Dakle, tim angažmanom se htelo uštedeti. Međutim, naneta je šteta i onim ljudima koji su bili zaposleni, koji su radili za pristojnu platu u zdravstvenim ustanovama, i pacijentima i lekarima, jer ti ljudi više nisu znali elementarne postulate higijene, asepse i antisepse, samo su gledali kako da pobegnu sa tog odeljenja na neko lakše.
Dakle, za značajno niže pare preko agencija su radili značajno lošiji posao, što je još jedan primer nenamenskog trošenja, odnosno namenskog trošenja, pod navodnicima, novca svih poreskih osiguranika, naravno, pod kontrolom Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja u onom prethodnom sastavu i prethodnoj koncepciji.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege, naravno da je dobra stvar kada se racionalizuje nekim zakonom nešto kao što se u ovom slučaju racionalizuje broj članova upravnog i nadzornog odbora. Nije potpuno jasno zašto se kolege iz bivšeg režima toliko brinu za to što će četiri člana predložiti Vlada, to su naravno naši ljudi. Ne treba se plašiti njih, ukoliko je bilo sporno to što 21 jedan čovek u upravnom odboru nije kanalisao na pravi način trošenje novca u vreme kada je bivši režim rukovodio tim trošenjem novca. Nemojte sumnjati da će ova ekipa to kvalitetno obavljati, jer iza odgovornog Ministarstva i odgovorne Vlade, stoje odgovorni ljudi. Tako da nemojte se plašiti toga.
Bilo je dobro da ste se plašili u vreme dok je vaš režim za nekih 12 godina, potrošio 25 milijardi evra, u Fondu zdravstva, koje su potrošene tako lepo da je prosto neverovatno na koji način ste određivali prioritete, da ste nasledili od Slobodana Miloševića zdravstvo pod šatorima za 25 milijardi evra mogle su da se za naprave nove bolnice. Za 12 godina prethodnog režima nije napravljena ni jedna, koliko se ja sećam, mislim da se dobro sećam.
Bili su pravi majstori za to da se pronađe način trošenja novca, a da novac u stvari ne bude usmeren prema pacijentima i prema onim osnovnim korisnicima fonda zdravstva. Imali su, imaju i sada mislim, oko 2180 zaposlenih u Republičkom fondu PIO, puta 12 meseci, puta 1000 evra, pa izračunajte koliko ta mašinerija koja je smišljala načine za trošenje novca, troši i košta ovu državu. Imate sistem da 2180 ljudi na 21.000 hiljadu lekara, dakle jedan administrativac na 10 operativaca. Zar je moguće da jedan administrativac, treba da kontroliše 10 lekara, 10 operativaca koji rade i sprovode zdravstvenu zaštitu.
Fond ima neke floskule tipa, prepoznaje ili ne prepoznaje uslugu. Onda imate, primera racionalnog trošenja da operacione sale koje imaju i hirurge i prateći medicinski kadar, imaju nešto što se zove - fond ne prepoznaje više od četiri planirane operacije, danas. To što može da uradi 12 operacija nije važno, neće se raditi nego će se ići na listu zakazivanja. Da li je to normalno i domaćinsko trošenje novca? Svaka organizacija, svaka zdravstvena institucija na zapadu gleda da operaciona sala bude angažovana 24 sata tokom dana, a vi imate i kadar i salu, ali ih ograničavate da rade. Zato neki drugi ljudi čekaju na red, pa ne mogu da dođu na red za operaciju.
Istovremeno, pravite pet centara za transplantaciju koji koštaju basnoslovno, a u prethodnom periodu jedna transplantacija se dešavala svakog 17 dana u ovih pet centara koje ste napravili.
Tako da zaista treba da razmišljate o tome kako je fond za vreme upravnog odbora od 21 člana trošio novac, kako je raspoređivao novac i kako je izmišljao nešto što se zove zaštita prava pacijenata, recimo kroz izabranog lekara. Vi ste napravili nešto što je medijski jako pompezno najavljeno – izabrani lekar, a u situaciji kada imate dom zdravlja kada imate 10 lekara i kada uđe pacijent može da bira bilo koga od tih 10, vi ste napravili jednog izabranog, tako da taj izabrani kada ne radi, kada je bolestan, na odmoru ili na pauzi, onda pacijent ne može dobiti zdravstvenu zaštitu, jer obično drugi lekari nisu voljni da ga prime jer su ispunili svoju kvotu.
Na taj način ste bar 30% ljudi koji su tražili zdravstvenu zaštitu od svoje zdravstvene ustanove, prebegli u privatno zdravstvo. Tako da je jako lepo slušati vas posle bitke kako je verovatno opasna situacija što će Ministarstvo kontrolisati. Kontrolisaće naše ministarstvo, naš fond, u našoj državi. Nadam se da će to doneti značajne uštede i značajno popraviti kvalitet zdravstva i da se nikada više neće trošiti novac u zdravstvenom sistemu Srbije na način na koji ste vi to trošili sa upravnim odborom od 21 člana i još onih sedam u nadzornom odboru.
Kratko još o dokumentaciji, nadam se da će donošenjem zakona o medicinskoj dokumentaciji dovesti do toga da sestre mogu da posvete više vremena pacijentima, da ne prepisuju po ceo dan obrasce, sto puta ime i prezime sa jednog na drugi obrazac da bi se dobilo na efikasnosti zdravstvenog sistema, kako bi se lekari i sestre mogli posvetiti pacijentima a ne pisanju koje kakvih papirića, koje će Fond da prepozna kao uslugu ili da ne prepozna.
