GORDANA ZORIĆ

Srpska napredna stranka

Rođena je 1954. godine. Po zanimanju je doktorka medicine - specijalista.

2013. godine bila je nosilac liste Srpske napredne stranke na lokalnim izborima u opštini Kovin.

15.maja 2013. godine, na konstitutivnoj sednici Skupštine opštine Kovin, izabrana je za predsednicu opštine Kovin. Pre stupanja na funkciju predsednice opštine, radila je kao specijalistkinja medicine rada u kovinskom Domu zdravlja.
Poslednji put ažurirano: 06.05.2016, 09:51

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 18.11.2015.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti o kome danas raspravljamo je takvog tipa da mislim da bismo svi mogli slobodno da ga podržimo, bez ikakvog uzdržavanja. Predložene izmene i dopune Nacrta zakona su vrlo važne, možda ne neposredno za građane, nego više posredno, ali su svakako važne za zdravstvenu struku i uopšte za funkciju zdravstvenog sistema u našoj zemlji.
Članom 1. došlo je do izmene gde se, kada su u pitanju apoteke i akti, određuje šta je predmet prometa u apotekama. U prethodnom zakonu, odnosno sadašnjem važećem zakonu je nadležna komora za donošenje takvih akata. Izmenom zakona se ministar,koji je deo Vlade koja sprovodi zdravstvenu politiku, sada praktično zadužuje, odnosno postaje nadležan za donošenje akata. To je vrlo važno, jer ako Vlada ima zadatak da vodi politiku, zdravstvenu politiku u državi, onda i nadležnost mora da pripadne ministru, a ne, kao što je bilo ranije, nadležnoj komori.
Član 2. Predloga zakona koji menja član 171, pa se dodaje član 171a je vrlo važan i kako je ministar rekao, posle 60 godina se ovaj problem pokušava rešiti zakonom. Ovim članom, odnosno dodatkom na član 171. reguliše se praktično status nastavnog kadra na fakultetima zdravstvene struke.
Moramo da imamo u vidu da su profesori univerziteta ljudi koji su praktično najstručniji u našoj zemlji. To su visoko obrazovani kadrovi koji se bave, naročito profesori medicinskog fakulteta, farmaceutskog, stomatološkog, zdravstvenom delatnošću, praktičnim radom, bave se edukacijom studenata, a isto tako se bave i naučnim radom. To je rad bez radnog vremena, bez subote i nedelje i rad koji praktično, čak i posle penzionisanja, zahteva praćenje.
Zato su ti ljudi do sada imali određeni status koji nije bio adekvatno regulisan, a ovim se predlogom zakona, odnosno izmenom člana 171, se to želi popraviti, što je vrlo važno. Da li će se to uraditi na pravi način, ne znam, ali važno je da je počelo da se radi? Naravno, to ne bi trebalo da znači, ja nisam profesor univerziteta tako da nemam potrebe, ne branim sebe lično, ali smatram da ti ljudi treba zaista da budu i u finansijskom smislu izuzetno nagrađeni.
Čuli smo komentar da su oni do sada primali, odnosno da primaju dve plate, pa i te dve plate verovatno nisu dovoljne za onaj rad koji oni ulažu u ono čime se bave. To je sigurno tako. Znate, sramno je u zemlji koja je siromašna, kada se kaže - da neko ima 100.000 platu, to onda širokim narodnim masama zvuči mnogo. Međutim, uloženi trud da bi se došlo do zvanja profesora univerziteta i uloženi trud u toku rada sa tim zvanjem je ogroman i naravno da on mora da bude adekvatno nagrađen i naravno da profesor univerziteta mora da ima veću platu nego što je to plata direktora nekog javnog preduzeća, nekog grada, a kako sada stvari stoje, ja pretpostavljam da su plate daleko manje.
Članom 173a, praktično se implementira ovaj član 171a, odnosno član 2. predloženih izmena i dopuna zakona i usklađuje sa tretmanom zdravstvenih radnika koji se bave i praktičnom edukacijom, odnosno prosvetnim radom, obrazovnim radom.
Članom 4. zakona predviđeno je da se izjednači radni staž kod svih zdravstvenih radnika sa visokom stručnom spremom na šest meseci i to je dobro. Znači, definiše se dužina radnog staža, mada treba naglasiti da čak i kada je bilo godinu dana za jednog lekara, odnosno završenog lekara opšte prakse sa položenim stručnim ispitom i navršenim stažom, školovanje još uvek nije završeno.
