Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre Lončar, gospodine Vekiću, gosti iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, pre samog početka mog govora ja želim da se zahvalim mojoj koleginici Miri Petrović, poslanici PUPS, na lepim rečima koje je iznela na neku našu zajedničku saradnju koju imamo u parlamentu i mislim da upravo tako i treba da radimo u mesecima i godinama koje su pred srpskom demokratijom, pogotovo parlamentarnom, jer ružnih reči, uvreda, omalovažavanja jednih, drugih, mislim da su nas upravo u tih nekih zadnjih 20 i nešto godina rada parlamenta dovele ovde gde jesmo. Tako da, još jednom hvala i nadam se da ćemo i u budućnosti da sarađujemo na nekim dobrim stvarima koje su u interesu građana Srbije.
Danas imamo nekoliko izmena članova zakona – Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj administraciji. Ja bih prvo želeo da skrenem pažnju na ovu izmenu koja reguliše rad u privatnom sektoru. Mislim da je ovo jedan početak borbe protiv jedne nerešene materije u Srbiji, gde imamo mogućnost korupcije koja se definitivno i javlja u nekim bolnicama, nekim domovima zdravlja, gde se koristi pravo da lekar radi u privatnom sektoru, da se zloupotrebom položaja praktično pacijent preusmerava ka privatnom punktu tog lekara ili direktora te zdravstvene ustanove, sa obrazloženjem – ovde su liste čekanja velike, sa obrazloženjem – naši instrumenti nisu sterilni, sa obrazloženjem da je tamo mnogo bolja nega i mnogo bolja mogućnost lečenja.
Tako da, ovo jeste jedan početak rešavanja jedne materije koja se u srpskom zdravstvenom zakonodavstvu pokušala u nekim godinama kada je ministar bio Tomica Milosavljević da se reguliše, pa je onda zabranjen rad u privatnom sektoru državnih lekara, pa je posle ne znam koliko meseci opet dozvoljen i nije se našlo jedno zakonsko dobro rešenje koje bi to regulisalo i na jedan transparentan način pokazalo građanima ko gde radi, kako radi i da građani nemaju štetu od toga.
Smatram da je konačno rešenje ovog višegodišnjeg problema u Srbiji izjednačavanje državne i privatne zaštite. Jeste to teško, pogotovo u Srbiji, s obzirom da smo mi siromašna zemlja, da za svaku reformu treba malo više para nego što se u Srbiji odvaja za zdravstvo. To je nešto što nas očekuje u godinama koje dolaze, jer se privatan sektor definitivno razvija, privatan sektor postoji, privatni i zdravstveni sektor ima dobre aparate, dobre lekare koji rade i taj privatni sektor treba da ima praktično podršku i same države da se uključi. On jeste uključen, ali uključen je tako da kada pacijent ode u privatni sektor zdravstvene zaštite, on mora da plati tu zdravstvenu uslugu, a s druge strane plaćamo to neko zdravstveno osiguranje koje nama omogućuje po Ustavu da imamo pravo na lečenje.
To je jedna tema koja jeste jaka i velika, koja traži jedan odgovor, jer ono što građane muči, to je kada dođu u kontakt sa zdravstvenom ustanovom, sa zdravstvenim radnicima, kada dobiju informaciju – pa, doktor ne može sada da vas primi ili doktor može da vas primi tog i tog dana, ili liste čekanja za operaciju katarakte su tolike i tolike, da ćete vi moći juna 2016. godine ili za operaciju kuka krajem 2016. godine itd. S druge strane, imate privatni sektor koji to sve ima i onda, kada je nekom zdravlje ugroženo, kada je bolesno dete u pitanju, svako će i od usta odvojiti da praktično omogući svom najbližem i najmilijem da ima mogućnost da se izleči.
Ovaj pokušaj da se ograniči zakonski rad lekara na 30% u privatnom sektoru lično pozdravljam. Mislim da i poslanička grupa DS nema ništa protiv toga da se to zakonski reguliše i to je jedan put ka konačnom rešenju ovog problema, da se dodatno zdravstvena inspekcija obavesti o tom radu lekara. Mislim da je takođe potrebno da se to koristi.
