ANAMARIJA VIČEK

Savez vojvođanskih Mađara

Rođena 1973. godine u Subotici.

Osnovno i srednje obrazovanje stiče u Novom Sadu. Nakon diplomiranja na smeru defektologije-logopedije, završava postgradualne master studije na Univerzitetu „Etveš Lorand“ (Eötvös Loránd Tudományegyetem), smer specijalne pedagogije u Budimpešti.

Od 2007. godine sarađuje sa Pedagoškim zavodom Vojvodine u Novom Sadu kao predavač akreditovanih programa stručnog usavršavanja za zaposlene u prosveti na srpskom i mađarskom jeziku. Od 2010. godine je rukovodilac Razvojnog odeljenja Zavoda.

Od 2008. godine je član Saveza vojvođanskih Mađara, član predsedništva novosadskog Gradskog odbora i predsednica novosadskog Odbora za obrazovanje SVM-a. Od aprila 2014. godine je narodni poslanik u Narodnoj Skupštini Republike Srbije u poslaničkoj grupi Saveza vojvođanskih Mađara, a na tom mestu ostala je sve do juna 2016. godine.
Poslednji put ažurirano: 30.11.2016, 16:28

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prva sednica Prvog redovnog zasedanja, 01.03.2016.

Zahvaljujem, poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici i poslanice, drage kolege, ja ću današnje pitanje postaviti gospodinu dr Srđanu Verbiću, ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Na osnovu poslednjih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, koji je donet još, davne 2014. godine, trebalo je da se prenese procedura priznavanja visoko školskih diploma stečenih u inostranstvu, na Enik-Narik centar, koji je obrazovan tek 1. oktobra 2015. godine.
Moje pitanje je, odnosno grupa pitanja će se odnositi na funkcionisanje centra Enik-Narik. Od otvaranja centra prošlo je pet meseci, i s obzirom na to da se prema odredbama Zakona o visokom obrazovanju, trebalo bi očekivati da procedura priznavanja pomenutih diploma, se završi za 90 dana.
Pitanja koja se odnose bi trebalo da budu relevantna na dosadašnje funkcionisanje Enik-Narik centra.
Na koji način Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, vrši nadzor nad Enik-Narik centrom, kao institucijom koja funkcioniše u sklopu Ministarstva, koja je u daljnjem, funkcija pokrajinske instance u procesu priznavanja visoko školskih diploma, stečenih u inostranstvu?
Dobro su nam poznati razlozi kašnjenja otvaranja Enik-Narik centra, te se prva grupa pitanja odnosi upravo na funkcionisanje samog centra.
Koliko Enik-Narik centar ima zaposlenih, kakve kvalifikacije imaju zaposleni u centru, odnosno kakvu specijalnu obuku su oni prošli, radi zapošljavanja u centru?
Druga grupa pitanja se odnosi na podnete prijave. Koliko zahteva za priznavanje visoko školskih diploma, stečenih u inostranstvu je do sada sveukupno podneto Enik-Narik centru? Kakva je struktura podnetih prijava? Što se tiče države u kojoj je izdata visoko školska diploma, odnosno smera na kojoj je stečena diploma? Koliko je do sada pozitivno vrednovanih, tj. priznatih diploma, a koliko je odbijenih i zbog čega su oni odbijeni?
Zbog čega se dešava da je kandidat, tek nakon 90 dana prvi put obavešten o tome koji dokument treba još da se naknadno dostavi centru, kada znamo da na osnovu Zakona o visokom obrazovanju, cela procedura bi trebala da se završi za 90 dana?
Zbog kašnjenja otvaranja centra moglo se očekivati da će biti zastoja u funkcionisanju na početku rada centra. Međutim, koliko dugo se trenutno čeka nakon onlajn predaje zahteva, do dobijanja termina kada je kandidat lično primljen na Enik-Narik centru.
Da li su se u proteklom periodu određivali dodatni ispiti i to za koje fakultete, odnosno koje smerove? Ukoliko se odredi potreba za polaganje dodatnog ispita, koji fakultet se određuje za pripremu kandidata, odnosno sprovođenje ispita?
Ovo pitanje je izuzetno važno, pošto u periodu kada je Enik-Narik centar krenuo sa radom, mogle su se u medijima čuti razne izjave od strane Ministarstva, odnosno od strane Enik-Narik centra o dodatnim ispitima.
Prema izjavi saradnika Ministarstva dodatni ispiti se neće određivati sa ciljem priznavanja diploma, pošto centar vrši evoulaciju stranog studijskog programa i samo određuje nivo kojim on odgovara.
Dok su saradnici centra obrazlagali potrebu za dodatnim ispitima time da je evaluaciju stranih studijskih programa vrše spoljni saradnici Centra, koji su inače zaposleni na fakultetima i visokoškolskim ustanovama koji su i do sada vršili priznavanje diploma, odnosno koji i dalje vrše priznavanje sa ciljem nastavka studija i zbog toga je i razumljivo da se i dalje daju dodatni ispiti.
Na koji način Ministarstvo planira da reši problem koji se pojavljuje u više navrata u praksi nemogućnost okončavanja postupka priznavanja viših studija, npr. master ili doktorskih studija u slučaju kada se osnovne akademske studije navodno ne mogu priznati, jer te studije u Republici Srbiji navodno ne postoje? I da li Ministarstvo ili ENIK/NARIK centar poseduje podatke o broju ili iskustvu naših državljana u inostranstvu sa priznavanjem visokoškolskih diploma stečenim u Republici Srbiji­? Zahvaljujem