Lekarka navrši staž i položi struni ispit, tek tada praktično počinje da uči, jer fakulteti su uglavnom u obuci svedeni na to da se pretežno radi na edukaciji u kliničkim uslovima i koliko god da ima prakse ona nije dovoljna da jedan lekar sa navršenim stažom i položenim stručnim ispitom da svoj puni doprinos kada se nađe u jednoj seoskoj ambulanti.
Tu postoji još jedna razlika koju sam primetila, ogromna je razlika između onih lekara koji prva znanja nakon završenog fakulteta stiču u gradskim uslovima, u gradskim domovima zdravlja i onih lekara koji svoje saznanje stiču i praktično kale se u svojoj profesiji u seoskim uslovima. To je iz prostog razloga tako zato što u gradskim uslovima postoji hitna pomoć, postoje dežurne ustanove koje zbrinjavaju najteže slučajeve, urgentne slučajeve, tako da lekari koji počinju karijeru u gradskim uslovima, u gradskim domovima zdravlja nemaju prilike hteli to ili ne, nemaju prilike da vide sve ono što jedan lekar koji karijeru počinje na selu može da vidi na selu. Zato što seoski lekari se bave uglavnom svim onim poslovima koji su iz domena lekara opšte prakse od rođenja pa sve do smrti, pa čak i posle smrti jer su prinuđeni da idu na uviđaje. To je neprocenjivo iskustvo i mislim da bi tu možda trebalo nešto da se uradi zato što temelje znanja i kvaliteta rada praktično lekari postavljaju na početku karijere.
Kada je u pitanju kontinuirana medicinska edukacija tu je već dosta rečeno i morala bih da izrazim svoje, odnosno imam potrebu da izrazim svoje mišljenje kada je pitanje kontinuirane medicinske edukacije.
Sadašnji način organizovanja kontinuirane medicinske edukacije uglavnom je vezan za, odnosno pretvorio se zaista u skupljanje bodova, a evo zbog čega? Činjenica je da mnoge ustanove organizuju besplatno kontinuiranu edukaciju za svoje zaposlene lekare, međutim, to obično budu teme koje nisu interesantne za sve, ne pomažu u sticanju novih znanja svim profilima koji rade u tim ustanovama.
Ja sam lično bila u prilici da skupljam bodove na taj način što sam slušala neka predavanja koja mene lično ne interesuju, ali zato nisam mogla da slušam predavanja koja mene interesuju. Zato što je to podrazumevalo da odem u Niš, da odem u Beograd ili Novi Sad, što iziskuje i vreme i materijalna ulaganja, odnosno to košta, recimo, odlazak do Niša košta oko 15.000 dinara koje bih trebala da izdvojim iz sopstvenih sredstava, a tu takođe postoji razlika između lekara koji rade u velikim gradovima, u velikim centrima i oni koji rade u malim centrima. Ja živim u Kovinu na samo 50 kilometara od Beograda, pa mi nije jednostavno da odem na onu edukaciju koju želim da slušam, jer zahteva vreme, to je jedno. Drugo, odnosno najvažnije zahteva slobodan dan koji ne mogu da dobijem, jer ako odem iz ordinacije, jedina sam, moj posao stoji. Znači, pacijenti su tog dana uskraćeni za usluge koje treba da im pružim, nema ko da me zameni. To je jedan razlog i zbog toga ne mogu da dobijem slobodan dan, niti mogu da dobijem dan od godišnjeg odmora jer služba trpi.
Problem je takođe što sutradan kada se vratim i ako odem slučajno sutradan kada se vratim ne mogu da postignem jer sve ono što je ostalo od prethodnog dana meni se navali na leđa di onda nastaje pravi haos, a drugi važan problem već sam rekla, jesu ta materijalna izdvajanja koja moram da izvadim iz sopstvenog džepa, znači moram da dam sopstvene pare što nije malo i nije jednostavno.
Tako da i zato da bih sakupila bodove moram da slušam čak i teme koje mene lično ne interesuju i ne doprinose mom nekom povećanju količine znanja i poboljšanju kvaliteta rada. Pored toga, član 91. važećeg zakona je predvideo kada su u pitanju licence da lekari koji ne uspeju da obnove licencu do dobijanja licence, mogu da rade pod nadzorom zdravstvenog radnika koji ima licencu.
