Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, poštovana gospođo ministarko sa saradnicima, da vam čestitam na upornom i koncentrisanom radu, deset je sati današnjeg plenuma.
Ja ću ovim zakonima progovoriti nekoliko rečenica, trudiću se da kažem ono što do sada nije rečeno. U samom uvodu samo da kažem da ova naša država Srbija ide laganim ali sigurnim koracima ka EU. Taj put nije lak, treba savladati mnogo stepenika, mnogo prepreka, ali očigledno je da mi idemo ka jednom cilju koji se već nazire. Jasno treba zahvaliti Vladi Republike Srbije koja svojim samopregornim radom to i uspeva, ali evo, ovaj deseti saziv Skupštine Republike Srbije pri kraju, pa bih se ja zahvalio i svojim kolegama poslanicima koji su jednim upornim radom doprineli usvajanju više zakona, zakonskih akata i doprineli priključivanju naše zakonske regulative, regulativi EU. To je jedan faktor neophodan za priključenje Srbije u porodicu, evropsku porodicu kojoj Srbija svojom kulturom, svojom tradicijom, kulturnom baštinom, istaknutim ličnostima, kroz istoriju na svetskom nivou apsolutno je oduvek i pripadala.
Kada smo govorili o Zakonu o stočarstvu, ja bih samo jedan detalj. Mi možda tu imamo dve pozicije, svakako ruralni razvoj i rečeno je i apsolutno podržavam sve te zakone koji idu od Ministarstva poljoprivrede, ulaganja u stočarstvo u poljoprivredu uopšte, da li stočarstvo ili ratarstvo. Međutim, ja bih rekao kada kažemo obnoviti selo, unaprediti ekološku proizvodnju, zdravu hranu, mi ipak na selu imamo dve kategorije stanovnika. Imamo poljoprivrednika mladih, spremnih za projekte, spremnih da prihvate kredite i subvencije koje država daje, ali imamo onaj starački deo domaćinstava, sela koji nisu u stanju da se bave nekom visokom, velikom proizvodnjom i o njima treba nekim projektima povesti računa da ono malo proizvodnje koje imaju da imaju siguran otkup.
Naši su ljudi raspoloženi da rade. Naši su ljudi spremni da rade, ali mislim, dolazeći iz tih krajeva, da taj problem mogu da sagledam, da je potreban siguran otkup i jedan otprilike ne samo siguran otkup jedna cena koja je realna, tako da bi našem poljoprivredniku obezbedila jedna stabilan socijalni status.
Pored toga možda bi mogli, danas nije bilo reči o Konvenciji o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala. O čemu se radi? Ta je Konvencija potpisana u Beču 2005. godine. Do sada je 84 države potpisalo tu konvenciju. Srbija treba da položi uslove za ratifikaciju tog sporazuma i da se uključi u tu grupu evropskih država. O čemu se radi? Zbog čega je značajna ova Konvencija o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala. Značajan je zbog toga zbog globalne zaštite od terorizma. Naime, ovde se govori o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala i nuklearnih objekata koji se koriste u mirnodopske svrhe.
Ovde se ne radi o zaštiti vojnih objekata i nuklearnih postrojenja nego o objektima koji se koriste u mirnodopske svrhe. Dve su ovde situacija interesantne. Jedna, a to države potpisnice ove Konvencije međusobno sarađuju. Međusobna saradnja je na diplomatskom nivou jer ako dođe do opasnosti da neki objekat može biti ugrožen onda te države međusobno reaguju, međusobno razmenjuju informacije i jedna drugoj pomažu. Pomažu na taj način što će država koja je ugrožena odmah obavestiti druge države koje su potpisnice ove Konvencije da može doći do neke nuklearne katastrofe, a države koje su ugrožene odmah moraju o tome da ih obaveste, a druge države da na izvestan način odmah daju podatak da li su u stanju da im ukažu pomoć.
