Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, na dnevnom redu današnjeg skupštinskog zasedanja je Predlog zakona o prevenciji, dijagnostici genetskih bolesti, genetski uslovljenih anomalija i retkih bolesti – Zojin zakon. Moram istaći da poslanička grupa SPO DHSS je podržavala da ovaj i slični predlozi zakona se nađu u skupštinskoj proceduri i da konačno dođemo do pravog, kompletnog rešenja, a put zakona od napisanog, skupštinske procedure, usvajanja i konačno implementacije je ponekad komplikovan. Zahvaljujem svim poslaničkim grupama da se zakon donese i zaživi, što je najvažnije, tim pre što problem genetskih bolesti i retkih bolesti zahteva dosta uloženog truda, znanja i studioznosti u njihovom rešavanju.

Zašto je to tako? Pa, upravo radi se o kompleksnoj oblasti retkih bolesti, a retka bolest po definiciji je ona bolest koja pogađa manje od pet na deset hiljada osoba ili kako još statistika kaže jedan prema dve hiljade. U Srbiji to znači da se za neku bolest može reći da je retka ako od nje boluje manje od 3.500 osoba, a ipak najveći broj ovih bolesti se javlja i mnogo ređe, jedan na sto hiljada ili milion osoba.

Danas je poznato po podacima, 6.000 do 7.000 retkih bolesti, a po proceni Evropske komisije 6% do 8% populacije ima retku bolest. Podaci EU govore, 27 zemalja članica da 29 miliona građana EU imaju neku od retkih bolesti. Njihove zajedničke karakteristike su da je 80% retkih bolesti genetski uzrokovano, da 75% retkih bolesti pogađa decu, da prvi simptomi se javljaju već na rođenju ili u ranom detinjstvu i da su najčešća posledica trajnog invaliditeta.

Šta je sa onim podacima kada je reč o Srbiji? U Srbiji nisu dijagnostikovani svi pacijenti koji boluju od retkih bolesti, te je nemoguće utvrditi tačan broj obolelih i napraviti registar, te se vodimo upravo ovim podacima, evropskim prosekom obolelih, između 6% do 8%, što bi značilo da u Srbiji od retkih bolesti boluje oko 500.000 stanovnika.

Koji su njihovi problemi? Pre svega, nedostupnost dijagnoze, uglavnom su bez dijagnoze, nedostatak informacija o samoj bolesti, nedostatak informacije gde dobiti pomagala i čak nedostatak medicinskih pomagala, nedostatak informacija o kvalitetnom kadru, socijalne posledice, izolacija, diskriminacija, smanjenje profesionalnih mogućnosti, nedostatak kvalitetne zdravstvene zaštite, jer ostaju isključeni iz zdravstvene zaštite i čak kad je i dijagnoza uspostavljena.

Visoke cene postojećih lekova, lečenja, te je lečenje nedostupno i onaj ljudski faktor, što ne smemo zaboraviti u medicini statistika nije brojka, jedan prema 1000, prema 100.000 ili milion.

Ako sam ja taj jedan milion, za mene je to 100%, te svi postojeći problemi daju osećaj nemoći same osobe, porodice, okruženja, zdravstveni sistem. Svi njegovi činioci. Izabrani pedijatar, neonatolog, neurolog, od doma zdravlja do klinike. Nameću neophodnost sistemskog rešenja.

Upravo donošenje zakona, te je neophodno omogućiti kompletnu dijagnostiku, jer što pre se bolest dijagnostikuje, to će i lečenje biti efikasnije i jeftinije. Slanje bioloških uzoraka na dijagnostiku u inostranstvo je veoma skupo i uglavnom pada na teret pacijenta, uglavnom roditelja, jer se radi o deci. U prethodnom periodu više puta je slata informacija da je postignut dogovor i da ove troškove će snositi zdravstveno osiguranje, ali dogovor Ministarstva zdravlja i RFZO nije se poštovao.

Koliko je važna ova problematika o retkim bolestima, od 2008. godine se obeležava i Međunarodni dan retkih bolesti, poslednjeg dana februara svake godine. To je događaj koji ima za cilj da podigne svest o retkim bolestima i da se tako poboljša život obolelih. Ciljna grupa je najšira javnost, oboleli, udruženja, a pre svega kreatori politike.

Potrebno je da se kroz sistemska rešenja postignu tri cilja. A koja su to tri cilja? Prvi bi bio upravo dijagnostika i prenatalnu dijagnostiku retkih bolesti obezbediti o trošku države, osobe kod kojih postoji sumnja na neku od retkih bolesti moraju same da plaćaju skupe laboratorijske i genetske analize koje su neophodne kako bi potvrdile lekarsku sumnju na neku od retkih bolesti.

Pod dva, cilj je i registar retkih bolesti koji bi omogućio da konačno imamo precizan uvid u broj osoba od određenih bolesti i olakšava osobama ostvarivanje prava iz domena socijalne i zdravstvene zaštite a državi ispravno planiranje neophodnih sredstava i resursa.

Treći cilj je nacionalna strategija za retke bolesti, jer donošenje strategije, kao dokumenta, od ključne je važnosti koji bi trebalo da se definišu aktivnosti u vezi rešavanja različitih pitanja u oblasti retkih bolesti, a država bi pokazala brigu o obolelima od retkih bolesti.

Lično, kao narodni poslanik, a prevashodno kao dugogodišnji pedijatar, smatram da sve napred izneto je više nego dovoljno za donošenje ovog zakona. Razlozi su, na prvom mestu, humani, zatim medicinski i pravno obavezujući i njime će se dosadašnji pristup i tretman ovih pacijenata u Srbiji iz osnove promeniti. Sigurno nije moguće rešiti sve probleme, ali polazi se od prevencije i dijagnostike što je često nepremostiva i sporna tačka.

Povezivanje genetike, pedijatrije i ginekologije, zatim pravo na dijagnozu i dužina procesa postavljanja dijagnoze, potrebno je svesti je na minimum, obaveštenje koje se daje pacijentu kako o dijagnozi, tako i o lečenju.

Istakla bih i članove zakona koji jasno definišu sledeće oblasti: prevenciju genetskih bolesti, genetski uslovljenih anomalija i retkih bolesti, prediktivnu dijagnostiku, prenatalnu dijagnostiku, postnatalnu dijagnostiku, ciljnu dijagnostiku kod dece i odraslih, posebno član 31. kojim se propisuje kada i pod kojim uslovima komisija za pitanja dijagnostike donosi odluku o slanju uzorka, tj. biološkog materijala u inostranstvo ili upućivanja samog pacijenta sa sumnjom na retke bolesti, na lečenje u inostranstvo.

I zadnje, kao i odgovornost za štetu koju usled dijagnoze pretrpi pacijent, koja je ovde, po prvi put definisana i na jednom mestu, međutim, moje lično mišljenje je bilo da, imala sam nameru da napišem amandman, ali sam čula na Odboru da je Ministarstvo zdravlja, tako da je u svakom slučaju potrebno podržati.