Sve ono što je Fond prepoznavao kao uslugu je bilo namenjeno za to da se od one dve milijarde budžeta godišnje, kada se isplati 800 miliona evra za plate, 300 miliona za lečenje pacijenata u bolnicama, 300 miliona za lečenje preko apoteka i još 75 miliona za grejanje, pa 25 miliona za ishranu pacijenata, ostane nekih 500-800 miliona evra koje idu na investicije. Gde su vam investicije za ovih 12 godina? Baš vih voleo da vidim. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri sa saradnicima, koleginice i kolege, obzirom da sam iz sveta zdravstva, krenuću onom starom latinskom da ovo Ministarstvo mora da krene od samog početka, što bi Latini rekli Ab ovo, ili od jajeta, jer je sve ono što je razgrađivano ili što je razgrađeno za zadnjih 15-ak godina dovedeno do apsurda.
Ovo Ministarstvo je pre nekoliko dana, uz poslanike i uz poslaničku većinu, usvojilo Zakon o kadrovima. Neophodno je imati visokostručne kadrove koje je prethodni režim apsolutno zanemario i koji su praktično prestarili i došli su do kraja svog radnog veka, da bi mogli da se nose sa reformama, da bi mogli da uđemo u promene, da bi imao ko da iznese ovo što se zove zdravstveni sistem i zdravstvo u Srbiji, koje je praktično potpuno srušeno za zadnjih 15-ak godina.
Drugi segment je da se uvođenjem elektronskih zdravstvenih knjižica brzo dođe do podataka koliko imamo osiguranih lica, koliko imamo potencijalnih korisnika u zdravstvenoj zaštiti, da budu precizno na jednom mestu i da budu dostupni sa svim svojim podacima onima koji ih budu koristili. Dakle, da se uvede red, neophodno je da se imaju kadrovi i neophodno je da se ima evidencija o korisnicima usluga u zdravstvu.
Jedan od mojih prethodnika iz prethodnog režima u svom govoru je rekao, obzirom na ovo što se zove kašnjenje u primeni elektronskih kartica koje datira još iz davne 2008. godine, da citiram, taman i mi da preuzmemo vlast to ne bi uspelo. U početku mi je to zazvučalo malo narcisoidno, ali obzirom da znam šta se dešavalo svih ovih godina i sam kolega je pomenuo da je 2008. na 2009. godinu Fond primio sto inženjera koji treba da naprave program i sistem za ovo elektronsko vođenje kartona, knjižica i zdravstvenog sistema, kao i da oni to od 2008. godine do danas nisu uradili ili nisu dobili nalog da urade ili nisu radili. Pitam se šta su oni u stvari radili, zašto su primali platu, ako su od 2008. godine, sto visoko stručnih ljudi bili zaposleni, a nisu napravili taj sistem?
Uzgred budi rečeno, po podacima koje posedujem, Fond zdravstva je milijardu i 800 miliona evra godišnje do dve milijarde 300, različiti izvori različite podatke pružaju. Ako uzmemo da je dve milijarde neka srednja cifra, zaista je za divljenje, ako uzmete da je za deset godina potrošeno 20 milijardi evra ili 20 milijardi dolara, a da je jedan respektibilni zdravstveni sistem, kako vi kažete sada, doveden do ruba propasti, do najgoreg zdravstvenog sistema u Evropi, kako je to uspelo. Neki ljudi bi za 20 milijardi evra napravili potpuno novi zdravstveni sistem da nema ni jedne bolnice, ni jednog doma zdravlja, za vreme od deset godina, a prethodni režim je uspeo da ono što je funkcionisalo, prilično uspešno, za deset godina sroza na taj nivo da mi sada pokušavamo od početka, od jajeta, da pravimo neki sistem koji će funkcionisati i koji će pružati zdravstvenu zaštitu našem stanovništvu.
To je rađeno jako perfidno. Mogu vam reći da je bilo mnogo, mnogo raznih načina i dosetki od najbanalnijih, od overe zdravstvene knjižice za koju vi sada, kada odete na šalter po onim starim obrascima i starim sistemima, da overite zdravstvenu knjižicu, prvo ćete dobiti ceduljicu da vam kažu – dođi za tri dana, ili za sedam dana, ili za 15 dana, pa kad dođete, onda ćete reći, ali poslodavac nije umrežen pa nemamo informacije da li je uplatio doprinose, pa prošetajte malo do njega, pa tako izbegnete nekih 20, 30% ljudi koji se šetaju od Fonda do bolnice, pa tako odu u privatnu praksu. Kada pomnožite sa 100 hiljada pregleda tokom dana i uzmete u obzir igru velikih brojeva, dođete do prvog podatka kako se ljudi iz državnog zdravstva prebacuju tamo gde neki drugi ljudi uzimaju novac.
Isto se događa i sa pacijentima koji dođu iz drugog grada. Svi se razbeže kao da je ušla kuga unutra ili neko sa ebolom, jer ne znaju kako će da pravdaju zdravstvenu uslugu koju su pružili, ako je neko iz susednog grada, a kamoli iz nekog drugog.
