Uvaženi predsedavajući, hvala na reči.
Poštovani ministre, poštovani saradnici ministra, uvažene kolege narodni poslanici, dragi građani Srbije, nedavno smo u ovom zakonodavnom domu doneli nekoliko zakona iz oblasti zdravstva.
Danas ponovo raspravljamo o setu zakona iz ove oblasti. Evidentna je velika angažovanost i posvećenost Ministarstva zdravlja, na čelu sa gospodinom Lončarom i njegovim saradnicima, u nameri da se u zdravstvenom sistemu, možda najvažnijem segmentu svakoga društva, napravi više reda, discipline, poprave uslovi rada i tako kvalitet zdravstvene zaštite i njena dostupnost podigne na maksimalan nivo za dobrobit svih građana Srbije.
Ovaj set zakona, bez obzira što nisu reformski, kako to reče neko od kolega iz opozicije, značajno će doprineti tim namerama. Očigledno neko pod reformama podrazumeva revoluciju, za šta je potreban veliki novac u zdravstvu, ali na kraju krajeva, neko je imao 15 godina vremena da uradi nešto, pa nije uradio. Ovo ministarstvo je uradilo neke stvari za samo godinu i po dana.
Ja bi se fokusirao samo na Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji unosi novine u nekoliko segmenata, a odnose se na sistem organizacije zdravstvenih ustanova i prava zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, što će biti u funkciji poboljšanja kvaliteta zdravstvenih usluga.
Stavljanje kliničko-bolničkih centara pod ingerenciju Republike, kao osnivača, sasvim je logičan potez. U postojećem Zakonu status kliničko-bolničkih centara praktično je bio nedovoljno regulisan, odnosno bio je nelogičan.
U članu 48. postojećeg Zakona, osnivač opšte bolnice, specijalne bolnice, itd, je Republika, a osnivač kliničko-bolničkog centra, grad. Ustanove koje obavljaju zdravstvenu delatnost na više nivoa, zavodi, ili se bave osetljivim delatnostima, kao što je Hitna pomoć, proizvodnja seruma i vakcina, transplantacija organa, itd, takođe su bile pod ingerencijom države, odnosno su pod ingerencijom države.
Kliničko-bolnički centri koji svojom delatnošću, pored uslova predviđenih zakonom za obavljanje sekundarne zdravstvene zaštite, obavljaju i visoko specijalizovanu zdravstvenu delatnost, tercijalni nivo, koja podrazumeva i visok nivo opremljenosti i visoko obrazovni stručni kadar, odavno su trebali biti stavljeni u nadležnost države, kao osnivača, sa velikim zakašnjenjem to se ovim zakonom predlaže. Malo je čudno da to nije mnogo ranije urađeno.
Preuzimanjem osnivačkih prava na kliničko-bolničkim centrima od strane Republike, stiču se pravni osnovi za kapitalna ulaganja od strane Republike, čime se poboljšavaju uslovi za delatnost ovih ustanova, koja je od posebnog značaja za Republiku.
Drugi segment iz ovog zakona je predlog izmena koje se odnose na institut dopunskog rada u zdravstvenom sistemu. Dopunski rad zdravstvenih radnika od vremena od kada je ideja o njemu zaživela pa do danas, u fokusu je interesovanja i analiza, kao i oprečnih mišljenja i stavova. Osnovne sumnje i zamerke odnose se na mogućnost zloupotreba kroz takav oblik rada i štete za državni sistem zdravstva i pacijente.
Zloupotrebe su sasvim moguće, ali dobrom organizacijom rada u zdravstvenim ustanovama, kontrolom i sposobnim menadžmentom, takve zloupotrebe se mogu skoro eliminisati. Dopunskim radom se skoro po pravilu bave najiskusniji, najkvalitetniji kadrovi u zdravstvu, koji su svojim radom i kvalitetom stekli neki autoritet kod pacijenata i građana.
Takvi kadrovi u matičnoj ustanovi uglavnom su nosioci kvaliteta i progresa. Sa primanjima koja siromašna država, kao što je Srbija, možda im priušti, teško je na duge periode očuvati motive za rad takvih stručnjaka. Zato dopunski rad kao alternativa o odlasku van zemlje, donosi obostrani benefit za državu, za pacijente i naravno za te zdravstvene radnike i saradnike.
Setimo se nekog perioda koji nije daleko iza nas i jednog sistema u kome je i sama pomisao o privatnom radu bila jeres. Ali, podsetimo se da dok su radnici radili u tvornicama, u fabrikama, u prepodnevnim satima, popodne se radilo i u privatnim radionicama, radilo se u poljoprivredi. I kao po pravilu takvi radnici koji su obostrano, dakle, radili i pre podne i popodne su po pravilu, tako reći, bili među najboljim radnicima u svojim matičnim fabrikama i firmama.
