Hvala.
Poštovani ministre Dačiću, gospodine Odaloviću i Jovanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, sporazumi koje danas imamo na dnevnom redu i o kojima diskutujemo su samo jedan mali deo diplomatskih aktivnosti i diplomatske ofanzive koje naša država realizuje u proteklih nekoliko godina i to je deo sigurno vizije i liderstva predsednika Aleksandra Vučića, koji na jedan vrlo kvalitetan način, sa koliko vidimo vrlo, vrlo dobrim konkretnim rezultatima sprovodi ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.
Koliko god neke prethodne političke garniture nisu vodile računa o tzv. malim, možda ne uticajnim zemljama, toliko danas Vlada Republike Srbije, predsednik države, ali i naša većina u parlamentu, vodi računa o odnosima sa svakom državom, koja može da bude od koristi za Republiku Srbiju, naše građane i odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje.
Siguran sam da bar 50%, ministar će me sigurno ispraviti, on bolje zna, bolji uvid ima, više putuje i poznaje se sa većinom ljudi koji vode spoljnu politiku u svim državama sveta, ali sam siguran da 50% onih zemalja koje su priznale jednostranu proglašenu nezavisnost KiM su to od 2008. do 2012. godine uradile upravo zbog neaktivnosti naše države, naše Vlade i naše diplomatije, zato što te ljude koji su bili tada na vlasti, koji su vodili spoljnu politiku, nije bilo briga za spoljnu politiku, nije bilo briga za geopolitičku poziciju naše zemlje i na kraju, nije ih bilo briga što KiM svakim danom od te 2008. do 2012. godine dobijaju, odnosno privremene institucije i kosovski separatisti, deo po deo suvereniteta i integriteta, koji svakim danom ili svakih nedelju dana ili svakog meseca priznaje neka nova, tada za nas nevažna i nebitna država.
Došli smo do toga u situaciju 2012. godine da više od stotinu zemalja priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost KiM.
Ovo što je rezultat danas, ono o čemu govorimo danas, a to je 14 zemalja samo u proteklih godinu i po dana koje su povukle ili, kako se to kaže, suspendovale priznanje KiM kao samostalne države su jedan konkretan i ogroman uspeh naše diplomatije i siguran sam da će se taj trend tzv. odpriznavanja KiM kao samostalne i nezavisne države nastaviti i u budućnosti. To je sam ministar najavio.
Taj rezultat nije mogao da se napravi iz kabineta, nije mogao da se napravi iz Beograda, nego je morao da se pravi tako što je ovaj čovek, naš ministar, putovao od Amerike, preko Surinama, Afrike, vrlo često i u jednom potezu, i to je deo posvećenog rada, to je deo posvećenosti cilju i patriotizma i rodoljublja i posvećenosti nacionalnim interesima svoje zemlje.
To je ono što razlikuje politiku Aleksandra Vučića i onih koji su vodili državu od 2008. do 2012. godine. To su konkretni rezultati.
Ti konkretni rezultati ne ogledaju se samo u daljoj podršci onih zemalja koje su nas uvek i podržavale, koje nas tradicionalno podržavaju. Ja ću danas malo govoriti o tome da nije lako i jako je strateški dobro što smo zanovili, što smo resetovali odnose sa zemljama kao što je Republika Paragvaj, kao što je Republika Surinam, kao što je Mjanmarska Unija, pa i sa zemljama koje nisu priznale jednostranu proglašenu nezavisnost KiM, ali i sa zemljama koje to jesu uradile, kao što je, danas govorimo o Dominikanskoj Republici, o mnogim afričkim zemljama.
Ministar je skoro bio u Peruu i rezultat toga je ta tzv. zamrznutost tog priznavanja, kao što, recimo, mogu da dam primer i nekih evropskih zemalja koje su priznale zvanično tzv. Kosovo, ali ne održavaju nikakve diplomatske odnose, niti zovu delegacije privremenih institucija na bilo kakve skupove, niti održavaju ekonomske odnose, niti održavaju bilo koji vid odnosa sa separatistima na KiM, kao što je, recimo, Poljska. I to je jedan veliki rezultat ove velike, velike ofanzive, uz sve ono što te male zemlje, koje nisu toliko možda uticajne u svetu diplomatije, ali su važne za opstanak Srbije, ali su važne da Srbija maksimalno i najbolji mogući način zaštiti svoje nacionalne interese.
