Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospođo ministre sa saradnicima, ja sam bio narodni poslanik i kada je donošen prvi set ekoloških zakona i diskusije koje danas slušam u Narodnoj skupštini Republike Srbije se u velikoj meri i sasvim osnovano ponavljanje već viđenih i čuvenih diskusija.
Mi smo i tada, bez obzira što je i to bio korak napred, u normativnom delu imali relativno regulisanu oblast. Bez obzira što je Evropska zajednica još 1975. godine donela prve propise iz oblasti zaštite životne sredine i u međuvremenu imala šest akcionih programa, čini mi se da tek posle 40 godina Srbija počinje ozbiljno da se bavi problemima koji su u velikoj meri opsesija politike uređenih država.
Zbog čega je to tako? Opet zbog politike. Šta smo mi dobili, i to je opet političko pitanje, a suštinsko za život naših građana, šta smo mi dobili potpisivanjem Briselskog sporazuma, a opet se tiče životne sredine? Srpski pokret obnove je najsnažnije od svih stranaka podržao taj hrabar iskorak ka Evropi, koji je učinio, pre svega premijer Aleksandar Vučić, ali i cela Vlada.
Mi smo, pošto ste vi članica SPS, veoma poštovani ministar, mi se možda sporimo oko nekih ideoloških pitanja i tu ćemo se sigurno sporiti sve dok stvari ne dođu na svoje, ali oko ovih pitanja koja nemaju dodirnih tačaka sa time sigurno da se možemo složiti u velikoj meri. Gde smo mi bili 1975. godine, a gde smo sada? Tada sam obilazio, doduše sredinom 80-ih, zemlje istočnog bloka bivšeg SSSR i posebno je bilo zabrinjavajuće stanje u Češkoj, Poljskoj, Slovačkoj, gde smo videli ogromne dimnjake iz kojih kulja dim, akcidenti itd, a danas je ta slika totalno drugačija kada samo vizuelno prođete tim zemljama, a kada još pročitate analize o stanju zaštite životne sredine, onda vidite koliki je to napredak u svim, pa i u toj oblasti. Zbog čega?
Mislim da je suštinsko pitanje, možemo pričati, naravno, koji su glavni ciljevi koje je tadašnja Evropska zajednica, sadašnja EU postavila, očuvanje, zaštita i unapređenje životne sredine, zaštita ljudskog zdravlja, jer ne zaboravimo, danas je malo ko pričao o ljudskom zdravlju koje biva strašno narušeno sa brojnim akcidentima koji odlaze u zemljište, vodu itd. Mnoge su bolesti, evo samo u Kragujevcu, pre svega, zbog velikog stepena aerozagađenja, zbog energetike, koja je jedan od glavnih zagađivača životne sredine, često je gospodin Žika Gojković pričao o čuvenoj kafileriji u Somboru itd, čak je negde oko 10 hiljada dece sa plućnim bolestima.
Sada, ako bismo stavili da ne gledamo ljudsku stranu, a ona je najstrašnija i sudbine ljudi koji su oboleli zbog nebrige o životnoj sredini, ako bismo samo matematički izračunali troškove njihovog lečenja i troškove ulaganja u zaštitu životne sredine, onda bi naravno preovladala filozofija da je prevencija u sadejstvu sa sankcijama koje su ovim zakonima pooštrene, sa edukacijom i stalnom kampanjom koju vi kao resorno ministarstvo morate voditi zbog podizanja nivoa svesti svih građana, slažem se sa gospodinom Blažićem da edukacija svoje vrste mora da bude zastupljena i u školama, ali takođe i lokalne samouprave moraju biti u stalnoj kampanji.
Svako ko bi želeo da bude danas zlonameran može da se uhvati za bilo koju oblast gde je loše ekološko stanje i da sa puno argumentacije kritikuje vaše ministarstvo. Vaš odgovor bi bio kao i odgovor svih drugih ministara pre vas – to smo stanje zatekli, za to nismo odgovorni, normativno smo sve uredili. Ali, šta je bio problem i sa ranijim normativnim uređenjem, a lošim stanjem na terenu? Prvo, što se propisi nisu primenjivali, zatim što su se propisi kršili i treće što svest građana nije bila na zavidnom nivou, kao ni rad nadležnih inspekcijskih službi.