Ono što je i kolega pre mene govorio jeste da se normira praktično rad, da se vidi rad lekara, šta je taj lekar koji radi u nekoj privatnoj bolnici radio i u državnoj bolnici. Lično sam i kroz svoju profesionalnu praksu svedok da mnogi lekari, koji se bave i privatnim poslom, da izbegavaju da odrede tu jednu normu koja bi trebalo da im se zada i da mnoge pacijente, mnoge dijagnoze, mnoge operacije praktično pokušavaju da preusmere ka privatnom sektoru.
Jeste kolega rekao da se to u Crnoj Gori radi. Da se napravi jedan plan rada lekara za mesec dana ili godinu dana šta je potrebno da uradi u svojoj klinici, pa ako to uradite u svojoj klinici, imate pravo da radite i u popodnevnim satima, ukoliko niste umorni i ako ste uradili 40 i nešto pregleda u toku dana u ambulanti, ili ako ste uradili tri operacije ili ako ste uradili konsultacije na onkološkom konzilijumu, koje su trajale četiri do pet sati, sa pacijentima, ako imate toliko snage, svakako, da država neće osporiti da radite i privatno, ali morate tu, gde vam je radna knjižica, praktično da završite obaveze i da sa puno ljubaznosti prema pacijentu pristupite, ne tako što ćete podeliti vizit karte i favorizovati određenu privatnu ordinaciju, nego da sa puno savesti, kao što smo i učili, barem sam ja učio od mojih profesora i ljubav prema medicini, najhumanijoj profesiji i praktično ljubav i nega prema pacijentu, to treba da nam bude…
To trebamo non stop, i na ovom političkom nivou, da podsećamo sve nas da je uloga zdravstvene struke, uloga lekara i sestara upravo briga o pacijentu, i to je centar naše zdravstvene politike, i to mora tako i da bude.
Korupcija u zdravstvu je dosta favorizovana i od strane medija i o tome se mnogo priča. Jedan od načina regulisanja te korupcije jeste upravo da se reguliše taj rad lekara. Ono što bih vam ja dao kao predlog, to sam i na Odboru za zdravlje i porodicu prokomentarisao, da zdravstvena inspekcija, zvanično kao narodni poslanik imam pravo i da tražim, proveri sve liste čekanja u Srbiji koje su velike, koje se nisu smanjile u proteklih nekoliko godina, da proveri da li direktori tih državnih klinika imaju i svoje privatne ordinacije ili svoje privatne klinike, jer ne mogu da se otmem utisku da su neki direktori uspešni, da su smanjili liste čekanja, da su uspešno renovirali ili uspešno sagledali rad na svojoj ustanovi, da su pacijenti nekim klinikama zadovoljni, a u nekim nisu.
Mislim da treba da se pogledamo svi u oči i da kažemo da pacijenti ne smeju da trpe i da ne smemo da dozvolimo pojedinim ljudima koji vode određene klinike, jer ja mogu da posumnjam, kao narodni poslanik, dokle god imam imunitet, to ću i da kažem, da su neki tenderi čak od strane samih nekih direktora zdravstvenih ustanova možda i traljavo urađeni kako bi oni propali, a kako bi njihova privatna klinika, njihova privatna praksa radila i kako bi imali opravdanje pred kolektivom ili pred pacijentima da kažu – pa, mi ne radimo to, hajde da to usmerimo ka ovoj ili onoj ordinaciji. To je jedan vid potencijalne korupcije koja mora da se reši, a koju praktično ovim članom izmene zakona država tj. mi kao parlament pokušavamo da uvedemo u neke tokove koji su, po meni, normalni.
Druga tema kojom se bavi današnja debata o izmeni zakona iz zdravstvene struke je objedinjavanje kliničkih centara u Srbiji. Mi u Srbiji imamo pet univerzitetskih kliničkih centara. Znači, od tih kliničkih centara dodatno imamo i kliničko-bolničke centre u Beogradu. Objedinjavanje ovih kliničkih centara i kliničko-bolničkih centara i stavljanje pod ingerenciju države, republike, po meni, kao radniku Kliničkog centra iz Niša, ima smisla, jer država mora da unificira rad u svojim najreferentnijim ustanovama, da sprovodi svoju politiku u ovom tercijalnom nivou i da u ovim tercijalnim ustanovama imamo, uprkos lošoj ekonomskoj situaciji, najbolje lekare i da imamo najbolju opremu koja bi pružila šansu za lečenje naših građana u procesu lečenja.
