Ovde neuspešno pokušavamo da promenimo termine – trovanje i neželjena dejstva. Izmenjen je ceo član jer se u svim stavovima to pominje, pa smo zato vršili zamenu termina.
Obrazloženje nije ništa pitkije kao ono ranije. Pazite, kako neko ne pročita ono što je napisao kad nešto napiše. Skratiću, da ne bih oduzimao sebi i drugima vreme – s obzirom da jedan i drugi izraz nemaju identično značenje. Prema kome? Prema nekom trećem? To znači da termini nisu sinonimi. Tako je napisano. Ali, ja i hoću da kažem da nisu sinonimi.
Dalje obrazloženje – ova oblast je u potpunosti uređena Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima. Zato ga i vraćam u ovaj zakon. Hoćemo li reći da briga o zdravlju, koju definišu tri zakona koja smo večeras imali, sva tri su briga o zdravlju, šta tu nije u redu?
Termin briga o zdravlju je u sastavu svih zakona i krovnog i drugih zakona. Šta tu nije u redu? Naravno da ono u zakonu koji je bolji u tom segmentu je to definisano kao toksičko neželjeno dejstvo. Zar imamo problem što je lepo definisano tamo da ga ovde ne prihvatimo.
Dalje, niste stavili šta je to trovanje u glosar. Mi sad ne znamo u upotrebi termina šta to trovanje znači. Ko će da procenjuje šta mu je to trovanje? Mučnina, gađenje, povraćanje, svrab, urtikarija, možda jeste proliv, možda jeste, možda nije, možda su to neželjena dejstva. Posebno ako je to lek koji sadrži supstancu.
Šta je to bilo problem. Neželjena dejstva opišeš, staviš tu. Čak se tu daju i nekakve nesuvisle stvari. To kaže kad je utvrđen uzrok njihovog ispoljavanja. Kad je utvrđen uzrok? Kako je s tim lekom povezan? Šta ako je polifragmazija? Ko je to ispitao tako brzo?
Prilično nedorečen zakon. Znate, ne vredi nešto ni pokušavati, jer nešto se apriori odbije bez da se temeljnije o tome malo razmisli, prosto se valjda gleda da opozicija može da učestvuje u pisanju i razmišljanju, donošenju zakona.
Obrazloženja su zaista često nesuvisla koliko god da ih vi sada pojačate sa pozicije ministra i da stanete iza ovoga što pozdravljam i treba da stanete iza ovoga. Iako niste radili vi, radili su vaši saradnici. Sasvim je razumljivo i ja bih to isto činio na vašem mestu.

Samo definišite termin – trovanje, da znaju šta će da prijave ti ljudi, jer će svi razumeti kao neželjeni efekat. Uzeo lek i njemu je bilo loše, povraćao, neželjeni efekat. Tako piše u zakonu. Evo vam sada, trovanje nije pomenuto kao takvo, uvedite ga  u glosar termina, pa da znaju i oni koji će ga sprovoditi šta će da opišu od trovanja, smrtni slučaj je težak, saje, znamo mi šta je - saje, ali hajde da vidimo ovo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas imamo kao i uvek ili najčešće objedinjenu raspravu o temama koje predstavljaju pokušaj ispravke grešaka nastalih onda kada su zakoni donošeni. To je značajno zato što se i u momentu donošenja zakona dešavalo da poslaničke grupe opozicije predlože određene amandmane ili u načelnoj diskusiji stave primedbe da nešto u zakonu neće funkcionisati, da to neće ići baš tako dobro kako je zakonom predlagač u inicijalnom zakonskom tekstu predvideo.
Zbog toga, mi danas, treba da popravimo dva zakona. Da pokušamo da u jednom od njih autorizujemo nadmoć ministarstva nad komorama koje se inače predstavljaju kao nezavisni partneri, u opštem zadatku dobrobiti za građane Srbije, ali bogami i za lekarsku struku.
I tu priču, naravno, pokreću same komore, pokreće je moguće je trenutno ničim naročito prozvana lekarska komora, ali moguće da i lekarska komora očekuje slične reformske zahvate koji će ojačati administrativno-autoritarne mehanizme razrešavanja sporova.
Zašto je to bitno? Bitno je zbog nadležnosti komore, lekarska kao najveća i često kad mislim i govorim o komorama, misliću na lekarsku komoru, zbog toga najvažnija i najuticajnija i u okviru svojih izvornih i prenetih nadležnosti se veoma tiče svakog lekara pojedinačno. Bilo kog lekara u Srbiji danas da pitate kakvu je korist osetio zato što je postao članom komore, reći će da zapravo i ne zna sem onih uskozainteresovanih da na izbor uđu koji budu članovi Skupštine regionalnih lokalnih komora, ne znaju, ali znaju da svakog meseca izdvajaju pristojnu apanažu i da je samo prva kotizacija bila oko 100 evra.
Danas kada predajemo licence vi niste u stanju da vam i ako treba kopiju licence urade na licu mesta, tamo gde inače postoji kopirni aparat, gde postoji kancelarija, gde rade zaposleni, a govorilo se da će to biti maltene volonterski rad i da to ništa neće koštati.
To je jedna od primedbi koja se komori može staviti. Šta bi bilo kada bi ta komora zaista htela da se bavi opisom svojih nadležnosti, provođenjem u delo kako je u opisu nadležnosti dato, kada bi zaista štitila interese zdravstvenih radnika. Od čega? Od mnogo čega.
Od načina finansiranja, recimo kako su sad po sistemu kapitacije eksperimentalni centri u Srbiji već prošli dobar deo priče i to će biti namera da se kapitacija provede na sve nivoe u svim institucijama primarne zdravstvene zaštite. Ima jako veliki broj primedbi.
