiji. Prosto je neverovatno da se tolika ovlašćenja daju Beogradu, gde je, u stvari, ključna kontradiktornost, a nismo dobili nikakva objašnjenja od Vlade.
Kažu – ovaj amandman se odbija zato što je neophodno radi obezbeđenja i unapređenja razvoja Beogradskog regiona...
Ovde smo govorili da će postojati sedam regiona. Zašto? Ovu vrstu pozicije subjekta regionalnog razvoja nema, recimo, Kragujevac, o kome toliko pričate. Ovde ste na direktan način umanjili značaj Kragujevca. Zašto Kragujevac, ili, kako kažete, Centralni region, nije subjekt regionalnog razvoja, nego Beograd? Jednostavno, ne dajete nikakve odgovore, upadate iz kontradiktornosti u kontradiktornost.
U poslednje vreme se priča o privatizaciji Sajma u Beogradu, da će 50% sredstava ostvarenih od privatizacije Sajma ići u Beograd. Ponovo se koncentriše i moć, i kapital, i resursi, i ovlašćenja, u Beogradu.
Imali smo i u prethodnom amandmanu, kada je u pitanju Vojvodina, takođe, kao poseban region, slučaj da se zanemaruju gradovi u Vojvodini koji imaju i te kako posebna ovlašćenja, kao što je Novi Sad, kao što je Mitrovica, kao što je Zrenjanin.
Znači, stavili ste u neravnopravan položaj centralnu Srbiju, u odnosu na Beograd i Vojvodinu, a pričate o ravnomernom regionalnom razvoju. Nema "r" od ravnomernog regionalnog razvoja u ovom zakonu, po nekoj inerciji i po odsustvu snage da stvari postavite na pravo mesto, da kažete – biće više statističkih regiona u Vojvodini od samog jednog regiona.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo i u načelnoj raspravi rekli da je, pored toga što je ovaj zakon izuzetno loš i što neće nikakve efekte dati, donet je samo zbog člana 5 – da se definišu regioni, potpuno nepotrebno unoseći zabunu, u isto vreme on i izuzetno skup, glomazan, sa mnogo institucija, koje, u suštini, treba da preuzmu deo nadležnosti Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća. Ako i preuzmete nadležnosti, njihov kapacitet za realizaciju poslova je apsolutno nedovoljan. Osim toga, vidi se, kroz niz nadležnosti, da će i dalje ključnu ulogu u regionalnom razvoju imati Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, u odnosu na sve druge institucije.
Mi smo želeli da ovim amandmanom osnažimo instituciju Nacionalne agencije sa još nekoliko nadležnosti, jer je ona trebalo da ima ključnu ulogu u politici i realizaciji politike ravnomernog regionalnog razvoja, kada se na osnovu dogovora sa lokalnim samoupravama i na osnovu jasnih analiza utvrde statistički regioni, kojih neće biti samo sedam i koji ni na koji način neće predstavljati uvod u neku administrativnu podelu.
Želim samo da kažem, na osnovu onog što je rekla ministarka Kalanović kada je u pitanju sednica Odbora za lokalnu samoupravu, da je to bila dobra sednica, sa mnogo analiza i dokumenata, i da je zaista članovima Odbora dostavljena informacija o realizaciji NIP-a, osim one stvari koja je bila sporna na samoj sednici, a to je da nemamo dokument o realizaciji NIP-a na području Vojvodine.
To je veliki problem i postavlja se pitanje – kako i po kom osnovu su sredstva mogla biti prebačena Fondu za kapitalna ulaganja, da on utvrđuje projekte, prati njihovu realizaciju? Mi sada na jednoj trećini teritorije Srbije ne znamo kako je realizovan NIP, ne znamo da li u onom kapacitetu u kojem je realizovan NIP na području centralne Srbije imamo …
Poštovani predsedavajući, poštovana ministre Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru izlaganja o ovom amandmanu, želim još jednom da podsetim na ono što je stav DSS-a kada je u pitanju koncept ravnomernog regionalnog razvoja koji je ovde iznet.
Znači, duboko smo protivni načinu na koji su definisani regioni. Oni su potpuno paušalno definisani. Oni su, u stvari, definisani s namerom da se uđe u proces političke regionalizacije Srbije, a suština ovog koncepta regiona, kako su definisani u samom zakonu, neće doprineti ni na koji način ravnomernom regionalnom razvoju.
Mi smo duboko ubeđeni da su se statistički regioni morali odrediti tako što bi se konsultovale lokalne samouprave i njihove razvojne potrebe, da bi, na taj način, prirodno došlo do definisanja statističkih regiona, najbolje u odnosu na nomenklaturu 3. U tom smislu, zakon je preskup, glomazan i sasvim sigurno ne može da realizuje one ciljeve koji su ovde definisani, iako je postojanje Nacionalne agencije, na neki način, pravno sledbeništvo Agencije za mala i srednja preduzeća i delova Ministarstva ekonomije.
