NEVEN CVETIĆANIN

Socijaldemokratska partija Srbije

Dr Neven Cvetićanin je rođen 1974. g. u Zadru. Srednju školu završio je 1993. g. u Herceg Novom. U periodu 1993/94. boravi na odsluženju vojnoga roka u Pljevljima i Nikšiću.

Diplomirao je 1999. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za filozofiju, kao student generacije sa prosečnom ocenom 9,69. Prve naučne radove objavljuje u prestižnim domaćim naučnim časopisima još za vreme studiranja.

Bio je učesnik petooktobarskih događaja 2000. godine kao lider studenata iz Studentskog grada u Beogradu, te je bio zaslužan za mirno, nenasilno i institucionalno regulisanje situacije u Studentskom gradu za vreme petooktobarskih protesta, kao i za kompromis koji su nove petooktobarske snage postigle sa starim strukturama u Studentskom gradu, na dobrobit studenata i njihovih interesa. Nakon petooktobarskih promena organizovao je prve poštene i demokratske izbore za Savez studenata Studentskog grada, nakon čega se povlači iz društvenog angažmana i nastavlja bavljenje naukom.

Specijalističke kurseve „Evropskih studija“ i „Studija kulture i roda“ završio je 2001. i 2002. g. na Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži u Beogradu (AAOM).

Magistrirao je 2003.g. na katedri za Istoriju filozofije i Političku filozofiju Filozofskog Fakulteta u Beogradu sa temom iz savremene nemačke filozofije sa naslovom „Praktična filozofija Karla Šmita“, te je na inicijativu članova komisije magistarska teza odlikovana ocenom „summa cum laude“.

Doktorsku disertaciju pod naslovom „Građansko i antigrađansko shvatanje politike – odnos desnice, centra i levice u političkom polju Evrope“ odbranio je 2007. g. na Fakultetu političkih nauka u Beogradu na katedri za Političku sociologiju.

Postdoktorske studije iz oblasti istorije i politike završio je u sezoni 2009/2010. u Škotskoj, odnosno Velikoj Britaniji, na Univerzitetu u Stirlingu sa dodatnim aktivnostima na Univerzitetima u Edinburgu i Oksfordu, sa završnom tezom pod naslovom „Dialectic of Political Mechanics.“

Dr Neven Cvetićanin je samostalni autor dve obimne naučne monografije „Evropska desnica između mača i zakona“ i „Epoha s one strane levice i desnice“, kao i više desetina stručnih naučnih radova koji su objavljeni u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima i zbornicima, te je autor poglavlja u enciklopedijama međunarodnog karaktera. Glavne teme njegovog naučnog istraživanja su: političke ideologije, teorija države i prava, država blagostanja, umerena levica, socijaldemokratske ideje, umerena desnica, konzervativne ideje, socijalno-liberalne ideje, filozofija političkoga centra, i ostale teme koje se tiču umerenih političkih koncepata i mogućnosti njihove primene u srpskom društvu u cilju njegove stabilizacije i efikasnog razvoja.

Zaposlen je u Institutu društvenih nauka u Beogradu od 2005. godine i trenutno je u zvanju naučnog saradnika (docenta). Bio je predavač na Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ) u sezoni 2003/2004. Bio je predavač na Školi socijaldemokratije 2011. g., koju je organizovala socijaldemokratska fondacija Fridrih Ebert, i redovni je učesnik okruglih stolova i seminara koje organizuje ova fondacija. Takođe je učestvovao na brojnim domaćim i međunarodnim seminarima, letnjim školama, konferencijama i okruglim stolovima, u organizaciji različitih uglednih akademskih i političkih institucija.

Član je Filozofskog društva Srbije. Povremeni je kolumnista različitih dnevnih i nedeljnih novina, kao i stručni komentator-analitičar aktuelnih društvenih događaja za više pisanih i elektronskih medija iz zemlje i inostranstva.

Tečno govori, čita i piše na engleskom jeziku. Služi se nemačkim jezikom.

Svira gitaru i rekreativno se bavi različitim sportovima.