To je novac koji je dala EU, o čemu smo maločas govorili. Pojavili su se ljudi koji su nosili projekte i koji su za to dobro plaćeni, koji su ubeđivali da to kako je predložen model finansiranja, videli smo ga u Strategiji ovlaš naznačenog. Tu se komora nije oglasila.
Da li misli da takav način plaćanja lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti jeste dobar, da li misli da će se stvoriti novi razdor među njima? Da li su kriterijumi po kome biti izabran i imati određeni broj izabranih, biti izabran lekar određenog broja pacijenata, imati određeni broj za sebe vezanih osiguranika i biti racionalan u pristupu terapijskom i dijagnostičkom, vuče 80% neophodnih bodova, a dobijete makar sadašnju platu.
Postoji opravdana bojazan lekara u unutrašnjosti da ako se zaista budu pridržavali predviđenih skorova i načina bodovanja pretvoriti se prosto u nekakve mini menadžere koji će svakog dana posle radnog vremena završavati svoj posao tako što će videti koliko su tog dana stekli možda negativnih bodova time što su nekog postavili na ponovljeni ili drugi pregled, ili je zato onaj iz sekundarne ili tercijarne zdravstvena zaštita njega tražio da bi postavio dijagnozu i da on piše ponovo uput.
Da li će napisati ovaj ili onaj lek, da li će lokalna samouprava kupiti koverat i markicu i pozvati bolesnika na skrining i sve će to biti racionalnost i efikasnost i na neki način se meriti.
Dakle, komora i pitanje je koliko ona o tome vodi računa. Pitanje koliko komora vodi računa o skoro pokrenutoj raspravi o tome šta farmaceutske kuće mogu, a šta ne mogu da urade u Srbiji u smislu pomaganja održavanja skupova, stručnih skupova tzv. kontinuirane medicinske edukacije.
Utvrđena vrednost boda čini se previsokom. Komora po opisu svojih nadležnosti treba da participira u obrazovanju, a ne znam gde ona to radi. Možda na nama nevidljivom nivou, ne znam lekara kome je komora platila da učestvuje na kontinuiranoj medicinskoj edukaciji.
Komora treba da pomogne zdravstvenom radniku zbog stručne greške, najčešće komora čeka da kad se stručna greška dogodi da on bude osuđen i da se onda ona sekundarno, kao u samoupravnim vremenima nekadašnjim, posle svih izjasnimo o tome šta mislimo o tome.
Ne treba da ima milosti prema onom ko uzima novac i zavlači ruku u džep, ali prema onima koji iz kombinacije različite vrste nehata ili blagovremeno neprepoznatih razloga i toka bolesti učine i neko utvrdi da se učini formalna procedura da ti ljudi, kao i u drugim zemljama koje drže do značaja i statusa komore, budu na određeni način pomognuti, a ne samo odstreljeni.
Ovo o čemu govorimo o promenama komora je proisteklo iz zahteva i ponašanja Stomatološke komore, koja je jednostavno, kao i cela stomatološka struka, prosto sklonjena donošenjem novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti, u kome je gotovo više od polovine njihovog posla i nadležnosti i otišlo, da uslovno kažem, to nije privatni sektor, naravno više njih radi privatno nego u državnim ustanovama, prosto mora sve da se participira i plati.
Stomatolozi često, bilo je tu govora i o štrajku u Beogradu i mnogim drugim mestima, danas danji nisu u stanju da radeći danas na uslovima i po načinu kako je to propisao Zakon o zdravstvenoj zaštiti zarade platu ni za sebe, a kamo za svog pomoćnika koji tu radi. Jer, ako već mora pacijent da plati ići će u privatno i platiće tamo.
Dakle, ta komora nešto nije profunkcionisala i dogodio se slučaj da prosto grupa ljudi može da uruši rad ili instituciju. To ono u osnovi čega zaista čovek mora da podrži i da razmišlja o tome da mora da da institucionalnu prednost Ministarstvu da spreči samovolju pojedinaca.
Direktor te komore da kaže da to funkcioniše, sem što ne može niko osim ministra da potpiše licencu, to funkcioniše i sad je pitanje koliko je možda ministarstvo koristilo priliku da naiđe na slab dokaz funkcionisanja institucije i da je administrativnim merama i svojom nadmoći prisili da radi po pravilima koje u startu po zakonu nisu donete.
Zašto to tada nije doneto, zašto se slično dešava i u obrazovanju, kad se ti zakoni menjaju? Zašto lično u Zakonu o psihotropnim supstancama. Mnoge stvari unapred nisu uređene, pa će se zbog toga uskoro doći na izmenu takvih zakona.
Komora bi trebala da bude podvrgnuta snažnoj kontroli Ministarstva u pogledu finansija. Komora bi trebala da bude ocenjena od strane fakulteta, visokih škola, medicinskih škola srednjih.
Komora bi trebalo da primi k znanju ocene tih institucija i da zajedno sa nacionalnim zdravstvenim savetom donosi kriterijume za kojima ministarstva, a da ne kažem ministar, da ne bude da nešto lično tu pričam, nema govora, vapi u svojoj strategiji da neko mora jednom da kaže koliko Srbiji treba lekara, pa samo ovog časa to su tri institucije koje mogu da procene, plus fakulteti. Tu negujete autonomiju, a to je potpuna autonomija fakulteta o upisu, konferencija univerziteta koja praktički ne rešava ništa.
Mi ne možemo nikako da napravimo nikakvo pitanje, sa jasnim odgovorom šta je i koliko Srbiji u pogledu zdravstva potrebno, koliko školovati, a koliko, opet je nadležnost i stručnog zdravstvenog saveta, a posebno komora, odobriti specijalizaciju i zašto hijatus, praznina u specijalizacijama, koje se zato što su potrebne narodu usluge koji oni daju plaćaju višestruko nego rad drugih specijalista, dakle, promenjen bodovni sistem uredbama, naredbama itd, plaćaju se višestruko više oni koji su kadrovski deficitarni.