Na kraju bih istakla, donošenjem ovog zakona, pokazaćemo brigu za zdravlje obolelih i na nivou države i treba podjednako da se odnosimo prema svim pacijentima, bez obzira da li boluju od retkih bolesti ili ne. I 28. februar 2015. godine, Međunarodni dan retkih bolesti, obeležimo velikim korakom unapred, zakonskom regulativom. Zato sam uverena da na ovaj zakon neće biti amandmana kojima je cilj pečat političke partije, već samo u smislu poboljšanja zakona i nadam se, i sigurna sam da ćemo ga jednoglasno usvojiti.

Na kraju, hvala Zojinim roditeljima na hrabrosti, jer će mnoge male Zoje imati bolju i svetliju budućnost. Hvala i svim saradnicima koji su podržali ovu izradu zakona.

Današnje pitanje postavljam Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a glasi - kada će vozovi na relaciji Beograd-Bar saobraćati starom deonicom? Naime, sedam meseci je prošlo od katastrofalnih poplava koje su prouzrokovale i izmenu trase železničkog saobraćaja na pruzi Beograd-Bar.

Između Valjeva i železničke stanice „Lastra“, u klisuri reke Gradac, u majskim poplavama došlo je do više klizišta i odrona, pa je i železnički saobraćaj zbog toga prekinut. Vozovi saobraćaju drugom deonicom, drugom trasom preko Mladenovca, Lapova, Stalaća, pa Požega i ova relacija je mnogo duža.
Pitanje postavljam u ime građana na koji žive u blizini klisure Gradac, koji su odsečeni od sveta, jer u majskim poplavama su stradali i most i put, a i sada železnica ne radi, u ime građana Kosjerića, Požege i Užica, pa i šire jer ovom prilikom i ovim nedaćama su najviše pogođeni učenici i studenti koji odlaze u Valjevo na školovanje, u Beograd, pa i obični građani koji bi svakodnevno u toku jednog dana završili neodložne poslove u Beogradu, a posebno kada imaju zakazane lekarske preglede.
Sigurno, šteta od ovog nefunkcionisanja železničke pruge je višestruka. Prvo, same građane košta i vremenski i po kilometrima je duplo veća, a i materijalno višestruko, a sigurno i Železnicu Srbije. Građanima je neshvatljivo da još uvek nije došlo do popravke ove deonice i uspostavljanja železničkog saobraćaja, da se vrati na pravu relaciju. Zato i postavljam pitanje Ministarstvu – kada će vozovi na relaciji Beograd-Bar saobraćati starom deonicom jer postoji više dilema, bilo je reči do kraja godine, a očito taj rok se odužio? Sigurna sam da ću u doglednom vremenu, u zakonski predviđenom, i dobiti odgovor od Ministarstva, kao što sam dobila i od Ministarstva unutrašnjih poslova, prosvete i zdravstva.
Ovom prilikom bih imala i da postavim više pitanja Ministarstvu poljoprivrede. Odložiću ih za neki drugi put iz razloga što strpljivo čekam odgovor koji sam postavila još pre sedam-osam meseci i vas, predsednice, molim za urgenciju. Zaista, pitanje koje se odnosi na rešavanje problema sela postavila sam 12. juna i još uvek nisam dobila odgovor. Hvala vam.

Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, uvaženi gosti, kolege i koleginice, danas je pred nama donošenje Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji i to je jedan od prioriteta, imajući u vidu neuređenost ove problematike. Inače, ocena naše poslaničke grupe je da se radi o jednom dobro zakonu, koji je suštinski, koji je primenljiv i održiv. Ovakav zakon nam je već odavno trebao, s obzirom da je u prethodnom periodu došlo do intenzivnog razvoja zdravstvenih i informativno-komunikacionih tehnologija, kao i potreba da se na jedan jedinstven način uredi ova oblast u zdravstvu, a do sada se postupalo po zakonima koji su čak stari i 30 godina. Zakon o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji, donet čak 1981, pa 1998. godine, sa nekim neznatnim izmenama.
Naime, šta se dešavalo do sada u praksi? Mnoge zdravstvene ustanove su bile u velikom problemu. Doduše, zdravstvene ustanove koje su prošle ili bile u procesu akreditacije morale su i same da se snađu i same da urede ovu problematiku, shodno potraživanjima i novinama koje su se u međuvremenu javile. Međutim, do čega je to dovodilo? Dovodilo je do jedne neujednačenosti vođenja zdravstvene dokumentacije u našem zdravstvenom sistemu.
Ovim zakonom uređuje se zdravstvena dokumentacija i evidencija i, što je vrlo važno, smatramo da je potrebno pomenuti onih pet načela po kojima se ona uređuje. Pre svega, to je načelo obaveznosti, jer je i zakonska obaveza svake zdravstvene ustanove, pa i zdravstvenih radnika i saradnika, da vode na dosledan način medicinsku dokumentaciju. Zatim, načelo srazmernosti i svrsishodnosti, čime se obezbeđuje da se podaci u zdravstvenoj dokumentaciji i evidencija adekvatno koristi u tačno propisane svrhe i u odgovarajućem obimu. Načelo kvaliteta podataka - racionalno korišćenje raspoloživih resursa, kao i načelo zaštite podataka o ličnosti i usklađivanje ovog zakona sa ranije donetim zakonima koji se odnose na zaštitu podataka o ličnosti, pravima pacijenata, kao i propisima kojima je uređena oblast elektronske dokumentacije, kao i dokumenata i elektronskog potpisa.
Predlogom ovih zakona tačno su definisane one tri glavne sfere u oblasti zdravstva - medicinska dokumentacija i evidencija o pruženim zdravstvenim uslugama i zdravstvenom stanju pacijenata i stanovništva. Zatim, koristi se i za praćenje faktora rizika iz životne sredine. Upravo ovi problemi u životnoj sredini su nam u ranijem periodu zbog neadekvatnog vođenja zadavali velike probleme, pa čak su se dešavali i neki propusti. Zatim, treća velika sfera jeste i medicinska dokumentacija o kadrovima, opremi, prostoru, lekovima, medicinskim sredstvima i informaciono-komunikacionim tehnologijama.
Predlogom ovog zakona, pored vrste i sadržine, tačno se definiše i način i postupak vođenja ove medicinske dokumentacije, kao i lica koja su ovlašćena, rokovi za dostavljanje i obradu podataka, način raspolaganja podataka, zaštita i čuvanje podataka, i na kraju kaznene odredbe za zdravstvene ustanove koje ne budu poštovale.
Šta dobijamo donošenjem ovog zakona? Pored unapređenja sistema upisivanja, obrade, načina raspolaganja podacima, obezbeđenja kvaliteta zaštite i čuvanja podataka, uspostavljanja osnova za integrisano funkcionisanje zdravstvenog informativnog sistema, šta nam upravo znači ovo integrisano funkcionisanje zdravstvenog sistema? Pre svega, stvaraju se i preduslovi da se zdravstvena dokumentacija i evidencija vodi na jedinstven način i u zdravstvenim ustanovama i u privatnoj praksi, u zdravstvenim ustanovama počev od primarnog do tercijarnog nivoa. Ovo još i znači - kada sistem bude u potpunosti zaživeo, da jednog dana možemo imati taj uznapredovani sistem praćenja stanja pacijenata, kako u državnim ustanovama kod svog izabranog lekara, tako i ako se isti pacijent javio i u privatnu zdravstvenu zaštitu, kao i praćenje podataka o pacijentu, počev od primarnog, preko sekundarnog, pa do tercijarnog nivoa.
Ovim sistemom se planira da se unapredi planiranje i efikasno upravljanje sistemom zdravstvene zaštite, pa nam se u tom slučaju ne bi dešavalo, kao što smo imali u prethodnom periodu, da nemamo starosnu strukturu kadra, da ćemo jednog trenutka ostati bez vitalnih specijalista, da imamo medicinsku opremu u nekim zdravstvenim ustanovama, a u drugim da ta oprema nije iskorišćena. Znači, ovim sistemom praćenja imaćemo jedan potpuniji uvid u sve ono što je zdravstvenom sistemu potrebno.
Prikupljanje i obrada podataka u vezi sa zdravstvenim stanjem stanovništva i funkcionisanje zdravstvene službe je isto tako od bitnog značaja kao i unapređenje sistema izveštavanja, usklađivanje sa usvojenim planskim dokumentima Vlade i usaglašavanje pravnog sistema u oblasti zdravstva sa utvrđenim evropskim i međunarodnim standardima u ovoj oblasti, kao i dokumentima, kao i unapređenje sistema izveštavanja međunarodnih zdravstvenih organizacija, jer su se u prethodnom periodu upravo zbog neredovnog izveštavanja i neadekvatne evidencije dešavali propusti koji su davali lošu sliku o našem zdravstvenom sistemu, mislim čak i lošiju nego što on zapravo jeste.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, u potpunosti se slažemo da je potrebno i upravni i nadzorni odbor da budu efikasniji za rad i da postoji bolja kontrola sredstava, što upravo i obezbeđuje smanjenje upravnog odbora sa 21 na sedam članova, a nadzornog odbora sa sedam na pet.
Ono što posebno našu poslaničku grupu raduje, jeste što je ovde i u upravnom i u nadzornom odboru po jedan član, jedan predstavnik penzionera i zemljoradnika. Mislim da je ti i te kako važno iz razloga što će oni moći direktno da utiču na izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju, i to sa pravog mesta, jer su upravo i poljoprivrednici i penzioneri jedna od najranjivijih kategorija u našem društvu.
U Danu za glasanje Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije podržaće izmene zakona i donošenje ova dva zakona. Hvala vam.