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 16.12.2013.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, na samom početku o ovom predlogu rezolucije o ulozi Narodne skupštine i načelima u pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU, rekao bih zašto je dobro da danas raspravljamo o rezoluciji, kao dokumentu, a ne eventualno o deklaraciji.
Sada, reći će neko, rezolucija, deklaracija, nije šija nego vrat i razlike između ova dva pojma su čisto akademske i profesorske, međutim mislim da ovo treba na najjednostavniji način da objasnimo onima, koji ovo gledaju na malim ekranima, da je dobro što danas ovde imamo rezoluciju kao dokument, a ne eventualno deklaraciju, jer je u našoj politici i onako dosta deklarativnosti.
Deklaracije se donose kada želimo, kao država, kao Skupština, metaforično rečeno, narodski, da nešto zakujemo. Kada se donosi deklaracija onda je to Sveto pismo i to je onda tvrdo betonirano. Međutim, kada se donosi rezolucija, o čemu mi raspravljamo danas, to znači da država realistično gleda jedan politički proces u kome je, da pokušava da ga uredi i da pokušava, kao što je slučaj sa ovim predlogom rezolucije, da definiše ulogu Narodne skupštine u tom procesu, a pred nama je proces pristupanja ili početka pregovora između Srbije i EU.
Opet ponavljam, to što danas imamo rezoluciju, a ne deklaraciju, znači da za nas EU nije Sveto pismo, ali je poželjan politički proces koji je u državnom interesu. Rezolucija, čiji predlog danas ovde raspravljamo, znači da se Narodna skupština, kao ključni i najviši organ Republike Srbije, priprema da aktivno učestvuje u pregovorima o pristupanju Srbije EU i da taj proces, što je veoma bitno, neće biti sakriven od očiju građana, gde bi državno rukovodstvo pregovaralo nešto iza leđa građana, već će ovaj proces biti pred očima građana, jer su upravo oni ti koji su nas delegirali u ovaj parlamentarni dom i njima ovde polažemo račune.
Ovaj predlog rezolucije znači da sve o čemu država pregovara, do najmanje stavke, prolazi filter Narodne skupštine, njenih odbora i da će to biti veoma javno, čime se potvrđuje značaj i uloga Skupštine u ovome procesu. Tako se eksplicitno u članu 14. ove rezolucije kaže, citiram: „Narodna skupština obavezuje Vladu da pravovremeno i sveobuhvatno informiše Narodnu skupštinu o planiranim aktivnostima u vezi sa procesom pregovora o pristupanju Republike Srbije EU“. Takođe, predviđeno je članom 22. rezolucije da član Vlade, zadužen za evropske integracije, i šef pregovaračkog tima za pregovore sa EU podnose tromesečne izveštaje Odboru za evropske integracije, pri čemu Odbor može izveštaj da traži i češće, kada to nađe za shodno.
Da objasnimo građanima koji gledaju. Proces pregovora sa EU je proces ulaska u otvaranje i zatvaranje određenih poglavlja koja se tiču pojedinih segmenata našeg društva i Skupština u tom procesu ima značajnu ulogu, jer Odbor za evropske integracije, kao u ovom slučaju, ključno skupštinsko telo ima šanse da pozove na raport sve što se dešava u tom procesu pregovora.
Konačno, što je najvažnije članom 23. ove rezolucije predviđeno je da Vlada podnosi izveštaj Narodnoj skupštini o toku pregovora sa EU dva puta godišnje, kada se završi šestomesečni period predsedavanja EU od Evropskog Saveta od strane neke države članice EU i ne samo da Vlada dva puta godišnje na šest meseci podnosi izveštaj, već se o tom izveštaju raspravlja ovde u plenumu.
Dakle, što god da se ispregovara, dolazi tu plenum i o tome se raspravlja. Bilo koja stavka kojom nije zadovoljna neka partija, društvena grupa, civilna organizacija itd, može doći na temu ovoga plenuma.
Dakle, ova rezolucija je ne samo dobra i korisna, ja bih rekao da je neophodna pred početak pregovora sa EU, jer obavezuje one koji su uključeni u proces pregovora da račune o svom radu polažu pred Narodnom skupštinom, a to znači pred građanima.