Zašto? Gde je prošlo deset godina? Zašto nemamo ni kardiohirurga, onkohirurga, zašto su višestruko veće plate onima koji rade u interventnoj, ne umanjuje se značaj onog što ti ljudi rade, ali zašto tako veliki dijapazon razlika u platama. Najčešće se do tih mesta ipak ne dolazi konkursom, to su ipak preporuke, to su deca profesora, na ovaj ili onaj način došli ljudi preko veza i vezica na takva mesta i još u vremenu kad nisu bili posebno plaćeni.
Sada kad jesu, jedini drugi način je široki front specijalizacije usavršavanja ljudi, a to neprekidno ponavljam, specijalizacija najmanje koštaju, a komora to radi. Komora treba da se pita o tome. Ne, moraju da se pitaju različite komisije i tela i organi koje formira Ministarstvo da bi bolje funkcionisalo, ali tu boljeg funkcionisanja očigledno nema.
Tako da se oko toga, kad to čovek pogleda, da bi komora zaživela ili naterala da radi, potrebno je doneti nekakve obavezujuće modele ponašanja da se ne dogodi da nastupi hijatus, praznina u radu, afunkcionalnost komora, ali da komora mora da pokloni više i građanima zbog kojih jeste, bolesnicima, i lekarima koji je čine u svom sastavu, zaista mora da pokloni više.
Naravno, neću govoriti o detaljima, videćemo amandmanima gde se šta i u okviru predloženih članova pokušamo i da promenimo, a nešto od toga deluje obično napisano, a nešto i dosta tendenciozno, pa bih prešao da govorim o Zakonu o zdravstvenoj zaštiti.
Mi, naravno, ovaj zakon često menjamo. To je jedan krovni zakon, veoma važan, veoma bitan, trebalo je da pruži jednakost i pravo svima za zdravstvenu uslugu, pravo na izbor lekara, pravo na blagovremenu intervenciju. Ponudio je pacijentima prava da mogu da se žale na lekare kad požele.
Evo, sad i da ih prijavljuju ako izađu da puše ispred zgrade, što je ponižavajuće, po cikoti da izađu na ulice i da puše, ispred prodavnica. Žene stave tašnu na rame, doktorke liče na uličarke da bi zapalile cigaretu, nemaju prostorije u kojima mogu, ali i to nam niko nije tražio, ultimativno stavio, ili EU ili prostorija za pušenje, a bogami 30% populacije danas u Srbiji se smrzava.
Koliko će ih imati zapaljenja pluća, koliko ovoga, koliko onoga, ne znam, ali smo intervenisali da i to sprečimo, da uvedemo strogu kontrolu za šta se može uvesti, što je logično, a i čega nije logično.
Naravno, ovaj zakon koji ste doneli, ovaj treći, o kojem ću govoriti, prati te kazne. Prosto, valjda treba te pušače po visini kazne od milion dinara, iracionalno neprihvatljivo, to je gubitak radnog mesta za onoga.
Uzgred se dotičem tog pušenja, eto setio sam se šta smo sve morali da progutamo, a da ipak budemo svesni da nemamo ni gaze da operišemo, ko u nekim vremenima kada su od trgovine već zaboravljeni milioni, koji su nosioci tog vremena žele da ta vremena budu zaboravljena. Oni su se lepo uklopili u jednake šanse za sve i sada mi ne smemo ni da pominjemo u njihovo ime ta vremena u kojima su privatne apoteke prodavale gazu. Pravili su kuće, organizovali su raznorazna putovanja, jednostavno, lepo su živeli, jer su se bolje snašli od države u kriznim vremenima. Da li nam se to vreme ponovo vraća, to ćemo tek videti.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti, trebalo bi da vidimo oko državnog ispita, nešto što će ministar da propisuje – državni ispit. To je jedna vrlo osetljiva tačka. Uslove i kriterijume smo amandmanima menjali, da ga malo razvlastimo, da se još neko pita.
Ima li negde logičnijeg mesta da se pita o tome i komora, a da se pita o tome i zdravstveni savet. Koliko sam čuo, teško je naći sajt na kome piše, ali se kuloarski priča. Od koga? Od strane ljudi koji su unapred kaptirani da obave taj posao. Uvek postoji poneki genijalac na nekom fakultetu, ko će smisliti testove i način obrade testova i uopšte tehnologiju državnog ispita.
Svi smo mi prošli kroz državni ispit, to je više poznavanje prava, Ustava, informativno je bilo znanje oko sudske medicine, nešto iz preventive. Prosto da se osveži neki nivo znanja. Sada će to imati očigledno novine, čim je ovde ušlo u promenu, znači, sprema se nešto novo i o tome ćemo saznati iz medija, iz štampe, šta ove mučene studente čeka kad sve to obave. Sigurno nešto još restriktivnije.
Danas čeka apsolvente da plate 5.000, recimo, overu svog apsolventskog staža ili da pišu molbu dekanu za 1.500 dinara da ne plate zbog 15 dana do ispita čitavih šest meseci apsolventskog staža. Sve je pretvoreno u novac, tako se i ovde traži. Isti je budžet, ali nema značaja, vi kada uzmete nekome novac, da li će ići u budžet ili će ići ministarstvu da ga potroši na svoj način, to je već nevažno.
Izgleda, eto čitaćemo, sad bi bili u prilici da to menjamo. Ne znamo ni kako se zamišlja koncept državnog ispita. Biće nov, biće teži. Neki dekani kažu da će biti takav da će se prepoznati ko sa kog fakulteta dolazi, pa će se onda nagrnuti na te fakultete i upisivati.
