Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, donošenjem ovog zakona mi ulazimo u ozbiljnu tranziciju, pre svega političkih institucija. Tranzicija jeste jedan dosta nejasan pojam, prelaz iz nečega u nešto, ali savršeno je jasno da ona mora da označi uvođenje reda među institucijama.
Ono što je u prethodnom periodu označavalo naš život bilo je mešanje institucija, što je bilo prirodno za jedan jednopartijski sistem i za jedan diktatorski režim. Spoljna politika je bila politika Josipa Broza, kao i u svim zemljama gde nema demokratije; onaj ko ima moć, politika je njegova, i unutrašnja i spoljna, i on je tako vodi. Mi smo imali sve te institucije na papiru, i parlament, i spoljne poslove, sudove, vladu, ali je sva vlast bila u partiji, odnosno u njenom izvršnom organu ili vladi.
Svaka tranzicija zato mora da počne od toga da svaka institucija nađe svoje mesto: i Vlada, i parlament, i Ministarstvo spoljnih poslova i sudovi. Mi ćemo imati jedan zakon u Narodnoj skupštini, jer ga do sada nismo imali, gde će onda svaka institucija biti jasno pravno određena u svojim nadležnostima. Utoliko je ovo jedan reformski zakon, koji znači našu normalizaciju, jednostavno, države kao pravne institucije.
Naravno, o ovom zakonu mi smo na Odboru vodili dve rasprave. Imaćemo još jednu kada bude reči o pojedinostima. Čuli smo mnoga korisna mišljenja od strane članova Odbora, i videli dobar odnos Ministarstva prema primedbama i njegovu spremnost da mnoge od tih primedaba kroz amandmane usvoji.
Budući da je ovo jedan od tih prvih tranzicionih zakona, normalno je i treba računati i na mnoge nedostatke u startu, kao i na to da se on može popravljati i da to možemo učiniti već na samom početku. Mi moramo da uredimo, da bi zemlja funkcionisala, i ovaj segment, koji je bio zapušten, uostalom, kao i mnogi drugi. Kadrovska politika vođena je, prvo, sa stanovišta policijskih institucija, pa se posle toga prešlo u potpunu, rekao bih, dezorganizaciju te službe. Raspad država, u svakom slučaju, pogađa pre svega spoljne poslove, jer tu nestaje ta nekakva zajednička zgrada u toj administraciji, u kadrovima, i to treba sve počinjati iz početka.
Verovatno je Ministarstvo spoljnih poslova bilo u prethodnim periodima jedna od najzapuštenijih institucija. Dakle, oni nas, predstavnici, kroz ambasade i kroz tu politiku predstavljaju u svetu; to je imidž ove zemlje, to je prozor kroz koji nas gleda svet i zato je jako važno da prvo institucionalno to uredimo, a onda, naravno, i kadrovski.
Na čemu je insistirao Odbor? Odbor je insistirao na većoj saradnji Skupštine i Ministarstva spoljnih poslova. Postoji danas u svetu jedan trend razvoja parlamentarne diplomatije. Svi vi znate koliko ima međunarodnih organizacija, koliko ima parlamentarnih skupština u Savetu Evrope, u OEBS-u, u crnomorskim inicijativama, čak i NATO-u itd. Dakle, potrebna je jedna veća koordinacija spoljne politike, zbog toga je važno da Odbor ima što bolju saradnju sa Ministarstvom spoljnih poslova. Naravno, parlament kontroliše Vladu, ali Vlada vodi politiku, predsednik države predstavlja državu, dakle, sve te institucije negde se prepliću u svojim nadležnostima i, da ne bi bilo sporova, ti odnosi moraju biti jako precizirani, u tome je važnost ovoga zakona.
Mi ćemo naravno i kroz amandmane uspeti, nadam se, da ovaj zakon učinimo što je moguće boljim i efikasnijim, da služi na korist i našoj zemlji i našoj reformskoj ideji, da se institucije unapređuju i međusobno uspostavljaju svoje odnose. Mi smo glasali i većinom glasova je u načelu prihvaćen ovaj nacrt zakona; naravno, u ovoj raspravi učestvovaće i mnogi članovi Odbora i na kraju ćemo se izjasniti u načelu. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, pred nama je Deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije o neophodnosti okončanja sankcija i izolacije Republike Kube. Mi smo jednim amandmanom, u razgovoru i dogovoru sa ostalim političkim strankama, želeli da sačinimo jednu rezoluciju koja će biti očišćena od ideoloških i nekih drugih naslaga kako bi mogla da ukaže na našu principijelnu politiku.
Sankcije su sredstvo upotrebe protivu stanovništva u celini. One su neka vrsta kolektivne kazne. Kada su sankcije uvedene prema Srbiji, kada sam bio na čelu DS i kasnije na drugim funkcijama, uvek sam bio protivu sankcija.
Na svim međunarodnim skupovima sam govorio protivu sankcija, smatrajući da one izoluju društvo i ne dozvoljavaju mu da upravo razvija svoje potencijale, pre svega demokratske i ekonomske, i da mogu koristiti samo vlastodršcima i švercerima koji onda, pošto ne mogu legalno, to rade ilegalno, da stvaraju tajkune, da razvijaju ksenofobiju i da proizvode čitav niz negativnih društvenih pojava.
Stalno smo navodili da je to pogrešan i nehuman potez koji je sa stanovišta onih koji uvode sankcije najjednostavniji: dignu dva prsta i donesu odluku, i time je završeno. Sigurno se pokazalo da to ne daje prave rezultate i da nikada nije uspelo da se tim činom unaprede demokratija ili ljudska prava bilo gde.
Ovde imamo specifičan slučaj: jedna jaka, velika ili najjača (kako god hoćete) zemlja sprovela je sankcije prema jednoj maloj nejakoj zemlji u blizini, na koju su, svojevremeno, njene snage vršile invaziju i gde dugo, dugo postoje loši međusobni odnosi.