Prva rezolucija, kao što smo čuli od predstavnika predlagača i uvažene koleginice Nataše Vučković, koja je donesena o ovoj problematici i uopšte o pristupanju Srbije EU je donesena u oktobru 2004. godine.
Ne bih ponavljao šta je rečeno, samo bih rekao pošteno pred građanima da su se od onda okolnosti ipak promenile. Država nije skrenula sa kursa i strateškog opredeljenja da se pridruži EU. Međutim, okolnosti su se promenile, što je tzv. država Kosovo proglasila nezavisnost, što nas je dovelo u novu situaciju. To treba pošteno i iskreno ovde reći, da su naši odnosi sa EU uslovljeni situacijom oko KiM, čime je našoj diplomatiji značajno sužen manevarski prostor i što veoma usložnjuje našu spoljnu politiku, koja je prinuđena da balansira između nekoliko konstanti.
Prva je odnos sa Briselom, EU. Druga je odnos sa Prištinom. Namerno ne kažem sa Kosovom, jer mi to ne priznajemo kao državu, sa tzv. prištinskom administracijom. Treća je tradicionalni odnos sa velikim silama koje imaju uticaj na ovom prostoru, a to su pre svih drugih Rusija, SAD i Nemačka.
Voditi spoljnu politiku u Srbiji nikada nije bilo lako, a posebno je teško da je vodimo u vremenu u kojem živimo, kada nam se čini da stalno neko nešto od nas traži, a da ništa ne daje za uzvrat. Ali, zadatak spoljne politike jedne države i jeste da rešava teške čvorove i da nikada državu ne dovede u opasnost da ima više neprijatelja nego prijatelja u međunarodnim okolnostima, jer su one države koje imaju više neprijatelja nego prijatelja neodržive u diplomatskom smislu i slabe.
Bez obzira kako teško bilo i kakvi se teški zahtevi ispostavljaju Srbiji, a ispostavljaju se evo više od 100 godina, maltene od kada je Srbija obnovila svoju državnost na Berlinskom kongresu, nisu prestajali da se ispostavljaju teški zahtevi pred Srbiju. Međutim, bez obzira kako teški zahtevi mogu da nam se ispostavljaju, ne smemo da gubimo živce i treba trezveno i smireno da merimo šta je u državnom interesu.
Ova rezolucija o čijem predlogu danas raspravljamo je znak da smo svesni sve težine spoljno-političke situacije u kojoj smo se našli, ali da ipak ne gubimo živce i da situacijom merimo trezveno, ne donoseći ishitrene odluke i ne vrteći državno kormilo naglo levo ili desno, severno ili južno, istočno ili zapadno.
Država ovom rezolucijom ostaje na putu pridruživanja EU, ali su ovom rezolucijom precizirane i pojašnjene neke stvari. Svakako ne bih ponavljao ono što su rekle kolege pre mene, ali bih istakao nekoliko tačaka.
U članu 2. rezolucije se kaže da Narodna skupština poziva Vladu da odgovorno i efikasno vodi proces pristupanja EU i ovo je veoma bitno, vodeći računa o nacionalnim interesima. Posebno je važno što je pojam nacionalnog interesa ušao u Predlog rezolucije, jer to znači da sa EU ne pregovaramo po svaku cenu, zaboravljajući naše nacionalne interese, već sa punom svešću da sve što činimo, činimo zbog naših nacionalnih interesa, a ne zbog bilo čega i bilo koga drugog.
U članu 4. rezolucije se ističe da smo spremni da ispunimo sve jasne kriterijume za članstvo u EU, one kriterijume koji su ispunjavali i drugi na putu pridruživanja EU, pri čemu se misli na tzv. kopenhaške i madridske kriterijume. Ne bih da uzimam vreme sada, da to eksplicitno objašnjavam, ali u ovom članu 4. je rečeno da je država ili društvo u Srbiji, ako hoćete, spremno da ispune sve kriterijume koji su ispunjavali i drugi. Ali, između redova ovog člana, kako se može protumačiti, stoji da nismo spremni da imamo neku vrstu pokretne mete u koju će se stalno postavljati novi i noviji uslovi.