Hitni slučajevi se takođe tretiraju tako da svi, ako su iz nekog stranog centra, počnu da beže od njih, ako ne budu sigurni da će opravdati to preuzimanje lečenja kod njih.
Transport pacijenata, takođe, mora da overi izabrani lekar. Imate situaciju da, kada otpuštate bolesnika sa bolničkog lečenja, morate prvo da ga odvedete kod njegovog izabranog lekara, u neko selo ili gde god živi, pa da mu on da nalog za transport, pa da ga vratite u bolnicu, kako bi došao sanitet.
Izabrani lekar, takođe. U domu zdravlja imate 10 ili 15 kolega koji rade, a samo dva ili tri imaju pacijente, pa pacijent dođe, kaže – tvoj izabrani lekar ne radi, na bolovanju je, na odmoru je, a oni ostali koji ne rade sede besposleno. To je divna manipulacija za ostvarivanje, pod navodnicima, profita u zdravstvenom sistemu, koji se troši na neke druge stvari, a ne na lečenje pacijenata.
Sistem kapitacije, lista lekova na koju je neko stavio samo određene lekove. Nisam siguran, ako bi se dalo lekarima na slobodu da po indikacijama propisuju lekove, da bi se nešto više potrošilo, nego kada neko drugi izabere lekove koji će se za određenu bolest davati na recept.
Takvih primera bi moglo da bude jako puno. Ne bih da zadržavam ovaj visoki dom. Mislim da je ovo ministarstvo kadro i voljno da se uhvati u koštac sa ovim problemima. Nadam se da ćemo svi skupa uspeti da reformišemo i podignemo ovo zdravstvo koje je zaista palo na jako niske grane u zadnjih 15-ak godina, a za vreme vladavine prethodnog režima. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, poštovane kolege, želim samo da ukažem par rečenica na ovaj član i na ovaj amandman.
Naravno, da je svaki nosilac javne funkcije dužan da trpi kritičke stavove medija na svoj račun, naravno, time se i uputio u svet javnog života i politike. Međutim, jako je važno da se ono što je privatnost svakog lica takođe poštuje i da to ne bude pomešano jedno sa drugim, što se jako često dešava u lokalnim medijima i do danas, naročito u onim lokalnim medijima koji su daleko od nekog velikog sveta i velike javnosti, pa se onda ljudi koji su na javnoj funkciji, umesto da se kritikuju, da se javno kritikuju za učinjeno ili ne učinjeno, lažno predstave svojoj sredini, tako da imamo nešto za posledicu što se zove negativna selekcija ljudi. Svi ljudi koji su od struke, nauke i ugleda, onda ako budu oljagani u lokalnim medijima jedno dva puta, tri puta, beže sa funkcija. Tako da imamo situaciju da najbolji, najkvalitetniji ljudi vrlo retko budu spremni da prihvate javne funkcije u svojoj lokalnoj sredini.
Zbog toga apelujem i na Ministarstvo i na pravosudne organe i na sve nosioce javnih funkcija da se ne dozvoli mešanje ove dve stvari. Dakle, da nosioc javne funkcije bude dužan da trpi kritike, ali kritike koje su istinite, ali istovremeno da njegova privatnost putem Ustava bude zaštićena. Hvala vam.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, zaista sam fasciniran današnjim amandmanima gospode poslanika.
Samo se bojim da gospodin Živković to obrazlaže onako malo sa manje energije, sa manje žara od gospodina Pavićevića, pa bih predložio da gospodin Pavićević preuzme, možda i uspe da ubedi nekoga od nas da prihvatimo neki amandman.
Zaista za ovo što je gospodin Živković sada obrazložio ne mogu da glasam. Hvala.

Pošto je pomenuto moje prezime, ne znam zašto, ali kolega Pavićević je doveo moje prezime u vezu sa varijacijama na temu, pa mi je prosto žao što nije uspeo da izdefiniše varijacije na temu bez pomoći Vujaklije na stolu. Mislim da neko ko nosi tu titulu morao bi to da zna i bez pomoći Vujaklije. Zahvaljujem.

Hajde da krenemo od početka.
Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, ja sam naravno protiv ovog amandmana jer zakonsko rešenje koje je predloženo od strane Vlade je bolje od ovog amandmana. Zašto?
Zato što mislim da sam princip određeno ili neodređeno, nije suština onoga što je problem kod nas u Srbiji.
Ako poslodavac ima posla, naravno da će zaposliti radnika ako je dobar, a naravno ako je radnik dobar, imaće posla kod poslodavca i biće dobro plaćen.
Nekoliko primera iz onoga što se zove iskustvo o ovom cepkanom tzv. radu o određenom zapošljavanju, ima za posledicu da imate radnika koji se trudi da bude dobar, da dokaže da je prosperitetan za poslodavca.
Onog trenutka kada dobije rešenje na neodređeno, tog trenutka se opusti i postane lošiji radnik nego što je bio pre toga.
Ne mora nužno biti tako loše raditi i na određeno vreme. Da je rad na neodređeno vreme suštinski nešto mnogo iznad ovog rada na određeno vreme, ovih 400 hiljada ljudi koji su bili zaposleni na neodređeno, ne bi ostali bez posla ni oni ljudi „Sartidu“, Rakovici, nizu fabrika u ovoj državi koji su ostali bez posla, a svi su imali ugovore na neodređeno vreme.