Kažem, o tome danas nije bilo reči, ali to je nešto u vremenu ovog terorizma, nešto što možda u budućnosti može da se dogodi i da nas snađe. Znači, to su dve postavke, jedna je kada je država ugrožena i daje obaveštenje susednim državama i drugo ako države potpisnice ove Konvencije primete i imaju informacije da će možda doći do fizičkog napada na objekte nuklearne u drugoj državi, da međusobno sarađuju, a to ide putem diplomatije.
Kada smo govorili o otpadu, ja ću samo reći deo možda iz profesije, o medicinskom otpadu, o skladištenju medicinskog otpada, odnosno, da proizvođač medicinskog otpada mora da ima plan skladištenja medicinskog otpada, a taj plan može da radi proizvođač ako proizvodi do 100 tona neoklasnog medicinskog otpada ili 200 kg opasnog medicinskog otpada. Onda on može sam da napravi plan upravljanja. Međutim, ako proizvođač medicinskog otpada proizvodi preko 500 kg opasnog medicinskog otpada, onda Ministarstvo zdravlja pravi plan.
Pored toga, medicinski otpad se skladišti, medicinski otpad se razvrstava i medicinski otpad se prenosi. Kako? Po određenim propisima, znači, određenim vozilima, i moraju da postoje ugovori između proizvođača medicinskog otpada i onoga ko to transportuje i to na kraju ide do obrade medicinskog otpada.
Medicinski otpad se obrađuje ili kod nas, u našoj zemlji, ako ne postoji mogućnost, onda se on izvozi. Znači, to su neke situacije koje nas zatiču svakodnevno, kako mislim na medicinski otpad, tako i na otpad koji se dešava u veterini. Ministarstvo jedno je zaduženo za medicinski, ministarstvo koje brine o veterini zaduženo je za drugo.
To su te dve stvari koje sam hteo da kažem. O nuklearnom materijalu i o medicinskom otpadu, što danas nije pomenuto. Sve ostalo ovim ekološkim zakonima je već rečeno i jasno je da je bitna svest našeg stanovništva a isto tako, ako država bude bogatija, da će se sve to lakše sprovoditi.
Svakako, ovi zakoni, ekološki Zakon o zaštiti prirode, zakoni koji su danas ovde kod nas, na plenarnoj sednici, su zakoni koje treba podržati i to će naša poslanička grupa svakako da podrži i sam sa njima. Ja se zahvaljujem vašem Ministarstvu, znam za aktivnosti koje sprovodite i biti stabilna, održati poljoprivredu jedne države, to znači i stabilnost jedne nacije.
Opet ističem, potrebne su subvencije u poljoprivredi i potreban je siguran otkup poljoprivrednih proizvoda i onda će sve to na kraju ići lakše.
U Danu za glasanje, jasno, kao i svi, to ću podržati i pozdravljam još jednom predloge ovih zakona.
Poštovani predsedavajući, dr Aleksandar Pajović.
Uvaženi ministre, gospodine Lončar, gospodine državni sekretaru prof. Vekiću i poštovana gospodo iz Ministarstva zdravlja, drage kolege narodni poslanici.
Već smo čuli više puta danas o kojim zakonima raspravljamo iz oblasti zdravstva. Uvek su ti zakoni interesantni za narodne poslanike, a takođe i za naše gledaoce, odnosno naše osiguranike.
Danas smo čuli da su na dnevnom redu izmene i dopune tri zakona, znači, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju i Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji.
Već su moje kolege detaljno objasnile koje su to izmene, neću se toga doticati, da pokušamo da ovu temu dotaknemo možda iz nekog drugog ugla. Ministarstvo zdravlja RS, kao i čitava Vlada, u ovom trenutku koračajući ka EU, mora da vrši mnoge izmene i dopune zakona i da rešava neke probleme koje je već zatekla.
Izmena statusa promena, da osnivačka prava nad kliničko bolničkim centrima preuzima Republika, umesto do sada grada, smatram da je to nešto što je pozitivno, što je dobro, centralizovati upravu na tako velikim institucijama kao što su kliničko-bolnički centri.