Ako je to tako, onda ko generalno stoji iza toga. Jer uvek imate ingenioznog stručnjaka, profesora, koji je u stanju da uvede čitav predmet ili paletu predmeta na fakultet. Nemate više dogovoreno i jasno – fakultet medicinski u Srbiji svi uče to isto. Ne, to je daleko od onoga što smo imali nekada. Kakva je ta unutrašnja usaglašenost, unutrašnja mobilnost, bog gospod zna, ali takve mobilnosti više gotovo i da nema.
Što se tiče izbora u primarijusa, primarijata, to je nešto što je i ranije postojalo, može biti u različitim strukama primarijat, u farmaciji, stomatologiji, primarijus u zdravstvu.
Potrebno je da se komore o tome pitaju, ne samo da budu predlagači zvanja primarijus, nego da se i nešto više o tome pitaju, koliko će to da košta, koliko će recenzenti uzeti, ali njihov rad očigledno mora da bude proveren, jer to su ljudi koji su zaslužni u struci, a morali su nešto u svom životu i da napišu.
Ne tako ozbiljno i ne tako rigidno kako podrazumeva za nastavni kadar, ali bi to trebalo da se odradi na neki način. Mi smo tu nekim pokušajem nekih rešenja pokušali tu situaciju da dovedemo u red i da se pitaju ljudi kojih će se ticati, da pokušaju kroz predloge koje komore daju ispred sebe da uvedu reda u ta zvanja koja su kurtoazna, akademska, koja možda negde nešto i nose od nivoa, koeficijenat za platu, a možda negde i ne.
To verovatno zavisi od ustanove do ustanove. U institucijama koje su nastavne baze fakulteta to i tako nije bitno, ali u manjim sredinama je to jako bitno. Nekada su to zaista bili ljudi sa visokom stručnom prednošću u odnosu na one koji nisu imali takva zvanja. Dakle, birali su se najkvalitetniji.
Što se tiče treće intervencije, član 5, i kada se donosio zakon govorili smo o tome da to što ćemo decentralizovati zdravlje ne možemo decentralizovati bolest i spustiti deo primarne zdravstvene zaštite na nivo lokalne samouprave. To pokazuje probleme kod onih koji nisu ni tada ni sada imali novca da to pokriju.
Oni koji se pretvaraju da imaju novca ili ga odista imaju, ponešto još urade. Pratim po budžetu Kragujevca u kojem ta stavka polako raste, ali to je 10-12 miliona, to je besmisleno malo za slučaj ozbiljnijih intervencija, ozbiljnijih potreba da osim nadležnosti da bira i postavlja direktore, a onda da telefonom i po članu zapošljavaju do aktuelizacije konkursa kada prime svoje političke kadrove, to je masovna pojava, o tome apsolutno ne treba diskutovati, šta lokalna samouprava time dobija, kakav to specifičan problem?
Lekar će u Kragujevcu imati u odnosu lekara u Boru i samo će tu moći da ga sprovodi pod kontrolom samouprave. Inače, da nije, da je država kontrolisala i bila u vertikali primarne zdravstvene zaštite, kao i za druge sekundarne i tercijarne nivoe, ne bi mogao da zna i ne bi mogao da uradi.
Mislim da sad čovek ne zna ni kako da se postavi, da aminujete onome ko je zakon predložio i državi generalno, da još dalje tri godine plaća sve troškove funkcionisanja domova zdravlja. Onda će se ovi pitati što su pristali na to, oni su na gubitku, stalno su u deficitu.
Pristali su da nešto ulažu, da nešto plaćaju, i sad će možda oni tražiti da jednostavno prijave da nisu u prilici da finansiraju te troškove, a da lokalna samouprava može da gazduje direktorskim, načelničkim mestima, ali bogami i primanjima na radno mesto, što se očigledno dokazuje i rešava se na neverovatne načine.
Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama je zakon koji će verovatno biti potrebno dorađivati.
Proveravam vreme, ali vi me slobodno prekinite, da ne bi gledao prema satu, kada vreme istekne.
Gledano po članovima, zakon, kao što i jeste sam za sebe, deluje nedorađeno. Vidi se da je veliki trud uložio neko ko ga je pisao, ali je zaista trebalo da objedini rasvetljavanje problema sa više aspekata. To je jedan pravni, sudski, policijski, čak je stavljena negde i lokalna samouprava, dakle, dotiče se i tiče se svih, i obrazovanja i prosvete. Uopšte nekako multidisciplinarni pristup.
Nije bilo lako onoj grupi ljudi koji su zakon pisali. Naravno, ne personifikujem da je ministar pisao zakon, to uvek rade službe u ministarstvima. To nije bilo lako uraditi.
Verovatno se zato po našem mišljenju provuklo nešto što se amandmanom može popraviti, ali koje, ako se ne popravi, kad-tad će doći na red. Recimo, već u članu 4, kada definišete, uvodite instituciju komisije, formira je Vlada i to je sve.
Tu nedostaje i koliko će tu biti članova, koliko po strukturi iz pobrojanih institucija, kakav će im biti mandat, kakva nadležnost. Onda u članu 105. pominjete opet komisiju koja prati uništavanje zaplenjenih psihoaktivnih supstanci. Znači, imate dva puta reč "komisija", gde se ova u zagradi zove komisija, a ova verovatno mora da nosi ime i prezime. To je tehnički problem. Ako čovek piše amandman, onda na koju komisiju misli? Moralo bi to tačnije da se kaže.
Uključuje lokalna samouprava. Ministarstvo za lokalnu samoupravu ne postoji, nego za državnu upravu i lokalnu samoupravu. To je valjda tehnička greška. Rokovi postupanja ovde nisu dati uopšte. Verovatno će to nekada zbog nečega biti predmet ispravke ovog zakona.
Kada je reč o spisku i listi lekova, jesu pomenuti, ali u glosaru termina, nije bilo zgoreg da se makar opisno pomenu, da znamo, da ne tragamo za službenim glasnicima SFRJ 1963, 1964. godine itd, da bi prosto videli spisak lekova onoga što je na raspolaganju i što je utvrđeno, umesto onolikih dokaza o usklađenosti zakona, koji su nama tamo u agendi predočeni.