Hvala lepo.
Pitanje postavljam Ministarstvu zdravlja, Ministarstvu prosvete i Ministarstvu rada i socijalne politike. Odnosi se na dodatnu podršku deci i učenicima iz osetljivih grupa, neposrednu i posrednu koja zahteva dodatna finansijska sredstva, a ne sprovodi se na način koji je potreban.
Sa početkom nove školske godine kulminirao je problem postojanja i održivosti personalnih asistenata tj. asistenata koji su angažovani kao pratnja deci za ličnu pomoć. Personalni, lični asistent je neposredna i dodatna podrška deci iz osetljivih grupa koja zahteva dodatna finansijska sredstva kao što je u ostalom i prilagođavanje i nabavka udžbenika, nastavnih sredstava na primer, Brajevo pismo, individualni obrazovni program, angažovanje pedagoškog asistenta.
Sistem je profunkcionisao i činilo se da će se dograđivati, da će biti još bolji, a onda je na jednom sve više lokalnih samouprava ne izmiruje svoje obaveze, pa su roditelji prinuđeni da sami plaćaju personalne asistente. Kako roditelji kažu, tražeći informacije sa svih nivoa došli su do saznanja da niko nije odgovoran, da nema zakona po kome bi lokalna samouprava opredelila sredstva za ovu namenu. Činjenica je da se deci usled socijalne uskraćenosti smetnje u razvoju, invaliditeta, teškoća u učenju i drugih razloga pruža dodatna pomoć u obrazovanju, zdravstvu i socijalnoj zaštiti.
To nije volja pojedinca, niti je to volja grupe, to je strateško opredeljenje Srbije. Donet je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine gde je u članu 98. i predviđeno, što je za razliku od ranije velika izmena da svako dete može i mora upisati u prvi razred osnovne škole sa najmanje 6,5, a najviše 7,5 godina ili će roditelji snositi zakonske posledice.
Shodno ovom zakonu donet je i Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku, to je „Službeni glasnik“ broj 63 od 2010. godine. Iza ovog Pravilnika stoje ova sva tri pomenuta ministarstva i oni su učestvovali u radu, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo prosvete.
Shodno Pravilniku formirane su inter resorne komisije za procenu potreba dece, ove pomenute dece i što je najvažnije članove komisije imenuje skupštinska jedinica lokalne samouprave na zajednički predlog opštinskih uprava iz oblasti obrazovanja, zdravlja i socijalne zaštite. One su bile u obavezi i to su i uradile da imenuju i koordinatore komisije. To je lice koje je zaposleno u opštini i koje je spona između inter resornih komisija i lokalne samouprave kao i ministarstava i imaju obavezu da šalju izveštaje o radu i drugu dokumentaciju od značaja, čak i kada su problemi u pitanju. Tu su i strateška opredeljenja kako međunarodna tako i naše Republike.
Ono što je važno i što moram istaći jeste da je potrebno razumeti da je proces procene potrebe deteta za roditelje pa i za dete veoma stresan. Zato je neophodno da profesionalci koje vode ovaj proces stvaraju atmosferu uzajamnog poverenja u institucije i poverenja međusobnog, poverenja u konačan cilj, a to je obezbeđenje uslova detetu za razvoj, učenje, i ravnopravno učešće u sistemu zajednice.
Inače, ovaj sistem je uspostavljen i odjednom se dešava da imamo probleme u funkcionisanju. Zato i postavljam pitanja Ministarstvu zdravlja, Ministarstvu prosvete, Ministarstvu za rad i socijalnu politiku – da li redovno dobijaju izveštaje o radu inter resornih komisija i da li su upoznati sa problemima pružanja dodatne podrške deci i učenicima iz osetljivih grupa i šta će preduzeti u otklanjanju nastalih smetnji? S obzirom na već postojeće zakonske akte, šta je potrebno da bi se privolela lokalna samouprava da ispoštuje obaveze u pružanju podrške deci i učenicima iz osetljivih grupa, tako da se i reši pitanje personalnih i pedagoških asistenata? Hvala vam.