Činjenica je da je ovakve sankcije osudio ogroman broj zemalja. Skoro sve zemlje u okruženju, latinoameričke i sve druge zemlje. Tako da ove sankcije imaju nepolitičku izolaciju Kube.
Imali smo sastanak Interparlamentarne konferencije na Kubi, gde je došlo 150 parlamentarnih delegacija. Kastro je gostovao kod svih. Kada sam bio na inauguraciji Foksa, predsednika Meksika, on ga je proglasio čak i počasnim građaninom Meksiko Sitija.
Dakle, nije došlo do političke izolacije samog režima, ali je odsustvo raznih roba, koje je mogao slobodno da dobije, kubanski narod plaćao. To je jedan relikt, rekao bih, danas potpuno deplasiran u međunarodnim odnosima.
Hiljade i hiljade američkih građana su protivu sankcija prema Kubi. Hiljade i hiljade građana idu u Kanadu, pa preko Kanade, koja ima normalne odnose sa Kubom, idu da letuju na Kubu. Ovo je slučaj jednog relikta, jednog zaostatka rešavanja problema direktnom upotrebom sile i odnosa snaga.
Ne ulazimo, jer to nije naš predmet, i to je želela ova skupština da kaže, ni u kakve međusobne odnose, unutrašnje odnose ili kvalifikacije režima itd. O svakom režimu se može govoriti dobro ili loše. Imali smo mnogo gorih režima od Kastrovog. Da pomenem, prema Pinočeu nisu primenjivane sankcije mada su ljude bacali iz helikoptera u more. Dakle, to je jedan akt međusobnog ili međunarodnog odnosa.
Pošto je Srbija, kao i cela Jugoslavija, bila žrtva sankcija, onda ona principijelno, kako je branila svoju poziciju i svoje pravo da narod ne trpi, ima potpuno moralno pravo, rekao bih i dužnost, da se jednako principijelno ponaša u svim mogućim slučajevima. Tim pre što nas ovo ne čini izolovanim, nego je ono što mi činimo učinilo preko 100 zemalja.
Ovom prilikom nije potrebno da otvaramo velike ideološke rasprave, da ulazimo u ocene međunarodnih događaja, u kvalifikacije režima, ovog ili onog.
U deklaraciji se jasno kaže da mi ne želimo da kubanski narod trpi i ostane u izolaciji. Jer izolaciju smatramo pogrešnom i štetnom za ljudska prava i za sve ostalo. Želimo, ono što je važno, da se svi sporovi rešavaju na tolerantan način, u okviru i poštovanjem međunarodnog prava.
Voleo bih da ostanemo u tim okvirima. Dobro je što je veliki broj poslanika prihvatio ovakav stav i mi ćemo ga u budućnosti braniti.
Naravno, mi smo imali dosta loših svojih primera i mislim da smo dužni da iz toga izvedemo zaključak. Nisam propustio priliku da osudim bombardovanje Beograda i Srbije jednostranom odlukom NATO-a. Svuda sam govorio, uključujući i SAD, da je to bio agresivni akt.
Nažalost, bilo je ljudi koji su o tome mislili drukčije. Mislim da se o tome, ako želite da budete principijelni, drukčije ne može razmišljati.
Prema tome, svako nasilje jakih nad slabima potkopava principe međunarodnog prava i pravde. Zato mislim da mi, u tom pogledu, treba da budemo uvek principijelni, kakvi smo i bili. Hvala.

U prethodnom govoru sam apelovao na to da principijelno odvojimo stvari. Da ne koristimo ovaj gest, koji je u skladu sa najboljim demokratskim namerama, u ideološke svrhe i za unutarpartijske obračune.
Nažalost, LDP je shvatio ovo kao trenutak koji bi bio vrlo važan da se pokaže kako Amerika ovde ima jedine prijatelje na koje se može osloniti jer je ovo, navodno, upotrebljeno protiv američkih prijatelja. To nije slučaj. Nažalost, ovde imamo jedan momenat nerazumevanja.
Zahvaljujem se koleginici za pouke iz međunarodnog prava, ali pogledajmo pažljivo o kakvim se sankcijama radi. Dakle, ne radi se o sankcijama Ujedinjenih nacija, pa da smo mi protivu ili da uskraćujemo pravo UN da one reaguju. One reaguju na hiljadu mesta. Savet bezbednosti reaguje kad izbiju sukobi, kad se ugrozi tuđa teritorija ili pravo građana, ili se pojavi genocid, šta god hoćete. Oni imaju pravo da to rade. Ali, ovde se radi o sankcijama jedne zemlje protivu druge zemlje. Dakle, to ne podleže pod Povelju UN jer sankcije te vrste ne važe.
Naravno, svaka zemlja ima prava da prema drugim državama vodi određenu politiku (privrednu, kulturnu), da sa njima ne sarađuje, ali nema prava da vrši blokade njihovih voda, da uskraćuje uvoz roba itd. jer to ugrožava svaku pojedinu zemlju. To je razlika između sankcija UN i sankcija pojedine države koja preuzima ingerencije UN.
Dakle, da li će, kada neka zemlja, zato što je najjača, uvede sankcije, to onda važiti i za čitav svet? Očigledno je da to nije prihvaćeno u svetu i zbog toga postoji problem.
Ima nedemokratskih režima koliko god hoćete. Ujedinjene nacije o tome moraju voditi računa. Nijednoj državi se, za razliku od UN, pojedinačno ne daje za pravo da selektivno primenjuje blokade nad pojedinim zemljama.
Što nije blokirala Kinu? Kineski režim traje skoro koliko i ovaj. Ili bilo koji jednopartijski režim koji se nije promenio? I sad ćemo zbog toga uvesti sankcije. Da ne govorim koliko danas ima režima, od Saudijske Arabije, da ne nabrajam sve, gde se krše ljudska prava, pa nemamo tu vrstu međunarodnih sankcija.
Ta selektivnost jeste jedna proizvoljnost koja može da postane opasna sa stanovišta međunarodnog prava. Jedino se o tome radi, a ne o nepoznavanju međunarodnog prava, Povelje UN itd.