Kada je reč o laboratoriji, stiče se utisak kao da već ova laboratorija postoji, da je u ministarstvu neko ima i sad samo da je aktivira. Zašto to kažem? Po načinu kako se kreiraju uslovi za stvaranje laboratorije i koje uslove će propisati ministar. Znači, odradiće mu stručne službe to. To će doći kao akt. Mi mislimo da o tome treba da se pita i komisija.
Dakle, komisija bi morala da donese odluku, posebno ko bi bila referentna laboratorije, zbog toga što referentna laboratorija zaista ima ogromne nadležnosti. Mi mislimo da već imamo jake laboratorije po Srbiji, za kontrolu lekova, toksikološke, raznorazne, veliki broj laboratorija koje bi uslovno mogle da obavljaju deo poslova iz ove nadležnosti. Sad ćemo verovatno praviti još jednu novu.

Dakle, stali smo kod laboratorija na mestu gde se govori o tome šta će moći da radi ovlašćena laboratorija. Između ostalog, vršiće fizičko-hemijsku kontrolu supstancije koja prouzrokuje trovanje.
Mislimo da je neprikladan izraz trovanje, tim pre ako je ta psihoaktivna supstanca nekada u sastavu leka ili sama po sebi može i biti lek, recimo, metadon. Možda je logičnije, u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, Agencijom za lekove i u drugom krovnom zakonu upotrebiti izraz "štetna dejstva", "neželjena dejstva", jer onda se ona mogu kategorizovati na laka, teška itd. Dakle, terminološko pitanje u okviru nadležnosti.
Međutim, nije više samo terminološko pitanje. Ako se radi o uzimanju biološkog materijala i da ministar to propisuje, nema potrebe, to bi trebalo da uradi ministar, da službeno odradi posao koji radi referentna laboratorija. To je i njena nadležnost iz člana 20, da propisuje, a ko će bolje znati nego oni koji rade u laboratoriji, šta je to dostatni biološki uzorak za utvrđivanje prisustva, da li samo ove tri vrste organskih materija u kojima se može iz ljudskog organizma izolovati, šta je reč o modernim supstancijama i kako se moderne, nama još uvek možda nepoznate i neprepoznate supstancije sve mogu eliminisati.
Zavod za toksikologiju, akademije i laboratorije brojne koje tu mogu da pomognu, iako to tehnički lepo zvuči da propiše ministar, da, ali ako se sa nekim konsultuje. Prosto to uvek nekako stavljamo u prvi plan.
Kliničko ispitivanje. Ne treba bežati od smernica koje su propisane u Agenciji za lekove. Možda treba ministar na određen način, zajedno sa Komisijom, da bude upućen i da odobri da takav lek, koji ide u ispitivanje, uopšte može biti i korišćen, a onda da se nastavi procedura koja je vezana za kliničko ispitivanje lekova.
Ni u čemu u tome ne treba odstupati. Mislimo da su tu neki rokovi neophodni da bi se znalo kad će ko odgovoriti na zahtev institucije, sponzora koji želi da provede kliničko ispitivanje sa lekom koji sadrži i psihotropnu supstanciju ili je sam po sebi to.
Način na koji se govori o primeni zdravstvenih tehnologija. Pa mi već imamo jednu komisiju o primeni zdravstvenih tehnologija i u onom krovnom zakonu. Često govorim krovni, prosto mi deluje značajniji zakon od ovoga. Ne vidim šta bi sad još tu trebalo da se stvara kao alternativa, ako se uopšte uvode nove zdravstvene tehnologije, možda u vezi sa samom laboratorijom, ne znam u čemu bi bila nova zdravstvena tehnologija vredna pažnje.
Doduše, ne znam ni da li funkcioniše ta komisija za procenu zdravstvene tehnologije, koju imamo u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Pitanje je da li je ona formirana, ko je šef te komisije, šta je rešavala itd. Svašta je u Srbiju ušlo i kroz donacije i kroz nepotrebne kupovine. Da li je to sve prošlo, da li je išlo kao hitno, neophodno, bez njihovog mišljenja, o tome smo i ranije pričali, ali ostaje još uvek nejasno, nismo odgovore na to dobili. Mislimo da ovaj problem ne treba usložnjavati sada i u ovom zakonu dodatno.
Prijavljivanje slučajeva trovanja i smrtnih slučajeva je obaveza, naravno, svake zdravstvene institucije. Da izbegnemo reč "trovanja", nego da to malo preciznije podelimo – po neželjenim dejstvima, laka, teška, ozbiljna itd. Ta je nomenklatura usvojena u mnogim pravilnicima, a tako nejasan izveštaj u posebnim okolnostima. Ko treba da ga piše, ko je to neuobičajeno mnogo naručio itd?
Prekinuću sada, da dam kolegi vremena da i on iznese svoj stav. Zahvaljujem.

Dakle, ako pažljivo pogledamo obrazloženje ovog predloga izmene Zakona o rebalansu budžeta i ekonomske pokazatelje koje su očito vodili ministarku da nam izađe sa ovakvim predlogom, vidimo da postoji relativno uspešni pokušaj da nam se stanje realnosti u Srbiji prikaže povoljnijim nego što se to očekivalo u jeku krize.
Istina, vrlo često su bili sasvim različiti komentari u dva ministarska vrlo bitna sektora, ministra Dinikića i ministarke Dragutinović, da su o veoma bitnim pitanjima koja se tiču posredno ili neposredno ovog o čemu večeras govorimo, potpuno različite, disonantne tonove iznosili. To ne samo da je zbunjivalo našu javnost, nego može da nam s pravom dovodi pod upit podatke koje smo ovde dobili.