Dakle, suština je obezbediti reformama dovoljno radnih mesta, dovoljno posla za uposlene i dovoljno dobru osnovu za rad poslodavaca koji će, samim tim i upošljavati nove ljude, bilo na određeno, bilo na neodređeno vreme. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege poslanici, ja sam po prirodi surovi realista, pa ću pokušati na primerima da vam pokažem kako je besomučno urušavan sistem zdravstvene zaštite zadnjih petnaestak godina, odnosno od sume koja se zove budžet republičkog fonda, odnosno dve milijarde i 300 miliona evra otprilike iz godine u godina, petnaestak godina unazad su smišljani najperfidniji načini da taj novac nikako ne dođe u ruke lekara koji leče i pacijenata koji su lečena lica u bolnicama ili na svim onim mestima gde se obavlja zdravstvena delatnost. Hiljade je takvih primera i zaista je neverovatno kako su se neki ljudi dovijali da dođu do tih rešenja da se pare skrenu sa onih do kojih treba da stignu putem lekarske usluge ili putem lekova koji treba da dođu do pacijenata.
Valjda je najdrastičniji primer kada je u naš zakon uvršćena odredba da neke inostrane farmaceutske kompanije koje otvore jednu garažu za prepakivanje lekova sa kamiona u one male paketiće, odmah dobiju status domaćeg proizvođača. Ogromne pare na taj način iz fonda zdravstva odlaze nepotrebno, praveći uzgred i deficit onaj uvozno-izvozni.
Ono što je jako zanimljivo na tu temu, može se videti na milion primera. Primera radi, „Lasiks“ je lek u medicini koji za šire građanstvo, da napravim jednu paralelu, znači u većini grana medicine kao što je brašno pekarima u proizvodnji hleba. Ukoliko nemate „Lasiks“, nemate praktično ni medicinu, nemate uslove za spašavanje ljudskih života. Ta ampulica „Lasiksa“ dok je proizvodila „Jugoremedija“ koštala je nekih pet dinara. Onda je tog leka nestalo na volšeban način, pa smo uvezli onda „Furosemid“, neku njegovu zamenu iz Hrvatske, Bugarske, Indije, odakle sve ne, koja je sedmostruko skuplja od tog istog „Lasiksa“. Pri tome, niko se ne bavi aktivnošću tog „Furosemida“ i odgovorno vam tvrdim da nijedan nije ni u približnoj klasi kvaliteta kao što je bio domaći „Lasiks“.
Samo tim jednim jedinim lekićem, jednom jedinim ampulicom, koja je jedna od desetine hiljada koje se koriste u medicini, godišnje se gubi nekoliko miliona evra iz Fonda zdravstva. Mogu i precizno da vam kažem, samo na lasiksu je gubitak na razlici u ceni samo za godinu dana u 40-ak zdravstvenih centara koliko ih ima u Srbiji oko milion evra. Dakle, to je samo jedna mrvica, jedan segment u svim onim lekovima koji ne postoje u domaćoj proizvodnji.
(Predsednik: Molim gospodina Stefanovića da ne dobacuje.)
Jedna od sledećih dosetki, koja je bila prosto genijalna, je recimo, ako kamera može da snimi, ovaj papirić koji je obavezan da stoji pored svakog lavaboa u svakoj zdravstvenoj ustanovi, na kome je uputstvo za lekare i medicinske sestre kako se peru ruke, počev od toga da piše - pokvasite ruke vodom, pa do toga obrišite i osušite ruke. To valjda svako dete nauči u vrtiću.
Bez ovog papirića, koji je ovako u mojoj verziji ovde fotokopije bezvredan, a koji u svim zdravstvenim ustanovama mora da stoji fino upakovan i koji je štampan u nekoliko desetina hiljada primeraka, ili bez table na kojoj piše – pazi, klizav pod, bolnica ne može biti akreditovana, bolnica ne može raditi. Ali, bez penicilina domaće proizvodnje ili bez lasiksa dobrog kvaliteta ili bez bilo kog drugog leka možete.
Dakle, to je još jedan od onih perfidnih načina da se pare iz budžeta skrenu na pogrešnu stranu. Od tih 202 milijarde i 300 miliona evra godišnje, nekih 800 miliona evra, po nekim podacima koji se mogu pronaći, je išlo na plate zdravstvenih radnika, na sve plate zdravstvenih radnika. U tim platama je nekih 21.000 lekara, na šta otpada oko 270 miliona evra. Ostalo ide na srednji kadar.
Pri tome, ima u našoj državi, u našoj zdravstvenoj populaciji, ogroman broj lekara koji se bave svojim poslom samo posredno preko drugih kolega. Oni lekari koji se bave klinikom, koji se bave pacijentom su prava retkost. Kliničari su stavljeni na marginu, jer oni su jedini koji egzekucijom lečenja vrše pravi posao, oni koji se bave time da obezbede tim kliničarima tzv. uslove za rad, oni raspolažu novcem.
Kliničari kojima treba novac da bi dali pacijentima lek bivaju sa svih strana kontrolisani, tako da sada kada uđete u opštu praksu, recimo, tamo gde dođete do izabranog lekara, izabrani lekari se plaše svoje senke da li su nekom propisali 22 ili 23 tablete. Doći će neki kontrolor iz RFZO i reći će – kako si ti po tom čuvenom sistemu kapitacije i izabranog lekara napravio štetu od jedne ili dve tablete, nisi prepolovio tabletu zbog miligramaže i slične gluposti, prosto neverovatno kako je nečiji um smislio?