Mislim da, kao što sam spomenuo, mi smo u kliničkim centrima Novog Sada i Niša zatrpani i nekim stvarima koje nisu naša delatnost i to je jedan problem koji postoji od kada postoji klinički centar u Nišu i Novom Sadu, a to je da nam primarna zdravstvena zaštita, domovi zdravlja u Novom Sadu i Nišu preusmeravaju pacijente koji nisu iz domena tercijala, gde smo mi, što se tiče ORL klinike, zatrpani sa nekim upalama grla, upalama nosa, upalama srednjeg uva, što bi trebala da radi gradska bolnica, što bi trebala da radi primarna zdravstvena zaštita i ORL specijalnost u domovima zdravlja. Mi nikoga ne vraćamo, ali Novi Sad i Niš bi trebali da imaju gradske bolnice, i to je moj praktično vapaj. Ja sam to spominjao i gospodinu Šutanovcu, dok je bio ministar vojske, gospodinu Vučiću, dok je bio ministar Vojske, gospodinu Gašiću sada. U parlamentu postoje stenografske beleške gde sam molio da se razmotri da li može da se vojna bolnica iz Novog Sada i Niša skroz otvori i da budu gradske bolnice Niša i Novog Sada.
Obrazloženja su da vojska hoće da prihvati te naše pacijente i naše građane, da je ona otvorena, ali, po meni, nije otvorena na onaj način kako bi trebala da bude gradska bolnica, jer se to dodatno plaća iz budžeta. Ako smo mi siromašna zemlja, jesmo, mala smo zemlja. Znači, treba da sve resurse koje zdravstvo ima stavimo na raspolaganje građanima i da shvatimo da su vojne bolnice pravljene za vojsku bivše Jugoslavije koja je bila znatno veća, nego što je sadašnja Vojska Srbije, a u vojnim bolnicama u Nišu i Novom Sadu imamo dobre aparate i trebalo bi to da se stavi na raspolaganje građanima Srbije.
Znači, što se tiče objedinjavanja, vrlo je bitno da imamo unificirane metode lečenja, da nema potrebe da se neko iz Novog Sada šalje ka Beogradu na dodatno lečenje, na dodatnu dijagnostiku. To je cilj svakog rukovodstva koje ima planove ka nekim jačim reformama. To iziskuje vreme. Nije normalno, ako imate profesora otorinolaringologije, na primer, u Nišu, da on ne zna da uradi neku operaciju, da mora da šalje svog pacijenta u Beograd. Postoje mogućnosti kada nismo isto opremljeni, ali kada su isto opremljene klinike kliničkih centara u Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu, onda je to sasvim druga tema, onda ćete da vidite da li neko radi svoj posao dobro ili ne.
Ovo je tema koja je meni uvek bila interesantna. Sada imam priliku da, kao poslanik, o njoj pričam i da moramo da imamo jedinstvenu aparaturu, da se ne razlikujemo po aparaturi, da nešto Beograd ima, a da Novi Sad nema ili da Kragujevac nema, a da Niš ima. Potrebno je da imamo sve iste aparate, da imamo istu doktrinu, što se tiče hirurških tehnika.
Sa puno ponosa uvek kažem da sam neke dve godine proveo u Cirihu, gde sam imao stipendiju Švajcarske Vlade. Upoznao sam se sa njihovim hirurškim radom. Kod njih se od Lucerna do Ženeve isto radi disekcija vrata, isto radi operacija abdomena, isto se rade sve operacije, nebitno da li je to u manjem ili većem centru. Kod nas se, nažalost, rade različite metode. Svako kaže da je ovaj pametniji od ovog drugog. Kod nas se dijagnostičke metode koje se urade u Nišu ili Novom Sadu ne poštuju u Beogradu, pa se dodatno rade. Analize koje se rade u privatnom sektoru ne poštuju, nego kažemo da oni nemaju pojma, pa ćemo mi ponovo da uradimo. Mnogo novca trošimo. Jako smo siromašni, nego neke mnogo bogatije zemlje, tako objedinjavanje kliničkih centara jeste dobro, što se tiče države, jer ona sada ima mogućnost da sprovodi tu nacionalnu politiku, zdravstvenu politiku, jer kada imate ujedinjene kliničke centre, onda morate da ih jedinstveno opremite i da imate istu doktrinu lečenja na njima.