Činjenica da je, recimo, industrijska proizvodnja veća za 4,4%, a istovremeno građevinski sektor, koji je koliko prošle godine bio nosilac okosnice razvoja, na njega se najviše polagalo, za 20% je niži nego što je to bilo predviđeno, da je turizam podbacio za 10%, direktne investicije za duplo više, uz činjenicu da zaista ono čega se tiče ovaj amandman postoji ekstremna zaduženost države i to, ako se pažljivije gleda, taksativno pobrojano jako veliki broj stavki i veliki broj finansijskih institucija, gde smo se zadužili čak sa rokom otplate 2040. i neke godine.
Neke su već pri kraju otplate, neke će rate za otplatu krenuti narednih godina. Možemo videti da ovih trenutno 12 milijardi evra, skoro bezmalo 12 milijardi evra, a veći su za 15% nego prošle godine, možemo samo steći približnu sliku kako će to izgledati narednih godina.
Šta je zauzvrat Srbija koja je prodala sve, i gde prihod od prodaje izgleda ne iznosi ni trećinu od trenutnog našeg duga koji se ovde iskazao u rebalansu budžeta, jasno nam je svima.
Tako da ovaj intervencionistički potez ministarke, odnosno Vlade da sačuva makar socijalni mir, ne može dati nikakvo realno opravdanje ili realnu nadu našim građanima. Zaista smo suočeni sa činjenicom da veliki broj investicije koje krediti, otplate koje država mora da uradi, pokrivaju, jesu u toku ili pri kraju, pa se ne vidi boljitak, možda čak ni u Srbijagasu, ni u putevima, ni u školama, ni u zdravstvu niti u vraćanju dugova prema poljoprivrednim proizvođačima i nadomeštanju njihovih penzija, niti efikasno nadomeštanje devizne štednje itd.
Razni su osnovi korišćenja da se krediti uzmu. Sada vidimo da sve to stoji na staklenim nogama. Jedino je izvesna prezaduženost države.
Vidimo da u rebalansu budžeta neće biti, ili bar nema naznaka da će biti bolje i za jednu najvitalniju tačku koja trenutno nekako ostaje u senci svega, najvitalniji problem, problem protesta studenata zato što ne mogu da upišu master studije. To će možda biti predmet moje diskusije po narednom amandmanu o kojem budem govorio.
Strašno je da je već neko doneo odluku koliko se može školovati i postati diplomiranim, odnosno postati masterom. Ko je to i gde odlučio, i proporciju u Vladi, ali s kojim predračunom i kojom logikom, kojom statistikom, kojim temeljnim sadržajem, kojim temeljnim otklonom da Srbiji treba da Beograd dobije 2600 mastera, a Kragujevac 211 mastera?
Ko je ispolarizovao tu decu, te studente? Zašto im niste rekli kada ste donosili taj zakon, da ovaj zakon kojim donosite reformu obrazovanja znači istovremeno reformu potrebe Srbije za visokoobrazovanim kadrom. Na silu ćete isterati da neki postanu bečelori, da budu nepotpuno diplomirani studenti sa tri godine studija, da budu nekvalifikovani.
Istovremeno država proklamuje cilj ili registruje javno osećaj potrebe da treba da uradi više na visokom obrazovanju kadrova, jer ih nema ni 8% vizavi evropskog proseka koji očigledno nećemo dostići ni za narednih 50 godina, ako se ovako nastavi.
Budžet neće rešiti, sem socijalnih gorućih problema, za šta se svako od nas slaže, da kad dođe do kraja, moramo to rešiti i neće rešiti druge bitne probleme. Zaduženi smo i suviše dugo i i suviše mnogo. Hvala.

Dame i gospodo, ovim amandmanom smo hteli da skrenemo milijardu dinara sredstava iz resora NIP-a, da pomognemo Ministarstvu nauke, i to u onom segmentu koji se tiče specijalizovanih usluga, jer upravo tu, na tom mestu i sa tih pozicija se finansiraju istraživačke delatnosti.
Svedoci smo pokušaja da to ministarstvo nekako pređe nešto više od 1% bruto nacionalnog dohotka u svom finansiranju. Svedoci smo da opstanak Ministarstva i nastojanja da nekako ukrupni, da stvori i objedini naučno-istraživačke institucije, za sve to mora da uzme devet i po milijardi, polovinu troškova od kredita.
Dakle, u vrlo nezavidnom je mestu nauka u Srbiji. Činjenica koja tome doprinosi je sigurno i veliki obim privatizacije i odsustvo volje onih koji su sad vlasnici različitih nekad privrednih subjekata koji su tražili primenjeno istraživanje, da su postali nezainteresovani jer ih i proizvodnja, i dobit i kapital ne zanimaju u meri u kojoj se to očekivalo.
Da ne bismo ostali bez naučnog kadra, mislimo da je mnogo korisnije da skrenemo mogućnost da iz projekata NIP-a, koji se inače ugovorno udeljuju prema unapred postignutom dogovoru ili u ministarstvu koje vodi Dinkić, ili u strukturama koje vode njegovi iz političke partije, recimo za zapošljavanje itd, pa sa nekakvim kreditima, nekakvim novim radnim mestima koja služe valjda za fotografisanje i promociju političke stranke.
To nisu realno radna mesta. U to više građani Srbije ne veruju. Oni se slikaju. Šta iza toga ostaje ne znamo, ali znamo da naučnici pate za parama. Njima su nešto po ovom predlogu čak i sredstva za plate smanjena. Dakle, u jako su lošoj poziciji i ovo je prilika da se pomogne, a da se pri tom izađe samo iz onog teškog i istinitog pokušaja da poboljšamo socijalu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, gospodine ministre, mi se u ovom parlamentu ne srećemo prvi put sa činjenicom da neke zakone koje smo relativno skoro doneli treba da menjamo. Činili smo nekada to i ne glasajući baš za njih takve kakvi jesu, nekada iz revolta, zato što naš savet, naš predlog u času kada su kao autohtoni osnovni zakoni donošeni niste uvažili činjenice, a nekada mislim da ta rešenja nisu sveobuhvatna.