Demokratska stranka želi da, dostojna svoje politike, svojih principa ili prava, napravi jedan tekst koji će biti prihvatljiv, bez ikakvih ideoloških invekcija.
Nemojte sada pokušavati napadima (braća, sestre, da ne nabrajam sve) da to stavljate u isti koš jer vama to odgovara, nadajući se da ćete time nešto profitirati. Ne, time se ne profitira.
To mi možete verovati na reč. Ne može se profitirati pokušajem da se sada predstavi kao jedini zastupnik ljudskih prava i nekakve proevropske demokratske snage u ovom društvu.

Ja ću nešto drugačije prići ovom problemu, isključivo sa stanovišta vladavine prava i njegovog unapređenja. Korupcija je sjajna tema, ona je večna tema. Da vas zabavim, mogu vam reći kako se nekada borilo protiv korupcije.
Jedan ludi persijski car, Kambiz, kako nam svedoči Herodot, video da je korupcija ogromna u Persiji. Onda je dao da se vrhovni sudija živ odere, pa je onda njegovu kožu ostavio da se suši i da sva vojska posmatra, pa je onda od te osušene kože napravio tronožac i postavio za vrhovnog sudiju sina ovoga sudije da dok sudi sedi na ćaćinoj koži i razmišlja.
Hoću samo da kažem da je korupcija, kao nešto što razara poredak, odavno bila prisutna. Jedan engleski pisac, Oskar Vajld, kaže - svemu mogu da se oduprem, izuzev iskušenju. Tu je problem i to je centralni koren korupcije. Ona je pre svega iskušenje, iskušenje svakog čoveka da izigra moral, pravo, radi sopstvene gramzivosti. Naravno, s pravom se zgražavamo i osuđujemo, ali ako istoriju posmatramo videćemo da se na taj način, isključivo moralnim pridikama i zgražavanjem, ne suzbija korupcija. Poslednjih 300 godina politička teorija bavi se isključivo jednim problemom – kako da se ograniči zloupotreba vlasti.
Prema tome, ja ovom problemu prilazim sa tog stanovišta. Empirijski je svima jasno, i sam o tome govorio i pisao sam čak i neke tekstove o kleptokratiji, ali hteo bih da kažem da, nažalost, mi nemamo izgrađene snažne moralne i pravne principe u našoj istoriji koji bi bili velika brana korupciji. Od kneza Miloša Obrenovića i njegovog režima do Kraljevine, samo ne čitamo te novine, jer je to davno bilo, da pogledate videli biste da nije bilo dana kada nije otvorena po jedna korupcijska afera.
Dakle, problem je bio kako pronaći sredstva da se ona suzbije. Prvo sredstvo, koje se ovde koristi, jeste postojanje opozicije; dakle, podela vlasti i postojanje opozicije kao kontrolora vlasti bila je jedna od prvih mera, i to je učinjeno.
Nažalost, brzo se videlo da kada opozicija i pozicija promene mesta, onda se nastavlja po nekom starom običaju i da samo postojanje opozicije i smenjivanje na vlasti ne čini mnogo za unapređivanje borbe protiv korupcije. Drugo sredstvo je javnost i sloboda štampe.
Dakle, mi imamo ta dva instrumenta. Imamo opoziciju, vrlo žestoku, koja, nije važno koliko je osnovano, kada ili šta, ali vrlo žestoko i uporno koristi to pravo da kritikuje i napada vlast. Drugo sredstvo je javnost.
Bez obzira što se može govoriti o tome koliko su koji listovi nezavisni, moramo reći da ih ima toliko da što ne izađe u jednim novinama izaći će u drugim i da takođe i to sredstvo protiv korupcije postoji.
Ali, postoji ono što je pravo mesto, tamo gde je dodir vlasti i prava. To je centralno pitanje. Jer, korupcija razara pravni poredak. Ona je moguća samo ako prekršite pravne norme. Kada to postane masovno, onda nema poverenja u pravo i to je ono najgore što se može dogoditi jednoj zemlji.
Zašto je u zemljama tranzicije u ovom trenutku u svetu najveća korupcija? To je iz prostog razloga što se tu odigrao takav istorijski lom, a to je promena onog titulara najvećeg vlasništva. Dakle, od jedne državne privrede treba da napravite privatnu. Onda državu i njenu imovinu stavite, kao na švedskom stolu neku ribu, i odseca ko koliko može. Tu pozivanje na moral, pa čak i na najstrože kazne... Jer, vidite, u Kini ima po nekoliko stotina smrtnih presuda isključivo zbog korupcije, a i dalje se pojavljuje nešto što krade.
Ne možete objasniti takvo raslojavanje i tolike tajkune, oligarhe ili kako ih već zovu, koji su nastali u svim ovim zemljama, a da nije bilo zloupotrebe vlasti.
Naravno, sada sledi jedno novo pitanje. Korupcija je moguća na više načina: kao prećutkivanje, kao davanje saglasnosti, kao zatvaranje očiju, kao primanje direktnog mita, ali postoji i korupcija preko privilegija i ona je najčešća.
Naravno, svi su ovde skloni da podele i narod i nas sve ovde – na jednoj strani pošteni, na drugoj strani lopovi, na jednoj strani patriote, na drugoj izdajnici, ali ta priča kod naroda ne pali, jer narod živi, sreće i jedne i druge, sve to zajedno.
Kada vi dođete, upotrebljavajući svoju političku silu, kao oslobodioci i revolucionari, onda se uselite u vile, da biste ih danas otkupili, naravno, budzašto, vi ste izvršili prvu korupciju i na osnovu tih privilegija vi ste korumpirali sve da se ulaguju vlasti, da ulaze u te stranke i da na taj način funkcionišu.
Prema tome, privilegije su jedna forma koja je pravno legalna. Vi možete doneti zakone, deliti stanove ministrima, deliti vile kome hoćete, ali to je takođe korupcija i to opasnija, zato što je ona van direktnog gonjenja pravosudnih organa, dakle suda, i tu nastaje problem.