Što se tiče treće izmene oko Zakona o zdravstvenoj administraciji, medicinskoj dokumentaciji, što se tiče produženja roka, ja lično mislim da elektronske zdravstvene knjižice, uvođenje informacionog sistema, praktično evidencije naših pacijenata, obolenja, dijagnostičkih metoda je dobra stvar. Nije dobro što administracija nije mogla da isprati ovaj zakonski rok i što neke elektronske zdravstvene knjižice, koje su izdate, ne mogu da se očitaju, jer i ti čitači, koji su dobijeni u nekim klinikama, ne mogu da budu očitani. Tu malo kasnimo sa nekim novim stvarima, ali dobro. Nadam se da ćemo u mesecima koji dolaze da savladamo i da će ljudi koji rade sa tim aparatima, koji rade faktorisanje tih pregleda moći da budu bolje opremljeni, a i obučeni.
Svakako da i o tome smo pričali u nekim prethodnim sednicama, znači, potrebno je da imamo jasnu evidenciju da pacijent ima svoj elektronski zdravstveni karton, da ima svoju zdravstvenu knjižicu koja će važiti svuda u Srbiji, koja će biti lako očitana i time ćemo olakšati i pacijentu i osiguraniku, ali ćemo olakšati, svakako i RFZO da jasno u trenutku vidi šta je sve određeno od analiza, šta je moglo da se uštedi, gde može da se uštedi, šta treba da se uloži. Tako da uvođenje ovog informacionog programa u sektoru zdravstva je dobra, ali nažalost dugo se čeka. Ja sam svedok da i o tome je pričao i Tomica Milosavljević, o tome su pričali i ministri posle njega, i nadam se da ćemo u ovom mandatu ovog skupštinskog parlamenta i ove Vlade da to završimo, jer je to nešto što oblikuje ozbiljnu državu. Mnogo pričamo, a nismo uradili ono što je dobra stvar.
Tako da, evo, privodim kraju moje izlaganje sa još jednom konstatacijom. Radi se o temi koja je, a smatram se odgovornim da to otvorim ovde kao jedno pitanje i vama, da se po društvenim mrežama i po javnosti otvaraju brojne humanitarne akcije za lečenje u inostranstvu. Prof. Miljko Ristić je pre dva dana javno progovorio. Mislim da treba da kažemo građanima Srbije, da građani Srbije imaju pravo na lečenje u državi Srbiji i da sva oboljenja koja se leče u državi Srbiji, država će omogućiti besplatno lečenje. Neko oboljenje koje se ne leči u Srbiji RFZO ima sredstva da pošalje takvog bolesnika u inostranstvo, ali je potrebno da imate odluku lekara, odluku konzilijuma lekara koji kažu da ta operacija ne može da se radi u Srbiji, onda će Fond da to uplati i da ta sredstva praktično prebaci za lečenje u inostranstvo.
Bitno je da građani znaju ko ima pravo na lečenje i bitno je da znaju da jedino i kada se odbija od RFZO da je skoro osnovan i ovde taj fond koji postoji pri Ministarstvu zdravlja, samo znači da je potrebno da na svake te humanitarne akcije, ja pozdravljam humanitarne akcije, ali želim da kažem da u mnogim situacijama može da dođe do nekih zloupotreba i zato je bitno da ministarstvo, da sektor zdravstva, Republički fond, pa i tužilaštvo reaguje brzo, da se kaže u kojom se situacijama može, a u kojima ne može i da naši humani građani koji su siromašni, ali uprkos tome što su siromašni su jedni od najhumanijih, odvojiće od usta i podržaće lečenje nekog u inostranstvu.
Mislim da je ovo tema koja iziskuje i jasan odgovor i resornog ministarstva da se kaže po određenim temama, tj. više zdravstvena inspekcije da se kaže - ovde ima osnova da se to podrži ili ne. Time praktično štitimo građane Srbije od nekih mogućih potencijalnih prevara, ali štitimo i zdravstveni sistem Srbije koji moramo da jačamo, a ne kao u nekim vremenima ranije da su se čak i neki ministri lečili u inostranstvu.