To nisu troškovi u zdravstvu. Troškovi u zdravstvu su one mahinacije kojima se bave 15-ak godina, koje sam do sada pomenuo, a nešto što se zove kreiranje ogromnih troškova i što kod nas funkcioniše zadnjih pet, šest godina je jedan od bisera formiranja transplantacionih centara.
Mi u ovoj maloj državici imamo nekih pet centara za transplantaciju. Od tih pet centara za transplantaciju, jedva da imaju po neku obavezu, odnosno po neku transplantaciju. U 2013. godini od svih transplantacionih centara u svim transplantacionih centara, u svim transplantacionim centrima u Srbiji urađeno je 109 transplantacija. Kad to preračunate, dobijate da ste uradili jednu transplantaciju svakog 17. dana. Jedan transplantacioni centar košta nekoliko miliona evra, školovanje kadra za transplatatore, isto toliko. To je zaista jedan od genijalnih primera kako se pare razbacuju da bi se par ljudi reklamiralo na tu temu.
Moglo bi ovako da se nabraja danima, ali pokušavam da iznesem samo one primere koji su neverovatni. Skoro svi zdravstveni centri su dvehiljaditih godina dobili mini pogone za proizvodnju infuzionih rastvora. Infuzioni rastvor, onaj osnovni, koji se koristi u medicini, sastoji se od 4,5 grama čiste kuhinjske soli i nekih 500 mililitara čiste destilovane vode. Te infuzione rastvore zdravstveni centri, tipa mog zdravstvenog centra u Čačku, su pravili i to je koštalo 20-ak dinara u toj proizvodnji.
Godine 2006. je zabranjena proizvodnja dekretom ministarstva ne zna se iz kog razloga, tako da su troškovi nabavke i upotrebe tih infuzionih rastvora sa 20-ak dinara skočili na 90 dinara. Najveći deo tih troškova od 90 dinara, do onih 20 pomenutih, su posrednici u trgovini, posrednici u transportu, nepovratna ambalaža i slično.
Zaista je trebalo biti genijalan čovek i osmisliti tako nešto, a primera radi, samo bolnica u Čačku troši 12 do 18 hiljada tih infuzionih rastvora mesečno. Kada to preračunate na nivou Srbije, to je oko 10 miliona evra samo zbog toga što je izmeštena ta najprostija proizvodnja iz bolnica i zdravstvenih centara. Uz to, pre tri ili četiri godine stiže zabrana i za proizvodnju destilovane, odnosno redestilovane vode, gde su troškovi još puta pet na neekonomičnosti.
Ovo prebacivanje ovih 2% sa onoga što se zove Fond zdravstva na penziono osiguranje, u odnosu na one mahinacije kojih ima u zdravstvu, predstavlja kap u moru. Zaista je vrlo lako dobrom organizacijom stati na put ovim lopovlucima i zdravstvu u Srbiji dati kliničarima i pacijentima kojima je zaista namenjeno i potrebno. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, jako je zanimljivo slušati ovu raspravu celog dana iz cele Srbije, sa brojnim primerima neverovatnih privatizacija. Obzirom na sve ono što smo čuli, ne bih želeo da se ponavljam, ali se pitam kako su ti naši prethodnici u prethodnom režimu mogli da ozakone privatizaciju i privatne imovine.
Primera radi, Fabrika hartije u Čačku je osnovana i napravljena 1929. godine. Imala je svoje vlasnike. Godine 1945. su pobednici nacionalizovali tu fabriku, umesto da po svim očekivanjima ta fabrika bude vraćena prethodnim vlasnicima, odnosno njihovim potomcima koji i dan danas žive u Čačku. Novim Zakonom o privatizaciji je ta fabrika, zajedno sa onim što je dograđeno i urađeno od 1945. do 2000. godine ili do dve hiljade i neke, ozakonjeno i prodato nekom trećem, a nama i svim građanima Srbije ostavljeno kao amanet da putem restitucije nadoknadimo tim prethodnim vlasnicima ono što im je oteo neki bivši režim, a demokratski režim legalno „prodao“. Prosto je neverovatno, takvih primera u Srbiji koliko hoćete.
Društvena imovina koja se nalazila u tom bivšem režimu se tako i zvala, ali nisam siguran da je ona u suštini bila društvena po svim njenim karakteristikama, jer ako imate neku fabriku, neku firmu koja ima 40, 50 radnika, koja je počela od neke male majstorske radionice i prerasla u veliku fabriku koja ne duguje nikom ništa, pitam se kako je neko treći moga u njihovo ime da proda sve to, ali to je nešto što se dogodilo.
Sada ovde imamo Predlog zakona koji treba tehnički, ili kako bi mi medicinari rekli, da obezbedi baj-pas do konačnog rešenja i popravljanja Zakona o privatizaciji, ako je uopšte još šta ostalo u ovoj državi da se privatizuje, a da nije potpuno uništeno.
Davne 1949. godine predsednik SAD Teodor Ruzvelt je poklonio onoj bivšoj SFRJ matični soj penicilina i mi smo četvrta zemlja na planeti zemlji koja je počela da proizvodi penicilin u svojoj režiji. To je trajalo i radilo sve do 1991. godine, kada je na volšeban način tadašnji predsednik države, uz asistenciju jednog našeg akademika, proglasio da je taj matični soj, u parku u Zemunu, potencijalno opasan za građane Beograda, da može da pobegne van i da napravi alergiju.
