LJILJANA BERONJA

Srpska napredna stranka

Rođenja je 1959. godine. Po zanimanju je doktorka medicine.

Radi kao pedijatar u Domu zdravlja u Kuli. Načelnica je Dečijeg dispanezera, a obavlja i funkciju zamenice direktora Doma zdravlja.
Poslednji put ažurirano: 06.05.2016, 09:51

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja, 19.03.2015.

Uvaženi ministre, uvaženi predsedavajući, poštovane kolege, još jedan od zakona koji će malo olakšati položaj, kretanje i nadasve funkcionisanje osoba sa invaliditetom, je pred nama.
Da odmah na početku kažem da za ovaj zakon neće biti potrebno dodatnih finansijskih sredstava, što je nama takođe vrlo značajno. Bilo je dovoljno samo da neko počne da misli na ovakvu jednu grupu osoba sa invaliditetom.
Do sada je funkcionisanje ovih ljudi zavisilo u principu od dobre volje poslodavaca, od direktora javnih ustanova, od vozača u gradskom saobraćaju, od ugostitelja, tako da osobe koje se kreću uz pomoć psa vodiča nikada nisu bile sigurne na kakav odnos će naići jer do sada su ove životinje bile tretirane kao kućni ljubimci, ali sada će dobiti status koji se reguliše zakonom.
Iako se definišu objekti u oblasti kulture, sporta, turizma, ugostiteljstva, ipak je najznačajnije da slepo i slabovido lice može neometano da ulazi u objekte koji služe u obrazovanju, u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, jer praktično najviše potreba imaju baš u takvim oblastima.
Po prvi put se koristi termin koji omogućava korišćenje pasa, ne samo kao vodiča, nego i u terapeutske i rehabilitacione svrhe, a koleginica je malo pre pomenula šta znači projekat kod dece obolele od autizma kada se koriste životinje.
Moramo da priznamo da kretanje uz psa vodiča nije česta praksa u našim gradovima. Razlog je u tome što u našoj zemlji prvo ne postoji licencirano lice ili ustanova koja se time bavi, a nabavka tako obučenih pasa nije ni jednostavna a ni jeftina.
I nakon usvajanja ovog zakona biće potrebno vreme da to zaživi kod nas. Do tada, takva isprava dobijena u inostranstvu, nostrifikovaće se u našem ministarstvu nadležnom za poslove unapređenja položaja osoba sa invaliditetom.
Zakon definiše ne samo prava već i obaveze svih učesnika na koje se odnosi zakon. Osoba koja se kreće uz pomoć psa vodiča mora da ima dokaz da je prošla obuku, a takođe i pas mora da ima dokaz da je prošao obuku, mora biti propisno obeležen a takođe i instruktor mora biti licenciran, i to ne nekom običnom potvrdom, nego da ta potvrda ima sve karakteristike jedne ovlašćene ustanove. Instruktor ima sva prava samo u fazi dok se pas obučava za svoju funkciju i tada ima slobodan pristup svim objektima u javnoj upotrebi. Kažnjivo će biti ako se pas koristi van trajanja obuke. I, naravno, u dogledno vreme steći će se svi uslovi za obuku ovakvih pasa i u Srbiji.
Koji su razlozi za donošenje ovog zakona? Prvo, realizacija ciljeva predviđenih Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, evropska strategija od 2010. do 2020. godine „Evropa bez barijera“. Drugo, omogućavanje osobama sa invaliditetom lakše kretanje u svim prostorima, što će omogućiti jednu potpunu inkluziju osoba sa invaliditetom u sve segmente društva.
Ako se uzme u obzir da u Republici Srbiji živi između 700 i 800 hiljada osoba sa invaliditetom, od toga 330 hiljada uzrasta od 15 do 64 godine, a od kojih je 168 aktivno, mora se pažnja posvetiti svim činiocima koji mogu ovu kategoriju da što više približe aktivnim tokovima društva, odnosno da im se omogući jedna veća socijalna uključenost i nadasve omogući da sami sebi zarade plate, a ne da zavise od porodice i od zajednice.
Konkretno, prema podacima Saveza slepih Srbije, kod nas ima 12 hiljada članova, od toga 9.000 slepih i oko 3.000 slabovidih. Ali, novina je baš u tome što i druga invalidna lica mogu da koriste ove mogućnosti, bilo u terapeutske, bilo u rehabilitacione svrhe.
Većina evropskih zemalja je već donela ovakav zakon i zemlje u okruženju, Hrvatska i Crna Gora.
Olakšavajuće okolnosti koje su obuhvaćene ovim zakonom su to što i Zakon o planiranju i izgradnji već reguliše način gradnje za javnu i poslovnu namenu, gde se olakšava pristup, kretanje, boravak i rad osobama sa invaliditetom, deci i starijoj populaciji, što znači da će se već u toku same gradnje voditi računa o ovoj kategoriji.
Radna grupa koja je radila na ovom predlogu formirana je od predstavnika Saveza slepih Srbije, Škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“, Centra za obuku pasa, Instituta za istraživanje i dokumentaciju radnih pasa, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a koje je bilo u kontaktu sa velikim brojem Udruženja osoba sa invaliditetom, znači, jedna velika i opsežna akcija.
Imajući u vidu predrasude ili strah u vezi prisustva pasa u nekom ograničenom prostoru, javnoj površini, zdravstvenim ustanovama, ugostiteljskim objektima, nameće se ovde obaveza i velika uloga koju bi mediji mogli da imaju u daljoj kampanji. Ne smemo da zanemarimo čak i predrasude koje pojedinci imaju, čak ne samo prema životinjama, nego i prema osobama sa invaliditetom.
Nekim drugim podzakonskim aktom videćemo kako će se rešiti prisustvo pasa u nekim vrlo senzibilnim površinama, kao što su infektivne klinike, kao što su porodilišta.
Dat je dovoljno dugačak rok da se sveobuhvatnim aktivnostima upoznaju sve strane, znači, za šest meseci, a evo, mogu da kažem da smo mi danas na Odboru za rad već krenuli sa predlogom zakona o upotrebi znakovnog jezika za gluvonema lica, tako da će i ova kategorija vrlo brzo biti obuhvaćena.
Na kraju, samo da pohvalim Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske o socijalnoj sigurnosti, kao plod želje obe države da se osveži dosadašnji Sporazum koji je star oko 65 godina, jer je Sporazum praktično sada usklađen sa standardima EU, a odnosi se i na sve sfere, i socijalnog i zdravstvenog osiguranja, a to podrazumeva i jednak tretman obe zemlje ugovornice. Zahvaljujem.

