Predsedavajući, dame i gospodo narodne poslanice i narodni poslanici, vreme za diskusiju po ovoj objedinjenoj raspravi iskoristiću da govorim isključivo o Predlogu zakona o potvrđivanju Amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Time želim da iskažem važnost usvajanja ovog predloga.
Iako su žene i muškarci izjednačeni u domaćem zakonodavstvu i donet je niz zakona koji se bave poboljšanjem položaja žena i sprečavanjem diskriminacije, situacija u stvarnom životu govori da žene nisu ravnopravne u svakodnevnici našeg društva.
Svesna sam da se mnogi namršte kada je reč o rodnoj ravnopravnosti, jer, kada se to čuje, obično asocira na feminističke pokrete i borbe nekih žena za neka prava za koja se smatraju da već postoje, ali upravo podaci koje ću vam predstaviti govore da to nije neka besmislena borba, već borba za jedan normalan život, za slobodu koju svi mi, bez obzira na to da li smo rođeni kao žene ili kao muškarci, zaslužujemo.
Predrasude po kojima je muškarac glava porodice i da je ženi mesto u kuhinji, karakteristične su za Srbiju, koja je u suštini patrijarhalno društvo.
Žene u Srbiji su u podređenom položaju u odnosu na muškarce u svim aspektima društvenog života, od porodičnog do privatnog, odnosno poslovnog.
Žene u Srbiji su manje plaćene u proseku od 15% do 20% u odnosu na muškarce za isti posao koji rade. Prema sprovedenom istraživanju o položaju žena na tržištu rada, stopa nezaposlenosti žena za polovinu je veća od stope nezaposlenosti muškaraca. Među zaposlenim ženama ima 44%, a među nezaposlenim ih ima čak 54,3%.
Posebno je naglašen problem zapošljavanja žena preko 45. godine, zatim domaćica, poljoprivrednica, mladih žena i žena iz višestruko diskriminisanih grupa. Od lica koja su dobrovoljno napustila svoj posao iz porodičnih razloga, čak 80% su žene koje čine i 98% onih kojima jedini rad jeste u domaćinstvu.
Sem male plate, poslodavci se često služe i drugim oblicima diskriminacije. Na isto radno mesto poslodavac će pre zaposliti muškarca sa lošim kvalifikacijama, jer smatra da će žena kad-tad otići na porodiljsko odsustvo.
Udeo žena u vlasništvu uknjiženih objekata je 29,7%. S druge strane, žene učestvuju sa 30,5% na upravljačkim mestima u društvu i privredi, a od toga na direktorskim mestima sa svega 20,8%.
Problemi zaposlenih žena ogleda se i u slaboj dostupnosti rukovodećim i najviše plaćenim poslovima, tradicionalnoj podeli zanimanja na muška, bolje plaćena i prestižnija i ženska, manje plaćena i manje prestižna, na broj žena koja rade u sivoj ekonomiji i visokoj koncentraciji ženske radne snage na lošije plaćenim poslovima, a izložene su i pritiscima u pogledu roditeljstva i seksualnom uznemiravanju.
Još uvek postoji široko društveno tolerisano porodično nasilje na koje još uvek nema adekvatne reakcije državnih organa i celokupnog društva.
Želela sam da pošaljem poruku pre svega kao žena, kao majka, kao članica parlamenta javnosti da smo svi svesni da su diskriminacija i nasilje ogroman problem, ali da je naš zadatak da što složnije i što glasnije govorimo o ovoj konvenciji i to sve dok je ne sprovedemo i ne implementiramo u javnosti.
Kada smo već ovim potpisivanjem ušli u tu veliku svetsku i evropsku porodicu zemalja u kojima se štite ljudska prava, mislim da trebamo sada iskoristiti šansu na što mogući bolji način.
Nesumnjivo je da je reč o temi koja treba da predstavlja svetinju i da treba da bude tačka spajanja, a ne tačka vulgarizacije politike i zarađivanja nekih malih poena, tema koja treba da nas spoji. Trebali bi zajedno da pošaljemo poruku da smo svi protiv svakog vida diskriminacije i nasilja i ne samo nad ženama, nego protiv nasilja u našem društvu. Stoga pozivam sve kolege narodne poslanike da u Danu za glasanje podržimo ovaj predlog. Hvala.