Ja mislim da mi treba da unapređujemo naše institucije, da stvaramo komisije, i ove antikorupcijske, antimonopolske. Korupcija je, naravno, i to ako vi kupite pola Srbije i napravite najveću maržu koja postoji u Evropi danas.
Dakle, to je takođe korupcija. Vi to vrlo dobro znate.
Dakle, problem je da li mi imamo dovoljno pravnih mehanizama, a ne da se ovde samo prepiremo ko je, kada i više zloupotrebljavao, jer bih ja mogao tu dati jedan spisak dugačak za mnogo više od jednog veka, što se tiče Srbije. Ali, nije u tome problem. To ne možemo tako suzbiti dok ono iskušenje postoji. Kada je moguće iskušenje? Iskušenje je moguće samo onda ako vi možete da zloupotrebite pravo. Treba stvoriti takve institucije, takve instrumente, takve preglede svih poslova, takvu transparentnost svakog sporazuma i akta da ovaj čovek ne dođe u iskušenje, jer ako dođe u iskušenje, u 90% slučajeva on će naravno biti na strani korupcije.
Dobro je zbog toga da imamo jednu konvenciju koja će nam dati jedan okvir da unapređujemo sve instrumente protiv zloupotrebe vlasti. Ali, ovakvim samo deljenjem komplimenata nećemo mnogo suzbiti taj fenomen koji hara svetom, a u ovim zemljama u tranziciji, rekao bih, i mnogo više. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, taman sam bio spreman da pohvalim gospodina Mrkonjića da je efikasan, što je bilo veoma poželjno, a onda je malo popustio, pa smo onda krenuli u jednu raspravu koja se ne tiče ove tačke dnevnog reda.
Prema tome, molio bih vas da svi zajedno ne kršimo Poslovnik. Svi znamo da u članu 103. Poslovnika piše da je poslanik dužan da se drži teme. Ima prilike za sve ove spotove i naše agitacije, ali danas imamo jednu temu, a ta tema je izbor predsednika Narodne skupštine i na to treba da se koncentrišemo.
Zbog toga ću reći nekoliko reči o kandidatu za predsednika, neću preterivati u pohvalama, što je inače običaj da se radi. Međutim, reći ću nešto što je važno, što je prećutano, o tome što je on rekao kako misli da radi u ovoj skupštini. Ima jedan program i to je potpuno uobičajeno, normalno svuda u svetu da čovek, pre nego što ga izaberu, kaže - mislim da radim tako i tako. Na tome se nismo u dosadašnjim raspravama zadržavali.
Dozvolite mi, prvo, da kažem nekoliko reči o Oliveru Duliću. Imamo pred sobom jednog čoveka koji, pre svega, nije u politici našao jedini spas za svoj život, to uvek cenim, kada čovek ima neku profesiju, a politika je tu, pa će on kasnije biti možda profesionalac.
On je lekar i to je jedno zanimanje koje već govori o čoveku, da je to čovek koji je spreman da pomogne čoveku. Cenim tu profesiju i to je ono što ga preporučuje negde u mom fokusu.
S druge strane to je, iako mlad čovek, stari član Demokratske stranke. Demokratska stranka ima poverenja u njega i želi u svakom slučaju da u njemu nađe jednog značajnog političara za Srbiju. Oliver Dulić je čovek koji je bio u inostranstvu na specijalizacijama raznim, govori jezike, komunikativan je i poseduje jedan prirodni dar komunikacije i vaspitanja, što nije uvek lako sresti u našoj sredini.
Dakle, ne vidim Dulića kao nekog subotičkog lokalnog lidera i da malo prekinemo s tim. Oliver Dulić je rođen u Beogradu, Oliver Dulić je završio Medicinski fakultet u Beogradu, Oliver Dulić radi specijalizaciju u Beogradu, provodio je politički rad u Beogradu. Prema tome, sva ta lokalna razvrstavanja ovde mislim da su bespredmetna.
Međutim, mene je više od toga ponukalo da izađem i nešto kažem, ne da bih hvalio Olivera Dulića, jako ga cenim i nepotrebno je da trošim suvišne reči, ponukalo me je ono što je on govorio, kako zamišlja Skupštinu.
Problem je, i to vam mogu reći kao neko ko ipak ima iskustva u ovoj saveznoj skupštini najviše, da smo mi strašno mnogo skupštinskog vremena potrošili, za koje smo plaćeni, u propagandu svojih stranaka. To se može smatrati normalnim. Bile su predizborne kampanje i nevolja je jedino u tome što se jezik predizbornih kampanja, koji dozvoljava i tzv. prljave kampanje, prenosio ovde veoma često.
Ja sam najveći deo poslaničkog staža od 17 godina proveo kao član opozicije. Moram reći da me nisu štedeli oni koji su sačinjavali većinu poslaničku u to vreme. Nisam im uzvraćao i trudio sam se da sa svojim prijateljima negujemo jedan takav stav. Ovde smo na jednom zajedničkom poslu i zato ću, dozvolite mi, potrošiti nešto malo vremena da kažem kako vidim taj posao i zašto podržavam Dulića na ovom mestu.
To je sledeće: mi smo se našli kao izbačeni iz puške u neki višestranački sistem. Odmah da budemo načisto, nije to došlo kao rezultat velikih opozicionih i demokratskih borbi. To mogu reći jer sam učestvovao u tome i mislim da nismo slomili socijalistički poredak, nego da je to bila jedna svetska priča u koju smo došli.
Tema je u sledećem, nije dovoljno imati višepartijski sistem, slobodu štampe, da bismo imali demokratiju. To su samo elementarne pretpostavke. Veoma je važno da imamo institucije koje su demokratske i koje funkcionišu onako kako su raspoređene, nezavisno i dostojanstveno.
Jedna od tih i prva od tih institucija jeste parlament. Ne možemo da napredujemo i reći ću da nismo napredovali zato što nismo tu prvu instituciju reformisali na pravi i demokratski način.
Naravno da je demokratija broj, ko ima većinu, u redu, glasaće se, ali je demokratija i procedura. To je već jedna stvar koja se teže prihvata.