Hvala.
Poštovana predsednice, gospodine ministre, poštovani gosti, kolege i koleginice, pred nama je danas Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju. Za naše građane ovo je izuzetno važan problem i mnogi su zainteresovani šta ćemo se mi danas dogovoriti i šta je to šta se postiže sa ovim izmenama.
Naime, kao što ste rekli, Zakonom od 2011. godine određen je rok od tri godine za zamenu zdravstvenih knjižice. Sada je ovaj rok preciziran i to je 31. decembar 2016. godine.
Čulo se mišljenje da bez elektronske zdravstvene knjižice ne možemo napraviti korak napred u informacionom elektronskom sistemu, a ja bih rekla da upravo bez osnaženog i regulisanog informativnog sistema ne možemo uvesti elektronsku zdravstvenu knjižicu, pa bih samo napomenula šta podrazumeva i predviđa uvođenje elektronske zdravstvene knjižice.
Ono što je sigurno najvažnije i za pacijente i za zaposlene jeste povezivanje zdravstvenih ustanova Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i apotekarskih ustanova, što će u potpunosti olakšati rad kako zaposlenim, tako i pacijentima koji će moći i lakše i brže ostvariti svoja prava.
Svakako, tu je i elektronski recept, jer se i predviđa emitovanje recepta od izabranog lekara u sve apotekarske ustanove gde će pacijent moći da podigne svoju terapiju bez dolaska kod izabranog lekara, što će i značiti da se mnogo skraćuje vreme čekanja, a kod izabranog lekara može ići samo za korekciju terapije.
Tu je ušteda kako u vremenu, tako i u papiru, a posebno i u lekovima, veća kontrola prepisane i podignute terapije. Zaista nije mala cifra, jer se predviđa ušteda od 100 miliona evra na godišnjem nivou.
Tu je i zahtev EU u reformi zdravstvenog sistema i veće pristupačnosti upravo ovog zdravstvenog sistema pacijentima, pa i lakše ostvarivanje prava pacijenata.
Ja bih još jednom ponovila ono što ste i vi rekli zbog javnosti, jer su tu velike dileme, da kartica neće sadržati podatke o pružanim zdravstvenim uslugama u zdravstvenoj ustanovi, niti mogu doći do podataka o prepisanim receptima ni drugim obavezama osiguranika.
To bi bilo ono što je benefit u samoj kartici koju ćemo biti, a koji su to problemi sa kojima se susrećemo? Pa, na prvom mestu bih istakla nepotpun i nedostajući informativni sistem. Ta rešenja se očekuju u ovoj 2014. i do kraja 2015. godine.
Uvođenjem informativnog sistema u zdravstvene ustanove podršku je dao DILS projekat, Projekat pružanja unapređenih usluga na lokalnom nivou uz podršku finansiranu iz zajma Svetske banke, uz podršku Ministarstva zdravlja. Dobijen je jedan deo opreme. Urađena je edukacija u zdravstvenim ustanovama, a ostalo je još dosta toga nezavršenog. Ostalo je da se snađu zdravstvene ustanove iz donacija ili na lokalnom nivou.
Danas imamo situaciju da je neophodno regulisati informativni sistem u potpunosti, završiti započeto, jer su kašnjenja očigledna, te je neophodno, a to je i naša preporuka u donošenju budućih zakonskih rešenja naglasiti obezbeđenost sredstava za sprovođenje predviđenih programa kako bi se ispoštovali, a zakoni sprovodili jer je upravo ekonomska situacija i najveći problem u kašnjenju donetih zakona.
Drugi problem bila bi upravo cena elektronske zdravstvene kartice. Čuli smo da je da otprilike 400 dinara, a možda i manja. Najsiromašniji građani, oko 1,2 miliona, dobiće besplatnu zdravstvenu knjižicu. To su uglavnom oni građani koji ostvaruju prava na zdravstvenu zaštitu po članu 22.
Srpski pokret obnove očekuje suštinsku reformu zdravstvenog sistema sa ciljem da svim građanima pruži mogućnost zdravstvenog osiguranja da bi mogli na pravi način da koriste zdravstvenu zaštitu.
Poslanici SPS i DHSS smatraju da su mnogo veći problem od cene elektronske kartice sistemski propusti. Očekujemo da će biti ispravljeni, a raduje nas što je u Strategiji razvoja zdravstvenog osiguranja do 2020. godine naglašeno – opštem osiguranju ka cilju treba težiti, što će za kategorije koje nisu u mogućnosti da plaćaju doprinose zdravstvenog osiguranja, to umesto njih uraditi drugi subjekt, kao što je državni budžet, odnosno Ministarstvo finansija kao rukovodilac budžetskih sredstava.
Zapravo, da li će nastati problemi u dobijanju elektronske zdravstvene kartice i zdravstvenog osiguranja i drugih građana, osim pomenutih po članu 22. Zakonom o zdravstvenom osiguranju, za koje će država obezbediti, tj. da postoje i druge ugrožene grupe? Naime, 400.000 građana, a to je 5,5% stanovništva, nema zdravstveno osiguranje. Šta ćemo sa njima?
Elektronsku zdravstvenu karticu i zdravstveno osiguranje može samo priželjkivati kategorija stanovništva koja se vodi kao poljoprivredno zdravstveno osiguranje. Tu smatramo da su veliki sistemski propusti i neophodno ih je što pre rešiti, jer svako ko je nezaposlen, a posedovao je malo zemlje, iako se poljoprivredom nije ni bavio, najveći broj njih bio je i sada je u kategoriji poljoprivrednog zdravstvenog osiguranja.
Zbog same ekonomske situacije gomilali su se računi i ti građani nisu bili u mogućnosti da koriste zdravstvenu zaštitu. Uglavnom, kad zatreba preglede i potrebnu terapiju i druge usluge su potražili u privatnoj zdravstvenoj praksi, a i dalje se duže i dalje su dužnici.
Šta će biti sa ovim građanima? Upravo, uporedo, kada je 2011. godine i donet ovaj Zakon o elektronskoj zdravstvenoj kartici, država je i ponudila rešenje za njih. U prvoj grupi, za ove poljoprivredne osiguranike, bio je reprogram duga. Bili su obavezi da u 2012, 2013. i 2014. godini kvartalno plaćaju doprinose, s tim će rešenja dobiti 2015. godine, kada se budu izmirile obaveze. Mali broj poljoprivrednika je upravo iskoristio ovo rešenje, tj. neznatan broj i reč je o prividnoj kratkotrajnoj usluzi, jer se ne otpisuje stvarni dug, kamata koja se gomila, a zdravstvena zaštita nije korišćena. Znači, treba da plate nešto što nisu koristili.
Sličan problem je i sa drugom mogućnosti koju je država ponudila, a to je kategorija započinjanja uplate doprinosa. Kamata ide, a građani plaćaju samo glavnicu.
Međutim, ovde bih se osvrnula na jednu treću kategoriju i smatramo da su najveća nelogičnost i trenutno najveći problem građani sa poljoprivrednim penzijama. Uglavnom je reč o ženama zaduženim doprinosom za penzijsko, a imale su godinama zdravstveno osiguranje preko supruga koji je bio u radnom odnosu. Na ovaj način utvrđeno zdravstveno osiguranje traje već 30 godina.
Tek prošle godine, kada je došlo do povezivanja PIO fonda i Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, ustanovljen je dug i kamata za zdravstveno osiguranje, a verovali ili ne, ova je odluka u primeni od 01.01.1986. godine, znači skoro 30 godina. Istina je da od tada nema ni jedne potpisane prijave od strane ovih građana, tj. građanki, pojedinca, čak većina nije ni znala da se duži. Prosto, takva je bila politika PIO fonda. Doduše, rešenja su stizala o potrebi uplate PIO fondu. Građani su se pitali o čemu se radi, kako je neko bez njihovog znanja i pristanka mogao da ih obaveže da plaćaju penziono, što je i povuklo činjenicu zaduženja za penziono, zaduženja i za zdravstveno osiguranje.
Podnete zahteve građana za odjavu od penzionog osiguranja odbijale su i drugostepene komisije, te ove propise moramo što pre primenjivati. Jasno je da ključna i suštinska reforma zdravstvenog sistema je neophodna. U danu za glasanje poslanici SPO-DHSS će glasati za predlog izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju, o produženju roka zdravstvene kartice do 2016. godine, jer smatramo da do tada treba i prevazići ove probleme sa kojima se susrećemo. Hvala.