Vi to sve ovim zakonom normativno uređujete, ali po izglasavanju ovih zakona moramo sada okrenuti jedan novi list, kao što je Vlada u svim segmentima svog delovanja okrenula jedan totalno novi list i jedan totalno novi pristup i on se vidi na svakom koraku. Mora se konstantno pratiti stanje, mora se konstantno ulagati u sistem zaštite životne sredine. Budimo sasvim otvoreni, nama je potrebno da bismo samo intervenisali u onim najugroženijim oblastima preko 10 milijardi evra. Srbija danas taj novac nema. Srbija može, sa onim sa čime raspolaže, da novac usmerava racionalno, što ova Vlada radi u svim segmentima, a rekao bih i još racionalnije. Drugo, ako pričamo o vodi, ona je od UN proglašena najvažnijim ljudskim resursom 21. veka. Bez svega ljudi mogu, ali bez vazduha i bez vode i bez kvalitetnog zemljišta nezamisliv je i kvalitetan život. Čini mi se, bez obzira što je stanje u celoj Srbiji u tom delu prilično loše, i što sam i ja, dok se nisam spremao za ovu i za neke druge diskusije koje su tretirale ovu oblast, mislio sam da mi imao sasvim dovoljno vode za piće. Međutim, nije tako. Mi nemamo dovoljno vode za piće, ni tehničke vode itd, a o problemima ispravnosti vode, podzemnih voda, loše kontrole izvorišta, posebno bunara na seoskim područjima, pa samim tim i loše posledice po zdravlje stanovništva, o tome može dugo da se priča.
Šta je zadatak, pre svega, lokalnih samouprava? Čini mi se da i ovo treba da bude jedan alarm, da se pre svega, konkuriše, pošto smo zemlja u statusu kandidata za pridruživanje EU za dobijanje novca za izradu kvalitetnih projekata i kasnije za dobijanje novca ispred pristupnih fondova EU uz ono malo novca što mi imamo sa novcem ispred prisutnih fondova EU. Čini mi se da možemo napraviti prvi veliki iskorak u zaštiti životne sredine posle nekoliko decenija. Znamo da nemamo u lokalnim samoupravama dovoljno kadrova ni dovoljno ljudi obučenih da pišu kvalitetne projekte, a EU je, ne samo danas nego od svoga nastajanja već i danas posle toliko decenija svog postojanja, veoma izdašna što se tiče izdvajanja novca za zaštitu životne sredine, jer znaju da je to ulaganje koje se zaista višestruko isplati.
Mi ćemo u raspravi o pojedinostima se izjasniti bliže o mnogim pitanjima koje smo danas pokrenuli, ali u Danu za glasanje poslanici SPO zbog svih razloga koje sam ja izneo glasati za sve ove zakone. Hvala.
Hvala, gospodine predsedavajući.
Naravno da sam ja za predlog Vlade, kako je definisan pojam Holokausta, jer pre 6. aprila 1941. godine Srbija je živela u zemlji koja se zvala Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Jugoslavija je bila demokratska, sa verskom i nacionalnom tolerancijom, za to vreme moderna evropska zemlja. Nezamislivo je bilo vršiti progone na etničkoj, rasnoj, nacionalnoj ili bilo kojoj osnovi.
Lako je nama da razgovaramo sa gospodinom ministrom Selakovićem. Zbog čega? Ministar Selaković je tipičan predstavnik moderne srpske elite, nacionalno svesne, evropski orijentisane i elite koja ima u svojoj političkoj životnoj filozofiji toleranciju za sve narodne koji ne žive samo na teritoriji Republike Srbije i koji žele, ako i postoje sporovi, da se oni reše mirnim putem.
Gospodine predsedavajući, nemoguće je pričati o ovom amandmanu i o njegovoj teritorijalnoj važnosti i vremenskoj važnosti, ona je od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1945. godine, a da se ne pomene jedan širi kontekst. Ovo je izlazak iz jednog strašnog i zabrinjavajućeg zaborava koji postoji na ovim prostorima. Zbog čega? Mnogo naših sunarodnika, nacionalno nesvesnih, ideološki ostrašćenih su do skoro, dok nije rehabilitovan Draža Mihailović, pričali da smo mi imali jedan veliki fašistički pokret, misleći na Ravnogorski pokret. Sada, ne samo sa rehabilitacijom, nego sa izlaskom iz zaborava i iznošenjem važnih istorijskih činjenica i gospodin Neđo Jovanović, pripadnik Socijalističke partije Srbije, što je apsolutno dobro za naš narod, priznaje antifašističku ulogu Ravnogorskog pokreta.
Ko su sve bili pripadnici tog pokreta? Između ostalog, pripadnici jevrejske zajednice. Šta su sve Jevreji koji su živeli na teritoriji Republike Srbije učinili za Republiku Srbiju? Bili su dobrovoljci u balkanskim ratovima, u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu, u oba antifašistička pokreta i ginuli za Srbiju, sa istim žarom se borili protiv okupatora kao i dominantan narod u našoj zemlji, srpski narod.
