Hvala vam poštovani predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima je posledica ratifikacije Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja od 2010. godine.
U ovom parlamentu, kao što je poznato, prethodna vlada je uputila ovaj predlog zakona pred parlament. S obzirom da je ovo izuzetno veliki društveni problem i važna tema, nedopustivo je da je Vladi trebalo sedam meseci da ovaj predlog zakona uputi parlamentu. Ipak, želim da naglasim da je nama iz DS izuzetno drago što je ova vladajuća većina prihvatila politiku zaštite dece, za koju se mi zalažemo već godinama unazad.
Ovaj zakon predviđa prevenciju, ali takođe predviđa da svi izvršioci ovih krivičnih dela, nakon odsluženja zatvorske kazne, budu pod nadzorom policije i društva. To će biti bitno za svakog građanina ove države, kako bi se osećali bezbedno i sigurno, pogotovo kada su deca u pitanju. Ovim aktom biće zabranjeno ublažavanje kazne ispod minimuma za pomenuta krivična dela, a osuđenima neće biti dozvoljen uslovni otpust, već će morati u potpunosti da izdrže zatvorsku kaznu na koju su osuđeni. Pod udar zakona će takođe doći ne samo neki budući počinioci ovih krivičnih dela, već i oni osuđeni počinioci krivičnih dela do 20 godina unazad. Suština zakona jeste da se uvede preventivna dnevna kontrola i smatramo da ćemo na ovaj način i ovim rešenjem uspeti da sprečimo ponavljanje krivičnih dela protiv polnih sloboda.
Ovaj zakon takođe predviđa posebne mere za osuđenike posle izdržane kazne zatvora, kao što su obavezno javljanje nadležnom organu, Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, zabrana posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica, kao što su vrtići i škole i obavezno posećivanje profesionalnih ustanova i savetovališta. Takođe, oni će morati da obaveste nadležne organe i Upravu o svakom svom kretanju, kao što je promena prebivališta, boravišta, radnog mesta ili putovanje u inostranstvo.
Zakon predviđa da okrivljeni neće moći da vrše bilo kakvu javnu funkciju i takođe neće moći da se zaposle u bilo kojoj instituciji, firmi ili ustanovi gde bi mogli da imaju bilo kakav kontakt sa decom. Te pravne posledice će trajati 20 godina nakon odsluženja zatvorske kazne.
Registar osuđenih, o kojem smo takođe danas govorili, za krivična dela iz tog zakona, vodiće Ministarstvo pravde, što bi zapravo trebalo da pomogne nadležnim organima iz sredine u kojoj žive da vode računa o njihovom ponašanju nakon izlaska na slobodu jer su ova lica mahom povratnici u izvršenju istih tih krivičnih dela. Za one koji ne budu poštovali ove mere, predviđene su i zatvorske kazne, a za sve institucije koje bi eventualno zaposlile ovakva lica su predviđene velike novčane kazne.
Javnost je i dalje ogorčena zbog ovog konkretnog slučaja, ali i svih ostalih krivičnih dela i zločina koji su se desili u prošlosti. Jedino što možemo da uradimo da bi ublažili ovu ogorčenost je da, kao odgovorna država i društvo, preventivno delujemo da se ovakvi zločini nikada više ne dese i kontrolno delujemo na potencijalne povratnike ovih zločina, a evidencija beleži i kritičan broj povratnika ovih zločina.
Jedino rešenje je da se ustanovi nadzor nad licima koja su bila počinitelji ovih teških zločina. Statistike govore da ovakva dela mahom, čak u 70% slučajeva, čine lica koja su zapravo povratnici. Neophodno je da se, pored postojećeg sistema krivičnih sankcija, uvedu i posebne mere koje bi sprečile počinioce krivičnih dela da ubuduće vrše ta dela. Od najveće važnosti je da sprečimo ponavljanje ovih dela, a ovaj zakon jeste rešenje za to. Hvala vam.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom prvenstveno smo želeli da definišemo objekte koji bi trebalo da budu obuhvaćeni ovim zakonom, a to bi bili objekti namenjeni za porodično stanovanje, vikend kuće i pomoćni objekti. Ovaj amandman  je podnet da bi se potpuno razjasnila namera predlagača koji je rekao javnosti da ovaj zakon predstavlja zakon o brzoj i skoro besplatnoj legalizaciji sa argumentacijom da se žele rešiti problemi onih ljudi koji su izgradnjom nelegalnih objekata rešavali stambeno pitanje.
