IVAN ANDRIĆ

Nestranačka licnost

Rođen je 1974. godine u Beogradu.

Bio je član Građanskog saveza Srbije od 1996. godine, od 2000. njegov portparol, a od 2004. do 2007. potpredsednik Saveza. Utapanjem GSS-a u Liberalno demokratsku partiju (LDP) Andrić postaje pripadnik te stranke.

Jedan je od osnivača pokreta Otpor. Bio je kreativni direktor kampanja “ Izadji da glasaš – Vreme je“ i „Gotov je!“

Od 2000. do 2003. godine bio je poslanik DOS-a i predsednik Odbora za kulturu i informisanje u Skupštini Srbije. Na izborima 2008. izabran je za poslanika sa liste LDP-a. Narodni poslanik i u sazivu od 2012. - 2014. godine.

Član je Predsedništva i Političkog saveta LDP-a.

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 16.12.2013.

Hvala poštovana predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, na početku da nastavim tamo gde su prethodnici stali, LDP će podržati ovu rezoluciju i podržava proces evropskih integracija bez obzira ko čini vladajuću većinu i bez obzira na to što u toj vladajućoj većini ne učestvuje. Razlozi za to su takođe, da kažem, široki, veliki i duboki. Probaću da ovaj 20 minuta iskoristim za to da pokažem kako mi vidimo trenutnu situaciju u Srbiji vezano za proces evropskih integracija, pre svega, politički ali zatim i da pokušam da dam nekakve argumente koji su donekle suprotni ovima koji smo čuli.
Prvo, želeo bih da kažem da je ova nedelja jako važna nedelja. Iako je ambicija nas koji smo učestvovali u formulisanju ove rezolucije bila da se ovaj dokument usvoji ranije, danas kada gledam, mislim da je odlično ispalo što ga usvajamo u danu kada zaseda Savet ministara EU, kada Skupština Vojvodine takođe raspravlja o ovoj temi. Ovo je nedelja, nedelja koja će u pogledu naše evropske budućnosti ostaviti dubok trag. Ono što na žalost ne znamo to je da li će taj trag biti pozitivan ili negativa. Ostaje da se nadamo da će on biti pozitivan i da će ti pregovori kroz jedan formalni sastanak Vlade Srbije sa predstavnicima evropskih vlada početi što je moguće pre, ako je moguće već u četvrtak.
Važan je trenutak i zbog toga što je ovo tačka u kojoj je po prvi put koliko se sećam da se rasprava o stvaranju ove rezolucije vodila ne na način koji bi trebalo da objasni da li je potrebno da Srbija uđe u EU ili ne, već na jedan mnogo realniji i životniji način koji govori o tom procesu potpuno ga prihvatajući i prenoseći raspravu na jedan drugi nivo koji je po našem mišljenju davno trebao da počne.
A to da li je neophodno da Srbija bude članica EU, da li je to poželjno ili ne nego kako će se ona u tom procesu ponašati. Svi koji su učestvovali u toj diskusiji, što se vidi iz diskusija mojih kolega u uvodu ove sednice se upravo o tome raspravljalo. Mislim da smo u tome već donekle zakasnili i da je dobro što smo konačno počeli da pričamo o tome na jedna realan način.
Mislim da je ovo i poslednja prilika da odgovorimo i na tu čuvenu tezu koja je često politički zloupotrebljava, a to je da li da EU nema alternativu. Mislim da prosto ta konstatacija nije tačna. Evropska unija ima alternativu, što se tiče budućnosti Srbije, jednu od tih alternativa i živimo, mi nismo deo EU. Kada neko plaši Srbiju EU dovoljno je da svako ko ima bilo kakvu dilemu ukoliko još ima, pogleda život kakav danas živimo. Ono što niko ne spori, čak ni protivnici, približavanje ili učlanjenje Srbije u EU to je da se tamo živi mnogo bolje, stabilnije, kvalitetnije, sigurnije, bezbednije nego što se živi u Srbiji.
Da li je to idealan model? Naravno da nije i ko to kaže taj takođe nije u pravu. Ali, da li je to za Srbiju prirodan model, duboko sam siguran da jeste. Ako pogledamo istoriju Srbije, tradiciju, sve ono što smo govorili o tome, Srbija jeste evropska zemlja. Iz moje perspektive nekog ko se bavi politikom potpuno je besmisleno da ona svoju budućnost vidi u nekoj drugoj vrsti integracija, evroazijskim ili neutralnost. Ako su sve zemlje oko nas, jesu ili će biti članice EU, iz moje perspektive političara koji se trudi da bude odgovoran pre svega za ovu zemlju, mislim da ta budućnost za Srbiju nema alternativu.