Dobro je što je ovim Predlogom zakona, članom 6, ta mogućnost promenjena, odnosno ta mogućnost više ne postoji, zato što rad lekara bez licence, pod nadzorom lekara sa licencom je potpuno besmislen. Opet je to mnogo veći problem u manjim sredinama, jer ako vi imate u smeni, recimo, jednog lekara opšte prakse i lekara specijalistu opšte medicine i dogodi se iz nekih razloga da specijalista opšte medicine nema licencu, nije uspeo da sakupi dovoljan broj bodova, a pritom ima, recimo 50 godina, a ima lekara opšte prakse koji ima 30 godina i ko može da mu bude mentor? Znači, praktično može da mu bude mentor samo taj lekar opšte prakse, što je van pameti, jer sigurno da lekar sa 50 godina i 20 i nešto godina radnog staža, iako nema licencu sigurno ima mnogo veće znanje i veće iskustvo nego lekar početnik i pritom samo lekar opšte medicine.
Prosto, to je jednostavno nemoguće organizovati i onda se postavlja pitanje, takođe - ko će overavati ono što taj lekar pod nadzorom radi, jer ako već nema licencu, on nema pravo ni na pečat, nema pravo na pečat koji odobrava fond, koji dobijamo i sklapamo ugovor sa Fondom za zdravstveno osiguranje Republike Srbije. Tako da ima čitav niz problema vezanih za to i zato je dobro što je to promenjeno u sadašnjem Predlogu zakona koji ćemo, sigurna sam, usvojiti.
Dobro je što se uvodi mogućnost polaganja licencnog ispita, jer to daje mogućnost lekarima koji nisu uspeli da sakupe bodove da na taj način sebi omoguće da ne ostanu bez licence, a samim tim, praktično, i bez posla. Lekar bez licence nema šta da traži u sistemu zdravstvene zaštite, bez obzira da li je on privatnik ili radi u državnoj ustanovi. Eventualno možda može da bude neki menadžer u privatnoj zdravstvenoj zaštiti, privatnoj praksi, ali prosto to nije smisao.
Jako je dobro, to daje mogućnost ljudima i kao što reče profesor Poskurica, ja pretpostavljam da će ti testovi sadržati pitanja koja su životna, koja su praktična, da to neće biti seča glava. Prema tome, da onaj ko zna svoj posao moći će i da položi te testove i da tu neće biti problema, a onaj ko ne može da položi testove, pa Bože moj, onda ni ne vredi da radi. Prosto za pacijente nije dobro da takav čovek radi u zdravstvenoj zaštiti ako nema elementarno znanja iz medicine. Tako da i ovaj član je sasvim okej.
Dobro je što je članom 8. izbrisana ta mogućnost da zdravstveni radnik kome je trajno oduzeta licenca može obavljati određene poslove zdravstvene delatnosti, jer sam nešto na tu temu i rekla. Zdravstveni radnik kome je trajno oduzeta licenca zaista nema šta da traži u zdravstvu, jer znamo zašto se oduzimaju licence. Postoje kriterijumi na osnovu kojih se to radi i takvi ljudi zaista nemaju šta da traže u zdravstvu.
Obzirom da su svi ovi predlozi za izmenu i dopunu zakona izuzetno dobri, Vlada je pokazala da razmišlja o tome da popravi sve ono u oblasti zdravstvene zaštite što ne valja, gde treba zakonom da bude regulisano, ja ću u Danu za glasanje, kao i svi članovi SNS, narodni poslanici SNS, glasati za ovaj predlog.

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja, 23.10.2015.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, već dosta dugo raspravljamo o ovom amandmanu, a mislim da je zaista nepotrebno jer prosto bih želela radi poslanika koji možda ne znaju i radi javnosti da kažem šta u stvari podrazumevaju ove šume sa kratkom ophodnjom i šta bi onda u prenesenom smislu trebalo uneti u zakon.
Šume sa kratkim periodom ophodnje kod nas su bela topola i crna domaća topola i vrba. To bi značilo kada bismo usvojili ovaj amandman, preneseno da u zakon unesemo da su posebne šume topolove, domaće topole, bele i crne i vrbe. Konsultovala sam se sa strukom i rečeno mi je da gajenje domaće bele topole i vrbe i crne topole je ekonomski neisplativo, zato se gaje klonovi koji pored proizvodnje biomase imaju i neku industrijsku vrednost jer se iz toga izvlače trupci, a takođe ostaje biomasa koja može da se iskoristi za one potrebe, za energetske potrebe.