U obrazloženju o odbijanju amandmana sam videla drugi cilj zakona koji kaže da je cilj zakona predmet upisa prava svojine bude što veći broj objekata koji ispunjavaju posebne uslove u skladu sa Predlogom zakona. Odbijajući ovaj amandman vidimo da je namera bila nešto sasvim drugo i da se građani pozovu da upišu pravo svojine kako bi sutra plaćali porez na imovinu.
Takođe, ono o čemu sam govorila pre par dana u diskusiji je da je ovaj predlog zakona previše koruptivan i neprecizan. Smatramo da je neophodno graničiti kvadrature, odnosno površinu vikend kuće do 100 kvadrata, jer bi za sve objekte koji su veći od 300, odnosno 200 kvadrata trebalo pribaviti građevinsku i upotrebnu dozvolu kroz postupak legalizacije.
Dodavanjem stava 3. koji glasi da jedan vlasnik može da upiše samo jedan objekat odgovarajućeg tipa sa pomoćnim objektima ukoliko se nalaze na teritoriji iste jedinice lokalne samouprave i ovako upisan objekat ne može da se otuđi ukoliko se prethodno ne pribavi građevinska i upotrebna dozvola u redovnom postupku.
Ono što smo želeli da omogućimo dodavanjem ovog stava 3. jeste da svi koji su gradili imaju gde da žive, da budu bezbedni, upišu svoje objekte i izbegnu bilo kakvu opciju od rušenja. Ako bi imali nameru da se obogate tako što će da otuđiti ovaj objekat, onda moraju da plate sve obaveze koje su i drugi građani uz dozvolu morali da plate.
Predlogom amandmana obezbeđuje se da jedan vlasnik može na ovaj način upisati samo objekat odgovarajućeg tipa, sem pomoćnih objekata, čime se sprečava mogućnost zloupotrebe zakona, tako što bi npr. investitor stambenog objekta za tržište, kako bi izbegao redovan postupak legalizacije i stekao nezakonitu korist, ovim putem upisao, kao svoj porodični stambeni objekat ili vikend objekat, svaki pojedinačni stan u zgradi za tržište, pa se mogućnost upisa svojine ograničava i po broju objekata na teritoriji jedinice lokalne samouprave. Hvala vam.

Hvala predsedavajuća.
Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovde se radi o upisu prava svojine na nelegalnim objektima i zemljištima na kom se ti objekti nalaze, a ne o legalizaciji, kako je ministar to u nekim medijima najavljivao.
Zakon o kojem raspravljamo danas nosi naziv – Zakon o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole. Već u samom naslovu je protivrečan članovima koji slede dole u zakonu. Predloženi zakon neće ubrzati proces legalizacije zato što se time i ne bavi. Ako se ovaj zakon usvoji, velika verovatnoća je da će doći do potpunog zastoja legalizacije. Za očekivati je da onih 700.000 građana koji su ušli u proces legalizacije danas od toga odustanu, a onih 500.000 koji nisu ni pokrenuli proces legalizacije, to ne mogu sada da urade zato što je rok za to bio 11. mart 2010. godine i ovim zakonom to nije produženo. To što će i jedni i drugi postati vlasnici nekretnina od zemljišta za 10.000 dinara. To što nemaju građevinsku i upotrebnu dozvolu, ne bi trebalo preterano da ih brine zato što, kao što je predlagač rekao, ovim upisom će moći lakše da prodaju svoje nelegalne objekte i moći će da obezbede odgovarajuće kredite. Neće ih brinuti zabeležbe da nemaju građevinsku i upotrebnu dozvolu.
Predlagač zakona čak kaže da oni mogu nastaviti proces legalizacije, ali ne i da su dužni da ga nastave. U vezi sa tim, moje kolege i ja smo predložili amandman na član 10, koji kaže da vlasnik bespravno izgrađenog objekta, nakon upisa prava svojine na objektu, po odredbama ovog zakona, ima obavezu da u roku od godinu dana, u posebnom postupku, pribavi građevinsku, odnosno upotrebnu dozvolu. Takođe, ukoliko vlasnik bespravno izgrađenog objekta, u roku iz stava 1. ovog člana, ne pribavi i dostavi građevinsku, odnosno upotrebnu dozvolu organu nadležnom za upis prava svojine, ovaj organ, po službenoj dužnosti, izvršiće brisanje upisa prava svojine.