Četvrto vanredno zasedanje, 09.02.2016.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.
Poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege i koleginice narodni poslanici, ja bih volela da iznesem stav poslaničke grupe SVM u vezi sa ovim zakonom o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Mislimo da je zakonom koji je danas pred nama, iako se dopunjuju samo tri člana ovog zakona, postojećeg zakona koji je donet u aprilu 2006. godine, ipak je ovo jedan veoma značajan zakon za dopunu Zakona o sprečavanju diskriminacije.
Naime, u članu 1. koji dopunjuje član 34, koji se odnosi na dužnost organa javne vlasti da omogući potpisivanje uz pomoć pečata osobama sa invaliditetom koje imaju trajne posledice telesnog ili senzornog oštećenja ili bolest i nisu u mogućnosti da se potpisuju na drugačije zakonom uređen način. Ova mogućnost se ne odnosi na potpisivanje ugovora.
Članom 2, posle istog člana, dodaje se član 34a, koji se odnosi na dužnost fizičkih i pravnih lica da omoguće korišćenje usluga potpisivanjem uz pomoć pečata koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili pečata sa ugraviranim potpisom.
Treći član, član broj 3. sadrži kaznene odredbe u slučaju ako se odbije navedena dužnost.
Iako nije obimna, ova dopuna je itekako značajna. Naime, njenim odredbama se sprečava diskriminacija, odnosno omogućava se ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom, a odnosi se upravo na one građane koji imaju problema sa korišćenjem faksimila, a po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine ima više od pola miliona ljudi sa fizičkim invaliditetom i oko 240 hiljada slepih i slabovidih osoba.
Dokumenti koji prethode ovim dopunama, odnosno sa kojima se Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom upravo harmonizuje, sa jedne strane jesu Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, koja je doneta 2007. godine i kao što je gospodin ministar malopre obrazložio, Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koja je doneta 2009. godine.
Da se podsetimo, u članu 29. Konvencije, koji se odnosi na učešće osoba sa invaliditetom u političkom i javnom životu, države potpisnice se obavezuju da će osigurati da osobe sa invaliditetom mogu učestvovati efikasno i potpuno u političkom i javnom životu, ravnopravno kao drugi, neposredno ili preko predstavnika koje oni sami biraju, a to uključuje pravo i mogućnost osoba sa invaliditetom da glasaju i budu birane i od tri tačaka istog člana, druga se odnosi upravo na ovaj današnji zakon. Naime, ta tačka kaže – štititi prava osoba sa invaliditetom da tajno glasaju na izborima i javnim referendumima bez zastrašivanja, kao i da se kandiduju na izborima da efikasno obavljaju dužnosti i sve javne funkcije na svim nivoima vlasti, itd.
Važno je da naglasimo da je ovo jedan od retkih zakona oko kojeg nema veće polemike, prema kojem nema rezistencije u društvu. Kako je zakon podržan od strane stručne javnosti, tako je podržan i od strane upravo ciljne grupe na koju se odnosi. Naime, Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije, kojim predsedava gospođa Gordana Rajkov, koja je u više navrata prisustvovala sednicama Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, u potpunoj meri podržava donošenje ovog zakona, a isto tako i zastupnici Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije u potpunoj meri podržavaju zakon, pošto je upravo Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije bila jedna od inicijatora da se ovaj zakon donese, ne bi li se uskladio pre svega sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom.
Na kraju, volela bih da naglasim da će poslanici poslaničke grupe SVM podržati ovaj zakon u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Četvrto vanredno zasedanje, 09.02.2016.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege i koleginice narodni poslanici, ja bih volela da govorim samo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o kulturi u ime poslaničke grupe SVM, iako je u dosadašnjoj raspravi veliki broj zakona koji ćemo prihvatiti u danu za glasanje.
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o kulturi se menja i dopunjuje zakon koji je donet 31. avgusta 2009. godine, i to na istoj sednici na kojoj je donet i Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Nažalost, zakoni koji su istovremeno u proceduri se ne mogu usaglasiti međusobno, pa je tako došlo i do kolizije između ta dva zakona.
Ja sam na to u ime poslaničke grupe SVM ukazala još 14. jula 2014. godine, i to na javnom slušanju koje je održano u Skupštini po Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, izrazila nadu da će se u skorijoj budućnosti poraditi na usaglašavanju ta dva zakona, kada već to u ovom predlogu zakona nije učinjeno.