Treće vanredno zasedanje, 22.01.2015.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege, evo još jednog zakona za koji će glasati svi narodni poslanici. Naravno, biće verovatno male korekcije preko amandmana koje je podnela Vlada i neki drugi poslanici. Pretpostavljam da ovoga puta neće biti čak ni uzdržanih.

Ipak, ne mogu da ne izrazim zadovoljstvo što baš ovaj skupštinski saziv, kome ja pripadam, raspravlja o ovom zakonu i što će doneti ovakav jedan zakon, jer, kako rekoše moje kolege prethodnici, ovaj problem definitivno nije od 1. maja prošle godine, kada je ovaj skupštinski saziv zapravo i počeo sa svojim radom.

Dosta se u medijima špekulisalo sa razlozima zbog kojih je ovaj zakon skinut sa procedure hitnog donošenja, iako je ministar u više navrata navodio da se radi samo o tehničkoj proceduri, a ne zapravo o tome da se zakon neće doneti. Ja odgovorno mogu da tvrdim da stvarno u ovom parlamentu nema nijednog narodnog poslanika i pozicije i opozicije koji će biti i koji je bio od početka protiv njegovog donošenja. Trebalo je stvarno izdržati medijski linč u poslednje vreme. Koliko sam primetila, nismo se nešto oglašavali, dovoljno je samo da se čitaju naslovi u novinama, a nisu bili potrebni ni nikakvi članci i da se prate društvene mreže.