Naš problem je sledeći, da li od ovog parlamenta možemo da napravimo nezavisnu ustanovu u odnosu na Vladu? Složiću se sa gospodinom Nikolićem u tome i, naravno, složiću se sa gospodinom Dulićem, koji je to podvukao, i ne vidim da tu ima nekih suprotnosti. Hoćemo da napravimo ovu instituciju tako dostojanstvenu da ne bude protočni bojler vlade.
Jedno vreme sam vodio jedan ili dva parlamenta dok se menjala država i znam da je najstrašnije biti predsednik parlamenta kada vam vlada bane sa hrpom zakona po hitnom postupku, pa da onda na njih stavlja amandmane dok traje sednica.
Imao sam velike sporove i sukobe zbog toga, rekao sam i to znaju sve moje kolege u Demokratskoj stranci, da ću biti u parlamentu dotle dok ima šanse da se borimo za njegovo dostojanstvo i nezavisnost od vlade.
Ali, sve to zavisi od nas. Koliko budemo uspevali da kažemo, da se o ovoj stvari dogovorimo, ona je važna, da vidimo šta možemo da uradimo i da kažemo vladi - to što ste naumili nije najbolje, naši odbori to treba da rade, o tome treba da se vode ozbiljne rasprave. Ono što je rezultat onoga što smo do sada imali po parlamentima, to ne doprinosi reformi ovog parlamenta. Možda stranke tu dobijaju neke poene, učestvuje se u izbornoj kampanji, ali ne verujem da je to prava stvar za skupštinu.
Sada je ovde ključno pitanje da li se možemo okupiti oko odbrane dostojanstva parlamenta, kao što treba da bude nezavisno i sudstvo, jer ako to nismo uradili, sva ostala priča svodi se na jednu užasnu borbu za vlast, glasove, a to ništa ne doprinosi građanima. Naš parlament, pošto dolazi iz naroda, treba uvek da ima na umu šta je danas Srbija, kakvo je stanje u Srbiji, da li hoćemo to iskreno da priznamo ili nećemo.
Ne vidim nijedan više patriotski stav od stava da se hrabro pogleda i suoči sa tim šta je danas Srbija. Ako to ne uradimo, imaćemo sve ono što smo već jednom videli, a videti to znači videti da je Srbija sa velikim brojem nezaposlenih, sa velikim siromašnim slojevima, sa velikim brojem nepismenih ljudi, da u mnogo čemu, bez obzira na sva naša viđenja istorije, slave i tako dalje, jeste jedna zemlja koja zaostaje za mnogim evropskim zemljama.
Ne vidim veći patriotski zadatak svih nas nego da učinimo da ona ne zaostaje, a to znači da moramo mnoge stvari da promenimo i pre svega da promenimo parlament koji će se time baviti. Apelovao bih zbog toga da mi ovu raspravu usmerimo u tom smislu na dobro građana.
Nemojte da građani samo pitaju šta rade oni tamo u parlamentu, osim što se međusobno kleveću, pljuju i tako dalje, koje su to naše brige za taj parlament, kako se mi odnosimo prema tim predlozima koji ovde dolaze.
Prema tome, pozdravljam ono što je Dulić rekao o parlamentu, one principe koje je ovde izložio. Zalagaću se da parlament bude dostojanstven, ozbiljan i da se pridržavamo Poslovnika, da replika jeste samo onda kada je čovek uvređen ili loše interpretiran, da traje tri minuta, da povreda Poslovnika jeste povreda tek onda kada se ustanovi šta je, pa da se onda glasa da li je povređen Poslovnik ili nije, a da ne bude to izgovor za beskrajnu opstrukciju rada u parlamentu. To je trošenje vremena i narodnog novca.
To sve stoji na raspolaganju predsedavajućem. On to može da koristi, da opomene svakoga kada počne lično da vređa, da vrati onoga ko govori na temu i da kaže - izvinite, toliko ste govorili, važi za svakoga jednako i onda je u redu. Pridržavanje Poslovnika jeste naš glavni adut da možemo voditi dobro Skupštinu, a istovremeno zloupotreba Poslovnika jeste nešto najgore što možemo mi da priredimo ovoj skupštini.
Pozivam sve ove koji se možda do ovog trenutka nisu odlučili da glasaju za Olivera Dulića da to učine, verujem da nećemo u tom pogledu imati pogrešan izbor. Imali smo jednog kandidata, da ne bi bilo tu raznih spekulacija, taj kandidat nije dobio na izborima u konkurenciji sa gospodinom Nikolićem. Mi smo izašli sa drugim kandidatom i tu nema nikakve ni manipulacije, niti prigovora da je naš prethodni kandidat bio ozbiljan. Svaki koga predloži DS jeste njen ozbiljan kandidat. Hvala.

Predsedniče, najavili ste jednu novu demokratsku eru u ovoj skupštini. Prekršili ste Poslovnik, jer ste dozvolili da se govori van tačke dnevnog reda, gde serijom i bujicom uvreda šefa države i ostalih ljudi, do kojih se moglo doći u sekundi razmišljanja, ovu skupštinu želite da pretvorite u jednu vrlo ružnu debatu klevetanja, u kojoj nema smisla ni postojati, niti ona izvršava svoj zadatak. Očekivao sam da ćete iskoristi priliku, kada se radi o vašem saradniku, da ga uklonite i da kažete da će ova skupština ozbiljno razgovarati o zakonima i problemima koji se ovde javljaju.
Na dnevnom redu je izbor potpredsednika. Uživao sam u pohvalama, to je pravo koje je učinjeno za potpredsednicu Skupštine. Mislio sam da će se na tome stvar završiti. Umesto toga, mi smo čuli jednu drugu tiradu, koja želi da otvori debatu, da mi danas ovu Prvu sednicu, koju gleda ceo svet, pretvorimo u ono što je ona bila sinoć, i da bez ikakvog kriterijuma, i na veliku sramotu, svako može reći šta mu god padne na pamet, da reči koje se više ni na pijacama ne upotrebljavaju, ovde budu potpuno odomaćene. Učinili ste vrlo lošu prezentaciju svog prvog časa rukovođenja ovom skupštinom.