Obzirom na to, mi smo tog trenutka izgubili zdravstvenu, praktično, farmaceutsku nezavisnost od proizvodnje antibiotika. Izgubili smo ogromne prihode koje smo imali od, recimo, Indije, koja svoje peniciline koje je proizvodila poredila sa našim matičnim sojevima. Tako da je to bio period kada je počelo, na neki način, rastakanje i intelektualne svojine, koja je jako važna uz ovu privatnu materijalnu svojinu.
„Galenika“ je biser koji imamo i koji ne smemo ispustiti. Ono što se događa nekoliko godina unazad sa ovim privatizacijama, dovodi do tako velikog povećanja troškova i budžetskog opterećenja svih nas, da je prosto neverovatno kome je palo na pamet da određuje na taj način.
Primera radi, jedan obični lasiks, koji je proizvodila „Jugoremedija“, posle njene privatizacije više se ne proizvodi ovde kod nas. Ta ampula je koštala pet dinara u našoj sopstvenoj režiji. Recimo, bolnica u Čačku troši 1000 ampula tog lasiksa nedeljno. Lako je izračunati koliko troši mesečno, koliko 40 i nešto bolnica u državi Srbiji, koliko kliničkih centara, koliko domova zdravlja. Sada uvozimo zamenu za lasiks iz Hrvatske, iz Bugarske i iz Indije. U principu čist gubitak, uz to još dodatna šteta što taj lasiks nije ni približno onog kvaliteta koji je bio naš, koji je dobro kontrolisan i dobro pravljen.
Ono što imamo u farmaceutskoj industriji, farmaceuta, tehnologa, i doktora medicine koji tamo rade, zaista ne bi smeli da izgubimo ni po koju cenu. Lekovi „Galenike“ mogu i sami da se prodaju, njima ne trebaju eksperti koji se bave prodajom, jer za njihovim lekovima i dan danas vlada ogromna potražnja. Mnogo je takvih primera.
Zaista mislim da ćemo mi, kao većinski deo ovog parlamenta, uspeti da zaustavimo te negativne trendove i da ćemo pokrenuti zemlju Srbiju putem napretka. Imam utisak da je svaki vid stvaranja nove vrednosti u ovih prethodnih 12, 13 godina bio na prodaju, valjda da bi se samo uvozilo i od uvoza živelo.
Malopre je jedan kolega poslanik pomenuo moju „Slobodu“ iz Čačka, koja je pretrpela neka oštećenja u ratu. Jedan deo te proizvodnje, onaj namenski, je obnovljen uz ogroman napor ljudi koji tamo rade. To je jedan i valjda jedini proizvođač i izvoznik značajan u Čačku koji nešto proizvodi, stvara novo i izvozi. Onaj deo koji se ranije bavio civilnom proizvodnjom, odnosno štednjaka, šporeta i dalje ne radi.
Prethodna Vlada, prethodni režim je dao subvencije 10, 15, 20 hiljada evra, ne znam tačno koliko, „Gorenju“ da napravi neke fabrike po Srbiji da proizvodi. Nemam ništa protiv, dobro došlo „Gorenje“, ali zaista mislim da proizvesti šporet u čačanskoj „Slobodi“ je smešan zadatak koji može da se odradi i u jednoj maloj radionici, a kamo li u čačanskoj „Slobodi“.
U to ime podržavam ovo i nadam se da ćemo istrajati na ovom reformskom kursu da konačno država Srbija počne nešto da proizvodi i da prodaje svoje proizvode, a ne da prodaje svoju očevinu i dedovinu koju je nasledila. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, ministre, koleginice i kolege, mene raduje stav ministra i Vlade da nemamo imperativ prodaje da bi se došlo do finansijskih sredstava. Imamo imperativ da prodamo sve što smo zatekli, nasledili ili imamo, a što još uvek prethodni režim nije prodao, rasprodao ili rasprčkao u bescenje i time ostvario profit, pod navodnicima.
Voleo bih da znam koliko je od te prodaje, od tih silnih privatizacija i rasprodaje državne imovine u ovih prethodnih 12 meseci ostvareno neto dobiti za budžet, neto dobiti za one ljude koji su zaposleni u tim firmama, koliko je ova država neto profitirala od toga.
Prethodni ministar je jednom prilikom, pre dan, dva pomenuo da je odlična priča „Fijat“. Slažem se, ali bih voleo da znam koliko je država Srbija uložila u to da „Fijat“ dođe ovde i koliko godina će trebati da mi ostvarimo neto profit iz te trgovine tog posla koji je nazvan velikim poslom, koji se sada vodi kao veliki izvozni posao. Čini mi se da je dobit jako mala za ono što je uložila ova država.