Znači, Srbija želi i Srbija je spremna da ispuni sve ono što se pred nju jasno stavlja i što su ispunjavali drugi, sve što su druge države bile spremne da ispune, ali očekujemo da se Srbiji ne postavljaju neki novi dodatni uslovi.
Ova rezolucija pokazuje da nismo romantični i naivni evrofili, već da smo veoma realistični, da smo ozbiljni ljudi koji na prvo mesto stavljaju državni interes. Evropska unija, kao što sam rekao, za Srbiju nije Sveto pismo, ali je poželjan politički proces. Zašto je poželjan? Ona je sredstvo da našim građanima obezbedimo pravnu i ekonomsku sigurnosti i najviše standarde svakodnevnog živote, nivo socijalnih prava, što je za nas u SDPS posebno bitno, jer treba reći da je nivo socijalnih prava u EU veći nego bilo gde u svetu.
Međutim, govoreći o ovoj temi treba da kažemo da u preambuli ove rezolucije, u tom kontekstu opravdano stoji da eventualno punopravno članstvo Srbije u EU doprinosi ukupnom društvenom napretku Republike Srbije i boljitku njenih građana. To je cilj. Nije cilj neka apstraktna EU koju ćemo da volimo kao neku daleku ideologiju. Cilj je da ljudi koji ovo gledaju, građani Srbije nešto osete i da im ovaj proces u koji sada ulazimo nešto konkretno donese.
To je posebno vidljivo u tački 5. ove rezolucije, gde se eksplicitno kaže da prilikom pregovorom sa EU o pristupanju treba posebno da vodimo računa o zaštiti privrednih grana koje su od vitalnog interesa za Republiku Srbiju. Šta to znači? To znači da u ovaj proces ne smemo da srljamo.
Kada se govori o privrednim granama koje su od vitalnog interesa za Republiku Srbiju, pre svega tu mislimo na poljoprivredu, prehrambenu industriju i očuvanje prirodnih resursa. To znači da svako poglavlje u koje uđemo treba da ispregovaramo pažljivo i da pri tome vodimo računa da država, odnosno društvo, odnosno privreda u Srbiji ne bude oštećena.
Jednostavno govoreći, cilj pregovora sa EU i eventualnog pridruživanja EU je da ostvarimo ekonomski rast, a ne da uvećamo spoljno-trgovinski deficit.
Mi u EU, da se metaforično izrazim, ne idemo jer se tamo dele šećerleme, već idemo da bi pravno uredili našu državu i da bi u takvom pravnom ambijentu izgradili efikasnu privredu, da bi ta efikasna privreda radila, nešto proizvela, da bi to prodali i da bi konačno svi zajedno nešto prihodovali. Mi ne idemo u EU da upropastimo našu privredu, mi idemo u EU da je ojačamo.
Briga o zaštiti naših ekonomskih resursa u procesu pregovora o pristupanju sa EU se takođe vidi u članu 7. ove rezolucije, jer se eksplicitno kaže, i ovo je veoma bitno da objasnimo građanima, mi koji danas raspravljamo i sutra treba da donesemo odluku o ovoj rezoluciji, da Narodna skupština naglašava da se moraju osigurati najpovoljniji izuzeci i prelazni periodi, kao i eventualna odstupanja, pri čemu će prelazni periodi ili izuzeća biti osigurani za sve one oblasti u kojima u trenutku pristupanja neće postojati dovoljan nivo pripremljenosti za njihovo usklađivanje i primenu.
Ovim se našem pregovaračkom timu daje nimalo lak zadatak da zadnju i poslednju stavku o kojoj se pregovara pažljivo prouči, da donese ocenu koji sektori našeg društva ili naše privrede trebaju duže prelazne periode, što znači da ne mogu odmah da se prilagode evropskoj legislativi, tzv. pravnim tekovinama EU koje mi poštujemo, ali želimo da u tom procesu očuvamo sve ono što je u našoj privredi dobro i zdravo, čak i ako toga u ovom momentu nema mnogo, a ima i ne treba da budemo pesimisti ili neka vrsta mazohista koji će samo da kritikuju sebe, već treba da zasučemo rukave i uradimo nešto koristno za ovu zemlju.
Kao što sam rekao, ovim se našem pregovaračkom timu daje težak zadatak, ali što bi rekla narodna – po muci se poznaju junici i imamo pravo da kao parlament očekujemo od pregovaračkog tima da svoj posao obavi na najbolji mogući način u državnom interesu, u interesu države Srbije.
