Dame i gospodo, mi smo sada ne baš prvi put u prilici da u ovom visokom domu razmatramo neke nus-efekte ili loše efekte već donetih zakona.
Na određen način mi ovde samo vršimo tumačenje neke zakonske odredbe određenog člana u pogledu mogućih nejasnoća i nepreciznosti koje bi teoretski mogao da izazove.
Praktična aplikacija zakona, protiv koga jesmo bili kada je donošen, zato što smo mislili da urušava dobar obrazovni sistem i tada smo detaljno govorili o ovom problemu, šta će biti i šta će biti sa izjednačavanjem i sticanjem akademskih zvanja. Već se pojavio kao operativni problem i udruženja pred kojima država nije smela da stane, da se suprotstavi, da iznese neki svoj očigledni stav nego kapitulantski i da prizna zahteve Konferencije univerziteta i studentskih parlamenata, te da se izvrši priznavanje, odnosno izjednačavanje statusa diplomiranih i magistara.
Pre svega da podsetimo građane Srbije da smo bili protiv zakona kakav je donet i rešenja koja su predviđena, a danas smo svesni činjenice da je ovo jedinstvena prilika u kojoj mi nekoga bonifikujemo, dajući mu pravo da se izjednači zvanje mastera ili magistra, kroz svoje studije koje su u diplomskom obliku trajanja, dakle u punom obimu studija, bile za pojedine struke, pojedina zvanja četiri, pet ili šest godina i ljudi su završavali to i nisu bili magistri, morali su još dve ili tri godine da uče da bi to zvanje stekli.
Dakle, jednu određenu grupu ćemo bonifikovati time, nagraditi, izjednačiti i dati im prerogative da krenu dalje u stručno usavršavanje.
Drugu ćemo pak, sigurno potencijalno manju grupu, u koju spadamo svi mi koji smo išli na dalja akademska usavršavanja, na neki način da depresiramo, da učinimo to što su oni magistrirali, što su se istinski u jednoj logičnoj postavci stvari pitali - šta bi to njima bilo od interesa, koja bi sfera interesovanja u okviru njihove struke bila najzanimljivija za njihovu budućnost, usmeravali se kroz načine kako da uče, kako da istražuju, kako da stiču kvantum naučnoistraživačke sposobnosti.
To su davale magistarske studije, a doktorat po starom bio je kruna jednog takvog naučnoistraživačkog dela i obrada jedne uske teme koja je bila doprinos nauci.
Moguće da ona neće biti ni sada po novim rešenjima promenjena, s tim što doktorat još mora, zavisno od broja ostvarenih bodova u redovnom školovanju, diplomskom i master školovanju, da se doda, ali će se na neki način broj godina preneti na doktorske studije.
Sumarno uzev, dakle jedan pojedinac zavisno od toga šta studira, da li studira prava, ekonomiju, medicinske nauke će biti u različitim pozicijama u odnosu na ranije stečena zvanja. Dakle, tu smo u osnovi na izvoru jedne od nepravednosti i nama je teško da se opredeljujemo šta je tu nepravednije, i ne možemo braniti ni jednu ni drugu poziciju, jer smo zaista bili najočiglednije orijentisani ispravno, onda kada se zakon donosio i kada smo govorili kakve rizike on sa sobom nosi, makar i u pogledu sticanja ovih zvanja koja stoje danas ovde kao predmet tumačenja odredbe člana 127. zakona.
(Predsedavajući: Izvinite, dr Poskurica, molim vas za mir.)
Dobro, verovatno je za njih stvar rešena, pa ih ne zanimaju diskusije onih koji o tome misle drugačije. Dakle, šta će biti korak dalje, kako će se stvari dalje odvijati? Onog časa kada se izjednače zvanja, kada neko ko je završio medicinu sa pet godina postane master, jednako kao i onaj koji je pre dve godine završio medicinu sa šest godina i magistrirao, još dve ili tri godine rada, devet godina rada, i oni se izjednače, postavlja se pitanje kada krenu dalje na doktorske studije, hoće li se i kakvim internim aktima, u okviru ostvarivanja prava na samostalnost, autonomiju, koje će visokoškolske ustanove unutar univerziteta, jer fakulteti su ostali u podređenom položaju, opet stvar protiv koje smo se bunili, doći do doktorskog zvanja. To je pitanje koje će verovatno tek biti predmet rasprave i na Rektorskoj konferenciji, i na univerzitetskim telima i privatnih i državnih univerziteta.