Na mnogo primera se vidi da neke firme koje su prodate nisu donele nikakav, baš nikakav finansijski efekat, ni po budžet, ni po radnike koji rade unutra. Zašto bismo onda sve ono naše što naši ljudi vode, taman se zvalo i društvena ili zadužna svojina ili bilo koja druga, zašto bismo imperativno prodavali po svaku cenu, zašto nešto ne kupimo, pa da to što smo kupili ili napravili novo prodamo? Zar je moguće da smo zaboravili sve ono što smo nekada znali da napravimo i da prodamo, da više ne možemo to da radimo, nego samo da prodamo ono što smo nasledili kao očevinu ili dedovinu? Hajde da okrenemo malo priču na drugu stranu, da nešto kupimo, da napravimo, pa da zaradimo novac i za građane i za budžet. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, odavno sam se javio da se nadovežem na diskusiju mog prethodnika, gospodina Dinkića. Da ne budem pogrešno shvaćen, najdobronamernije diskutujem.
Ja sam i za „Fijat“, i za „Mercedes“ i za sve investicije koje donose nešto u Srbiju. Prosto sam na vaše izlaganje od srpskog ulaganja od 500 miliona evra hteo da pitam koliko je to po kalkulaciji isplativa investicija u narednih pet, deset, petnaest godina, za koliko ćemo doći na stopu profitabilnosti za Srbiju, za srpski budžet, za punjenje srpkog budžeta? To je bilo moje pitanje, a ne da kažem da to nije dobra priča i sa „Fijatom“ i sa „Mercedesom“ i sa bilo kojom drugom stranom kompanijom koja donosi svež kapital, sveže programe i proizvode.
Što se tiče imperativne prodaje, tu mislim da nije dobro prodavati ono što se zove fabrika, što se zove zemljište, što se zove neko osnovno sredstvo koje treba da produkuje proizvod koji treba prodati. Mislim da nije dobro ići po svaku cenu na prodaju ako se nema dobar kupac, ako se nema dobar program tog kupca i ako se nema dobra garancija tog kupca koji će to da kupi i da radi nešto sa tim. U tom smislu mislim da ne trba po svaku cenu da cenimo više strano nego domaće. Još uvek u ovoj zemlji ima stručnjaka i još uvek u ovoj zemlji ima radnika, kvalitetne radne snage i kvalitetnih programa da se ne mora imperativno oslanjati samo na te koji dolaze spolja. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, javio sam se posle prethodne diskusije mog prethodnika zbog povrede Poslovnika, povrede dostojanstva Skupštine, čl. 106. i 107.

Ne znam kroz koje naočare gleda kolega pa ovde vidi frakciju Tomislava Nikolića. Zaista mislim da je svima jasno da u SNS ne postoje frakcije Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Na vašu žalost SNS je vrlo homogena i kompaktna stranka i potpuno jedinstvena. Gde su vaše frakcije, to se okrenete levo i desno i pogledate. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, u ovo teško vreme po državu i narod, nasleđeno posle godina demokratije, zaista je teško biti pametan ili najpametniji ali je, ma koliko to bilo ružno, teško lepo čuti od ministra finansija, ministra privrede i cele Vlade nešto što je istina i što je realnost, ma koliko to bilo bolno i teško, ma koliko bilo teško priznati da je naš budžet u tako kritičnoj situaciji i tako velikom deficitu, da ga je jako teško puniti.
Kako puniti budžet iz prazne države u kojoj je osiromašeno i rasprodato sve što je imalo za ovih nekoliko godina demokratije ili za 10, 12 godina demokratije, ako izuzmemo onaj period pre toga, još 10 godina? Prostom računicom se može lako izračunati, ako većina koja vlada u jednom parlamentu broji 126 ljudi i ako su oni bili na vlasti ukupno 12 godina, prostom računicom dođete do 1.500 poslaničkih godina vlasti za koje je praktično nestalo srpske privrede, nestale su fabrike koje proizvode i koje pune budžet, nestale su fabrike koje daju ljudima plate i koje posle toga potrošnjom pune budžet.
Čuli smo od raznih govornika tokom dana da su eksperti raznih struka sve to u stvari znali i ranije. Nije im se dalo, verovatno, da to svoje znanje primene. Tih 12 godina je bilo kratko vreme da sve to raskošno znanje primene i da to znanje uđe u budžet.
Zaista bih voleo da čujem podatak koliko se povećao priliv u budžet od 2000. godine ili možda i ranije, od 1990-1991. godine, ali, čini mi se da je sa negativnim predznakom. Kako se može puniti budžet iz privrede koja ne radi, iz javnog sektora koji troši nezarađeno, ako uzmete najbanalnije primere o subvencijama koje se daju za poljoprivredu, koje uzimate niotkud a date nikom, jer dok dođe do onih krajnjih korisnika, veliki deo njih bude obran i nestane?
Nedavno je u čačanskom kraju pred TV kamerama jedan poljoprivrednik demonstrativno potanjirao hektar, dva, kupusa, sa kojim ne zna šta da uradi. Čini mi se da je veliki problem i u ovom trenutku i za ovu Vladu da poljoprivredne proizvode koje naši poljoprivrednici odgaje, a ne znaju šta će sa njima. Možda bi trebalo razmišljati i na tu temu, a ne samo subvencije davati unapred, jer oni odgaje kako-tako, a posle nemaju kome da prodaju.
Što se tiče javnog sektora vezano za ono što se zove medicina, videćete da svako ko dođe u ambulantu i sestri preda neoverenu knjižicu, napravi veću paniku kod te sestre i kod osoblja, nego da je umesto te neoverene knjižice stavio zmiju zvečarku, jer svako napadne na to osoblje koje je primilo umirućeg čoveka bez overene knjižice. A ko je kriv za to što on ima overenu ili neoverenu knjižicu? Ja mislim da je lako odgovoriti – ovih 12 godina bede i nesreće.