Ono što je takođe tačno, to je da postoji nekoliko načina da se do te budućnosti dođe do članstva u EU. To je jasno iz položaja zemlja članica. Neke zemlje su odlično prošle u tom procesu i danas žive neuporedivo kvalitetnije nego neke druge zemlje. Mislim da to ne treba ili siguran sam da ne zavisi od EU, to zavisi od nas i to pre svega od nas koji sedimo u ovoj sali, iako nas i danas nema puno.
Znači, mi možemo uđi u EU tvrdeći da smo mi već spremni kao što je nekoliko govornika danas i reklo, da smo mi ispunili uslove, da naša administracija ima pune kapacitet, da već danas može da bude deo EU. To će biti način na koji su u EU ušle neke zemlje. Mislim da te zemlje nisu iskoristile ni delić potencijala koje takva zajednica kao što je EU pruža. Postoje i drugi modeli.
Ako se mi danas pogledamo u oči i kažemo da stanje u Srbiji ne valja, a da Evropsku zajednicu uzmemo kao model po kome treba da uredimo našu zemlju i da sve što radimo radimo tako da tu zemlju reformišemo da ona izgleda kao što su te neke druge zemlje EU. Mislim da će rezultat toga i u to sam potpuno siguran biti bolji, bezbedniji, mirniji, stabilniji život građana Srbije.
Nije to zakopano blago u kome mi treba ovaj proces evropskih integracija da izdržimo u nekakvom gardu, čekajući samo da on prođe, ispunjavajući te čuvene uslove EU. Taj put je loš, i ako će Srbija nastaviti da se takvim putem kreće, ja se onda slažem sa svojim prethodnikom i imam dilemu da li je onda taj put uopšte i potrebno prelaziti.
Ali, taj put takođe može da bude i jedna vrsta radnih zadataka i ako mi vidimo na koji način je sređeno pravosuđe, na koji način je sređeno tržište, ekonomija, privreda, zdravstvo, obrazovanje u zemljama kao što su Nemačka, Francuska, Engleska, Italija, Švedska, Estonija, i ako iz toga pokušavamo da nađemo najbolje za Srbiju, iz okolnosti u kojima se mi trenutno nalazimo, ja sam siguran da rezultat takvih reformi i takvih promena će omogućiti da život ovde bude mnogo dostojanstveniji, mnogo bolji, mnogo kvalitetniji, a pre svega mnogo sigurniji i bezbedniji.
Kada razmišljam o EU, ja ne vidim birokratske strukture i ne vidim evropski parlament ili evropsku komisiju. Te stvari nisu toliko važne.
Ono što ja vidim to je da neki prijatelji koje svako od nas ima u zemljama EU su za razliku od nas sposobni da svoj život planiraju i da se svog života ne plaše i da ga žive punim plućima.
Oni znaju šta će se desiti sledeće godine, za dve godine, za tri godine, za četiri godine. Oni znaju na kojim će im tek rođena deca fakultet da se upišu, šta im je cilj. Znaju da putuju. Znaju da obilaze svoje druge prijatelje. Znaju da se ne plaše bolesti, kao što se plaše ljudi u Srbiji, gde je svaka bolest lutrija, odnosno njen ishod je lutrija. To je EU i takvu mi treba da je vidimo.
Srbija ima još jedan poseban motiv. Srbija je multietnička zemlja i manje ili više svi smo u ovoj sali posebno ponosni na tu činjenicu. EU je model funkcionisanja nekog sistema u kome su razlike dobrodošle i razlike predstavljaju prednosti a ne mane. To je zemlja koja je uspela da reši jedan od najvećih konflikata u prošlosti civilizovanog dela zemlje, to su konflikti između Francuske i Nemačke, između Francuske i Engleske.
Kada kažemo istorija, istorija nije ni u jednoj zemlji, naročito ne u Srbiji, nije apsolutno pozitivna stvar. Ona ima svoje loše i svoje dobre strane. EU je uspela da se organizuje na takav način da te dobre strane prevagnu nad onim lošim stvarima u našoj istoriji.
Ja mislim da je to takođe važna činjenica koje se moramo pridržavati.
Način na koji je usaglašena ova rezolucija je, ja sam dugo poslanik u Skupštini Srbije, preko 10 godina, po mom mišljenju, do sada najbliži tom evropskom načinu razmišljanja.
Mi smo stvarno sedeli, nekoliko kolega je to reklo, sedeli i razgovarali i pokušavali da dođemo do konsenzusa.
U najvećoj mogućoj meri smo u tome uspeli. Govoriću na kraju i o te dve značajne razlike oko kojih nismo uspeli da se složimo, jedna je podnešena u obliku amandmana pa će imati poslanici priliku da se o tome izjasne.
Ja moram da odgovorim na još jednu stvar. Srbija je bila u specifičnoj poziciji u odnosu na druge zemlje.
Ona je, kao što znate, odlukom Vlade koja je tada izgledala donekle i kontraverzna u nekom smislu, počela da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju jednosmerno, bez podrške od strane EU.