Poštovano predstavništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, ove predložene izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti u članu 184. poslanici SPO smatraju neophodnim i sistemskim rešenjem. Zbog čega to smatramo? Upravo zbog onoga zbog čega su i donete.
Samim tim što se omogućava specijalizacija mladim lekarima, to jest i farmaceutima i drugim zdravstvenim radnicima i stručnim saradnicima sa visokom školom, posle obavljenog pripravničkog staža i položenog stručnog ispita, pod uslovom da su na neodređeno vreme zaposleni u sistemu državne zdravstvene ustanove, u mreži zdravstvene ustanove, jeste velika novina, jer time se briše onaj odnos od dve godine koje je lekar morao provesti recimo na opštoj praksi, a posle dobiti specijalizaciju iz patologije itd.
Druga stvar, takođe je od značaja što su omogućene i volonterske specijalizacije koje mogu lekari koji su nezaposleni, iz privatne prakse, po proceni ministarstva kada je deficitaran kadar.
Treće stvar, što nas sigurno raduje i koja će dati jednu ujednačenost u zdravstvenim ustanovama, to jeste i taj period što je sada jasno definisan, posle završene specijalizacije i posle položenog stručnog ispita potrebno je duplo vreme da svaki lekar sa specijalizacijom provede u svojoj ustanovi. Znamo, ranije je bilo sasvim drugačije, moglo je se negde na godinu dana, negde je vreme bilo duplo, negde se čak računalo od početka specijalizacije, od prvog dana kada je odobrena specijalizacija. Definitivno, ovim ćemo na duže vreme imati kadar koji neće odlaziti.
Zbog čega nam je ovo sve važno i šta nas je upravo i motivisalo da damo jednu korisnu raspravu u vezi sa ovim zakonom? Pre svega, oni benifiti koje ovaj zakon donosi, a to je povećanje stručnog kadra, ne samo što će se mladi ljudi zapošljavati, što će dobijati specijalizaciju, što će biti ta starosna struktura popravljena, već će se i sprečiti, po našem mišljenju, i migracija, kako i mladih tako i kolega sa jednim dobrim radnim iskustvom, jer će biti manje opterećeni i prevazići će se ta odstupanja, tj. deficit specijalizacija koje su određene u odnosu na normative.
Sada izvinite, moram da iznesem jednu konstataciju. Kolega je pričao više o sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti, ja 30 godina radim u primarnoj zdravstvenoj zaštiti i pedijatar sam. Kao i lekar, a pre svega i po iskustvu menadžmenta u zdravstvenoj ustanovi, moram da kažem da u zadnjih osam godina, znači od 2005. godine, donet je veliki broj zakona. Zaista je donet veliki broj zakonskih rešenja, pravilnika, strategija i sve je to bilo u cilju reformi i mislim da ni u jednoj oblasti kod nas nije više urađeno i doneto tih reformskih zakona nego što je u zdravstvu.
Međutim, šta je ovde problem? Možda je to i odgovor svima onima koji su rekli da već od početka konstituisanja ove Vlade, od 15. aprila, da ova skupština ništa konkretno nije donela po pitanju zdravstva, nikakav zakon, veliki zakon. Dovoljno imamo velikih zakona, gde je malo diskutabilno, sa nekim intervencijama koje su po našem mišljenju neophodne, ali te reforme nisu krenule. Jednostavno, tapkamo u mestu. Nailazimo na kamen spoticanja i, što je najvažnije, osam godina, bez obzira na bilo kakvu komunikaciju između zdravstvenih ustanova i Ministarstva zdravlja prosto nije se rešavao problem.
Zaista vam želim da istrajete u ovome što ste počeli. Upravo ste vi ti koji ste krenuli taj kamen spoticanja da sklonite sa puta, kao što je lista čekanja, kao što je problem trenutni sada o kome raspravljamo, jer definitivno ono što se ne sprovodi u zdravstvu kako treba jeste upravo da trpe i zdravstveni radnici i ustanova, trpi i zajednica, a trpe najviše pacijenti.
Jedna stvar je sigurna, meni zaista nije jasno, godinama su se slali izveštaji na određene vremenske periode i o kadrovskoj strukturi i zaista se moglo jasno videti kakva je struktura u zdravstvu.
Druga stvar, što bi skrenula pažnju, mislim da će sve kolege me ovde podržati, to jeste Pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti. Ovaj pravilnik koji je donet 2006. godine propisuje kako kadar, kako opremu, prostor i lekove. Svi dobro znamo u kakvoj smo se situaciji nalazili što se tiče i opreme i prostora, kako unutrašnjim snagama, tako i uključenjem mnogih međunarodnih organizacija dosta se uradilo na opremi i prostoru, sigurno još dosta treba.
Međutim, što se tiče onog najboljeg resursa koji imamo i koji nam je potreban, ljudski resurs, malo se poklanjalo pažnje. Upravo ću se ovde osvrnuti na primarnu zdravstvenu zaštitu, a već iz medija smo i čuli koliko nedostaju radiolozi, anesteziolozi, kardiohirurzi. To su one velike grane gde se čoveku spašava život i zaista je potrebno intervenisati i nezgodno je kada nemamo kadra. Ali, šta je sa primarnom zdravstvenom zaštitom? Upravo ta primarna zdravstvena zaštita od 2006. godine jasno je rečeno da ima mnogo zaposlenih, da ima mnogo lekara i svake godine u pravljenju izveštaja zaista je bio problem koliko će ljudi ostati bez posla. Čak smo se i prebrojavali. Nije to situacija samo u užičkom regionu, u DZ „Kosjerić“, odakle dolazim, već u svim zdravstvenim centrima u Srbiji.
Međutim, kakvo je bilo stvarno stanje? Moram reći da po ovom pravilniku i služba opšte medicine sa kućnim lečenjem, negom i hitnom medicinskom pomoći znamo da je broj stanovnika odrednica koliko će kadra imati neki dom zdravlja tj. koliko će pripasti opštini, pa do 25.000 stanovnika, 50.000 preko 150.000.
Veliki broj je onih malih domova zdravlja upravo koje nemaju mogućnosti da oforme da imaju 50.000 stanovnika, nego imaju recimo 15.000 i da imaju samostalnu hitnu medicinsku pomoć.
Onda imamo situaciju da, po pravilniku, taj lekar koji je u ovoj službi radi, izabran je lekar, radi u hitnoj službi tj. pruža pomoć kad pacijent naiđe, kućno lečenje, palijativno zbrinjavanje, što je još nezgodno, zaista smo svi krenuli poštujući i principe i pridružujući se tim evropskim integracijama, zakazivanje pacijenata i gde je dostupnost sigurno poboljšana samog lekara pacijentu sa zakazivanjem, tačno zna i vreme i kad će i u većini domova zdravlja primarnog nivoa nije potrebno neko vreme čekati nego može i ujutru pacijent zakazati i da zna u koliko će doći kada je najmanja gužva, a kada je hitan biće primljen po redu hitnosti i u ovim manjim domovima zdravlja na 6.000 stanovnika pravilnik predviđa jedan doktor medicine, jedna medicinska sestra i jedan vozač. Na 12.000 dva takva tima, plus jedna sestra.
Sada, zaista, po iskustvu Dom zdravlja Kosjerić i mnogi drugi domovi zdravlja 12.000 stanovnika, kako da se organizuje posebno smenski rad i kada su u pitanju sestre. Ovaj problem definitivno, i da se ne poštuje Zakon o radu, da rade i prekovremeno ne postoji mogućnost i ne postoji nikakva tehnika da se može usaglasiti.
Zamolila bih vas da nekom prilikom tražite od domova zdravlja primarnog nivoa koliko zdravstveni radnici, tj. lekari, pa i medicinske sestre, pa i vozači, imaju slobodnih dana koji nisu iskorišćeni. Verujte da ćete se zaprepastiti. Sigurno 15, 20, 30 koji nikada ne mogu iskoristiti. Nije problem. Svi su svesni da ih ne moraju iskoristiti, ali moramo se zapitati da li je sposoban takav zdravstveni radnik u svakom trenutku da pruži hitnu ili drugu zdravstvenu pomoć. On će pružiti, daće sve od sebe ali zato kažu da zdravstveni radnici i mladi umiru, pa nije ni problem Zakon o radu koji se donosi, mnogi od nas neće ni doživeti.
Ovom prilikom samo ću postaviti pitanje – da li je istina da nas ima mnogo u zdravstvu? Upravo sada se pokazalo da nas nema dovoljno, da je problem sa specijalizacijama i ono što je okosnica zdravstvenog sistema, to jeste primarna zdravstvena zaštita gde se u prethodnom periodu malo pažnje poklanjalo, a primarna zdravstvena zaštita su ona velika vrata na koja se ulazi u zdravstveni sistem i čuvari zdravstvenog sistema i upravo, mogu slobodno reći, ako nam je dobra primarna zdravstvena zaštita, onda će biti i dobra i manje posla i u sekundarnoj i u tercijalnoj.
Ono što primarna zdravstvena zaštita obavlja, po članu 88, zaštitu i unapređenje zdravlja, sprečavanje, lečenje bolesti, ovde bih se osvrnula na tu preventivnu zdravstvenu zaštitu. Upravo, da li zdravstveni radnici imaju dovoljno vremena da je posvete a upravo u smislu ove teme o kojoj raspravljamo.
Pravovremeno usavršavanje lekara i dovoljan broj sigurno će i to obezbediti, pre svega, kada znamo da smo mi zemlja sa velikim brojem hroničnih nezaraznih bolesti, sa malignih, kardiovaskularnih, gde zauzimamo i neko prvo mesto u Evropi, a po broju lekara na 100.000 stanovnika, jeste da smo mnogo niže nego u Evropskoj uniji, ali ako bi se računali kao 29. članica EU, mi bi zauzeli to 25. mesto što sigurno nije zavidno.
Ovim sistemskim merama koje se donose sa izmenama ovog zakona, duboko verujem da će i sprovođenje organizovanih strategija na rano otkrivanje karcinoma dojke i karcinoma grlića materice kod žena i karcinoma debelog creva kod oba pola, biti mnogo efikasnije, imati više vreme, jer svi zdravstveni radnici su upoznati i sa strategijama nacionalnim i sa kliničkim putevima i sa nacionalnim vodičima dobre prakse, ali prosto na pravi način i do kraja valjano, zbog vremena se ne mogu sprovoditi, jer definitivno, ako jedan lekar ima 50, 60 pacijenata u toku dana, onda se pitamo i o kvalitetu i u vremenu koje ostaje za ovu preventivu.
Posebno bih se osvrnula, sigurno i na pedijatriju, gde mislim da smo dosta toga uradili do sada i da se možemo ravnati sa mnogim evropskim zemljama, a nacionalna strategija za mlade ostaje da se do kraja sprovede, zatim protokol zaštite dece od nasilja, žena od nasilja, razvojna savetovališta da nam zažive, pa čak i savetovalište za mlade bez obzira na broj stanovnika, mada je to i pravnicima ograničeno, ali bez obzira jer su neophodna.
Rekla bih još nešto. U prethodnom periodu mnogo toga je učinjeno i svedoci smo šta je učinjeno sa stomatološkom zdravstvenom zaštitom na primarnom nivou.
Zaista mislim da su mnoge neprijatne situacije doživeli i zaposleni u ovoj oblasti i zdravstvene ustanove, da nisu potrebno, da ih je veliki broj, da se mora preći da su prvi gde se ide na tržišno poslovanje, onda problem internističkih služba.
Dubokog sam verovanja kao i većina kolega da internističke službe su neophodne da ostanu u domu zdravlja zbog porasta dijabeta, hroničnih nezaraznih bolesti, jer ne možemo zaboraviti činjenicu da postoje i takva mesta gde je pacijentu potrebno 20, 30 pa i 40 kilometara da dođe od prebivališta do doma zdravlja, a onda možda još toliko do prve ustanove gde su internista nalazi.
Ono što je sigurno evidentno to jeste da SPO u prethodnom periodu je u više navrata i postavljao ova pitanja i zaista mislim da je više mandata i pre svega se skretala pažnja i na to da trenutno oko 60.000 građana je na raznovrsnim listama čekanja za medicinske intervencije, kako se to može rešiti, zatim problem aparata koji su neispravni, koji se ne baždare, pitanje upravo ovih kadrova. Mislim da su rešenja sa novim zakonima, molim vas da nastavite ovim tempom, a i u programu SPO jeste da svaki građanin ima pravo na kvalitetnu i dostupnu zdravstvenu zaštitu bez obzira gde se nalazi i u danu za glasanje poslanici SPO će podržati ove zakonske izmene. Hvala vam.