Negde smo između kada je predlog ovog zakona, jer se zaista svi živo sećaju, ovde je dosta i poslanika koji su bili aktuelni u sazivu 2005. godine kada je osnovni zakon donet i kada smo jasno ukazivali na posledice nedovoljno definisanog položaja privatnog sektora u zdravstvu.
Naravno, i na mnoge druge loše osobine, na sveobuhvatnost zdravstvene zaštite, na to da će ipak neki ostati bez prava i mogućnosti da se leče, a da za to ne doplate, a onda smo silan niz primedbi dali na ovaj zakon.
Danas smo svedoci da se pokušava ovim izmenama, koje su nama predložene na usvajanje, da neke od tih nepravilnosti koriguju. Nismo sigurni, iako ovde odista, sada će jedan širi dijapazon lekara ili zdravstvenih radnika ili čak i tima, dakle, radnici i saradnici i ostalo osoblje koje ide, vrlo je bitno da je definisan tim koji će u tome učestvovati, kao kategorija koja se pravno pojavljuje, moći da radi praktički u državnoj i u privatnoj, i da su različite kombinacije državnog i privatnog i državnog-državnog i privatnog-privatnog, izgleda po ovome vezniku odnosno-odnosno-odnosno moguće, a iza toga sasvim sigurno stoji jedna racionalna verovatno, očekujem, racionalna zamisao ministra da će u obrazloženju što stoji time smanjiti listu čekanja i time povećati broj učinjenih usluga. Otvara se naravno i pitanje hoće li to ići tako glatko i da li tu opet neće biti izvor novih problema.
Mogućnost da se jedni kod drugih angažuju istaknuti stručnjaci, pretpostavljam da je o tome reč ovde, da oni koji su vični, na samo, naravno, profesori, kako je ranije bilo moguće, ljudi na fakultetu, itd, nego zaista istaknuti stručnjaci, bez obzira na akademsko zvanje.
Da li će oni ukoliko, recimo, dolaze iz privatnog sektora i nekog drugog segmenta, neke druge zdravstvene ustanove u drugu zdravstvenu ustanovu u državnom sektoru biti i prihvaćeni i odraditi posao do kraja, budući po tome kako je zamišljen koncept ugovora koji ih očito nedovoljno detaljno obavezuje da posao koga se prihvati i odrade.
Mi smo svesni da postojeće rešenje, da se nagomilane liste čekanja bolesnika za operacije, pre svega kardiohirurške, ortopedske, dugo se čeka i u onkohirurgiji na redove. Potrebno nešto učiniti, ne samo zato što niti je u redu, niti je na mestu, niti od koristi za državu da bude glavni promoter slanja svojih građana na zadovoljavanje zdravstvenih potreba u druge države. Naravno, u izuzetnim prilikama to mora da se uradi, ali da to bude rutinski posao, zaista nije u redu.
Da li će na ovaj način, ako neko iz neke druge državne bolnice ode u državnu bolnicu da bi sklopio ugovor da 30% on i njegov tim rade, recimo, kardiohirurgiju i onkologiju, kada se ovaj posao završi i vrati se kući, ostaviti bolesnika na zbrinjavanje matičnoj ustanovi i kako će to u toj organizaciji onih koji vuku bazični posao, po nekom osnovu nisu sklopili ugovor i nisu jednostavno dobili odobrenje direktora ili saveta itd, treba da nastave tog bolesnika da proprate?
Da li će ekipe gostujuće, ugovorom obavezane, da tačno, koliko je to moguće, određeni obim posla, određene vrste poslova, to sve u ugovoru treba precizirati. Da li je to uopšte moguće precizirati u onko i kardiohirurgiji? Koliko će trajati operacija? Koliko operacija može da izvede? Koliko će on biti prisutan u ustanovi u koju je po ugovoru o dodatnom radu otišao da radi?
To su neke od nejasnoća koje smo mi pokušali da amandmanom na ugovor možda popravimo i nateramo u podzakonskim aktima ministra koji to propisuje da se na taj detalj obrati pažnja.
Nismo sigurni kada bude došli do redukovanja, ako pretpostavimo da će ovo sve tako dobro da zaživi, broja onih sa lista čekanja koji će sada dobiti šansu da dođu na red. Recimo kao i sada, ponudi im se varijanta državna ustanova, zdravstvena ustanova u privatnom vlasništvu, zdravstvena ustanova u državnom vlasništvu u koju dolazi neko iz privatnog sektora. Recimo, kada tamo nema posla, može da radi u nekoj zdravstvenoj ustanovi u državnom sektoru.
Da li će pacijenti imati i tu pravo izbora? Da li smo osnovno načelo, pravo na izbor, narušili? Da li će oni biti kažnjeni? Da li će se nešto desiti sa njim ako odbije red kada mu se ponudi da će ići ponovo na početak liste?
Generalno, uvođenje liste čekanja je bio ogroman problem u zdravstvenom sistemu. To što ću sada govoriti tiče se dela i ovog drugog načertanija, ovog plana odluke. Zato što jednostavno se nije za vreme vašeg mandata vodilo dovoljno računa o potencijalnoj praznini u sofisticiranoj stručnosti lekara specijalista.
U nekim kliničkim centrima to je vezano za akademsku karijeru, pa se koliko-toliko tu vodilo računa, ali se na mnogim fakultetima medicinske struke primećuje jedan veliki hijatus, jedna velika praznina, kada profesori odlazeći još po sada važećim uslovima u penziju, iza sebe ostavljaju jednu veliku prazninu u kojoj nekog srednjeg zvanja, docenata je sve manje, vanrednih profesora sve manje, asistenti na pomolu, a pod veoma rigidnim kriterijuma kakve je propisalo Ministarstvo za visoko obrazovanje.
