Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Srbije, poštovani predsedniče Vlade, poštovana gospodo ministri, poštovane kolege poslanici, danas za Srbiju Kosovo i Metohija predstavlja pitanje od najvišeg političkog, nacionalnog i regionalnog značaja. Bez stabilnosti Kosova i Metohije, bez stvarnog rešenja koje uvažava interese svih građana Pokrajine, nema stabilne i jake države Srbije. Samim tim nema ni neophodne političke stabilnosti u čitavom regionu zapadnog Balkana.
Predlog Specijalnog predstavnika generalnog sekretara Martija Ahtisarija predstavlja vrlo opasan presedan, sa nepredvidivim posledicama po samu Srbiju, a samim tim i za čitav zapadni Balkan. Pregovarački tim je ipak, moram to reći, predložio kompromisno rešenje, tj. suštinsku autonomiju za kosovske Albance u granicama države Srbije.
Na drugoj strani imali smo maksimalistički zahtev kosovskih Albanaca – nezavisno Kosovo.
Dakle, Srbi i Srbija, po njihovom zahtevu, treba da izgube sve, dok druga strana dobija sve. Niti kosovski Srbi, niti Srbija mogu da prihvate ovakvo rešenje. Ovakvo rešenje jedino može biti nametnuto, a nikako plod kompromisa.
Mi smatramo da je naša opcija – suštinska autonomija – najbliža razumu, kompromisu, dugoročnoj stabilnosti, te jedina obezbeđuje da svi izađu kao pobednici iz pregovaračkog procesa, kako kosovski Albanci, tako kosovski Srbi i ostalo nealbansko stanovništvo, država Srbija, EU i čitava međunarodna zajednica.
Po našem predlogu, koji smo mi iznosili u svim razgovorima u Beču, kosovski Albanci bili pobednici, jer bi dobili mehanizme upravljanja svojom budućnošću, kroz punu unutrašnju samoupravu.
Drugi pobednik bili bi kosovski Srbi, koji bi kroz široku decentralizaciju i horizontalno povezivanje opština mogli da koriste obrazovni, socijalni i zdravstveni sistem države Srbije.
Treći pobednik bi bila Srbija, kojoj se ne bi menjale granice, što bi joj omogućilo da gleda ka EU i budućnosti, a ne ka prošlosti.
Takođe, mislim da bi ovim našim predlogom ideja Evrope i principi multietničnosti konačno trijumfovali na prostoru Kosova i Metohije, i EU i čitava međunarodna zajednica bi napokon dobila stabilnost u regionu zapadnog Balkana.
Poštovani poslanici, mi smo uvek isticali da poštujemo i uvažavamo principe EU, koji predstavljaju temelj naše državne i regionalne političke orijentacije.
Zato u procesu rešavanja konačnog statusa Kosova i Metohije Srbija polazi od stavova iz Rezolucije 1244, rukovodeći se principima Kontakt grupe i, naravno, Ustava Republike Srbije, kao najvišeg pravnog akta.
Prava Srbije na Kosovu nisu nešto što može da nestane i da Srbija treba da se odrekne dela svoje teritorije. Naravno, mi nikada nismo imali jednostran pristup, uvek smo isticali da prava na Kosovu i u Srbiji mogu imati i Albanci i drugi.
Naš pristup ovome nije jednostran i uvek ćemo učiniti sve da Kosovo i Metohija, samim tim i država Srbija, budu multietničko i mulitikonfesionalno društvo.
Jer prisiljavanje Srbije da se pomiri sa etničkim samoopredeljenjem, odnosno separatizmom na svoju štetu, imalo bi katastrofalne posledice po čitav region, ali najviše za Srbiju. Zato tražimo da se naša prava tretiraju na isti način i pod jednakim standardima, i međunarodno štite.
Mislim da treba i sa današnje sednice Skupštine da pošaljemo vrlo jasnu poruku međunarodnoj zajednici – da mi želimo da živimo u svetu koji nas okružuje, da gradimo jaku i sigurnu zajednicu, gde će biti mesta za sve etničke zajednice koje žive u granicama države Srbije.