Ono što je najbitnije za našu zemlju, a što je Aleksandar Vučić uradio na najbolji mogući način, od 2012. godine pa do danas, to je upravo izbalansirana spoljna politika, to je upravo to da Srbiju danas poštuje i Narodna Republika Kina i Ruska Federacija, ali i zemlje EU, SAD, zemlje Dalekog istoka, Latinske Amerike, Bliskog istoka. Ali se danas sa njima intenzivno radi. Ne govorimo samo u novinskim člancima i intervjuima kako ćemo da odbranimo našu teritoriju i naš narod, nego se konkretno radi na odbrani naših, kako bi sad svi to u svetu priznali, pa čak i ti Amerikanci koji su bili i koji još uvek jesu patroni nezavisnosti tzv. Kosova.
Ali, ta ofanziva Vučića i ministra Ivice Dačića dovela je do toga da ta američka administracija, što se vrlo retko danas događa kada je u pitanju orijentacija i spoljna politika tako moćnih i velikih sila, govorimo sada o najmoćnijoj politički, vojnoj, ekonomskoj sili na svetu, možda neće uraditi konkretan potez kada je u pitanju priznavanje tzv. Kosova, ali se pristup SAD rešavanju pitanja KiM, pristup uvažavanju legitimnih interesa Srbije definitivno promenio, i o tome govori ovo imenovanje predsednika Trampa, kada je u pitanju Metru Palmer, za specijalnog izaslanika za Balkan, jer što kaže ministar Dačić – pa, što bi imenovali specijalnog izaslanika za Balkan ako je sve gotovo, ako mi samo treba da potpišemo neku normalizaciju i ako treba da se međusobno priznamo sa tzv. Kosovom?
Pa, nije gotovo. Nije gotovo. I Džon Bolton kaže da nije gotovo i Filip Riker kaže da nije gotovo, i Berkli kaže da nije gotovo. Filip Riker, ja to moram, uvaženi ministre, da napomenem, to je jako važno i nekako se prenebregava i u našim medijima i u govorima naših političara, na ono što nama spočitava, odnosno celom svetu, i EU i Savezna Republika Nemačka, kada kaže – znate, ako dođe do nekog kompromisa, ako dođe do podele, ako dođe do razgraničenja, demarkacije, kako god želite da kažemo, otvoriće se Pandorina kutija. Filip Riker je otvoreno rekao, kao pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD, da se Pandorina kutija otvorila 1990. godine, kada je počeo raspad Jugoslavije i da se ništa drastično neće desiti ako se međusobno narodi, ako se rukovodstva dogovore da dođe do nekog kompromisa.
Nažalost, mi sa druge strane imamo ljude koji su bili članovi i vođe terorističke organizacije, koji su čak lično, oni nemaju ni komandnu odgovornost, nego i ličnu odgovornost u ubistvima, onima koje još uvek danas tražimo, to gospodin Odalović jako dobro zna i radi veliki posao i nadam se da ćemo zajedno, i mi ovde u parlamentu sa njim i sa svim ljudima iz Ministarstva spoljnih poslova, da radimo na promovisanju istine, na jačanju i agresivnijoj propagandi ka američkom narodu, ka američkom Kongresu, ka Senatu, ka Stejt departmentu, ka svima, iz razloga što smo mi 90-ih godina, nažalost, izgubili propagandni rat.
Ali, polako, sa svim ovim aktivnostima, sa ovom diplomatskom ofanzivom koju sprovodimo, sa ovim što se stalno događa u svetu geopolitike i spoljne politike i naših aktivnosti, moram tu da napomenem ovaj sastanak predsednika Vučića sa Majklom Pompeom u Njujorku, radni ručak koji je trajao dva sata, Amerikanci hoće da čuju Srbiju. Vučić je doprineo tome, da ta sila, ta najmoćnija sila na svetu uvažava legitimne interese Srbije na Kosovu i Metohiji, želi da nas sasluša. Ministar Dačić je sto puta rekao i to je stopostotna istina - do 2016. godine, dok administraciju nije preuzeo Tramp i njegovi ljudi, to nije bilo ni na stolu. Kada se ode u Predstavnički dom ili u Senat i kada imate sastanak sa kolegama, to je stvar koja je za njih bila završena.