  Pitanje upućujem Sektoru za unutrašnje poslove MUP, Sektoru za vanredne situacije, a pitanje je – u čijoj je nadležnosti nabavka protivgradnih raketa i ko snosi odgovornost zbog neadekvatne pripreme za sezonu odbrane od grada.
Naime, sezona odbrane od grada počinje 15. aprila i traje do 15. oktobra, a još u martu mesecu je ukazano na postojanje dva ključna problema – problem angažovanja strelaca i problem nabavke protivgradnih raketa.
Republički hidrometeorološki zavod je još u martu mesecu kao jednu od karika istakao da sistem odbrane od grada je takav da radarima ne može da promakne ni jedan sumnjiv oblak ili pojava, ali definitivno nedostatak raketa može da veže ruke. Po proceni, za sezonu zaštite od grada je dovoljno oko 25 hiljada projektila, to je u novčanoj vrednosti oko sedam miliona evra, a na početku sezone se raspolagalo samo sa jednom trećinom projektila, negde oko osam hiljada. Sama ta cifra koja bi zadovoljila potrebe za čitavu Srbiju od sedam miliona evra otprilike je šteta koja je u toku prošle godine naneta samo jednoj opštini.
Krajem decembra meseca 2013. godine na stalnoj konferenciji gradova i opština data je preporuka lokalnim samoupravama da izdvoje više sredstava u budžetu za nabavku protivgradnih raketa.
Sada postoje nedoumice, a ujedno i pitanja na svim nivoima – da li je nadležnost Sektora za vanredne situacije MUP Republike Srbije da obezbede potrebne rakete ili je isključiva nadležnost lokalne samouprave. Ako je nadležnost lokalne samouprave, kamen spoticanja je zakonska procedura o javnim nabavkama pre svega što su neke opštine na početku ili u toku sezone kupile malu količinu raketa, a onda se postavlja problem kako opština može da ima dva puta istu nabavku. Ako bi se i čekalo na redovnu zakonsku proceduru, trebalo bi da prođe jedan do dva meseca.
Treća nedoumica, lokalne samouprave nemaju dovoljno novca za protivgradnu zaštitu, pa u budžetima predviđaju, na osnovu preporuka, minimalne iznose, simbolične ili, kao što je slučaj sa mojom opštinom Kosjerić, budžet za 2014. godinu je usvojen tek u junu mesecu i nabavka raketa kada bi krenula odmah, trebalo bi makar da se ispoštuje i da stigne do avgusta meseca, a štete od poplava, klizišta i gradonosnih oblaka su neprocenjive. Zato postavljam pitanje – u čijoj je nadležnosti nabavka protivgradnih raketa i ko snosi odgovornost zbog neadekvatne pripreme za sezonu odbrane od grada? Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, posebno mi je čast što ću u ovom visokom domu kao narodni poslanik ispred poslaničke grupe SPO – DHSS govoriti o Nacionalnom akcionom planu za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN „Žene, mir i bezbednost u Republici Srbiji“, kao i o praćenju sprovođenja Nacionalnog akcionog plana ove iste rezolucije.
Naime, danas kada ključne međunarodne organizacije za održavanje mira i sigurnosti, UN, NATO pakt, ali i EU, pridaju veliku važnost ulozi žene u mirovnim misijama, operacijama, a i Republika Srbija kao potencijalna članica EU …