Kao pedijatar možda mogu malo bolje da razumem šta se dešava u ovakvim situacijama. Ako samo posmatrate roditelje koji dovedu dete kod nas, a jednom mi lekari kažemo - obična upala pluća, kažem običnom spram ovih dijagnoza sa kojima se sada susrećemo, i vidite paniku u njihovim očima. Dok ih šaljete na rutinsku dijagnostiku RTG i laboratoriju, vidite šta se dešava sa njima. Onda možete misliti kako izgleda roditelj koji se susreće sa ovakvim teškim problemima. Ako uz sve to dođe i do rapidnog pogoršavanja kliničke slike bolesti, koja preti fatalnim ishodom, a uz sve to roditelj zapravo i ne zna šta mu se dešava sa detetom, možete misliti kakva je onda to agonija za roditelje.

Nema političke stranke koja mislim da može da se stavi ispred ovakvih stvari. Negde možda i možemo da kalkulišemo, ali kod ovakvih stvari sigurno ne. Javnost je morala otprilike da zna da onog trenutka kada je formiran Fond za lečenje dece u inostranstvo za one bolesti koje kod nas ne mogu da se leče, da će sledeći problem, da će ovaj problem doći na dnevni red. I sada je u septembru, otprilike, koliko imam informaciju, trinaestoro dece iz ovog fonda otišlo na lečenje, tako da se otprilike implementiraju te dve stvari.

Možda mislimo da ima mnogo dece sa ovim problemom. Ja ne mislim konkretno na broj obolele dece, nego na broj dece gde dijagnoza nije postavljena. Nema, ali, naravno, sve i da se radi o jednom jedinom detetu, težina njihovog stanja je stvarno takva da mi ozbiljno i vrlo odgovorno moramo da se odnosimo prema ovom problemu. Iako smo svesni da nekada neće biti pomoći, mi smo dužni da roditeljima pružimo sve što se može pružiti. Naravno, ako to ne možemo kod nas, onda to moramo uraditi u inostranstvu. Na kraju, dužni smo da i kada roditeljima moramo da kažemo najgoru istinu, da mu tu istinu omogućimo.

Na kraju, uz svo dužno poštovanje gospođi Bojani Mirosavljević i njenom suprugu, što je i nakon svoje lične tragedije imala snage da na jedan ovakav način razmišlja o drugoj deci. Zahvaljujem.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja, 04.11.2014.