Tako da mislim da stvarno nema potrebe da više raspravljamo o ovome. Gajene šume spadaju u privrednu delatnost. Prema tome, ako se šuma koristi za energetske potrebe, koliko to nekome odgovaralo ili ne, ali to spada u privrednu
delatnost. Znači, eksploatacija šume za energetske potrebe spada u privrednu delatnost. Da li će se ona koristiti neobrađena ili kao pelet ili na neki drugi način, to je potpuno nebitno. Sve je ovo implementirano u zakon, tako da mislim da zaista nema potrebe da više raspravljamo o ovome da je onako kako je zakon dat u predlogu, odnosno u članu 2. zakona u predlogu, sasvim je prihvatljivo i mislim da treba tako usvojiti. Srpska napredna stranka će svakako glasati za takav predlog. Zahvaljujem.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja, 13.10.2015.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gosti iz ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici i poštovani građani, sva tri predloga zakona o kojima danas diskutujemo su od velikog značaja za značajan broj naših građana, pre svega za zaposlene.
U današnjoj diskusiji u načelu mnogo je toga rečeno. Uglavnom je sve bilo pozitivno, što ovi predlozi zakona i zaslužuju i trudiću se da što manje ponavljam, mada je to jako teško jer je zaista mnogo toga je rečeno.
Pošto sam specijalista medicine rada, posebno sam zainteresovana za bezbednost i zdravlje na radu. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu ima za cilj da popravi važeći zakon i bolje uredi sprovođenje i unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu svih koji učestvuju u radnom procesu, kao i lica koja se nađu u radnoj okolini. Konačni cilj je sprečavanje tragičnog događaja, povrede na radu, oboljevanja od profesionalnih bolesti i bolesti u vezi sa radom.
Ovo je zakon koji podrazumeva određene troškove za poslodavce, ali su sredstva uložena u preventivu dugoročno gledano od koristi i za poslodavca i za zaposlenog, a i za državu u celini, jer cena koštanja lečenja povrede na radu profesionalnog oboljenja ili oboljenja u vezi sa radom je sigurno mnogostruko veća od uloženog. O tragičnom ishodu ne treba naravno ni govoriti, a najvažnije je da popravljanjem važećeg zakona država pokazuje da ozbiljno vodi brigu o radnicima.
Radno angažovano stanovništvo je nosilac ekonomskog razvoja svake države i zato je briga o njemu od izuzetnog značaja. Radni vek od 38 godina za žene i 40 godina za muškarce je jako dug. Brojni su faktori iz radne sredine fizičke, hemijske, biološke, ergonomske, psihosocijalni koji mogu dovesti do povreda i oboljenja. Kada su u pitanju povrede psihosocijalni faktori su naročito značajni. Rad treba da bude organizovan tako da omogući očuvanje zdravlja, spreči povređivanje i gubitak života, jer život i zdravlje nemaju cenu.
Predloženim izmenama i dopunama preciznije se definiše pojam poslodavca koji je odgovoran za primenu mera za bezbednost i zdravlje na radu. Mnogo bolje od važećeg zakona je definisano šta je to prevencija u cilju sprečavanja i smanjenja rizika na radu, kako se ona sprovodi, ko je sprovodi, šta se reguliše podzakonskim aktima. Dosta smo o tome već čuli u dosadašnjoj diskusiji.
Novina je i to da se zakonom poslodavac obavezuje da zaposlenom da opremu za rad i sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu samo ako su usaglašeni sa propisanim tehničkim zahtevima. To znači da se sredstva za rad i određena lična zaštita sredstva moraju biti strogo sa atestom, a ne kupljena u nekim kineskim radnjama ili proizvedena u nekim podrumima što se često događa da sredstva za rad, pogotovo sredstva za rad mašine i oprema takođe ne ispunjavaju određene standarde za odgovarajuća sredstva.
Takođe, poslodavac je dužan da obezbedi zaposlenima uputstva za bezbedan rad po propisima o bezbednosti i zdravlju na radu za korišćenje opreme za rad i sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu. Važno je da postoji obaveza poslodavca da uputstva budu na jeziku koji zaposleni razume.
Poslodavac ima obavezu da vrši osposobljavanje zaposlenog za bezbedan i zdrav rad po uređenom programu koji kada je potrebno mora da obnavlja i menja. Uvodi se obaveza vršenja periodičnih provera osposobljenosti za bezbedan i zdrav rad, jednom godišnje za rad na radnim mestima sa povećanim rizikom, a najkasnije u roku od četiri godine za ostala radna mesta, što je izuzetno važno jer poznato je da znanje koje se ne obnavlja vremenom bledi. Ako se zaposleni ne podseti nekih pravila ponašanja i postupaka, zanemaruje ih i to dovodi do greške koja može imati ozbiljne posledice.