Oni su jednostavno stožeri zdravstva u Srbiji, jasno, na sekundarnom i tercijalnom nivou, gde deluju. Tu moramo imati najbolju opremu, tu moramo imati najbolje stručnjake, u krajnjem slučaju kliničko-bolnički centri su i nastavna baza naših fakulteta Medicinskog i Stomatološkog fakulteta.
Zbog čega smatram da je još ovo dobro pozitivno. Zato što mi smo sada u fazi racionalizacije broja zaposlenih u zdravstvu, kako medicinskih, tako nemedicinskih radnika, a u ovim velikim sistemima možda se to mora rešiti baš iz jednog centra, pod pretpostavkom da tu imamo i višak zaposlenih i medicinskih i nemedicinskih radnika.
Naime, u prethodnom periodu, jedna stranka je vodila Ministarstvo zdravlja u četiri mandata i možda su baš to sad posledice ovoga što je ovo Ministarstvo i rukovodioce zdravstvenih ustanova zateklo. Moraju da se vrše bolni rezovi, odnosno da se gutaju gorki zalogaji.
Imali smo racionalizaciju stomatologije, bila je to jedna neminovnost, odričemo se ljudi koji su nam potrebni, višak zaposlenih je jedno, a potrebe i organizovanja stomatološke zdravstvene zaštite drugo, možda ćemo u narednom periodu i rešavati da bar one usluge koje ne opterećuju budžet, usluge za novac, ostanu u domovima zdravlja, zato što su naši osiguranici navikli i sigurniji su u zdravstvenoj ustanovi da imaju usluge stomatološke zaštite, ne želeći ovog puta da kažem ništa loše prema privatnim ordinacijama.
Kada se nešto radi iz jednog centra, evo dokaz je i sadašnja aktivnost Ministarstva zdravlja, koje je uputilo značajna sredstva i bolnicama i domovima zdravlja u čitavoj Srbiji, pa u krajnjem i mom domu zdravlja gde ćemo uraditi krečenja, sanacije sanitarnih čvorova, kanalizacionu i vodovodnu mrežu i to je značajno za poboljšanje uslova rada a i uslova u kojima naši osiguranici koriste zdravstvenu zaštitu.
To napominjem kao jednu ideju, kao jednu sveobuhvatnu delatnost Ministarstva zdravlja, koje zdravstveni sistem gleda u jednoj celini. Delovanje kliničko bolničkih centara iz jednog centra posmatranje lakše je sagledati koje su potrebe.
Koje su potrebe da se kapitalne investicije upute prema onom kliničko bolničkom centru za gde je to najpotrebnije. Domovi zdravlja, oni su na nivou lokalne samouprave, pa i Ministarstvo zdravlja daje zdravstvena sredstva a mi se borimo u lokalnim samoupravama da nešto dobijemo od tih sredstava i uglavnom i imamo podršku od lokalnih samouprava, tako da sve to uklopimo u jedan sistem.
U drugom delu, šta bih prokomentarisao, Zakona o zdravstvenoj zaštiti, to je taj tzv. prekovremeni rad, odnosno da uprostimo, dakle rad u privatnoj praksi. Znači reč je o tome, da radnik koji obavlja puno radno vreme kod jednog poslodavca pretpostavka je, uglavnom u državnim zdravstvenim ustanovama, može sklopiti ugovor i sa drugim poslodavcem u trajanju od jedne trećine radnog vremena.
Suštinski, u svemu tome je ugovor koji mora biti javan i transparentan, i tu Ministarstvo zdravlja ulazi na jedan klizav, težak teren i na tome zaista podrška u svemu tome.
Jedne prilike, kratko ću, profesor Migović, sa Teološkog fakulteta, kada su ga pitali kolike su cene usluga sveštenika, rekao je - samo me to nemojte pitati. Prema tome, i ovo je jedna osetljiva tema u koju se hrabro ušlo da se konačno reši.
Mi imamo ovde dve pozicije. Sa jedne strane imamo naše građane koji mogu svoj dinar da daju za svoj komfor, za svoje zdravlje, da proberu lekara u privatnoj ordinaciji.