Dopunski rad je sigurno iznuđeno rešenje. Dodatni napori za onoga koji to obavlja, briga države od mogućih zloupotreba, ali sasvim je sigurno koristi su mnogo veće od moguće štete i što je najvažnije građanin, pacijent, ne sme biti oštećen. To se može postići adekvatnom organizacijom, kontrolom, inspekcijskim nadzorom.
Ovakav vid zdravstvenih usluga neće sigurno biti dostupan svim građanima, pacijentima, verovatno sve do potpune integracije privatnog zdravstva u zdravstveni sistem države. Biće to ipak, moramo priznati, privilegija onih koji za svoje zdravlje žele i mogu da daju dopunska sredstva i to im sigurno ne treba uskratiti, kao što smo se navikli da neki ljudi voze „Audia“, a neki „Fiću“, tako moramo prihvatiti i činjenicu da neko može sebi priuštiti sredstva da ode u neku privatnu ordinaciju. Ključno je da to bude slobodan izbor pacijenta, a ne prinuda.
Ovim Predlogom zakona na korektan način se uređuje ova oblast, a podzakonskim aktima će se najverovatnije dodatno urediti ovo veoma osetljivo pitanje, kao što je dopunski rad.
Dalje, ovaj Predlog zakona takođe reguliše i neke oblasti koje su prethodnim zakonom bile neadekvatno regulisane, kao što su licence zdravstvenih radnika i specijalizacije stranih državljana u našoj državi. Dakle, rešenja koja nudi ovaj zakon su sasvim korektna i adekvatna.
Novim zakonom se predlaže kao celishodnije i efikasnije rešenje, da Ministarstvo zdravlja države, u kojoj, kada govorimo o specijalizacijama stranih državljana, u kojoj stranci obavljaju zdravstvenu delatnost kao profesiju, donesu takvo rešenje i upiti kandidata da se upišu direktno na neki od naših fakulteta zdravstvene struke u Republici Srbiji.
Predlog ovog zakona, kao i predlozi Zakona o zdravstvenom osiguranju i Zakona o evidenciji u zdravstvu, sigurno su novi korak u pravcu poboljšanja zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja naših građana. Svi komplimenti Ministarstvu zdravlja i puna podrška naporima koje čini i glas podrške ovim zakonskim rešenjima. Hvala lepo.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici gospodina ministra, drage kolege poslanici, na današnjoj sednici Skupštine analiziramo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ovo je jedan od retkih zakona koji je ovako naišao na jedan opšti konsenzus, kada je u pitanju afirmativni odnos prema nekom zakonu. To je, kažem, ohrabrujuće i to je dobro.
Ja ne bih da se ponavljamo previše, jer 20 govornika - 20 sličnih priča. Ja ću pokušati da kažem nešto što neće izaći iz konteksta, ali nešto što bih želeo baš da kažem i da uputim i ovom Ministarstvu i gospodinu ministru.
Dakle, izmene zakona se odnose tek na šest članova postojećeg zakona, ali predložene zakonske izmene i rešenja, međutim, tretiraju važna statusna i organizaciona pitanja, kojima se dodatno usavršava sistem zdravstvene zaštite naše zemlje. Ne radi se, dakle, o pukom usaglašavanju sa zakonodavstvom EU, već sopstvenim osećanjem potrebe da zakonska regulativa u zdravstvu, najvažnijoj delatnosti u životima naših građana, prati savremena stremljenja. Napori ovog ministarstva da i zakonskim propisima unese više reda u funkcionisanje zdravstvenog sistema u Srbiji, tek su mali deo onoga što ovo ministarstvo čini i što je za protekli kratki period učinilo na poboljšanju stanja u našem zdravstvu.
Nasleđeni su veliki višedecenijski kumulirani problemi u ovoj važnoj oblasti. Organizacioni, kadrovski, prostorni, tehnološki, problemi korupcije i mnogi drugi. Građani ove države sigurno su najosetljiviji za probleme u funkcionisanju ove delatnosti, a u Srbiji, koja je decenijski ekonomski urušavana, uz sve ono što nosi tranzicija, problemi u zdravstvu su se godinama uvećavali.