Prema tome, ja vas molim da upozorite svoje saradnike ili one koji budu želeli to da rade, da se pridržavate Poslovnika, koji je tu, i da, ako hoćete, ova sednica ima smisla, ako je pretvorite u nešto drugo, nema smisla da na njoj sedimo. Hvala.

U članu 96. Poslovnika stoji da, kada predsednik Skupštine hoće da govori, da objašnjava bilo šta, mora da prepusti mesto rukovođenja potpredsedniku ili bilo kome, ili da se uzdrži i da kasnije kada se završi, zadrži to pravo da onda o tome govori.
Prema tome, ako ovde predsednik bude polemisao sa svima nama ko šta govori, otprilike kao učiteljica sa đacima, pa svakome kaže –dobro si odgovorio, za četiri ili pet, ali videćemo da li možeš da popraviš, na taj način ulazimo u jedan smešan paternalizam, gde imamo na jednoj strani predsednika, a na drugoj smo strani svi mi kao đaci koji treba tu nešto dobro da odgovorimo ili ne.
Međutim, kada sam već ovde, tačno je i tu sam hteo da odbranim gospodina Nikolića, da je Skupština SRJ izglasala Savez Rusije, Belorusije i Srbije i da taj akt nikada nije povučen.
U tom pogledu legitimno je zalaganje gospodina Nikolića za tu ondašnju opciju od koje je gospodin Milošević jako mnogo očekivao, kao jedan spas, nadao se da nas onda niko ne sme bombardovati, ako smo u savezu sa jednom takvom velikom silom. A tu ima samo jedan mali problem, što Ruska Duma nikada nije ratifikovala taj sporazum, niti je izrazila bilo kakvu želju da bude u državnom savezu sa Jugoslavijom ili Srbijom, pa da onda o tome vodimo računa.
Legitimno je da se neko zalaže, ali ne bi bilo dobro da previše gaji iluzije i da tvrdi da je to, već, neka ozbiljna stvar, to što smo istakli jednu želju u jednom kritičnom trenutku, kada je Jugoslaviji pretila opasnost od bombardovanja, koje se, nažalost, dogodilo i koje, kako vidimo iz novina, Jeljcin nije mogao da spreči. Toliko.

Gospodine predsedniče, ja sam se juče na sednici, koja je trajala 18 sati, pitao čemu je svrha te sednice i koji je pravi smisao novog političkog saveza. Moram priznati da sam očekivao da ćete sa više lukavosti prikriti pravu nameru ovoga što se sada ovde dešava. Vi hoćete da ovu skupštinu pretvorite u besplatno prenošenje kampanje i vi ste već u političkoj kampanji.
Više je vremena potrošio gospodin Vučić u replikama nego možda polovina poslanika. I njega ste izabrali kao čoveka koji to najžešće radi. Vi hoćete da sada dva meseca Srbija sluša ove divne razgovore i time imate besplatnu kampanju, a vi sa tog mesta, predsedničkog, možete dirigentskom palicom da rukovodite.
Hoću da vam kažem samo da sam tu strategiju pročitao i prema toj strategiji ćemo naći odgovarajući lek u odbranu demokratije, u odbranu parlamentarizma u Srbiji.

Dame i gospodo, prvo da pozdravim činjenicu da u ovom parlamentu, u ovom sazivu ima više dama nego u prethodnom. To je jedan civilizacijski napredak. I ako mi oproste neki, to dolazi iz Evrope.
Eto i da Evropa može nešto pametno da uradi. Želela je da budu polovi što više izjednačeni, a mislim da je to jako važno. Da je više bilo dama u ovom parlamentu, sigurno bi on danas imao drukčiji izgled od ovoga kakav ima.
Jednom je jedna ministarka napala Darvina i teoriju evolucije. To sam joj onda zamerio, ali moram da budem sada malo oprezniji. Nisam sasvim siguran da evolucija deluje i da stvarno postoji uvek napredak kod svih.
Problem sa kojim se srećemo, a imam zadovoljstvo... molim gospodina Vučića, kako vređam, pa šta sam rekao? Da li vi razumete šta je evolucija? To je jedna reč koja podrazumeva razvoj, razvitak, napredak.
Ali, sada ću vam reći, ko god je verovao u napredak Srbije i srpskog parlamenta do danas, ako ima iole inteligencije, danas će priznati da nije bio u pravu, jer način na koji se danas ovde raspravljalo ni po čemu se ne razlikuje od onoga što se ovde dešavalo 16–17 godina. Počinjalo se sa verbalnim nasiljem, bilo je i fizičkog nasilja, pa se onda to prenosilo na druge vrste nasilja koje su se izvan parlamenta nalazile na ulicama.
Dakle, za 17 godina još uvek nismo napredovali toliko da svom kolegi ne moramo da kažemo – lažeš, barabo, ubico, i tako redom kako kome koja reč padne na pamet. Naši poslanici su izuzetno slobodni, ne vređam ih, nego je to kompliment. Što god im padne na pamet oni kažu i uvrede sa prvom uvredom koja im se pojavi. Imam pravo da to kažem jer nikoga ovde nisam uvredio za 17 godina. Prema tome, kada govorim o evoluciji odnosi se na napredak našeg parlamenta.
Druga stvar, imamo tri dimenzije: prošlost, sadašnjost i budućnost.
Prošlost da ispravimo ne možemo, što je bilo bilo je i ne može biti kao da nije bilo. To što ćemo ga farbati ovako i onako mala je nevolja.
A sadašnjost, to je hrabrost da se suočimo sa činjenicama, da pogledamo Srbiji u oči, pa da kažemo: toliko je siromašnih ljudi, toliko nezaposlenih ljudi, toliko nepismenih ljudi, toliko iseljenih ljudi, toliko talentovanih ljudi koji su otišli napolje. To je činjenica, to je hrabrost da pogledamo Srbiji u oči.