Otada je prošlo dosta godina, ali ta činjenica je stalno argument u raspravama da li je Srbija pogrešila ili nije. To su nekako bili najlošiji mogući odnosi Srbije prema EU, jer je Srbija ukidala nekakve barijere, dozvoljavala uvoz, a tamo je koristila nešto što se zove preferencijalna mogućnost izvoza, dakle, koristila je delimičnu mogućnost izvoza za carine.
Pošto je to stalno tema o kojoj se govori, ja sam tražio od Vlade da dostavi izveštaj od Kancelarije za evropske integracije da li je Srbija u tom procesu dobila ili izgubila. Pročitaću vam Vladin izveštaj, a ja sam opozicioni poslanik: „Od 2001. do 2013. godine u Srbiju je uloženo oko 19 milijardi evra direktnih stranih investicija. Od toga su 60% investicije iz zemalja EU. To je najveći mogući stepen ekonomske povezanosti u odnosu na bilo kog drugog partnera.“ U poslednje dve godine, dakle, u trenutku krize pričam, koja navodno postoji samo u zemljama EU, 90% ukupnih stranih investicija u Srbiji su iz EU.
Jedno od neminovnih posledica Sporazuma o slobodnoj trgovini je smanjenje prihoda u budžetu od naplate carina i umanjenje zaštite domaćeg tržišta, a nasuprot toga se nalaze koristi koje dobijaju privreda Srbije kroz smanjene troškove poslovanja i izvoza. Kakav je tu rezultat? Korist koju su ostvarili srpski izvoznici se iz godine u godinu povećava. Dakle, Srbija svake godine izvozi sve više i više u EU. Samo jedne godine je od 2001. pokazala stagnaciju, a to je bilo 2009. godine. Sticajem okolnosti, to je bila godina u kojoj je realno i postojala kriza.
Od početka primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, zaključno sa junom 2013. godine, ukupna korist od preferencijalnog izvoza na tržište EU za privrednike Srbije iznosi preko 2,4 milijarde. To je egzaktan podatak.
S druge strane, evropski izvoznici, odnosno proizvodi koji se u Srbiju uvoze, a na koje Srbija ne naplaćuje carinu, što je kontra tome, oni su ostvarili ukupnu korist od izvoza od oko 860 miliona evra. Srbija je ostvarila tri puta veću korist u izvozu na evropsko tržište, nego što su ostvarili oni, ako podrazumevamo da je ta korist njihova od 800 miliona evra, da predstavlja trošak ili gubitak za budžet Republike Srbije.
Ovo su uslovni podaci. Mi zamišljamo nešto što je moglo da bude a nije bilo. Koristi su mnogo veće. Proizvodi su u Srbiji stvari koje se nikada bez primene tog prelaznog sporazuma ne bi proizvodile.
Zaposleno je mnogo više ljudi nego što bi se bez primene tog sporazuma zaposlilo, tako da su koristi čak i u ovom najlošijem mogućem odnosu bile neuporedivo veće za Srbiju nego što je to predstavljeno.
Druga je stvar stalno dovoditi u pitanje da li je potrebno uopšte da Srbija ide ka EU. Ta druga posledica je po meni mnogo katastrofalnija, po mom mišljenju, ona nas onemogućava da razmišljamo o tome kojim putem Srbija ide ka EU, da li je taj put najbolji?
Daću vam primer. Dok smo se borili za to da Srbija dobije taj tzv. datum početka pregovora u junu ove godine, potpuno mimo nas je prošla jedna loša stvar za Srbiju gde se govori o menjanju sporazuma, o stabilizaciji i pridruživanju zbog ulaska Hrvatske, gde su na čistom gubitku ostali proizvođači duvana u Srbiji. Baveći se stalno preispitivanjem tih krupnih političkih tema, nama život stalno prolazi.
Ne mislim da je reč o lošoj nameri, ne želim u to da verujem, ali mi moramo početi da se bavimo tim procesom. Ova rezolucija, ovo je definisanje uloge Skupštine Srbije u samom procesu pregovora i to je taj proces. Tačno je da mi nećemo pregovarati o sadržaju, ali govorićemo o datumu, u tom procesu, pregovaraćemo o datumu primene.
U tom procesu, mi moramo braniti interes nečega što je, interes srpske privrede, pa i poljoprivrede. Mi se ne možemo i u toku tog procesa baviti da li Srbija treba da uđe u EU, da li je nešto uslov ili nije uslov, jer za to vreme mi ćemo ući pod najnepovoljnijim uslovima i u tim uslovima ćemo mi, izgubiti, jer čak i to je bolja alternativa, nego što danas živi, ali ćemo izgubiti ono što u ekonomiji postoji danas, a to je oportunitetni trošak.