Samo usložnjavanje i skupoću ovog koncepta najbolje oslikava formiranje regionalnih razvojnih agencija za svaki statistički region. Po nama je to apsolutno nepotrebno. Poslovi mogu da se definišu na drugim nivoima, a da se vodi jedna ozbiljna razvojna politika.
Pitanje koje se poteže u toku ove diskusije, a na koje nismo dobili odgovor, jeste koliko će da koštaju apliciranja za niz sredstava koja se dobijaju iz evropskih fondova, pogotovo uzimajući činjenicu da se veliki broj tih projekata mora sufinansirati, a veliki broj lokalnih samouprava je u velikim problemima i uglavnom je sufinansiranje vršeno preko sredstava NIP-a?
Bojim se da nemamo mogućnost da povučemo…
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka Kalanović, poštovani narodni poslanici, ovo je jedan od dokaza, ovaj član 37, u kojoj meri se usložnjava struktura ovih organa koji treba da realizuju razvoj Srbije.
Oblasne asocijacije su dodatni problem. Imamo regionalne razvojne agencije, koje jesu teret za građane, jer će se finansirati iz budžeta.
Hajde da kažemo da Nacionalna agencija predstavlja, na neki način, zbir, da je pravni sledbenik Agencije za mala i srednja preduzeća i delova Ministarstva. Oblasne asocijacije su teret za lokalne samouprave, i to takav teret da će lokalne samouprave da finansiraju oblasne asocijacije a da niko lokalne samouprave nije pitao za opravdanost i interes da se formiraju oblasne asocijacije.
Čitav koncept koji je definisan ovim zakonom jeste koncept ignorisanja lokalnih samouprava. Sada uvodite oblasne asocijacije, gde lokalne samouprave mogu da učestvuju u njihovom formiranju, da one budu privredna društva ili udruženja, a da, to se vidi kroz član 41, gde treba da se vrši akreditacija, lokalne samouprave nisu bile u prilici da kažu da li imaju ili nemaju interes za formiranje oblasne asocijacije. Osim toga, oblast asocijacija prati nivo organizovanja za definisanje regionalnog razvoja, koje su oblasti, što smatramo apsolutno nepotrebnim.
Potrebno je poći od potpuno drugog koncepta koji se odnosi na statističke regione, znači, uvažavajući interese lokalnih samouprava, a ne odmah definisati regione, a da se interesi lokalnih samouprava i način njihovog organizovanja ignorišu. Dovoljno je bilo videti na nivou Vojvodine. Pančevo ima i opštine u Južnobanatskom regionu, kao što su Alibunar ili Plandište, sa svojim interesima. Zašto bi oni bili podređeni interesima regiona, kako je ovde definisano, Vojvodine? Neka oni sami definišu šta su njihovi interesi. Tako i Zrenjanin i neke druge opštine. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko Kalanović, ovaj član definiše načine finansiranja oblasne asocijacije. Jedan od načina finansiranja jeste iz budžeta lokalnih samouprava.
Aman, ljudi, koliko će više tereta da se svali na lokalne samouprave?
Prvo ste im smanjili transferna sredstva, gde ste ih dodatno opteretili, gde ste im dodatno napravili probleme, još niste definisali kako ćete ta umanjena sredstva da raspoređujete lokalnim samoupravama, uzimate im delove nadležnosti, a sada ih opterećujete dodatno, da iz budžeta izdvajaju sredstva za nekakve oblasne asocijacije, za čije udruživanje i formiranje kao privredno društvo nemaju nikakav interes.
Kako ste definisali da oblasne asocijacije imaju ikakav interes da budu finansirane od strane lokalnih samouprava? Zašto bi to lokalne samouprave uradile? Pitajte ih da li to žele. Dodatan namet na lokalne samouprave, jer ovo zaista više nema smisla, kakvu politiku Vlada Republike Srbije vodi prema lokalnim samoupravama.
Sve finansiranje koje ste mogli, kako ste rekli, da uštedite, kada je u pitanju Vlada, svalili ste na lokalne samouprave, umesto da uradite jednu normalnu, običnu stvar, a to je da stavite van snage jednostranu primenu SSP-a i na taj način rasteretite lokalne samouprave i ukinete ovu sramnu odluku o umanjenju transfernih sredstava.
Ne, vi ne možete da odustanete od svoje, ili ne znam čije politike da jednostrano primenjuje SSP, pa kada se tu ne mogu namaći sredstva, onda udrite po lokalnim samoupravama, a to nije dovoljno. Mi imamo još nekakve, razne koncepte, kao što je ovaj koncept, potpuno besmislen, formiranja oblasnih asocijacija, pa i time opteretite dodatno lokalne samouprave. Ne znam šta će vam još pasti na pamet da stavite lokalnim samoupravama na teret.
Stvarno je neverovatno kakvu politiku ova vlada vodi. Mislim da centralističkija politika prema lokalnim upravama do sada nije vođena. To je, prosto, neverovatno i ne možete nikome da objasnite u Srbiji, u gradovima, u opštinama, šta je smisao te politike.