Naravno, još je mnogo teže kada je budućnost u pitanju. Onda treba imati neku viziju, treba razumeti kuda svet ide, shvatiti šta se u svetu dešava i planirati svoje mesto u tom svetu, a to je najteže. Zato je najlakše vratiti se prošlosti, tu se može pričati beskonačno i to ne obavezuje ni na šta.
Ono što mi danas ovde imamo kao problem, postoji danas u Evropi jako mnogo podeljenih zemalja. To što pričamo da se samo Srbi svađaju i dele, to je naše nepoznavanje sveta. Danas je Francuska podeljena napola, danas je Turska podeljena napola, danas je Italija podeljena napola.
Ali, problem nije u tome što se ljudi dele, i nekada su te razlike vrlo male, nego je problem oko čega se dele i da onda postoje različiti projekti; nekada pobeđuje jedan, drugi put pobeđuje drugi, nekad se oni približe; ali, ono što mi imamo kao fenomen to je konvertistvo i prelaženje iz jednog projekta u drugi.
To smo imali kada poslanici prelaze iz jedne poslaničke grupu u drugu, ali imamo i kada cele partije menjaju svoje saveznike i svoje projekte. To je problem sa kojim se mi srećemo.
Ovde je gospodin Čanak pročitao, čini mi se tačno i stalno je proveravao da li je tačno, testament gospodina Vojislava Šešelja. Verujem da Demokratska stranka sledi taj testament, nosi njegove bedževe, brani ga tamo, identifikuje se potpuno sa njim. Sada postoji drugo pitanje.
Mi imamo dogovor, imamo na drugoj strani Demokratsku stranku Srbije, sa kojom smo se saglasili da ćemo biti za očuvanje teritorije Kosova i Srbije, da ćemo što pre pokrenuti akciju za pridruživanje Evropi, da ćemo u potpunosti sarađivati sa Haškim tribunalom, da ćemo nastaviti sve reformske zakone koji su tu.
Oko toga smo se složili za manje od dva minuta i bio sam uveren da je to jedan projekat njihov, i da je taj projekat istovremeno i naš, i da se nalazimo zajedno oko jednog projekta.
Zato smo sa tim počeli, da li se slažemo oko te četiri tačke našeg zajedničkog programa, kakvu ćemo politiku da vodimo.
Ako se formira druga većina, ne bih hteo da ispadnem neko ko nije čuo gospodina Nikolića da to on ne želi, ali bilo je od Velje nadalje raznih izjava, raznih kombinacija kako je to moguće.
Ono što je mene čudilo, kako je moguće da se sastavlja Vlada sa tako disparatnim projektom. Jedni u Evropu, jedni neće u Evropu, jedni Hag, drugi neće Hag. To mi se činilo nelogičnim i nemogućim, i to stvara zabunu.
Naravno, imamo pred sobom velike probleme, imamo godine koje stoje pred nama. Što se Demokratske stranke tiče, ona će biti jedna vrlo konstruktivna, odgovorna opozicija, zajedno sa ostalim opozicionim strankama koje će biti u ovom parlamentu, i bez obzira kako se napravi većina, manjinska ili većinska vlada, mi ćemo biti njena konstruktivna, ozbiljna opozicija, jer verujemo da Srbija nema drugu alternativu osim Evrope i evropskih integracija.
Svet hoće da preživi, mi smo loše živeli zato što smo bili izolovani, zato smo imali sve one nevolje koje smo imali tokom deset godina. Sada smo počeli na neki način da se otvaramo pred svetom, da investiramo, da gradimo, evo Velja gradi puteve, sve napreduje. Ajde da vidimo kako mislimo da bez toga možemo da opstanemo u Evropi i da to radimo. Da li mi idemo u tu izolaciju ili ne idemo?
Čuo sam ovde jednu vest koja je alarmantno došla da je Solana negde rekao da Boris Tadić treba da ima kontrolu nad službama bezbednosti. Nije rekao Demokratska stranka, nego je rekao Boris Tadić. Zašto? Zato što je Boris Tadić predsednik ove države (aplauz) i nema nijedne države u svetu gde šef države nema kontrolu nad službama državne bezbednosti, ne postoji takva država. Prema tome, to što je Solana rekao, ako je rekao, rekao je jednu najelementarniju stvar da bi šef države morao valjda da kontroliše svoje službe i bezbednost. Dakle, graditi na tome alibi zašto ne možemo imati vladu je i smešno i nije korektno.
Dolazi drugi problem, najlakša i najčešća reč u srpskom narodu, a nažalost ovde se demonstrira neprekidno, jeste izdaja. Svako je izdajnik, a onaj drugi koji to o onome tvrdi, on je patriota. Toga sam se ovde naslušao i tog herojizma nagledao. Govorio sam, čitaćete taj govor u knjizi, a imate ga i u stenografskim beleškama, rekao sam vam ovde pre bombardovanja šta će se dogoditi, rekao sam vam i posle šta se dogodilo. Rekli ste – samo ako tuđa noga zgazi na Kosovo, ispisaćemo se iz ljudi, neće nas biti itd.
Na referendum smo išli da potvrdimo da nećemo dozvoliti nad našim nebom tuđe avione, ni one verifikatore na Kosovu itd. Izašlo je ne znam koliko posto ljudi, kako se to izbrojalo, uglavnom neka velika većina, da bi Milošević posle dve nedelje primio 230 verifikatora raspoređenih svuda po Kosovu.
Možda je to morao, ali nemojmo se junačiti u nekim stvarima i pretiti gde nismo u stanju posle da stanemo i kažemo – eto, to smo rekli, tu ćemo mi stajati.
Vidim da se osnivaju neke organizacije, čuo sam malopre cara Lazara. Pa dobro, znamo, car Lazar je stradao, nemojte ljudi da poginete, on je išao da pogine na Kosovu. Nadam se da to nije ambicija onih koji to sklapaju. Nemojmo da radimo stvari koje nisu potrebne. Ne možemo se za sva vremena izolovati od sveta.