Zbog ovakvih rešenja u predloženom zakonu, može se zaključiti da su glavni korisnici ovog zakona upravo oni vlasnici nelegalnih nekretnina koji žele da ih prodaju. Jedina korist države je u tome što će imati bolji popis nekretnina.
U skladu sa tim, nadam se da sam dobro razumela ministra danas na početku rasprave, DS je podnela amandman koji kaže da objekti iz stava 1. ovog člana jesu objekti namenjeni za porodično stanovanje, maksimalne bruto površine 300 kvadratnih metara; vikend kuće, odnosno kuće za odmor, maksimalne bruto površine od 100 kvadratnih metara i pomoćni objekti. Takođe smo ubacili jedan novi stav, koji glasi da jedan vlasnik može da upiše samo jedan objekat odgovarajućeg tipa i pomoćni objekat, iz stava 2. ovog člana, ako se nalazi na teritoriji iste jedinice lokalne samouprave. Ovako upisan objekat ne može da se otuđi ako se prethodno ne pribavi građevinska i upotrebna dozvola u redovnom postupku.
Predlog zakona koji je pred nama ima još jedno vrlo problematično rešenje, kada se radi o zemljištu na kom je nelegalni objekat. Ako je na tim zemljištima upisano pravo korišćenja u korist trećeg lica, fizičkog ili pravnog, jedinice lokalne samouprave, autonomne pokrajine i Republike Srbije, pravo svojine se upisuje ako se plati naknada vlasniku, u skladu sa propisima kojima se uređuje eksproprijacija.
Iz ovakvog rešenja mogli bismo da zaključimo da se uzurpacija tuđeg zemljišta tretira kao aktivnost od javnog interesa, odnosno kao eksproprijacija, što je prosto neverovatno. Podsetiću vas na član 1. Zakona o eksproprijaciji nepokretnosti. Mogu se eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu, utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Ovakvim zakonskim rešenjem, gde pojedinci postaju vlasnici nelegalnih objekata, ali i zemljišta, bez građevinske i upotrebne dozvole, ne suzbija se nelegalna gradnja, niti se, kako se to navodi u obrazloženju zakona, otklanjaju štetne posledice bespravne gradnje. Naprotiv, ovaj zakon ohrabruje da se u Srbiji nastavi sa praksom nelegalne gradnje i uzurpaciju tuđih zemljišta i samim tim se podstiče i zaobilaženje i nepoštovanje zakona.
Takođe, ne treba zanemariti činjenicu da, ako zbog ovakvih zakonskih rešenja u Srbiji i dalje imamo stotine hiljada nelegalnih objekata, neće moći da se sprovode i neke druge važne politike i zakoni, kao što je npr. politika energetske efikasnosti. Kao što znamo, nelegalni objekti ne mogu biti predmet energetske sanacije, a mi smo juče govorili i raspravljali upravo o Zakonu o efikasnom korišćenju energije.
Iskreno se nadam da će Vlada usvojiti amandmane DS, zato što je ovaj predlog zakona prvenstveno protivustavan, zatim koruptivan, a u krajnjoj liniji i protivrečan samom nazivu ovog zakona. Hvala vam.

Hvala.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao što su moje kolege iz poslaničkog kluba DS naglasili, pred nama je vrlo važan zakon koji govori kako se troše javna sredstva, odnosno da li se vlast republička ili lokalna ili na primer javna preduzeća odnose racionalno i ekonomično trošeći pare građana.
Podsetiću da je DS bila predlagač prvog Zakona o javnim nabavkama pre deset godina i da smo tada napravili veliki poduhvat i izvršili veliki posao, s obzirom da tada nije postojala zakonska regulativa u okviru javnih nabavki. Oblast javnih nabavki je vrlo kompleksna i složena. Vremenom se zakon menjao, nažalost, rešenjima koja su bila lošija od prvobitnog zakona, kao što se desilo 2004. godine. Nov zakon iz 2008. godine je imao niz dobrih rešenja, ali je i on kroz godine primene pokazao nedostatke, a naročito kada se radi o transparentnosti postupka i činjenice da je na osnovu njega jedna četvrtina nabavki bila bez objavljivanja javnog poziva, a tome treba dodati i značajan procenat restriktivnog postupka.