Prihvatajući činjenicu da je Srbija bila takva i da smo, recimo, tokom Drugog svetskog rata u fašističkoj Nemačkoj imali preko pet hiljada ratnih zarobljenika srpskih oficira i preko 300 hiljada vojnika. Ovo o čemu pričam priznao nam je jedan nemački sveštenik koji je u maju 1945. godine pričao o onome o čemu se danas priča u Narodnoj skupštini Republike Srbije. On je svoju propoved posvetio srpskim vojnicima i srpskim oficirima, bez trunke patetike, sa sledećim rečima - Pet godina u jednoj zemlji mi ubijamo stanovništvo, sto za ubijenog nemačkog vojnika, pedeset za ranjenog. Ubijamo žene, decu, palimo zemlju, razvijamo infrastrukturu, završavaju njihovi narodi i deca u koncentracionim logorima, a u isto vreme, preko 300 hiljada srpskih vojnika i oficira rade u nemačkim fabrikama, na nemačkim selima, održavaju našu poljoprivredu i bliži se kraj rata i već jasno vidimo slike - ko se ne osveti, taj se ne posveti. Plašili smo se šta će biti onog dana kada puknu zarobljeničke žice, kada ti živi kosturi izađu na slobodu, da li će nam vratiti milo za drago, da li će raditi nama ono što smo radili mi njima.
Međutim, kako su se ponašali Srbi? Oni su nemačku decu milovali i ljubili kao svoju, pevali im pesme, davali bombone, nikome se nisu osvetili jer su znali da ta deca, da ti civili nisu krivi za to što su imali na čelu države jednog ludog nacistu koji se zvao Adolf Hitler.
Ja danas hoću da kažem da je veliko zadovoljstvo što u Vladi Republike Srbije postoje nacionalno svesni, a evropsko orijentisani ministri. Nažalost, među mnogim narodnim poslanicima i danas postoji jedan segmentaran odnos prema rehabilitaciji i prema zločinima u vreme, bez obzira da li je to bilo u vreme okupacije ili u vremenu posle okupacije. Jer ne zaboravimo, posle okupacije ovde su se činili strašni zločini od kojih se Srbija još uvek nije u potpunosti distancirala.
Sa jedne strane, mnogi narodni poslanici imaju empatiju prema žrtvama koje su podneli drugi narodi, što u potpunosti podržavamo, ali odsustvo svesti o težini i razmerama zločina nad svojim narodom ne postoji u dovoljnoj meri. To nije postojalo čak ni u državi Izrali do suđenja Albertu Ajhmanu 1960. godine, koji je uhvaćen u Argentini. Jevreji koji su prošli strahote konc-logora, koji su preživeli, pričali su svojim sunarodnicima šta su preživeli i niko im nije verovao. Tek kada su pušteni filmovi, snimci, dokumenta, kada je počelo javno suđenje i jevrejska zajednica se u potpunosti šokirala onim što je videla.
Mislim kada bi se tako uradilo kod nas, kada bi se bez ikakvih ideoloških predrasuda pustili i na videlo dana izašli svi zločini koji su učinjeni u vreme okupacije i u vreme posle okupacije, kada smo bili u diktaturi, tek tada bi postojala puna nacionalna svest i nacionalna trezvenost koju gospodin ministar daje sa ovim zakonom. Mi vas, ako budete na ovom putu, a znam da jeste, u potpunosti podržavamo. Hvala vam.
Gospodine predsedavajući, član 27. i 107. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Ni poslanici SPO neće više učestvovati u ovom radu.
Ja sam treći mandat narodni poslanik, drugi put se javljam po povredi Poslovnika, iako je bilo milion razloga za javljanje i ne samo ja nego i moja poslanička grupa nikada nikoga nisu lično uvredili. Slagali se ili ne, u politici samo smo, ako smo kritikovali, nudili rešenja, ubeđenja da radimo najbolju stvar kao narodni poslanici.
Ja danas nisam uopšte hteo da govorim iz dva razloga. Batu Gašića smatram jednim od najboljih ministara, sigurno najbolji ministar odbrane od 1945. godine pa nadalje. To je broj jedan.
Broj dva, Bata Gašić mi je kao i premijeru dobar prijatelj, ali ako se Vlada, premijer, pa i sam Gašić udostojili da ispoštuju Narodnu skupštinu Republike Srbije i celokupnu srpsku javnost, onda to treba da urade svi.
Nije dovoljno pričati samo da smo za Evropu, treba se tako i ponašati. Hvala.