Važna dopuna zakona je da zaposleni kada mu preti neposredna opasnost po život ili zdravlje ima mogućnost da prestane da radi i napusti radno mesto, radni proces i radnu okolinu, a da pri tom nije odgovoran za štetu koju prouzrokuje poslodavcu.
Dobro je što je zakonom zabranjeno zaposlenom da samovoljno isključuje, menja ili uklanja bezbednosne uređaje na sredstvima za rad. U praksi je bilo situacija da su zaposleni ih raznih razloga samovoljno uklanjali predviđenu zaštitu i zbog toga stradali. Korisna izmena u Predlogu zakona je i to što je predviđeno u kojim delatnostima brigu o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac može da obavlja sam, a u kojim mora da ima određeno lice sa odgovarajućim obrazovanjem.
Važno je i da zakonom regulisana kontinuirana edukacija lica koja se bave bezbednošću i zdravljem na radu. Uključivanjem zaposlenih u brinu o bezbednosti i zdravlju na radu je takođe od velikog značaja.
U predlogu izmena i dopuna zakona bolje je definisano ko i na koji način, pod kojim uslovima može dobiti licencu za obavljanje poslova u oblasti bezbednosti zdravlja na radu i kada se licenca gubi i ko može obavljati poslove inspekcijskog nadzora.
Kaznene odredbe su vrlo precizno definisane i pored svih predviđenih situacija dobro je što će biti kažnjen poslodavac koji ne da zaposlenom opremu za rad i ličnu zaštitu usaglašenu sa propisanim tehničkim zahtevima ili nije obezbedio uputstvo za upotrebu i održavanje.
Bezbednost i zdravlje na radu moraju biti zakonom regulisani. Dobar zakon i njegova dosledna primena su izuzetno bitni. Prevencija gubitka života, povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom su izuzetno važni kako sa humanog, tako i sa ekonomskog aspekta. Gubici koji nastaju zbog odsustva sa posla, lečenja, usled eventualno trajno umanjene radne sposobnosti kao posledice povrede na radu ili profesionalnog oboljenja su ogromni i teško ih je izračunati.
Uloga medicine rada u bezbednosti i očuvanju zdravlja zaposlenih je ogromna. Nažalost, prethodne vlasti su tu ulogu minimizirale. Nadam se da će biti sluha i da će se naći način da joj se vrati značaj koji je imala nekad. Predloženim izmenama i dopunama, od kojih sam navela samo neke, postojeći Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu se značajno poboljšava. Poslodavac ima za cilj što veći profit, a organizovanje bezbednog rada košta. Bez zakona sigurno je da poslodavac ne bi ulagao u dovoljnoj meri u bezbednost na radu.
Kao specijalista medicine rada, imala sam mnogo puta kontakt sa zaposlenima koji rade kod poslodavaca koji ne vode računa o bezbednosti i zdravlju radnika. Naravno, ima i pozitivnih primera. Takođe, ima i zaposlenih koji ne vode računa o bezbednosti i zdravlju na radu. Nepoštovanje pravila ponašanja na radnom mestu, nekorišćenje ličnih zaštitnih sredstava, uklanjanje bezbednosne opreme sredstava za rad, nisu tako retka pojava.
Jasno je da su bezbednost i zdravlje na radu zajednička briga poslodavca, zaposlenog i države. Svi imaju određenu i podjednako važnu ulogu u toj brizi. Vlada na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem je ovim Predlogom za izmenu i dopunu Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu pokazala da vodi brigu o zaposlenima. Na poslodavcima i zaposlenima je da zakon poštuju, a na državi da organizuje kontrolu primene zakona. Mora se učiniti sve da se svest o važnosti bezbednog rada podigne na viši nivo kod svih aktera.
Naravno, podjednak značaj ima i Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti. Predlog zakona je sveobuhvatan, a predlaganje ovakvog zakona od strane Vlade takođe govori o brizi za određeni broj zaposlenih od strane Vlade.
Treći zakon je isto tako podjednako značajan. Svi ovi predloženi zakoni smatram da su izuzetno dobri i Srpska napredna stranka i ja sa njom ću u danu za glasanje glasati za. Zahvaljujem na pažnji.