Značajan i težak posao, i to treba da kažemo, neće biti samo na pregovaračkom timu. On će biti na svima nama u Narodnoj skupštini, a posebno na Odboru za evropske integracije, koji se članom 16. ove rezolucije maltene inaoguriše kao neka vrsta protočnog bojlera gde će dolaziti i izveštaji od pregovaračkog tima i inicijative eventualno nas svih koji sedimo u Narodnoj skupštini da bi se dalje članovima 16, 17, 18, 19. i 20. ove rezolucije definisala uloga Odbora za evropske integracije u procesu pregovora sa EU. Ovim članovima se, što je posebno bitno, jasno definišu procedure između Vlade, pregovaračkog tima i Odbora za evropske integracije u formulisanju pregovaračke pozicije Srbije za svako pojedinačno poglavlje o kojem ćemo pregovarati.
Daću jedan primer da pokažem kako to praktično izgleda. Recimo, poljoprivreda. Evropska legislativa u oblasti poljoprivrede nam kaže to, to i to. Mi na ovom čuvenom skriningu, sada je to neka nova mistična reč od kad smo ušli u ovaj proces, merimo kakvi su naši resursi. Konačno, u pregovaračkom procesu formulišemo pregovaračku poziciju. U tom formulisanju treba da pazimo na ono što je realan interes naše poljoprivrede, u ovom slučaju poljoprivrede u Srbiji.
Na samom kraju, ono što je posebno bitno za SDPS to je rečeno u članu 6. ovog predloga rezolucije, a to je da pregovore sa EU vodimo da bi poboljšali život naših građana, da bi dostigli blagostanje i kako bi realizovali punu socijalnu sigurnost naših građana. Ponavljam, punu socijalnu sigurnost naših građana, što znači da ne idemo u EU da bi bili neka vrsta modernih robova koji će raditi u tuđim fabrikama za bednu nadnicu, već idemo da ostvarimo standarde koji u državama EU uživaju građani koji tamo žive.
Mi iz SDPS posebno poštujemo tradiciju tzv. evropske države blagostanja i dostignuti stepen socijalnih prava koji jeste viši nego bilo gde drugde u svetu i želimo da takav nivo priuštimo i sopstvenim građanima ovde u Srbiji. Zato i idemo ka EU. To je razlog. To je naš socijal-demokratski program.
Dakle, ne idemo u EU da bismo tamo bili jeftina radna snaga koja živi u podrumu Evrope. Mi iz SDPS ne želimo da živimo u podrumu Evrope. Čini mi se da mi kao građani, kao država Srbija ne želimo da budemo u predsoblju Evrope i zato smo ušli u ovaj proces i otvorili ovaj proces ili čekamo da se otvori ovaj proces predpristupnih pregovora zato što mi želimo da živimo u evropskoj kući ravnopravno sa svim ostalim evropskim narodima, pa smo spremni da radimo i mnogo više ako hoćete i da pokažemo kako smo vešti radnici. Kada naši ljudi odu u inostranstvo, kažu da su tamo odlični radnici, a tu ne pokazuju takve rezultate zato što ih sistem tamo stimuliše da rade.
Mi želimo da idemo ka EU kako bi pokazali da umemo da radimo, da smo dobri i vešti radnici, ali mi nismo spremni da trgujemo sopstvenom ravnopravnošću i pogotovo ravnopravnošću u pogledu socijalnih prava.
Na kraju ovog izlaganja želim da kažem u ime SDPS u skladu sa našim programom i izvinite ako ću na momenat ovo iskoristiti da se zahvalim građanima Voždovca što su dali podršku SDPS i što su prepoznali da smo mi oni koji ne trgujemo ravnopravnošću, da smo mi oni koji ne trgujemo socijalnim pravima.
Kada je reč o ovoj pojedinačnoj rezoluciji očekujemo da naša država i naši građani u procesu pregovora sa EU budu tretirani ravnopravno i sa poštovanjem, jer mi želimo da budemo ravnopravni građani Evrope, a ne evropski građani drugog reda. Hvala vam.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 10.12.2013.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da iskoristim raspravu o budžetu koju vodimo ovih dana u Skupštini, kako bih postavio pitanje i ukazao na problem izdvajanja iz budžeta za sektor prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, odnosno kako bih ukazao na problem strukture budžeta za sektor prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i stoga svoje pitanje postavljam ministru finansija, Lazaru Krstiću.