Prošlo je poprilično dugo vremena od tog javnog slušanja, tako da je bilo dosta vremena da se sugestije stručne javnosti uvaže, a nažalost izmene i dopune ovog predloga se ne tiču odredaba zakona koje se odnose na nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina, te se u ovoj fazi nije moglo raditi na sveobuhvatnoj harmonizaciji ovih zakona.
Kolizija između ovih zakona je od samog početka do danas stvarala problema u tri ključna pitanja koja su Zakonom o kulturi i Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina na drugačiji način regulisana ili nisu precizno definisana. Prvi je postupak za utvrđivanje neke već postojeće ustanove u oblasti kulture za ustanovu od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebno i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine.
Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina je utvrđeno da nacionalni saveti nacionalnih manjina utvrđuju koje su ustanove kulture od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine.
Zakonom o kulturi je utvrđeno da Republika Srbija, AP i jedinica lokalne samouprave utvrđuju koje su ustanove kulture od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine i to na predlog nacionalnih saveta nacionalnih manjina putem izmene osnivačkog akta.
U praksi, međutim, u brojnim slučajevima dolazi do nemogućnosti vršenja nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina u oblasti upravljanja ustanovama koje su od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine.
Postoji nekoliko primera kada je nacionalni savet određene nacionalne manjine utvrdio da je neka ustanova od posebnog značaja za tu nacionalnu manjinu, a osnivač po pravilu jedinica lokalne samouprave, zbog političkih razloga je odbijao da izmenom osnivačkog akta omogući implementaciju prava nacionalnog saveta za učešće u upravljanju tom ustanovom.
Kriterijumi za utvrđivanje ustanova kulture od posebnog značaja za očuvanje i unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine su 2. tačka koja je problematična. Zakonom o nacionalnim savetima i Zakonom o kulturi nisu utvrđeni kriterijumi čijom bi se primenom utvrđivala neka već postojeća ustanova u oblasti kulture za ustanovu od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalne manjine.
I, treće, uređivanje situacije kada više nacionalnih saveta utvrdi da je neka ustanova u oblasti kulture od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj posebnosti i nacionalnog identiteta. Naime, u svakom slučaju kada više nacionalnih saveta odredi da je to ustanova u oblasti kulture od posebnog značaja za određenu nacionalnu manjinu, nacionalni saveti imenuju po jednog člana upravnog odbora na osnovu Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Zakon o kulturi predviđa da u tom slučaju nacionalni saveti zajednički podnose kandidata za člana upravnog odbora. U praksi ovo rešenje pokazalo se kao potpuno necelishodno, budući da pojedine nacionalne manjine imaju potpuno različite, ponekad i suprotstavljene probleme ili interese koje taj zajednički član upravnog odbora jednostavno ne može da zastupa.
Zakon o kulturi, kao što sam napomenula, donet je u septembru 2009. godine. Primenjuje se od marta 2010. godine i za te četiri godine su se u više oblasti pokazale manjkavosti zakona, kao i problemi u primeni, iako je on bio prvi akt opšteg karaktera koji je imao za cilj sveobuhvatno zakonsko regulisanje u oblasti kulture.
Čini se da je najkritičnija oblast priznanja za vrhunski doprinos u kulturi zbog čega je i ovaj zakon naišao na izuzetno veliki otpor na Odboru za kulturu, tako da je glasanjem zakon i odbijen od strane odbora.
Volela bih da naglasim da je za pohvalu da uprkos odredbama Nacrta zakona, iako će se celokupna institucija priznanja za vrhunski doprinos u kulturi potpuno ukinuti, ipak će dobitnici koji su priznanje ranije stekli zadržati to pravo, a to je za poslaničku grupu SVM od značaja zbog toga jer u Vojvodini postoji znatan broj istaknutih umetnika, pripadnika mađarske nacionalne manjine, u raznim oblastima kulture koji su prethodnih godina dobili ovo priznanje, što je od izuzetnog značaja jer se na taj način afirmiše njihov doprinos i nacionalnoj kulturi Republike Srbije, a ne samo kulturi Mađarske nacionalne manjine.
U narednom delu izlaganja volela bih da se osvrnem na amandmane koje je predala poslanička grupa SVM, a o kojima smo sa gospodinom ministrom i saradnicima u novembru razgovarali detaljnije.