I sa druge strane imamo lekare, sigurno privatna praksa mora da postoji, ako je neko stručan, neka i posle radnog vremena da svoj doprinos za zdravlje građana. Da ne govorim o onima odvažnima, koji rade samo u privatnim ordinacijama.
Dakle, Ministarstvo ulazi u jedan projekat, jedan težak put, da sve to zakonski podvede u normalne okvire i onda će to svakako biti u redu. Normalno je da lekari zaposleni u zdravstvenim ustanovama, moraju dati svoj efekat i svoj doprinos na svom radnom mestu, a iza toga i kod drugog poslodavca.
Ovim zakonima o kojima danas pričamo, da pomenem i izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju. Već su kolege govorile o čemu se radi. ja samo napominjem da država ozbiljno ulazi u taj problem zdravstvene zaštite naših građana koji su u inostranstvu.
Država interveniše i za neke druge situacije, a ovog puta pokazuje ozbiljnost, tako da će građani koji budu upućeni na rad u inostranstvo, imati zdravstvenu zaštitu, odnosno potvrdu o korišćenju zdravstvene zaštite za čitav period svog boravka, kako oni tako i njihove porodice, jasno, prethodno sa jednim lekarskim uverenjem da su zdravstveno sposobni za rad.
Ako naši građani i odlaze privatno u inostranstvo i oni će imati zdravstvenu zaštitu do 90 dana.
Evo nekoliko minuta o tim izmenama zakona. Mi očekujemo zakon o zdravstvenoj zaštiti gde ćemo se svi truditi da damo svoj doprinos. To je jedna tema osetljiva i jako bitna u svakoj državi, jasno i u našoj.
Podržaćemo ovaj zakon u Danu za glasanje. Zahvaljujem svima.
Poštovani predsedavajući, uvažena gospodo iz Ministarstva, kolege poslanici, mi koji smo ostali do kraja ovog radnog dana, danas govorimo o ovim zakonima, predlozi zakona o bezbednosti na radu i zdravlju.
Dosta je toga već rečeno, uglavnom su kolege sve iznele, koje su izmene i šta je svrha izmena. Ja bih sada krenuo kao lekar sa jedne druge strane, a to je otprilike sledeći podatak. U svetu se godišnje desi 120 miliona nesreća na radu, a od toga je 210.000 sa smrtnim posledicama. Statistika kaže da u svetu svakoga dana 500 radnika zbog nesreće na radu smrtno završi. Kada vidimo ovaj podatak, jasno je koliko je bitna zakonska regulativa od koje krećemo, zatim, usklađenost zakona sa modernim zakonima EU, kao i povezanost svih ovih zakona.
Kada kažem povezanost svih zakona, mislim na ovaj Zakon o bezbednosti i zdravlja na radu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, jer sve ove nesreće na radu dovedu do toga da pojedini radnici budu trajno, neko privremeno i privremeno nesposobni, ne za svoj posao, ali treba radi njihove egzistencije naći neki drugi posao.
Možemo da pogledamo Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu i sa ekonomskog aspekta. Kada kažem sa ekonomskog aspekta, mislim na ogromne troškove i na ogromnu štetu koji trpi društvo, naše i svako, zbog povreda na radu. Poslodavac uglavnom trpi troškove obezbeđivanja zaštite radnika na radu. Međutim, društvo, uzmimo primer našeg društva, socijalno i penziono, dakle, ono ima druge troškove. Znači, bezbedan rad znači i bolju ekonomsku sigurnost samog radnika i stabilnost u jednoj državi.
Možda je interesantno prokomentarisati, mi imamo, već su govorile kolege, ali moram toga da se dotaknem, dakle, mesta sa povećanim rizikom rada i radna mesta koja to ne zahtevaju. Sve to zahteva i povremene preglede, a oni su uglavnom regulisani aktom procene rizika i onda tim putem idemo i vrše se određeni pregledi, da li na godinu dana, da li na četiri godine.