Prethodna Vlada koju je predvodila DS je bila vrlo realistična u proceni efekata tadašnjeg zakona. Kao što je vama, kolege narodni poslanici, poznato, a nadam se i široj javnosti, naša Vlada je u januaru ove godine predložila nov zakon o javnim nabavkama, koji je ova Vlada povukla iz procedure. Pred nama je sada Predlog zakona koji je podnela vladajuća koalicija i za nas je najvažnije, u analizi ovog predloga, da li su otklonjeni nedostaci koji su se pojavljivali do sada u važećim zakonima. Dakle, da li je povećana transparentnost, da li se i dalje može zloupotrebljavati mogućnosti pregovaračkog procesa, da li je sama procedura postala efikasnija, uključujući i smanjenje nepotrebnog administriranja i da li je smanjen prostor zloupotrebe instituta žalbenog postupka, jer kao što znamo on se često koristio za zloupotrebu samog procesa javnih nabavki i dovodio je do opstruiranja i do prestanka realizacije procesa javnih nabavki.
Takođe, ko god ima iskustva u oblasti javnih nabavki zna da postojeće institucije u sistemu javnih nabavki nisu bile u koordinaciji i da su vrlo često bile neefikasne. Svakako da je važeći Zakon o javnim nabavkama trebalo na bolji način uskladiti sa direktivama i praksom EU. Dakle, nije sporno da nam je potreban novi zakon o javnim nabavkama, kao što sam već naglasila, i naša Vlada je toga bila svesna i parlamentu je uputila predlog novog zakona.
Postavlja se samo pitanje – da li tekst novog zakona vladajuće većine nudi odgovarajuća rešenja i zaista eliminiše nedostatke koji su uočeni u primeni još uvek važećeg Zakona o javnim nabavkama? Kao što je moj kolega Božidar Đelić, kao ovlašćeni predstavnik, pre dva dana istakao, u tekstu koji je pred nama ima novina koje su pozitivne, kao što je objavljivanje javnih nabavki na portalu, otvaranje mogućnosti elektronskih javnih nabavki, insistiranje na ekološkim kriterijumima i kriterijumima energetske efikasnosti, a posebno je dobar predlog da se objavljuju i male javne nabavke.
Međutim, na drugoj strani, proširuje se broj onih delatnosti i subjekata na koje se zakon ne primenjuje. Samim tim se otvara prostor za masovnu zloupotrebu člana 7, a to posebno znači i široko otvaranje vrata korupciji. Takođe, nisu uvođena iskustva gde ima mnogo administrativne procedure i mnogo nepotrebne dokumentacije, što otvara mogućnost za proizvoljnu činovničku arbitražu i prostor za korupciju. Postupak žalbi je tako definisan da ostavlja mogućnost da ako neko ima interes opstruira ili čak zaustavi proces javnih nabavki i da se ponuđači koji su bili regularni stave u neravnopravan položaj ili da se ucene.
Nažalost, moje mišljenje i mišljenje moje poslaničke grupe je da je vladajuća većina propustila priliku da popravi ono što se u praksi pokazalo kao da su loša rešenja ili neefikasna ili nedovoljno transparentna rešenja. Naprotiv, rekla bih da je za predlagača bila važnija politička kampanja predizbornih obećanja u kojoj se licitiralo neozbiljnim obećanjima da će nov zakon doneti uštede od 500 miliona do milijardu evra.
Izgleda da predlagači sada ne dele taj optimizam. To je rekao malopre moj kolega Borislav Stefanović, jer sam skoro sigurna da će naš predlog biti odbijen, a to je da se od tih ušteda, ma kolike one bile, formira poseban budžetskih fond.
Poslanički klub DS predlaže da se sredstva od tih ušteda koriste za, na primer, isplatu trudničkih bolovanja u iznosu od 100%, da se obezbedi podrška samohranim roditeljima ili za neke druge prioritetne namene. Ne verujem da bilo ko ima nešto protiv, kao što smo već čuli, da se ta sredstva iskoriste na taj način, već da vladajuća većina ne veruje u svoja vlastita predizborna obećanja i licitiranje da su uštede moguće od 500 miliona, 600, 700, 740, 850, pa čak milijardu evra, a sve je to rečeno u predizbornoj kampanji SNS. Hvala.