Sada se situacija promenila. Ja mislim da mi iz parlamenta isto možemo da podržimo tu ideju, da podržavamo i da pozovemo naš narod, našu dijasporu, gde god ona živela, da podrži onoga ko uvažava legitimne interese Srbije. I tu se ja potpuno sa ministrom slažem. I to treba da bude naša politika. I ne treba da nas bude sramota zbog toga. Pa, nećemo valjda da pozovemo našu brojnu, snažnu i vrlu aktivnu dijasporu da podrži one političke činioce, bar mi to u parlamentu možemo da uradimo i da pozovemo, jer imamo autonomiju kao narodni poslanici, izabrani smo voljom naroda i možemo da uradimo možda nešto više nego što bi mogao da uradi ministar spoljnih poslova ili bilo koji drugi član Vlade koji je ograničen međunarodnim sporazumima, ugovorima, dogovorima i diplomatskom praksom i protokolom ili lepim diplomatskim ponašanjem.
U svakom slučaju, ono što je suštinski važno za nas, Srbija danas, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, sprovodi srpski nacionalni interes, sprovodi srpsku politiku. Niko ne upravlja našom politikom. Ni jedan ambasador ovde ne može da dođe i da nam diktira šta treba da uradimo, kako da uradimo i kako da se svaki dan povlačimo od borbe za naše nacionalne interese.
Danas se Srbija bori, kao što se Vučić svaki dan bori za novo radno mesto, za novi kilometar auto-puta, za svakog građanina ove zemlje, za svaku fabriku, za modernizaciju ove zemlje, za naše legitimne interese, za bezbednost našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Ja ću se pridružiti nekim kolegama da pozovem naš narod na Kosovu i Metohiji da glasa za Srpsku listu. Konačno, naš narod je ujedinjen. Konačno nas nije sramota da održavamo često sednice Vlade sa Vladom Republike Srpske. Konačno, na svim ovim obeležavanjima stradanja našeg naroda, ali i na onim stvarima gde smo mi bili i gde smo trijumfovali, imamo našu braću iz Crne Gore, imamo Stojiljkovića iz Makedonije, imamo naše ljude iz Republike Srpske, i time pokazujemo jedinstvo našeg naroda, jer samo tako možemo da budemo nacija i država koja može da napreduje i koja može da odbrani svoje strateške i, naravno, svoje nacionalne interese. Samo na taj način.
Neke druge je ranije bilo sramota da osude pogrom, zločin koji se dogodio nad Srbima, bilo je sramota da se osudi "Oluja", zbog dobrih odnosa sa onima koji danas ponovo, posle 70 godina izvlače iz rupa kosture i leševe onih koje su poubijali tokom Drugog svetskog rata, želeći da valjda naš narod na teritoriji bivše Jugoslavije, tadašnje Kraljevine Jugoslavije, nestane. Nećemo, to, naravno, više dozvoliti.
Naravno, puna podrška Socijaldemokratske partije Srbije potpisivanju svih ovih sporazuma koji će rezultirati ne samo boljim političkim, nego ekonomskim i svim drugim odnosima sa ovim zemljama sa kojima ćemo sporazume potpisati. Želim samo da izrazim i zadovoljstvo i, naravno, podršku i predsedniku Vučiću i ministru Ivici Dačiću na njegovom stvarno predanom, ozbiljnom i posvećenom, nesebičnom radu na čuvanju naše teritorije i očuvanju našeg nacionalnog interesa na državništvu i na liderstvu. To pokazuje ovih 15 država - jedna je 2013. godine otpriznala, 14 su otpriznale u proteklih godinu dana.
Želim vam, pored svih saplitanja i pritisaka sa strane, puno uspeha, da se ovaj spisak produži sa još puno država. Hvala.