Često su i zakoni u koliziji, sada govorim jednu stvar iz prakse, iz struke, zato što imamo prekovremeni rad dozvoljeni 32 sata nemedicinskim radnicima, a 40 sati medicinskim radnicima. Govorim primer iz prakse. Međutim, znamo i sami kakva je trenutno Uredba o zapošljavanju na snazi. Nedostatak je kadra, pa često, svesno kršeći zakon, da bismo organizovali proces rada, ti radnici koji u stvari treba da se odmaraju, i zato su ograničeni sa ovim brojem prekovremenih sati, moraju radi funkcionisanja službi da rade duže nego što treba. Kažem, to je nešto o čemu svi treba da razmišljamo.
Ono što je možda bitno, naša država ima Strategiju bezbednosti i zdravlja na radu od 2013. do 2017. godine, a ta je strategija, normalno, naslonjena na zakon. Jedna od mera iz te strategije je i ta tzv. zelena ekonomija. Na šta se tu misli? Tu se misli na nove tehnologije koje su manje štetne tehnologije. Neke procene govore o tome da će to donositi u nekoj perspektivi velika sredstva državama koje budu uspele da tu tehnologiju plasiraju, a sa znatno manjim rizikom od povreda na radu.
Šta raditi u svi ovim situacijama kada govorimo o nesrećama, o povredama na radu? Svakako je prevencija nešto o čemu se mora voditi najviše računa. Poslodavac je taj koji mora da uloži određena sredstva, da obezbedi uslove za rad. Međutim, moramo da se dotaknemo i samog radnika. Koliko su radnici osposobljeni za posao na koji dolaze? Pored lekarskih uverenja koja dobijaju, bitna je i provera stručnosti radnika pri dolasku na posao i da se vrši povremeno edukacija, doškolovavanje tih radnika da bi te nesreće bile manje.
Već je ranije govoreno, da ne pominjem o tome, da li se poštuju sredstva zaštite na radu itd. Znači, hoću samo da konstatujem, već smo sa vremenom odužili, da je potrebno svi ti elementi da se udruže. Prvo jedna dobra zakonska regulativa, koju ovim ispravkama mi već imamo, usklađenost sa drugim, stremljenja ka novim procesima rada, savremenim i novim tehnologijama, o kojima sam malopre govorio, i jako je bitan ljudski faktor, jer mora radnik biti stabilan da bi mogao da ispuni sve uslove rada.
U svom ovom današnjem vremenu teškog rada, nezaposlenosti, teških uslova rada, možda i plate nisu dovoljne, ljudi nisu dovoljno i adekvatno nagrađeni i to dovodi do jedne pojave koju ne možemo da prenebregnemo, a to je stres u uslovima rada. To je nešto što je prisutno. Stres može biti iz različitih okolnosti, ali to je nešto što i te kako dovodi do eventualnih povreda na radu. Prevencija u savremenim državama, ekonomski bogatijim državama, koje mogu da edukuju radnike, da ih daju na doškolovavanje, svakako ide ispred, ali i u našim okolnostima ovim novim izmenama zakona mislim da idemo u pravom smeru.
Što se tiče ovog drugog Zakona o uslovima odlazaka radnika u inostranstvo ja bih to mogao samo da pohvalim da je Ministarstvo krenulo u susret problemu da nam se ne dešava što se dešava, govorile su već kolege da ne ponavljam u kakve situacije dolaze naši radnici u inostranstvu.
Znači, da ipak uredimo onoliko koliko je u mogućnosti jedne ozbiljne, organizovane države i jednog Ministarstva koje vi vodite to je sigurno osetljivo u ovim teškim vremenima, teškim ekonomskim vremenima ako neko ide van toga, van zakona to je u krajnjem i njegov rizik. Eto, ja bih toliko hteo i jasno je da ćemo podržati ove zakone i mislim da su dobri, a Ministarstvo u kome vi radite ima jedno teško breme u ovim teškim ekonomskim vremenima.