Mislim da je jako važno za svakoga, da nauči taj ekonomski termin, a to je trošak, gubitak koji imate, jer nešto ne radite i to u ovoj Srbiji ne postoji, pa čak ni svest o tome. To je realan trošak koji mi imamo jer radimo danas jedno, a ne radimo nešto drugo, odnosno dobit koju bi dobili radeći to drugo.
Moram da kažem da je ovo iz moje perspektive samo okvir i to je institucionalni okvir, koji Skupštini Srbije, Odboru za evropske integracije, odnosno poslanicima, predstavnicima svih grupa građana u našem društvu daje mogućnost da u tom procesu učestvuju.
Da li će oni u tom procesu učestvovati ili ne, to zavisi samo od nas koji sedimo u ovoj sali. Današnja prisutnost nas ne ohrabruje. Dakle, ovo nisu dosadne stvari koje mi treba da ispunjavamo. To nije izgovor za nešto što se dešava mimo nas. Mislim da je taj proces pregovora vrlo osetljiva stvar, i da tu ukoliko nije moguće da se nađe konsenzus oko posebnih pozicija koje se budu dogovarale, da je jako važno uloga opozicije, ko god bio opozicija u trenutku kada pregovori na takav način počnu.
Ovaj dokument ili ova odluka koju danas donesemo, ona će odrediti svakome mogućnost da taj proces koriguje na najbolji mogući način, ali, ona sama po sebi ne donosi. To će zavisiti od ljudi koji sede ovde. I ako se o tome raspravlja, a ne postoji osnovno interesovanje nas kao predstavnika grupa građana, plašim se da ni rezultat neće biti dobar, iako je postignut ukupan konsenzus, osim, naravno mišljenja DSS za koje mislim da je izuzetno važno, zato što jeste u ovom trenutku jedino protivno ovome.
Ostala sa dva otvorena pitanja. Jedno pitanje da li posebno imenovati poljoprivredu u ovom dokumentu? Preovlađujuće mišljenje je bilo da ne treba ni jednu granu privrede posebno imenovati. Nije ovo dokument koji bi sam po sebi rešio stanje u poljoprivredi, pa samo ako ubacimo tu reč, onda će naša poljoprivreda da procveta. Nije tako. Mi smo rešili da ne treba ni jednu granu privrede posebno da imenujemo, da joj ne damo prioritet. Naravno, da svi koji sede tamo su svesni toga da je poljoprivreda jedna od ključnih grana o kojima treba brinuti. Tako da je lažna teza da ako nema reči poljoprivreda u tom dokumentu da mi manje o tome brinemo, to prosto nije tačno. Dakle, i vreme će to pokazati.
Druga stvar oko koje nije postignut konsenzus to je o tome da li predstavnik Narodne skupštine treba da sedi na jednom savetodavnom telu Vlade, i da bude prisutan na svim sastancima? Tu je većina bila protiv toga. Podnešen je amandman, naša poslanička grupa će podržati taj amandman, mi mislimo da je potrebno da sedi, i u našoj i u prethodnom slučaju, u sličnim telima je sedeo predstavnik Skupštine. U takvom telu Vlade kompenzacija za to, nekakva politička je napravljena, treba biti iskren do kraja na osnovu toga što predstavnik Skupštine ne sedi u tom savetodavnom telu, omogućeno je da taj izveštaj iz rada tog tela budu još češći, dinamičniji, sažetiji. Dakle, nećemo izgubiti.
Mislim da je mnogo važno da se uloga Skupštine ne svodi samo na izveštaje nego da ona dobije jednu aktivnu ulogu. Argument koji je Vlada dala da ne treba mešati zakonodavnu i izvršnu vlast, u ovom smislu ne mogu da prihvatim. Ne vidim tu sukob, to je telo za koje smo mi tražili učešće savetodavno, ono ne donosi odluke, a sa druge strane bi nama i Skupštini omogućilo potpuni uvid u proces donošenja odluka i o mnogo stvari o kojima će se tu razgovarati, a koje neće biti delovi tog formalnog izveštaja. Dakle, mogla bi naša informisanost o tome biti sveobuhvatnija, time i odluke koje donosimo, svakako kvalitetnije.
Za kraj, ja vas naravno pozivam da glasamo svi za ovu odluku, ali vas takođe pozivam da ovo ne shvatite kao konačan cilj. ovo je samo prvi korak, a dalje od angažovanosti svakog od nas pojedinačno, bez obzira kojoj stranci ili kojoj grupi pripada. Svaka grupa, svaki predstavnik građana u ovome mora imati proces. Pošto ne može ni samo Vlada da uđe u EU, ne može ni samo Skupština da uđe u EU, nego moraju da uđu građani i Država Srbija. Da bi oni ušli, moraju da uđu, svaki njihov predstavnik mora da uzme učešće u tom procesu. Zbog toga vas molim da ovo shvatite samo kao prvi korak i da prosto moram da apelujem na vašu angažovanost i da pozovem na to da bude još što je moguće veća. Hvala.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja , 09.12.2013.

