Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, tema o kojoj danas razgovaramo i koja drastično ima za cilj da reforma pravosuđa ide u pravom smeru i da pravosuđe kao jedan od tri glavna stuba vlasti i rukovođenja državom bude na najvišem mogućem nivou u interesu, naravno, građana, privrede i cele države, je jako značajno, ali jako značajno ne samo sa tog pravnog aspekta.
Ja nisam pravnik i naravno da neću uzeti sebi za pravo da govorim o tim aspektima reforme pravosuđa, pošto nisam aktivno učestvovao ni u jednoj, mogu da kažem kao neko ko se bavi politikom, kao neko ko je kao narodni poslanik zainteresovan da demokratski sistem u našoj zemlji, i ekonomski sistem, funkcioniše na najbolji mogući način. Zato i želim da se osvrnem na diskusije mojih prethodnih govornika kada su u pitanju izmene i dopune Krivičnog zakonika, za koje je Narodna skupština glasala pre nekoliko dana i konkretno za sve ono što se događa u medijima, u stručnoj javnosti, kada je u pitanju rasprava u parlamentu o stavovima nekih nevladinih organizacija, nekih sudija, kada su u pitanju izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Došli smo sada u jednu situaciju, slobodno mogu da kažem da prvi put vidim u jednoj zemlji, a nema takvih primere ni u okruženju, da ne govorim o EU, da se na neki način pokušavaju da ugroze prava narodnih poslanika. Želim da podsetim i moje kolege narodne poslanike i građane Republike Srbije da jedino narodni poslanici i predsednik Republike imaju mandat koji su im dali građani Republike Srbije, glasajući za liste i za političke partije koje su ih delegirali kao predstavnike tih lista.
Dakle, mi imamo taj najveći i vrhovni demokratski kapacitet i Ustav nam garantuje da možemo da govorimo slobodno i u ovom parlamentu i van ovog parlamenta, kako god želimo i šta god želimo. Možemo da iznosimo svoje političke stavove, svoje stavove o ekonomskoj politici, socijalnoj politici, kulturnoj politici, o svemu. Da li će se neko složiti sa time, pa to i jeste suština demokratije i onoga što predstavlja osnovni, fundamentalni aspekt demokratskog dijaloga, da možemo da razgovaramo i da svako ima pravo da govori ono što misli i za šta smatra da treba da podrži.
Ovoga puta imamo jedan besramni napad na poslanika Aleksandra Martinovića, koji je tobož uvredio struku, uvredio aktivnog sudiju Majića, uvredio nevladin sektor time što je izneo svoje mišljenje ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, time što je izneo svoje mišljenje o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i što je podržao to što je podržala većina narodnih poslanika, koliko se meni čini, kolega Martinoviću, 159 ljudi. Znači, nepodeljena podršaka. Većina i opozicija, većina ljudi sedi ovde, većina su podržali to.
Podržali su iz jednog razloga što mi ovde ne radimo ni po kakvim direktivama. To što je neko iznosio argumente, ja sada neću da ulazim u pravne aspekte i u pravni meritum toga. Naravno, svako ima pravo da ga iznese. Ali, mi ne sedimo ovde u ovom parlamentu da nam bilo ko iz Evropske komisije, Evropskog saveta ili bilo koje druge institucije bilo gde da se ona nalazi diktira šta ćemo mi uraditi, izglasati. Mi procenjujemo šta je u interesu naših građana i našeg naroda.
Tušta i tma su se ostrvile na Martinovića, na Maju Gojković, na Marijana Rističevića zato što su izneli svoje mišljenje. Inače, želim da podsetim neke kolege, a i građane Republike Srbije, možda i ne znaju, mislim da je Marijan Rističević jedini narodni poslanik u Evropi protiv koga se vodi postupak u, mislim, Prvom osnovnom sudu, zbog verbalnog delikta, zbog onoga što je on izrekao ovde u parlamentu. Tako da, imamo i takve primere.
Sada svakodnevno imamo pojavu onih koji sada kritikuju i nas ovde i većinu opozicije. Zašto? Kako smo to mi mogli da kažemo nešto u tom stručnom, ekspertskom, kako mi imamo to moralno pravo, odakle nama taj kapacitet da dirnemo tom krugu dvojke beogradskom, tim svetim kravama, nevladinom sektoru? Kako mi imamo to pravo da kažemo svoje mišljenje, da vodimo državu na način što ćemo štiti naše nacionalne interese, što ćemo razvijati ekonomiju, što ćemo graditi puteve, što ćemo graditi infrastrukturu?
Mi smo ovde potpuno zamenili teze. Svakodnevno se govori o potrebi slobode govora, vladavini prava, slobodi medija. Jeste, jesu to veoma, veoma važni aspekti funkcionisanja jednog demokratskog društva, ali zar nije najznačajnije ljudsko pravo, civilizacijsko pravo, pravo na izražavanje sopstvenog mišljenja i sloboda izražavanja sopstvenog mišljenja? Ako se mi ovde kao predstavnici većine ne slažemo sa nekim stavovima i sa nekim pozicijama bilo koga, pa bili oni predstavnici ili sudske ili izvršne vlasti, zar nas treba razapeti zbog toga?
Želim samo da kažem da ćemo mi nastaviti dalje da radimo za svoju zemlju. Nastavićemo dalje da radimo za svoju decu i nastavićemo i dalje da radimo da nikada više u našoj zemlji ne dođe do slučajeva i ne moramo da ne budemo u poziciji da menjamo zakone i da imamo na dnevnom redu Tijanin zakon, Aleksin zakon. Mi moramo da se borimo vrlo aktivno, kao što i radimo, protiv nasilja nad decom, protiv svega onoga što želimo da preveniramo kroz ovo što smo uradili i glasanje za izmene i dopune Krivičnog zakonika. Želimo da utičemo na to i da budemo aktivni da apsolutno ne bude nasilja i među samom decom. Što bi Amerikanci rekli – borba protiv tog tzv. bulinga. Veoma, veoma značajna stvar.