Poštovani poslanici, ova rezolucija koju ćemo danas usvojiti mislim da šalje vrlo jasnu poruku, pre svega kosovskim Albancima i međunarodnoj zajednici, da Srbija nije spremna da se odrekne svog dela teritorije na Kosovu i Metohiji i da se Srbija zalaže za nastavak pregovaračkog procesa, bez veštački nametnutih rokova, ali i bez nepotrebnog odugovlačenja, kako bi se u razumnom roku došlo do obostrano prihvatljivog rešenja.
Ključni podsticaj nastavku pregovora treba da daju najvažniji međunarodni faktori, tj. akteri, poput Kontakt grupe i stalnih članica Saveta bezbednost, i da svaka odluka o budućem statusu Kosova i Metohije mora da se donese u Savetu bezbednosti, jer samo putem pregovora možemo pronaći kompromisno i održivo rešenje za budući status Kosova, i samo takvo rešenje obezbeđuje mir i političku stabilnost i ujedno omogućava ekonomski prosperitet i bržu evropsku integraciju svih zemalja u regionu.
Takođe, moramo poslati vrlo jasnu poruku – da se nezavisnošću Kosova i Metohije ruši zemlja sa najvećim multietničkom bogatstvom u regionu i kažnjava njena demokratska i proevropska politika. Na Kosovu i Metohiji danas se može čuti, vrlo često, od pojedinih albanskih političara da, ako ne dođe uskoro do priznavanja nezavisnosti, može doći do nemira, do sukoba. Jer ako bi se albanskoj strani, u tom slučaju, izašlo maksimalno u susret samo zato da ne bi izazvala nove nemire i sukobe, onda se logički postavlja pitanje da li pretnja, nasilje, divljaštvo pobeđuju inter-etničku saradnju i toleranciju, za šta se mi u Srbiji zalažemo?
Današnja situacija na prostoru Kosova i Metohije je vrlo teška, napeta, neizvesna, Srbi i dalje žive u vrlo teškim uslovima, i dalje na Kosovu i Metohiji nema slobode kretanja, nema vladavine prava, nema povratka. Srbi danas žive u enklavama, i dalje postoji strah i neizvesnost u pogledu fizičkog integriteta, i svaki odlazak van enklava može biti poguban za Srbe i druge nealbance na prostoru Kosova i Metohije.
Vladavina prava, nažalost, izostaje kada je reč o Srbima i drugim nealbancima. Njihova imovina je uzurpirana i nezaštićena, i ne vraća se ili zbog nereagovanja sudova ili zbog neizvršavanja sudskih obaveza, tako da danas imamo mnogo kuća, stanova, poljoprivrednog zemljišta, šuma, koji su uzurpirani od strane Albanaca i gde sav prihod ostvaruju, nažalost, kosovski Albanci.
Povratak na Kosovu i Metohiji se odvija sporo ili ga bukvalno, može se tako reći, uopšte i nema. Po podacima UNMIK-a, u zadnjih osam godina samo se 3% Srba vratilo na prostore Kosova i Metohije.
Glavna prepreka za povratak srpske zajednice ili Srba koji su prognani 99. godine i 17. marta 2004. je upravo politika koju, nažalost, sprovode pre svega albanski lideri. Jer danas da jedan Srbin koji treba da se vrati na prostor Kosova i Metohije, mora prvo da dobije odobrenje od lokalne vlasti, a znamo dobro da lokalnu vlast danas čine Albanci.
Danas ništa manje nije ugrožena ni kulturnoistorijska baština na Kosovu i Metohiji. Podsetiću vas da, prema podacima UNHCR-a, danas imamo da je 150 crkava i manastira SPC uništeno, od toga nažalost 35 u martovskom pogromu 2004. godine.
Naravno, niti mi je namera, niti imam želju da ovu govornicu zloupotrebljavam ili neku demagogiju ovde prosipam, ali svakako vrlo bitno za sve Srbe, za nas koji živimo dole na ovim prostorima, jeste da postoji jedinstvo Državnog pregovaračkog tima, da postoji jedinstvo u Srbiji oko rešavanja konačnog statusa KiM i da postoji dobra volja kod svih da napokon otpočnu pravi pregovori, kojih, nažalost, dosad nije bilo. Hvala.