Da, mi ćemo glasati za sastav …

Ne samo da je važno pomenuti Rezoluciju kada je komisija koja će pratiti sprovođenje Akcionog plana, je suština ove priče jeste u tome što u samom praćenju Akcionog plana koji je donet 2010. godine, a znamo da je Rezolucija Saveta bezbednosti 2000. godine usvojena, jedna od bitnih karakteristika koja se sastoji od 18 tačaka dnevnog reda jeste i ta sprovođenje u četiri tačke koje se odnose na bezbednost žena, pre svega učešće žena u svim nivoima vlasti i u jednakost sa muškarcima, rodnoj perspektivi, zaštiti u sukobima i u miru i sprovođenje studije od strane generalnog sekretara Saveta bezbednosti koja će se ponuditi.
U svoj ovoj priči jedna od važnih jeste i to što na nivou naše Republike moramo pratiti sva ova dešavanja koja se dešavaju u samom našem okruženju, jer samom izradom studije uključeno je više i službi i ministarstava u nju. Jedna od osnovnih stvari jesu benefiti koje dobijamo od svega ovoga, stvaranje institucionalnih preduslova, uključivanje mehanizama za rodnu ravnopravnost, uključivanje organizacija civilnog društva u javnu raspravu o odbrani i bezbednosnim pitanjima, žene u mirovnim pregovorima, programi reintegracije i rehabilitacije muškaraca i žena koji su učestvovali u oružanim sukobima, razoružanje, razvijanje sistema zaštite žena žrtava nasilja, Strategija za smanjenje siromaštva, Strategija nacionalne bezbednosti, Nacionalna strategija za eliminaciju svih oblika nasilja nad ženama, Strategija borbe protiv trgovine ljudima, besplatna pravna pomoć, koja je saradnja Republike Srbije sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, objektivno informisanje javnosti o zločinima 1990. godine i edukacija.
Na kraju, samo da kažem da će naš poslanički klub glasati za Komisiju, stalni sastav za praćenje Komisije. Jedino što vidim kao sporno ovde, ipak je ovo ženska tema, a izgleda da je nestrpljenje kolega poslanika na vrhuncu, pa ne možemo dalje pratiti. Iz tog razloga ću skratiti, ali mislim da o ovim temama još dosta toga treba da donesemo i da popričamo. Hvala.