Postavlja se i naredno pitanje - da li neko ko bude izjednačen sa zvanjem mastera, a po prirodi stvari magistar - master znači - dodatno osposobljeno za nešto, u medicinskim naukama to znači da je neko u rangu subspecijaliste, a to automatski znači da vi po pravilniku, po statutu ustanove u kojoj radi dodatno plaćen za to, da li će neko sticanjem zvanja mastera steći pravo izjednačenja u zvanju, ne sticanje zvanja nego izjednačenost u zvanju, jedna matematička igra, logička igra, da li će imati i steći pravo da traži da sada bude drugačije plaćen?
Mi nemamo u medicinskoj oblasti nikav tzv. osnovni bazični nivo akademskih studija. On je ovim zakonom predviđen i kasnije ću pročitati tu sistematizaciju koju je Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao, dakle, jedan od tri nacionalna saveta koje smo napravili. Mi ne znamo kakav je to hibrid koji završi osnovne akademske bazične studije i verovatno četiri godine.
Pripremajući se za ovo, malo sam pročešljao sajtove i nisam baš našao statute u kojima to stoji.
Statutima visokoškolskih medicinskih ustanova nije predviđena ta varijanta.
U zakonu je u sistematizaciji, ogromnom papiru od 20 i nešto stranica, ogromnom materijalu, gde su zvanja koja su sada precizirana, neverovatna, nikad čuvena, nikad viđena. Na stranu pitanje ko takve programe završi za šta će se opredeliti i šta će moći da radi.
Onaj ko bude rekao, evo sada sam izjednačen sa masterom, kolega mi smo sada isti, ja sam subspecijalista, ti si master, u zdravstvenim ustanovama, pa i u ustanovama drugog tipa, ko god da je završio magisterijum, za nešto se usmerio i onda on ima veću platu.
Kako ćete sada? Hoće li doći novo tumačenje? Dobio si zvanje, ali ti nisi master, to ti vredi samo da imaš tako napisano ako ideš van. Onda je to već druga priča. Onda je to igra. Onda zakon ne može biti tako neprecizan i ne mogu se ljudima davati tako. Onda će to ljudima biti jedna lakonski uzeta stvar. Sada smo danas svi magistri, koji smo diplomirali i 1965, i 1973, 1978, i ja sam magistar, ali nećeš biti plaćen i verovatno neće moći da adekvatno bude nagrađen za to.
Mislim da je izjednačavanje ovih zvanja zapravo stvar čisto jedne pravne regulative, izjednačavanje u zvanju da to apsolutno ne nosi suštinski sadržajni domen i sadržajno povećanu vrednost kandidata koji svoju diplomu prethodnu poništi i dobije nekakvu novu diplomu, u kojoj će mu stajati da je izjednači sa masterom.
On će moguće imati drugačiju kvalifikaciju u dodatku diplome i to će verovatno stajati dopisano ili kako će biti izvedeno, ali će to onda biti onaj predmet različitosti koji bi se u slučaju konkurisanja kod stranog poslodavca ili onih abonenata Bolonjske deklaracije imati smatrati čudnim. Na određeni način vi kao da gurate ovim predlogom, samim zakonom, ne ovim tumačenjem, prst u oko i onima koji su kreatori Bolonjske deklaracije.
Naime, hoćete da kažete da nekadašnje naše osnovne studije kakve jesu bile, diplomske studije, ne osnovne, to uvodi sada zakon, diplomske studije su zapravo jednake njihovim masterima, što opet nije prirodno i nije logično. Kod njih takav sistem funkcioniše, kod nas je bio jedan jasan i drugačije postavljen sistem, koji sada dovodi do nekakvog lažnog, patvorenog i nelogičnog ujednačavanja.
Sada zakon koji je stupio na snagu krajem 2005. godine je u neku ruku pratio, a možda u nekim situacijama i zadocnio za nekim fakultetima, koji su krenuli da trčeći u susret Bolonji sami organizuju studije i da krenu po bolonjskom procesu da prave svoje nastavne programe.
Nisam uspeo da nađem, da ovde to ubedljivo pokažem, zbirku jednu, knjižicu od 250 stranica, otprilike izgleda, Medicinskog fakulteta na kome sam nekada bio i dekan, koji je radio po starom programu i u kome je sabran nastavni plan i program.