Stari je naš srpski običaj da sve kritikuje i da nam ništa ne valja i ja svakako ne bih govorio na ovaj način i potrudiću se da u postavljanju ovog pitanja budem konstruktivan, da pomenem kako ono što je dobro sa strukturom budžeta za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, ali i ono što bi moglo da bude bolje.
Što se tiče izdvajanja za budžet, treba biti pošten pa reći da će prosveta, nauka i tehnološki razvoj sledeće godine dobiti više 12 milijardi i 300 miliona dinara, što znači da od prosvete ništa nije uzeto, a što znači da smo se opredelili da ne diramo tamo gde je najosetljivije i gde je situacija ionako krhka.
Treba biti iskren pa reći da učitelji, profesori, naučnici, u Srbiji žive veoma skromno, da izdvajanja za njihove plate nisu na onom nivou na kojem bi trebala da budu izdvajanja za one koji brinu o našoj deci bukvalno. Međutim, dobro je što im tu nije taknuto.
S druge strane, problem sa strukturom budžeta za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj je što većina od ukupne sume, koja je 178.139.232.000 dinara, ide isključivo za plate. Opet kažem, dobro je jer ljudima nije dirana egzistencija. Loše je što budžet za prosvetu nije razvojni. Postoje, doduše, neki dobri projekti za mlade talente, za finansiranje doktorskih studija, međutim, mi nemamo velike investicije u sektor prosvete i nauke, koje bi trebala da ima država koja brine o svom razvoju.
Dozvolite mi da kažem tu pred svima vama da jedino ulaganje u prosvetu i nauku je put da se izvučemo iz kruga siromaštva.
Moje konkretno pitanje ministru finansija Lazaru Krstiću, koji ovih dana pred nama brani budžet i ima našu podršku, ne želimo da budemo ultra-kritični, jeste kada će se steći uslovi, obzirom na projektovani ekonomski rast, čuli smo tu da je on verovatno od 1% do 3% u sledećim godinama, za ozbiljnije investicije u sektor prosvete i nauke, da li će to biti za dve, tri, četiri, pet, šest godina ili to možda neće biti nikad za vreme našeg života?
Potrebno je reći da su uslovi u kojima rade naučnici na institutima više nego skromni, da su izdvajanja za materijalne troškove više nego skromna, da imamo problem sa elementarnom opremom u čitavom sektoru prosvete. Dakle, ono što želim da istaknem i da postavim kao problem na koji ćemo, nadam se, svi zajedno da nađemo odgovor jeste da nije dovoljno da se podele plate. To je veoma bitno, jer ljudi od toga žive, jer su im plate ionako skromne. Problem je kada ćemo kao društvo, svi mi zajedno, nebitno ko je pozicija, ko je opozicija, ko je na vlasti, ko to trenutno kritikuje, pronaći put da uložimo ozbiljno u prosvetu i nauku onako kako se ulagalo pre 30, 40, 50 godina, kada su podizane škole, kada su građeni fakulteti, kada je zaista društvo počivalo na znanju.
Dozvolite mi na kraju ovog postavljanja pitanja da iznesem čvrsto ubeđenje da ako ekonomskog rasta uopšte i bude u sledećim godinama, da dobar deo toga treba upravo da uložimo u prosvetu u nauku, jer je jedino to put da se izvučemo iz začaranog kruga siromaštva.
Na samom kraju postavljanja ovog pitanja citirao bih upravo preminulog južnoafričkog predsednika Nelsona Mandelu, jednog od najvećih ljudi koji je živeo u našem vremenu, koji je rekao: „Nijedna država ne može da se razvije ako njeni građani nisu obrazovani“. Na ovo bih dodao samo – jedino je obrazovanje naroda prava politika, a sve ostalo je šminka i kozmetika. Hvala vam.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja, 04.11.2013.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da iskoristim raspravu o budžetu koju vodimo ovih dana u Skupštini, kako bih postavio pitanje i ukazao na problem izdvajanja iz budžeta za sektor prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, odnosno kako bih ukazao na problem strukture budžeta za sektor prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i stoga svoje pitanje postavljam ministru finansija, Lazaru Krstiću.