Iako neko misli da će nas zaustaviti, on se grdno prevario, zato što misli da je samo njemu to delegirano i da samo neki ljudi u ovoj zemlji imaju ekskluzivno pravo da budu nevladine organizacije, da budu sudije, da budu ministri, da budu poslanici, da budu političari. Uvek, kada malo bolje analizirate tu situaciju, iza svake te borbe za ljudska prava građana Republike Srbije, iza svake borbe za neki ekonomski uspeh stoji neki novac, stoji neki lukrativni interes i stoji neka beneficija za njihovu nevladinu organizaciju, neki projekat koji su oni dobili od nekoga sa strane koji bi trebalo da realizuju, a mi smo im ovde taj plan pokvarili. Mi apsolutno ovde nećemo voditi računa o tome, niti ćemo se kome dodvoravati, niti ćemo praviti hipotezu od demokratije i ambijenta koji želimo da napravimo, a koji jeste i podrazumeva slobodu govora, pa ljudi u ovoj državi svako može da kaže šta želim. Vidim u nekim medijima, da li su to štampani mediji, da li su elektronski mediji, pa prenose neki, pogotovo ovi koji promovišu opoziciju i uredu je, treba da promovišu, nije sporno. Demokratsko smo društvo. Promovišu neke ljude koji nemaju ni 0,1% podrške. I sada su ti isti našli za shodno da kritikuju, naravno na šta imaju pravo ili da napadaju one koji su zadobili poverenje građana Republike Srbije na fer, demokratskim i slobodnim izborima. Znate šta, to nema nigde.
Pogledajte razvijene zemlje, zamislite sada da se u "Njujork tajmsu" ili "Vašington postu" ili u Nemačkoj, u "Alegemajne Cajtugu" svaki dan pojavljuju stavovi neke partije koja nije prešla cenzus ili koja ima podršku procenta statističke greše 0,1%, 0,2%, 0,5%. Ili neki protesti ili nešto što podrazumeva tri, pet ili sedam ljudi koji dolaze tamo, šta rade, valjda igraju karte ili šah ispred predsedništva.
Meni to više liči na, oni su u stvari kao ljudi koji sede ispred prodavnice, znate, i piju pivo, samo što ti ljudi nemaju prostor i mesto u medijima, ovi imaju. Ovi imaju mesta u medijima, crtaju nam mete, crtaju karikature, prikazuju nas na razno razne ružne načine. Ali, da završim svoj govor time da mi nastavljamo sa svojim radom, nastavljamo svoju politiku, bićemo solidarni sa našim kolegama ko god da ih na ovaj način napadne. Smatram da je ovo bilo brutalno, smatram da je bilo sramno. Nije ništa Aleksandar Martinović ni gori, ni bolji, ni od mene, ni od Dragane Barišić, ni od Milorada Mirčića, niti bilo koga u ovoj sali. I, mi među sobom bili većina ili opozicija treba da budemo solidarni. mi smo ovde, i da podsetim građane Republike Srbije, izabrani glasovima tog naroda. Mi predstavljamo taj narod i mi treba da budemo zaštićeni od onih koji, eto, mogu svakodnevno, na svaki način da nas oblate, i da na to niko ne obrati pažnju.
Da ne širim sada priču o tome koliko puta se to u prošlosti desilo. Pa, istom tom čoveku, evo i dan danas govore o tome, ja mislim da pišu u tim opozicionim medijima i portalima, on se vodi kod njih da je i dalje predsednik upravnog odbora Agencije za privatizaciju. To ne mogu da uklone, jel tako, jel niste 2013. godine, ali eto, to se tako vodi kod njih. To je njihova istina i to je njihov model politike, to su njihovi „istinomeri“, i to je ono čime oni hoće da idu pred građane Republike Srbije.
Naravno, na ovo ukazujem kao neko ko se aktivno bavi politikom, ko želi da ukaže i svojim kolegama i građanima na ovakvu jednu vrstu anomalije u ponašanju. Ovo je meni više, ne zbog toga što narod pokazuje svoje, istraživanja pokazuju svoje, zna se za koga su građani Republike Srbije, zna se koga i kakvu politiku podržavaju, ali mi moramo govoriti, moramo stati ovakvim pojavama prosto na put, i da izađemo na čistac sa istinom.
Ima jedna razlika, time ću završiti, između nas i njih, uvaženi predsedavajući, to je i glavna razlika je što mi imamo obraz i mi želimo dobro građanima Republike Srbije, mi želimo da im izgradimo puteve, škole, vrtiće. Mi želimo da budemo socijalno odgovorni, a oni u svojim šatorima, čadorima, neka zamišljaju, neka pišu, neka govore o tome na „tviteru“, neka postavljaju uslove. Citiraću profesora Mićunovića, on je pre neki dan u jednom intervjuu rekao, u stvari, sažeo sve ono što se događa u prethodnih par meseci, imajući u vidu ponašanje ove naše, dela vrle opozicije, kaže – šta mi radimo, mi kao opozicija, ovi opozicioni lideri postavljaju uslove koje nikad niko neće ispuniti. Čovek koji je iz opozicije, koji je institucija, koji je profesor univerziteta, time je rekao sve. Hvala uvaženi predsedavajući i hvala na vremenu.