Kada sam sada, učestvujući u pisanju, jer iako nismo glasali mi zakon poštujemo i moramo da se prilagođavamo bolonjskim zakonima, i pišući program po bolonjskom ovome smeru, kada smo to pogledali, po tim principima, sabrana sve, za ove integrisane studije, to je jedna hrpa papira od nekoliko hiljada stranica.
Dakle, jedna očigledna skribomanija, ujednačeni nastavni program, nastavni sadržaji su isti. Gospodo, tu nije došlo do promena. Uče se i dalje enzimi, uče se i dalje srčane bolesti, hirurgija, sve se uči na isti način, iskasapljeno, izdeljeno, pretvoreno u manje jedinice, ne bi li se osnovni koncept koji je zakon imao, kako je svojevremeno promoter Turajlićka govorila, nama malo ljudi završi studije koliko ih upiše, rok studiranja je ogroman.
Šta smo sada uradili? Skratili rok studiranja, dali svakome da nešto završi, pa će recimo medicina posle četiri godine osnovnih akademskih studija imati neko čudno zvanje, to ne znam, zove se organizator zdravstvene nege. To do sada nikada nisam čuo, s takvim se nikada nisam rukovao, pitao i pitao ga šta znači. Moguće da je to bila nekad neka priučena viša medicinska sestra koja je nešto radila, ali to ćete sada imati u medicinskoj struci.
Ako neko bude učio, verovatno pet godina, biće diplomirani organizator zdravstvene nege i nosiće zvanje mastera. Dakle, imaće zvanje mastera. Da li će i on moći jednako, kao i onaj ko je imao integrisane studije i završio šest godina trajanje medicine, ići u jednakim uslovima u doktorske studije. To nije razrešeno.
Hoće li nama sve podzakonski akti rešavati, kao što nam inače zakone za koje često mislimo da su loši, podzakonska akta rešenjima dovedu do toga da budu još i gori i još neprihvatljiviji, ili ćemo se opet ovde u Skupštini susretati sa potrebom da moramo nešto da obrazlažemo i analiziramo, samo je naravno upit koji ostaje kao nužna posledica nad činjenicom da je zakon prilično brzopleto u svim elementima prihvaćen.
Sada se traži od fakulteta koji rade da uzmu najmanje tri fakulteta sa strane i da nekako prepisujući od njih nađu nekakav najlogičniji model kako bi uradili svoj studijski program, svoj kurikulum. Ako uzmete međusobno naše fakultete iste struke, videćete da im se nastavni programi razlikuju, te prema tome ona mogućnost transparentnog prelaženja, osim ako se zadovolji broj SPP bodova, nemamo drugog osnova da kažemo da postoji mogućnost jednostavne transparencije iz jednog na drugi, iz jednog obrazovnog centra u drugi, sa jednog fakulteta na drugi.
Kako to ostvariti prema Evropi? Naravno da čak ni taj virtuelni prikaz nije razrađen, jer da jeste, malo bi se ljudi usudilo da pristane da se ophrva ovako velikom papirologijom. Znate, to je neverovatno šta ćete vi pisati, kako izvodite nastavu.
Nisam poneo sa sobom, a to će biti predmet sutra rada našeg skupštinskog odbora, šta direktori visokih škola, mislim da se zovu direktori a ne dekani, posebno u slučaju Visoke tehničke škole u Kruševcu, nalažu svojim zaposlenima i kakva pisana uputstva daju, zahtevajući od njih da potpišu kroz knjigu da su materijale dobili, u kojima im se preti otkazom ako učine nešto što će se, po mišljenju direktora te visoke škole, pokazati kao nedovoljno dobrim da bi se uskladio sa bolonjskim procesom i naravno, ostaje za komunikaciju.
Eto taj, mislim da se Janković zove, da ne pogrešim prezime, mislim da ćemo pitanje tog čoveka, koji inače i protivno zakonskim odredbama donosi čak i ograničenja broja skripti i stranica koliko će koja skripta da iznosi.
Ako je to smisao bolonjskog procesa i to je ono što će školovati buduće kadrove, onda je to stvarno deplasirano.