Stari je naš srpski običaj da sve kritikuje i da nam ništa ne valja i ja svakako ne bih govorio na ovaj način i potrudiću se da u postavljanju ovog pitanja budem konstruktivan, da pomenem kako ono što je dobro sa strukturom budžeta za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, ali i ono što bi moglo da bude bolje.
Što se tiče izdvajanja za budžet, treba biti pošten pa reći da će prosveta, nauka i tehnološki razvoj sledeće godine dobiti više 12 milijardi i 300 miliona dinara, što znači da od prosvete ništa nije uzeto, a što znači da smo se opredelili da ne diramo tamo gde je najosetljivije i gde je situacija ionako krhka.
Treba biti iskren pa reći da učitelji, profesori, naučnici, u Srbiji žive veoma skromno, da izdvajanja za njihove plate nisu na onom nivou na kojem bi trebala da budu izdvajanja za one koji brinu o našoj deci bukvalno. Međutim, dobro je što im tu nije taknuto.
S druge strane, problem sa strukturom budžeta za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj je što većina od ukupne sume, koja je 178.139.232.000 dinara, ide isključivo za plate. Opet kažem, dobro je jer ljudima nije dirana egzistencija. Loše je što budžet za prosvetu nije razvojni. Postoje, doduše, neki dobri projekti za mlade talente, za finansiranje doktorskih studija, međutim, mi nemamo velike investicije u sektor prosvete i nauke, koje bi trebala da ima država koja brine o svom razvoju.
Dozvolite mi da kažem tu pred svima vama da jedino ulaganje u prosvetu i nauku je put da se izvučemo iz kruga siromaštva.
Moje konkretno pitanje ministru finansija Lazaru Krstiću, koji ovih dana pred nama brani budžet i ima našu podršku, ne želimo da budemo ultra-kritični, jeste kada će se steći uslovi, obzirom na projektovani ekonomski rast, čuli smo tu da je on verovatno od 1% do 3% u sledećim godinama, za ozbiljnije investicije u sektor prosvete i nauke, da li će to biti za dve, tri, četiri, pet, šest godina ili to možda neće biti nikad za vreme našeg života?
Potrebno je reći da su uslovi u kojima rade naučnici na institutima više nego skromni, da su izdvajanja za materijalne troškove više nego skromna, da imamo problem sa elementarnom opremom u čitavom sektoru prosvete. Dakle, ono što želim da istaknem i da postavim kao problem na koji ćemo, nadam se, svi zajedno da nađemo odgovor jeste da nije dovoljno da se podele plate. To je veoma bitno, jer ljudi od toga žive, jer su im plate ionako skromne. Problem je kada ćemo kao društvo, svi mi zajedno, nebitno ko je pozicija, ko je opozicija, ko je na vlasti, ko to trenutno kritikuje, pronaći put da uložimo ozbiljno u prosvetu i nauku onako kako se ulagalo pre 30, 40, 50 godina, kada su podizane škole, kada su građeni fakulteti, kada je zaista društvo počivalo na znanju.
Dozvolite mi na kraju ovog postavljanja pitanja da iznesem čvrsto ubeđenje da ako ekonomskog rasta uopšte i bude u sledećim godinama, da dobar deo toga treba upravo da uložimo u prosvetu u nauku, jer je jedino to put da se izvučemo iz začaranog kruga siromaštva.
Na samom kraju postavljanja ovog pitanja citirao bih upravo preminulog južnoafričkog predsednika Nelsona Mandelu, jednog od najvećih ljudi koji je živeo u našem vremenu, koji je rekao: „Nijedna država ne može da se razvije ako njeni građani nisu obrazovani“. Na ovo bih dodao samo – jedino je obrazovanje naroda prava politika, a sve ostalo je šminka i kozmetika. Hvala vam.

Poslednji put ažurirano: 13.09.2016, 07:39