Malo pre smo čuli od ministra privrede da država nastoji da po svaku cenu smanji učešće u privredi i to je po meni dobro, kad se ovo što se zove dug pretvori u državni kapital. Ali, pitam se da li je imperativno da se odmah to i otuđi, da se odmah proda? Recimo, da li bi bilo dobro „Galeniku“ zadržati kao državnu kuću, jer svima je poznato da cene uvoznih lekova ili cene domaćih lekova u prodatim fabrikama, strateškim ili nestrateškim partnerima, svakako bivaju četiri do pet puta veće nego cene koje može „Galenika“ u ovom trenutku da napravi? Zaista mislim da bi trebalo na tu temu razmisliti.
Neko je malo pre pomenuo da mlad lekar nema šta da traži sada, zbog ovih mera koje se donose. Ja mislim da mladi lekari već dugi niz godina, bar 10, nemaju šta da traže, a bar šest-sedam godina unazad sve kolege lekari će se setiti da su u ovoj državi bile zabranjene specijalizacije, tako da su nam odeljenja sa specijalistima i subspecijalistima lagano na izdisaju, što se kadrova tiče.
Rečeno je da su sulude odredbe za ograničavanje plata. U prethodnih četiri godine ili pet, plata lekara specijaliste bez te tzv. sulude odredbe ili ograničenja, plata bi se sama po sebi smanjila sa nekih hiljadu evra na 600 do 700. Nije bilo nikakve odredbe, ali je to valjda čarobnim štapićem neko uspeo da obezvredi. Tako da nominalno imamo i bez odredbe i uredbe daleko veće sniženje plata za lekare koji verovatno još koristeći svoj entuzijazam i Hipokratovu zakletvu pokušavaju da održe ono što je već dugi niz godina neodrživo.
Ako je neko od 2008. godine do 2012. godine uspeo da smanji broj zaposlenih za 400.000 ili kako neko uđe u polemiku, pa reče 300.000, ali koliko god da je, to je zaista rezultat za ponos tim ljudima koji su to uradili, a da pri tome poveća stopu zaduženosti sa 30% na 58%. Zbog toga, želim sreću ovoj Vladi koja ima hrabrosti da uđe u ove probleme i da prizna kakvo je stanje. U Danu za glasanje naravno da ćemo podržati ovaj zakon.

Gospodine predsedniče, pozivam se na uvredu dostojanstva Skupštine, jer je prethodni govornik lekarima u ovoj sali rekao da ne razumeju problematiku o kojoj se radi. Ne znam na koga se to lekara odnosilo, obzirom da sam ja jedan od tih, zaista bih voleo da kolega objasni šta to mi ne razumemo. Da li ono njihovo učešće u vlasti dosadašnje koje je urodilo ovako prosperitetnom državom, ili se odnosilo na nešto treće iz struke što lekari u ovoj skupštini ne razumeju.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, nisam imao nameru da se javljam po ovom amandmanu, ali kolega Dinkić me je asocirao na neke stvari, pa sam prosto morao da reagujem. Neko od nas je prespavao ovih 10-12 godina unazad. Davno nekad je bilo za vreme moje mladosti i onog komunizma, titoizma neka parola koja je glasila – sa reči na dela.
Gospodin Dinkić ispriča ovde jednu divnu priču o tome šta treba raditi, kako treba raditi i pri tome je učestvovao bar dve trećine prethodnih 12 godina u direktnom provođenju tih ideja i tih mera.
Mi smo smanjili plate za to vreme onako ne smanjujući ih po difoltu, nego su se one smanjene prosto istopile same od sebe i bez ovih mera koje ova Vlada pokušava sada da preduzme, da ih smanji da bi dodatne uštede napravila, jer punjenje budžeta je praktično onemogućeno. Privreda koja ne proizvodi, koja stoji jednostavno ne može da puni budžet, pa sada neke mrvice od jednog procenta ili dva procenta rasta ili smanjenja troškova računamo u neki uspeh.
Rekli ste - zar nije logično dati subvencije poljoprivredi, povećati te subvencije da bi se dobilo nešto na većoj proizvodnji, ali dati, od koga uzeti da bi se dalo? Da uzmemo od onih koji i sami nemaju da damo onima koji ništa nemaju? Za ovih 12 godina je potrošeno sve što je proizvodilo. Niko praktično ne proizvodi ništa u ovoj državi, tako da je pitanje zašto ne dati više nekima da bi oni mogli da proizvode više praktično nerešivo pitanje, jer nemate od koga uzmete, sem da pozajmite iz inostranstva, ili od nekoga ko ima, pa vam onda zalepi velike kamate.
Te subvencije koje se daju poljoprivredi i privredi u prethodnih deset, dvanaest godina su velikim delom nestajale na putu do onog poslednjeg korisnika koji treba da koristi te subvencije, tako da imate apsurdne situacije do onih krajnjih, da kažem korisnika subvencija u poljoprivredi, bar do onih malih seoskih gazdinstava, samo po koja mrvica je dolazila.
Mnogo je lako i lepo pričati, imati ideju, ali tu ideju je očito mnogo teško sprovesti i verujem da je i sam bivši ministar Dinkić svestan toga da je to bilo strašno teško sprovesti. Hvala.