Sasvim se jasno moglo i po starom zakonu, da ovo ne bude lamentiranje samo nad starim zakonom, urediti i bilo je vazda uređeno šta je nastavni plan, šta je nastavni program i šta su sadržaji. Sadržaji se nisu suštinski izmenili, oni su samo dodatno veća glavobolja za studente jer je umesto 33 ispita dodatno još 3 ili 4, plus izborni, skraćeno je vreme za studiranje, naterani su da dolaze obavezno na fakultete.
Sada ko će da ih proziva? Vi svakoga dana, to je nekada u nekim fakultetima bio prostorni problem. Vi morate predavanje za predavanjem. Zamislite sada vi profesora posle dva sata priče i predavanja dva časa školska da prozove 150 studenata. Vi to sada morate. Šta ćete doneti, neke magnetne kartice. A to vam se sve uvodi, to je jedna obaveza.
Fakultet je fakultativna stvar. Ko hoće da uči, hoće, ko neće, neće. Ako neće da dođe, ne treba ni da dođe, sam je birao, neka se vrati. Mora li da ga završi ako ga je upisao - ne mora.
Otkuda imperativ, kao što ovaj gospodin iz kruševačke škole, Kruševac, Trstenik, ne znam da nisam pogrešio, žao mi je što nisam integralno poneo materijal, no svejedno, o tome će biti govora na Odboru, očekujem sutra, da propiše da 70% mora biti prolaznost.
Sada zamislite profesora koji se ne uravna. Onda ide peticija studenata, idete na ispit kod tog i tog, jer nećete imati prolaznost toliko i toliko.
Ako su to sve nužne posledice zakona o kojem govorimo, ovo je najmanja šteta što danas radimo i tumačimo. Tumačimo onako kako je napisano, nismo ništa jasnije ni dobili, jer se zakon ne menja u svom stavu.
Tumačenje je došlo, zakon, članovi, stav 1. i stav 2. zakona se značajnije ne menjaju.
Po ovom novom obrazovnom sistemu ove strukovne studije su nam proizvele, makar u sferi strukovnih studija na medicinskim naukama, devet kojekakvih zanimanja za koje nikada u životu, retko ste za pojedina mogli da čujete.
Šta će raditi, kako će se zapošljavati? To nije predmet ove izmene.
Ali, kakvu analogiju naći sa onima koji su završili Visoku medicinsku školu?
Da li ćemo i njima dati analogiju da sada mogu da budu potencijalno, recimo, masteri i oni, završe, još jedno 60 bodova dobiju i postanu masteri posle Visoke medicinske škole. Da li će i oni tražiti nekakvu ekvivalenciju, nekakvo izjednačavanje?
Otvorena je Pandorina kutija sada po ovom pitanju. Čekajte da se samo svi dosete i da krenu sa zahtevima. Fakulteti će biti pretrpani zahtevima za izmenu, a onda kada se bude videlo da im to možda ništa stvarno ne donosi, nikakvog značajnog boljitka i ništa im naročito ne daje...
Verovatno će ih sačekati takse, kao što sada rade i čudovišno se ponašaju u Komori lekarskoj, uzimajući negde oko 100 evra da bi se upisao u registar i dobio licencu.
Dakle, jedna mafijaška organizacija, koju je lepo propratio ministar, kobajagi od ministra ništa, on tu ne utiče. Sada 100 evra svaki lekar mora da da i plus jedan solidan kreditić da otplaćuje svakog meseca od plate da bi bio član Komore, a Komora stavila interna akta i vi ne možete bez toga. Internim aktom, u zakonu to ne piše.
Evo, interni akt, statut Komore odredio i kraj priče. Ekstra kako su izabrani.
Imate primere stomatologa, kako je njihova komora formirana. Sve je to nekako u vezi sa ovim.
Sve ovo govoreći, paralelnim pričama i primerima, dokazujem koliko je brzopleto donošenje zakona, koliko potreba da se nekome ugodi sa strane, da se upriličimo prema onome što od nas traže, dovodi do nekih nužno loših rešenja i posledica koje treba u hodu rešavati i koje mogu biti izvor nepravde.
Nije ni Bolonjska deklaracija nama rekla - morate tako i tako. To je preporuka. Pa to su seli ministri i dogovorili se na dva različita mesta, dali su preporuku da to treba tako da bude da bi se integrisao prostor.