Prvi amandman se odnosi na član 15. kojim se menja član 35. Zakona o kulturi, a predlažemo da se doda stav koji određuje da u slučaju kada se radi o ustanovi od posebnog značaja za očuvanje i unapređenje i razvoj kulturne posebnosti, i očuvanje identiteta nacionalne manjine u procesu imenovanja direktora ustanove, javni konkurs se objavi i u jednom od štampanih medija na jeziku i pismu nacionalne manjine.
Naime, Ustav Republike Srbije pripadnicima nacionalne manjine garantuje pravo na potpuno blagovremeno i nepristrasno obaveštavanje na svom jeziku, a Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina propisuje da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na potpuno i nepristrasno obaveštavanje na svom jeziku, što se naravno odnosi i na informisanje putem štampe i drugih sredstava javnog obaveštavanja.
Kako bi se realizovali Ustavom i zakonom zagarantovana prava mi amandmanom predlažemo objavljivanje javnog konkursa za imenovanje direktora ustanove od posebnog značaja za očuvanje i unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje identiteta nacionalne manjine i u jednom od štampanih medija na jeziku i pismu odgovarajuće nacionalne manjine.
Drugi naš amandman se odnosi na član 42. Predloga zakona kojim se menja član 76. Zakona o kulturi i naš predlog je da se doda stav kojim će se bliže odrediti da nacionalni savet nacionalne manjine daje predlog za raspodelu sredstava koji se dodeljuju putem javnog konkursa budžeta Republike Srbije, AP ili jedinice lokalne samouprave, ustanovama, manifestacijama i udruženja nacionalne manjine u oblasti kulture.
Naime, Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina propisuje da nacionalni savet nacionalnih manjina daju predlog za raspodelu sredstava koja se dodeljuju putem javnog konkursa iz budžeta Republike, AP, odnosno jedinice lokalne samouprave, ustanovama, manifestacijama i udruženjima nacionalne manjine u oblasti kulture. Kako bi se uskladio zakon o kulturi sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, mi predlažemo ovu dopunu.
Treba, naravno, napomenuti da je interesantno kako je ovo u određenom procentu slučajeva i do sada dobro funkcionisalo, znači nacionalni saveti su davali svoje predloge, ali bez toga da je to u Zakonu o kulturi bilo tako. Tako da mi sada samo predlažemo harmonizaciju zakona, da bi se u suštini u većem broju slučajeva to tako i radilo.
Drugi deo amandmana se odnosi na isti član i naš predlog se takođe odnosi na usklađivanje Zakona o kulturi i Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Predlažemo da se na kraju poslednjeg stava koji određuje da bliža merila, kriterijume i način izbora projekata u kulturi koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, AP, odnosno jedinice lokalne samouprave utvrđuje Vlada.
Naš predlog je da se doda posle – utvrđuje Vlada, u skladu sa načelima kulturnog razvoja, a naročito uvažavanjem kulturnih i demokratskih vrednosti lokalne, regionalne i nacionalne tradicije, kulturne raznolikosti, očuvanjem kulture nacionalnih manjina i dobara od posebnog značaja za kulturu i istoriju srpskog naroda koji se nalazi van teritorije Republike Srbije.
Volela bih da istaknem da je u članu 4. i 5. Zakona o kulturi propisano da se AP stara o sprovođenju kulturne politike na svojoj teritoriji, jedinica lokalne samouprave stara se o zadovoljavanju potreba građana o kulturi na svojoj teritoriji, a nacionalni saveti nacionalnih manjina, se staraju u sprovođenju kulturne politike nacionalne manjine. S obzirom da Predlogom zakona Vlada na jedinstven način utvrđuje merila za izbor projekata u kulturi koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, budžeta AP, odnosno budžeta jedinice lokalne samouprave, našim amandmanima želimo samo da se ti zakoni ponovo usaglase.
Na kraju da se podsetimo da je Ustavni sud 2014. godine, prilikom ocene ustavnosti Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina neke članove ocenio neustavnim a druge članove u potpunosti prihvatio kao u skladu sa Ustavom. Stoga, svaki novi zakon koji se donosi a odnosi se i na nacionalne manjine, odnosno nacionalne savete nacionalnih manjina, mora da uzme u obzir i odredbe tog zakona. Ne može da negira, ne može da ostavi van pažnje odredbe tog zakona, kao i da ne može da bude fakultativno da li će se uskladiti s njim ili ne.
Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina nije manje bitan od bilo kog drugog zakona pošto je donesen i prihvaćen od strane Narodne skupštine Republike Srbije i to većinom glasova svih narodnih poslanika. Apelujem da se naši amandmani prihvate i tako ćemo u danu za glasanje, naravno glasati za donošenje Zakona o kulturi. Zahvaljujem.