Uvaženi ministre, gosti, uvažena predsednice, drage kolege, drago mi je svaki put kada se donese zakon koji nešto jasno definiše i na nešto konkretno obavezuje. Još mi je draže, budući da sam lekar po struci, kada se takav jedan zakon donese u zdravstvu.
Verujem da nije daleko vreme kada će nas advokati čekati po hodnicima domova zdravlja i bolnicama i juriti za nezadovoljnim pacijentima kojih praktično ima i uvek će ih biti. Zbog toga je jako važno da svi zaposleni u zdravstvu znaju i imaju jasne definisane pojmove koji ih prvo obavezuju, a onda na taj način i štite.
Budući da sam radila praktično u svim službama i u opštoj praksi i u Hitnoj pomoći, 17 godina sam u pedijatriji, upućena sam praktično u sve tipove evidentiranja, protokolisanja, upisivanja i znam dobro šta znači dobro vođena dokumentacija.
Na prvom mestu to je najvažnije za samog pacijenta i za praćenje toka njegove bolesti, ali nije ni manje važna za osobu koja to vodi, jer sam kao lekar svedok ili kao lekar veštak na sudu znala i videla koliko je to važan i sudski dokument. Sviđa mi se što je sada tačno i jasno definisano ko ima prava da traži zdravstveni karton, da to ima samo pacijent u ličnom, pismenom ili usmenom obliku i za potrebe suda, jer se dešavalo ranije posebno dok sam radila u hitnoj pomoći da dođu dva uniformisana policajca iz dobre ili ne dobre namere i traže da pogledaju protokol.
Sada je to nemoguće, a drugo i pitanje proveravanja bolovanja unutar jedne firme kada je dolazila pravnica i tražila lično da pogleda medicinski karton. Znači, sada je to nemoguće, upućujemo je na prvostepenu komisiju koja postoji pri Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.
Definitivno, nije lako voditi pravilnu medicinsku dokumentaciju. Treba i vremena, vidimo koliko puno ima i tabela, ali bez toga svesni smo da nema jasnog uvida u to šta se radi. Na kraju važno je i zbog učinka samog lekara. Nema više praktičnog friziranja rezultata kada je papir mogao sve da trpi, sada je to malo teže. Znači, ne može lekar koji dobro radi da se uporedi sa kolegom koji mnogo manje radi.
Pročitala sam pažljivo Predlog zakona kompletno više puta, jer me interesovalo, pošto sam kao pedijatar došla, ali kao zamenik direktora Doma zdravlja u Kuli, pa znam šta znači i kada uvek imamo iznad sebe Zavod za javno zdravlje i znamo kako moramo dobro da radimo, jer praktično ako ne uradimo sve kako treba, praktično kao da nismo ni uradili ništa od posla.
Možda će neke moje kolege nešto i pronaći, ja stvarno nisam ništa pronašla da fali. Mislila sam prvo dok sam čitala osnovnu medicinsku, fali knjiga narkotika, knjiga obolelih od malignih bolesti, knjiga umrlih, ali to sam naravno posle naša u pomoćnim sredstvima za vođenje evidencije.
Moja sugestija je samo za definiciju nadležnog radnika. Zna se ko je nadležni radnik - nadležna sam ja, nadležna je sestra. Međutim, ukoliko se dve sestre obavežu da rade jedan sličan posao, verujte da će tu uvek biti problem koja je to trebala da uradi, ali se to sistematizacijom radnih mesta može jasno definisati šta je čija obaveza.
Važan segment je evidencija vezana za pisanje izveštaja. Prvo, jako je dobro da definitivno znamo šta se sve prijavljuje, kome se prijavljuje, do kada je rok prijave i, naravno, ono što isto nije manje važno, a to je kakva je kazna za nepoštovanje rokova. Znam da nije lako prikupiti pojedinačne izveštaje koji na kraju služe pravljenje zbirnih izveštaja.
Na kraju, samo arhiviranje i čuvanje podataka iz zdravstvene dokumentacije takođe je važno zbog praćenja bolesti i za eventualne potrebe suda i, kako rekoše moje kolege, forenzički značaj naravno da ima.
Na kraju samo da kažem da je uvođenje jedinstvenog informativnog sistema omogućilo nama da na jedan praktično sličan uniformisan način vodim elektronski karton, da dokument ne zavisi kad se fizički uzme u ruke od rukopisa jednog lekara, važimo za neke koji imaju loš rukopis, ili od njegovog trenutnog vremena koliko ga imamo na raspolaganju pa šta ćemo upisivati i jako je važno što je praktično onemogućeno kasnije dopisivanje u elektronski karton.
Znači, kad je u pitanju sam program, mi radimo po Heliontu, mi i opšta praksa, ali, znate kako, koliko je para, toliko i muzike. Moralo bi se ipak malo sofisticiranije odraditi na tom programu. Ima dosta nepotrebnih stepenika koje lekar mora da prođe da bi došao do kraja, a to mu ipak oduzima vremena.
Ogromne prednosti informacionog sistema su značajne uštede u potrošnom materijalu, onda povezivanje sa ostalim službama. Znači, kad dobijem pacijenta, ja sam povezana sa laboratorijom, rendgenskom službom. Znači, sve mogu da vidim zato što smo objedinjeni. Doći će, naravno, vreme kada ću to moći i unutar Fonda svoga ili unutar cele zemlje. Zatim, usklađenost i sa ostalim evropskim standardima u ovoj oblasti i na kraju ono što je, naravno, jako važno našoj zemlji, da nisu potrebna dodatna materijalna sredstva.
Ja ne bih mnogo o zakonu, već su rekle kolege, nema se ni mnogo vremena, koji se odnosi na formiranje Upravnog i Nadzornog odbora. Smanjenje broja članova, naravno, svakako će dovesti do bolje operativnosti i do finansijske restrikcije.
Na kraju, budući da do sada leva i desna moja strana retko kad su zajedno izglasavali neki zakon, mislim da je ovo baš jedan od zakona za koji će glasati i moja leva i moja desna strana. Zahvaljujem.