Moglo se uzeti da se izvrednuju naši ispiti bodovima i da imate ekvivalent u bodovima, moglo se to uzeti, ali način na koji se išlo do detalja u razaranje pojedinih predmeta koji su bili integralni, koji su se kao takvi morali učiti, neki su preimenovani, na arhitekturi nema nacrtne geometrije, matematika dobila drugo ime, morali su da smisle.
Do pre godinu-dve pitao se samo jedan asistent, ma dekan, niko nije znao da odgovori studentima, ne znaju studenti danas kada završe prvu i drugu godinu po bolonjskom hoće li ostati na budžetu, u kakvu će kompeticiju da im uđu oni koji su bili samofinansirajući. Je l' treba da nadoknade od 37 do 60?
Ne zna se broj ispitnih rokova, mnogi fakulteti autohtono, mimo zakona, dozvoljavaju studentima da prenose ispite i da tako upisuju godinu, pozivajući se na neku svoju samostalnost, autonomiju itd, ali to je već kršenje zakona.
Dakle, suočeni smo vrlo brzo, tek će sada da se krene, valjda do iduće godine treba da se završi licenciranje fakulteta. Biće velikih primedbi. Fakulteti se licenciraju i sa strane Ministarstva nauke i Ministarstva obrazovanja.
Jedan fakultet po definiciji je obrazovno-vaspitna, obrazovna pre svega i naučna institucija. Sada neko dobije licencu za naučni rad, ali nije dobio za obrazovanje. Kako?
Znači, on sada ne može da uči studente, ili je izgubio naučnu licencu, ne može da proizvodi ni mastere, ni doktore nauka itd. Ili je dobio, kao što su već dobili, jer nauka je završila, malo su bili vredniji u Nacionalnom savetu, jer je njihovo akrediciono telo završilo, dobili akreditaciju i sada se tresu dekani, to je opšta pomama, da li će proći kao obrazovna ustanova, da li će imati dovoljno kvadrata, dovoljnu visinu, dovoljan parking.
Sve se moglo jasnije rešiti, toliko i toliko kadra po tom predmetu kao što u zakonu stoji, može da radi još negde van i to mu se sabira, ako bude radio izvan toga, gubi radno mesto.
Ovo što se sada radi je jedna opasna improvizacija, čije posledice zaista mogu biti i gore od ovoga što sada radimo i tumačimo, kako da razumemo član zakona.
Kada dođe sudski spor, sudija će da ga razume, nije to problem, a nije nemoguće da do toga i dođe, jer ako izjednačite zvanja mnogi će ostati pod upitom šta će sa tim što su dobili, i to ih je koštalo, jer neće im to niko dati džabe. Poništi diplomu, dobi novu diplomu i ima li vajde. Reći će - to te košta 100 evra, onda neću ni da uzmem.
Ekstra što se ostavlja pitanja kada neko želi, dovoljno je mlad, ima u sebi potencijala, želi da se bavi doktorskim studijama, da ide na treći nivo i onda će se pitanje postaviti kako će se on izjednačiti, koje to dodatne ispite, kako to predvideti, jer zakon to vrlo šturo reguliše: 180 ako najmanje ima 300 ostvarenih prenosivih bodova.
Nije to do kraja razjašnjeno i verovatno ćemo ovde imati, pre nego što se zakon promeni u nekim svojim ozbiljnim segmentima, i ovakve intervencije i ovakve potrebe da ovako tumačimo ono šta je pesnik hteo da kaže, šta je zakon, na brzinu donet, hteo da kaže.
Dakle, naš stav je očigledno jasan. Mi kritikujemo zakon kakav je bio, nećemo se polarizovati ni levo ni desno. Svesni smo da su neki lažno dobili ništa, a da neki opet nisu izgubili ništa, ali im je umanjen njihov rad, trud, njihov istinski tenacitet prema nekoj struci, prema želji da se nečim ozbiljnim bave i na takav način su stvorili dve grupe potencijalnih nezadovoljnika, jer je naravno Vlada, pritisnuta činjenicom da se tako važne institucije, konferencija rektorska, studentska udruženja u nezgodno vreme pritisla, da se to odobri, jer je to verovatno manje zlo i sa manje nužnih posledica, i da se da ovakvo tumačenje koje, istina, zakon implicira, nije ga ni bilo potrebno naknadno tumačiti i objašnjavati, jer smo o tome govorili kada je zakon donošen, šta to de fakto može da znači u našem obrazovnom sistemu.