Ono što ovde danas treba Skupština da uradi, ako su se dogovorili, a verujem, ne mogu biti toliko naivan, da Toma Nikolić nije pristao da to bude jedna šarada na par dana, nego očigledno tu postoje neki dublji nacionalni razlozi. Ako je taj dogovor tu, dajte da glasamo i da to završimo, pa onda će se videti šta će to kome doneti. Hvala.

Prvo o evoluciji. Ne pada mi na pamet da bilo koga nazivam pogrdnim imenima, ali teorija evolucije je jedna od najopštijih teorija o razvoju sveta u celini. Prema tome, kako ko sebe doživljava u to ne ulazim, ali nije mi nikakva namera bila da bilo koga uvredim.
Drugo pitanje, ne volim polemike i nije mi to želja, ali moram da kažem sada nešto ovde. Ovde se po drugi put izlazi sa zahtevom, kažite šta se dogodilo između subote i nedelje.
Gospoda radikali su rekli da ih ta stvar ne zanima i ne bih hteo da ih onda time opterećujem, ali postoji nešto što je činjenica.
Izašlo je u novinama: DS je poslala predlog kako da se razreši to pitanje formiranje vlade. Po jednom principu, Đelić je trebalo da bude predsednik vlade, a ministarstva tako i tako podeljena.
Po drugom, da Koštunica bude predsednik vlade, a da ti rasporedi budu, ministarskih fotelja, na drugi način postavljeni. Na to dugo nismo dobili skoro nikakav odgovor.
Zašto je to vreme trošeno, zašto se o tome nije govorilo – to najverovatnije znaju u DSS. Onda se pred kraj, u međuvremenu su dolazili intervjui Velje Ilića i mnogih drugih, moram da priznam da je postojala izvesna zebnja da će se ponoviti nešto što smo videli 2004. godine, da se razgovori vode do poslednjeg časa, a da istovremeno ima i nekih paralelnih tokova i onda se kaže, vreme isteklo, kroz dva sata imamo druge koji će nas podržati – vi ne morate.
Zbog toga sam u jednom intervjuu upozorio da moramo do 30. aprila da to rešimo.
Šta se dogodilo? Prvo, nije tačno da je to sada sve vraćeno na početak. Svo vreme problem je bio, o tome je govorio jutros i Petrović, da ne ponavljam detalje, to nije ni bitno, kako da se rasporedi. Bilo je ponuda kakvih god hoćete, da oni imaju MUP, da oni imaju Ministarstvo odbrane, a mi obratno, ali ono što je bilo načelno da ne može jedna stranka da ima i MUP i da ima i BIA. U poslednjem trenutku došao je i predlog da to bude nestranačka ličnost, i na to smo pristali.
Dosta je neobično da jedna stranka koja ima toliko manje poslaničkih mandata od ove druge stranke dobije mesto premijera i da smatra da to nije dovoljno, nego da tu njoj neko nešto podvaljivao, zamajavao je itd, a ne da su ti ustupci bili ogromni koje je DS uradila, ne bi li smo došli do vlade i nastavili ono što se radilo u poslednjih sedam godina.
Ništa se nije dogodilo. Postoji objavljeno, od subote ili nedelje, i predlog DS i predlog DSS. Tačno se vidi dokle se stiglo i da nikakvih nije bilo novih momenata. Na sve to došao je predlog DSS – uzmite ili ostavite, i to je bio kraj. Ovde o tome nisam želeo da govorim, ali pošto je postavljeno pitanje tri–četiri puta, onda da na njega odgovorim.
Ono što mi u ovom trenutku imamo, to je sledeće: imamo kandidata za predsednika parlamenta, koji će verovatno biti izglasan glasovima DSS i time ćemo mi završiti ovu priču. Ne verujem u to da postoji jedna koalicija za ovo, druga za ono. Ne ulazim ni u čije duge aranžmane, ali to je nešto pred čime mi danas ovde stojimo i što treba da se uradi.
Sve drugo vodi samo tome na koga će pasti krivica zašto nije bilo tri meseca vlade, jer su građani s pravom vrlo nezadovoljni, ogorčeni što se tako dugo bez vlade egzistira. Neko za to treba da bude kriv ako dođe do novih izbora. Mi sad ovde dve mogućnosti: ili ćemo brzo zaključiti da su nam izbori neophodni, da nema vlade, ili će se napraviti vlada, uz podršku videćemo čiju i kakvu. To je sve. Zato završimo ovaj posao koji je ovde sklopljen i da idemo kući.

Pošto su dati odgovori na neka pitanja koja sam hteo da postavim, iskoristiću vreme, vrlo kratko, da postavim pitanja o nečemu što mislim da bi bilo važno da dobijem kao informaciju, a i da se obrazloži malo više u javnosti.
Pitao bih potpredsednika Vlade koji je bio u državnoj poseti Francuskoj. Tamo smo čuli jedan termin koji se pojavio - strateško partnerstvo sa jednom zemljom unutar EU, kao neka vrsta bilateralnog sporazuma.
Hteo bih da pitam – da li je to samo stvar kurtoazije, održavanja dobrih odnosa, podsećanja na istoriju ili to strateško partnerstvo podrazumeva neke vrlo direktne aranžmane?
Za ministra odbrane imam jedno pitanje, budući da je bio i u zvaničnoj poseti Turskoj. Jako je zanimljivo, naravno, na koji način se sve može doprineti bezbednosti Balkana, Evrope itd. Mislim da Turska sigurno jeste jedan vrlo značajan faktor, budući da je to najveća zemlja na Balkanu, bez obzira što mu teritorijalno vrlo malo pripada, ali je jedna ogromna zemlja, sa ogromnom armijom, i veoma značajna. Prva država u Evropi koju je Obama posetio, bila je Turska.
Mene sad zanima – da li mi u razgovorima sa Turskom imamo u vidu stvaranje nekog kontrolnog bezbednosnog sistema za Balkan koji bi pojačao bezbednost, s obzirom da Balkan još uvek može da ispadne neko trusno područje?
Hvala vam i ako možete što kraće, to bolje.