Ministarstvo zdravlja, na čelu sa gospodinom Lončarom, u kratkom periodu je zavidnom predanošću i posvećenošću napravilo veoma značajne pomake u sređivanju stanja u ovoj veoma osetljivoj oblasti života običnog čoveka. Stvorena je atmosfera pre svega reda, rada i discipline. Opremanje bolnica i kliničkih centara najsavremenijom opremom, skenerom, magnetnim rezonancama, gama nožem, akcelerator, otvaranje novih centara za kardiološke bolesnike, kardio hirurgija u Nišu, to su samo neke od stvari koje su urađene kako bi se skratile i liste čekanja onih najtežih bolesnika i najurgentnijih bolesnika.
Potom, poboljšanje prostornih uslova za rad lekara, veći komfor za pacijente, ambiciozni planovi gradnje novih kliničkih centara, sređivanje svih bolničkih objekata u Srbiji, pojednostavljen pristup mladih lekara specijalizacijama, upošljavanje mladih ljudi, bespoštedna borba protiv korupcije, transparentnost u javnim nabavkama itd. To je samo deo onoga što je ovo ministarstvo uradilo za vrlo kratko vreme i to naši građani dobro vide.
Snažna, pozitivna, stvaralačka, reformska energija ove Vlade, na čelu sa premijerom Vučićem, sa željom da se otrgnemo od siromaštva i učmalosti i postanemo ravnopravan partner razvijenim zemljama Evrope i sveta, to je moj lični utisak, najbolje se odražava kroz rad ovog ministarstva. Sa kadrovskim potencijalom koji imamo, uz bolju organizaciju i uslove rada i poboljšanje ekonomskog statusa zdravstvenih radnika, možemo sa više optimizma gledati u budućnost ove delatnosti, sa željom da naši mladi lekari nađu punu stručnu i životnu afirmaciju u svojoj zemlji.
Novine koje ovaj predlog zakona donosi odnose se na neka veoma osetljiva pitanja koja postojeći zakon nije regulisao ili nije dovoljno precizirao. Ja ne bih da se ponavljam, ali samo ukratko ono što je prepoznato u delatnosti apotekarskih ustanova i što je rešeno da nadležnosti i kontrolu prometa nemedicinskih sredstava može da kontroliše ministarstvo, odnosno treba da kontroliše ministarstvo, to govori samo da je, obzirom na specifičnost i osetljivost delatnosti, logično bilo da se stepen kontrole digne na najviši mogući nivo.
U drugom članu ovog zakona se govori o rešenju statusa nastavnika ili saradnika Fakulteta zdravstvene struke. O tome su već govorili mnogo, ne bih se time bavio. Pripravnički staž zdravstvenih radnika, takođe, regulisan je na najpravedniji način. Dakle, izjednačeni su svi radnici sa visokom stručnom spremom, sa stažom od šest meseci.
Dileme vezane za licenciranje lekara koji nisu to uspeli da urade takođe su razrešene uvođenjem polaganja licencnog ispita i to je takođe jedno veoma povoljno i solidno rešenje. Zakon takođe razrešava dileme kada lekar trajno gubi licencu, ovo potenciram, jer je postojala tu kolizija između Krivičnog zakona i Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Na temu edukacije. Razvoj zdravstvenog sistema i stalni napredak medicinske nauke i tehnologija nameću kao imperativ stalno usavršavanje zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika. U skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, stručno usavršavanje radi unapređenja kvaliteta zdravstvene zaštite pravo je i obaveza svih zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika. Predložena zakonska rešenja upravo su u funkciji tih potreba.
Ako mi dozvolite, iskoristio bih prisustvo našeg ministra i njegovih saradnika da ukažem na nešto što, čini mi se, nije dovoljno u fokusu interesovanja svih nas. Radi se, naime, o sistemu specijalizacija mladih lekara i instituciji mentorstva. Mladi lekari u toku svog specijalizantskog staža prepušteni su skoro po pravilu sami sebi, što je posebno izraženo kad specijalizant dolazi iz ustanove sekundarnog nivoa u ustanovu tercijalnog nivoa. Mladi lekara su uglavnom u poziciji da „kradu znanja“, umesto da im se serviraju znanja. Ovakav status lekara na specijalizaciji…

Evo, samo jedna rečenica.
Apelujem, dakle, da se mentorstvu posveti više pažnje. Dakle, regulisati pravilnikom status mentora. Biti mentor je čast, ali treba da bude i velika obaveza, te je potrebno te ljude posebno i stimulisati. Mentor ne može biti svako, nije dovoljno imati određeni lekarski staž. Potrebni su i drugi kvaliteti.
Predložene izmene zakona su značajne i korektne i imaju punu podršku i poslanika naše stranke. Hvala puno.