Pitanje za Ministarstvo poljoprivrede – kada se planira reforma poljoprivrede koja se odnosi na posebne aspekte održivog razvoja poljoprivrede u Srbiji i rešavanje problema sela utemeljeno na strategiji razvoja sela i početku rešavanja problema u svim oblastima sa jednim jedinim ciljem – oživljavanjem sela?
Naime, sela u Srbiji su na ivici demografskog i ekonomskog sunovrata i procenjuje se da ima oko 145.000 kuća širom Srbije koje su prazne, što je oko 1.000 sela, a u Srbiji ima 4.600 sela, znači svako četvrto je na putu izumiranja. Više od 200 sela nema ni jednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a za 50 godina iz sela u grad je prešlo oko osam miliona ljudi, što je neki trend u svetu od 120 do 150 godina.
Znači, činjenice su da nam sela odumiru, da su napuštene kuće, neobrađene oranice, da po proceni ima milion hektara zemlje koju nema ko da obradi. Šta je sa onima koji su ostali na selu? Poljoprivrednik je ispod granice egzistencije zbog nerešenih ključnih pitanja – šta proizvesti, kako proizvesti, da li će plasirati svoj proizvod, da li će imati tržište sigurno, loša infrastruktura sela? Poljoprivreda je srpski pokret obnove, strateška grana državne ekonomije i ulaganjem države u izgradnju svega što smanjuje i ukida razliku u kvalitetu života između sela i grada je prvorazredna obaveza jer se mora zaustaviti odumiranje sela i bela kuga nacije.
Zato smatramo da recept za preporod sela bio bi u zadržavanju i povratku mladih ljudi u njega, u stvaranju uslova za njihov život i rad.
Moje pitanje je – kada se planira početak rešavanja problema sela i reforma sa jasno opredeljenim strateškim ciljevima tj. da li država planira da živi od poljoprivrede? Hvala.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, prioritet Srbije je sigurno reforma poslovnog okruženja i stvaranje jednih uslova za nove investicije i za zapošljavanje.
Predlog današnjeg zakona omogućava olakšice privatnom sektoru uz podsticaj zapošljavanja i povraćaj plaćenih doprinosa. Predlogom današnjih zakona vrši se izmena visine stope za penzijsko-invalidsko osiguranje sa 24 na 26% i za zdravstveno osiguranje sa 12,3 na 10,3%, ali smanjenjem doprinosa za zdravstveno osiguranje smanjuje se i prihod RZZO za oko 18 milijardi dinara do kraja godine. Zdravstveni fond, koji ni danas nije u tako dobroj situaciji, ovim smanjenjem doprinosa biće sigurno osiromašen, jer i ova izdvajanja su jedna od najredovnijih , zato što poslodavac svakog meseca prilikom isplaćivanja plata uplaćuje u Fond zdravstvenog osiguranja.
Sa druge strane, imamo i poljoprivrednike koji u vrlo malom broju uplaćuju zdravstveno osiguranje, jer tu postoji dosta problema i smatram da, iako je bilo pokušaja davanja nekih olakšica, ovaj sektor, tj. poljoprivrednici i njihovo zdravstveno osiguranje se ne može rešiti bez pomoći države.
Zatim, deca, trudnice, porodilje, iako nemaju zdravstveno osiguranja oslobođeni su plaćanja i mogu imati zdravstvenu knjižicu. Pogodnosti imaju i preduzeća u restrukturiranju, kao i ceo član 22. Zakona o osiguranju, gde pripadaju stariji od 65 godina i nezaposleni.
Neću navoditi ceo ovaj zakon, ali kao lekar zaista smatram da svih 7,2 miliona građana Srbije treba da imaju zdravstveno osiguranje, jer onda neće se javiti samo kad je potrebna nužna zdravstvena zaštita, već i onda kada treba sprečiti, kada treba odraditi na preventivi.
Međutim, sa druge strane, ti finansijski pokazatelji su mnogo neumoljiviji. Prema finansijskom planu RZZO, za 6,9 miliona osiguranika za ovu godinu 2014. je predviđeno 290 evra po glavi stanovnika za njihovo lečenje.
To je u svakom slučaju veliki pomak u odnosu na prošlu godinu kada je 5,5 miliona građana bilo aktivno osigurano i bilo je po 230 evra po stanovniku za zdravstvenu zaštitu. Ovo je sigurno pomak, gde se 1,4 miliona građana smatra da će biti osigurano u ovoj godini, što je dobro, ali ne znam da li je dovoljna cifra od 166 evra. Ako se oduzmu primanja zaposlenih u zdravstvu, 166 evra ostaje za preglede, operacije, lekove i sve one druge potrebe koje su pacijentu neophodne. To je pet puta manja suma nego što je u okruženju, skoro pet puta.
Recimo, ako se poredimo sa Hrvatskom izdvajanje na godišnjem nivou je po 780 evra po stanovniku. U Sloveniji 1.250 evra, a Nemačka više od 3.500 evra. Međutim, šta nam ovo znači? Ako poredimo Srbiju i ako se rangiramo prema zemljama gde želimo da se nađemo, prema zemljama EU, ako želimo da budemo ta 29 članica, po prirodnom priraštaju Srbija je na 20 mestu, prosečna starost stanovništva je na 21 mestu, a očekivana starost u odnosu na broj rođenih je na 29, zadnjem mestu, smrtnost od malignih, kardio-vaskularnih bolesti su u samom vrhu, broj lekara na 1000 stanovnika zauzima 25 mesto. Šta nam to govori? Pre svega, mislim da je potreban dobar plan, zajednički plan, zajedničko delovanje komplenog Ministarstva, države i svih zaposlenih. Mislim da taj plan postoji, postoje dobro urađene strategije iz raznih oblasti, a potrebno je da ih samo poštujemo, a za to je potreban novac. Zato je zdravstvu potreban novac.
Kada govorim o ovom delu, rekla bih za zdravstvene radnike, godinama nose teret raznih nedaća, kriza i ne bih želela da se sutra desi da lekari budu ti koji će na svojim plećima osetiti ove ekonomske mere od strane raznih komisija RZZO, jer u medicini dva i dva često nisu četiri.
Zamolila bih vas, gospodine ministre, da u slučaju nedostajućih sredstava, a sigurno će biti za razne potrebe, se iznađu neophodna sredstva za zdravstvenu zaštitu i za čitav sektor zdravstva, jer mislim da je zdravlje prioritet, jer zdrava nacija je i srećna nacija, zdravi ljudi su sposobni da rade i da grade. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, kolege narodni poslanici, kao narodni poslanik u ovim trenucima osećam veliku odgovornost, tim pre što je i moja opština Kosjerić pogođena vremenskim nepogodama, poplavama. Proradila su klizišta koja imaju tendenciju da se i produbljuju i zaista brinem šta će biti u sledećim danima i sledećim mesecima.
Danas je čitava Srbija u jednoj vanrednoj situaciji, u teškoj situaciji. Veliki deo građana naših opština je pogođeno ovim katastrofalnim nepogodama, a sa druge strane, drugi deo građana nesebično pruža pomoć. Ono što posebno zaprepašćuje sve nas, verovatno nismo očekivali, da čitava Srbije je u jednoj boji navijačkih timova, da svi imaju isti cilj. Osećam posebnu zahvalnost prema mladima ove naše zemlje. Izgleda da im nismo dali pravu šansu i tek sada vidimo, kada su se našli u prvim borbenim redovima, koliko zaista vrede.
Solidarnost je danas tema dana i čak i moja opština, iako je pogođena nepogodama i preživljava teške trenutke, mladi, tj. učenici osnovne i srednje škole Kosjerića su se organizovali da prihvate svoje vršnjake i njihove porodice iz Krupnja.
Posebnu zahvalnost, upravo ovom prilikom, hoću da iskažem i vama ministre i svim pripadnicima MUP na nesebičnom zalaganju i pružanju pomoći, ne štedeći svoje živote.
Mislim da je i ova tema današnjeg dnevnog reda značajna, ali u ovom trenutku zaista ne bismo oduzimali vreme koje vam je neophodno i SPO, poslanički klub SPO i DHS će glasati za Predlog izmena zakona. Hvala vam.