Naravno, povreda Poslovnika, član 107. – dostojanstvo Skupštine. Molim vas da okončamo ovo, ali kada budemo ovo uradili, mislim da je dužnost predsedavajućeg, iako poštujem predsedavajuću i preko mere to što zahteva kao odnos kolega, molim vas da ne dopustite da se neko ovde predstavlja u ime neke socijalne grupe. Ne, nisu svi penzioneri članovi PUPS-a i daleko, jedan od najmanjih mogućih procenata glasa za partiju u kojoj se predstavlja tako.
Kada govorimo o PUPS-u mi ne govorimo o penzionerima i to smo rekli hiljadu puta.
Moji roditelji su penzioneri, moja baba je penzioner, mnogo ljudi koje znam su penzioneri i ne znam nikoga ko je glasao za PUPS.
To je politička partija koja u svom imenu zloupotrebljava jednu socijalnu grupu i to je u ekonomiji jako dobro rešeno, može gospodin Đelić da vam kaže.
Vi ne možete nazvati proizvod tzv. generičkim imenom, tako bi trebalo da i političke partije ne mogu da se nazovu jednom socijalnom grupom, zato što onda nama nije omogućeno osnovno pravilo demokratije, a to je da komentarišemo poteze te političke partije i nisu penzioneri, ne sede u Upravnom odboru PIO fonda.
(Predsedavajuća: Gospodine Andriću, molim vas, držite se povrede Poslovnika.)
…Tamo sedi 21 lice koje navodno upravlja tim fondom, to je najveća firma u Srbiji, koja troši godišnje pet milijardi evra.
Ako mi ne možemo da govorimo o tome zato što se to predstavlja kao napad na penzionere, onda nema svrhe da govorimo ni o čemu, ne pričamo o dopunama za mobilni, pa da se prepoznaješ Marijane…

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 16.10.2013.

Član 107, rušenje dostojanstva.
Ne možemo da prihvatimo tu političku tezu da je za ovako loš dogovor krivo ono što je ispregovarano u SSP. Mislim da je jako važno da ovo prihvatimo…

Poslednji put ažurirano: 13.09.2016, 07:39