Uslovi da danas postanete redovan profesor ili vanredni profesor su zaista veoma teški. Veoma je teško doći do nužnih pretpostavki i mi nekako kao da smo doneli zakon koji će nam onemogućiti da nešto uradimo za sebe same.
Nismo bili dužni možda, idem sad u drugu oblast, da se preterano držimo broja citata i ostalog u indeksu što stoji, ali svejedno. Nismo uspeli da stvorimo dovoljan broj visokostručnih kadrova, makar onih u ta četiri klinička centra bili za potrebe medicinske struke akademske karijere, jer su to istovremeno, pretpostavlja se, i najkvalitetniji izvršioci posla. To je jedna strana.
Druga strana je rutinski gubitak specijalizacije. Sada govore osam, devet godina, nije ni bitno koliko, ali gotovo da dajete pečat Ministarstvu. To je u neku ruku dobro i to je prepoznatljivo kada narod želi da adresuje nezadovoljstvo, teško je reći da adresuje instituciji, adresuje ministru.
Kada poslanici žele da govore, oni već razlikuju da je nešto institucija, da je ministar nešto drugo. Bar što se mene tiče, nisam pripadao grupi onih koji su mislili da ministar treba da da ostavku za svaku budalaštinu koju napravi direktor u domu zdravlja, kad neko nešto pokrade, kada neko nešto uradi, to bi bilo suviše veliko igranje sistemom.
Dakle, mi smo gledali da to gledamo ozbiljnije, ali ministar treba da ima odgovornost kada su sistemske nedorečenosti u pitanju. Jedna od tih tiče se i predloga odluke jer ta praznina, taj hijatus u specijalizacijama u visokostručnom kadru, koji se sasvim nesumnjivo, desetine primera iz prakse potvrđuju, javljao kao problem, rešavao ekspresno i danas se, nažalost, tako čini, u predizbornim terminima, kada su se pojavili lekari, pa i danas-dan na klinikama dođu na posao i kažu – došao sam, radim.
Znači, institucija konkursa je davno devalvirana i sada ona daje pravo direktoru da kada neko okrene telefon takve i primi. Tako su neraspisani konkursi za lekare na specijalizaciji za kliničke lekare, medicinske sestre, masu dopisa smo dobili iz beogradskih ustanova gde se na te konkurse, unapred nameštene i udešene, oni koji su bili po članu, zapravo primaju u stalni radni odnos, a oni koji treba da dođu i otvore novo radno mesto ga ne otvore.
Politika prijema, politika školovanja, doškolovavanja nije do kraja razrešena, iako to u ovom predlogu odluke o strategiji stoji kao jedan od bitnih problema, doduše masa takvih ideja, masa takvih namera Ministarstva da uradi je prosto kao kopi-pejst, prepisivano od segmenta do segmenta i to gotovo da deluje kao jedan prosečan seminarski rad, neću da uvredim, možda je ovo pisala i sama Viktorija Cucić, ne znam, ali sam po sebi, ovo načertanije, ovaj predlog ne nosi u nekim svojim segmentima dovoljno obavezujuću, dovoljno ozbiljnu poruku onima koji gledaju u srpsko zdravstvo u narednom periodu.
Kada je reč o ovoj izmeni zakona, dosta toga je bilo. Neke probleme koji potencijalno mogu da se otvore posle njegove primene mislim da ćemo rešavati novim izmenama zakona, ako ovo zaživi. Dobro je da veći broj lekara može da dobije priliku da radi, ali jednako nije dobro ako zbog toga neko neće dobiti priliku da zasnuje specijalizaciju.
Uglavnom ne trčim po sajtovima preterano da gledam, da li je to mana ili nije, ali gledajući za ovu priliku, tražeći neka druga rešenja, neke druge pravilnike i uredbe koje je Ministarstvo donelo, video sam da je zadnji konkurs za specijalizaciju 2007. godine, ako se ne varam. Da li je to sada napravljena periodika?
Moguće da zaista postoje periodi kada se šalju ljudi na specijalizacije. Prenosim vam sasvim sveže informacije sa skorašnjeg skupa, prvog Kongresa nefrologa, u kome se pored struke koja je bila dobro potkovana sa strane, zaista je bilo sveta sa strane. Preneli su nam stvari za koje smo znali i za koje nismo znali.
Nekima je to dobro plaćeno i to je pitanje ovoga, nekima to nije plaćeno ništa. Imali smo predavanja po pozivu, onako za džabe, za reputaciju, ali dobro. Vidim da se i oko toga nešto naročito ne snalazi, a neki iz Srbije su prošli jako dobro na tom skupu.
No, ne govorim to zato. Govorim o "by the way priči" koju želim da pomenem jer se tiče dela o kojem ćemo govoriti ovde u ovome jer je malo naglašena, u samo nekoliko rečenica, ali u ovom drugom, da recimo prilaze mi lekari iz unutrašnjosti gde jednima dijalize rade "nekompetentni". Ništa ružnije ne bi bilo kada bi utvrdio da jesu nekompetentni jer tamo žive i leče se bolesnici, kao i u centrima gde ima sedam-osam nefrologa, a da nemaju nefrologa.
Postoji veliki broj mladih ljudi koji su ispekli zanat kao sekundarci, oni nemaju specijalizaciju. Traže političke veze, govore čak po imenu i prezimenu, a to im je izgleda jedina nada, a to su visoki intelektualci, to je krem društva, krem koji sigurno tada glasajući niti je glasao SNS, niti opoziciju.
Govorili su svima nama, ima ih dosta u Srbiji i spremni su čak i nekakav dopis da pošalju. Zašto? Kakvim planom i programom obogaćivanja kadra, raspolaganja kadrovskim resursima, ne mogu ljudi, makar u prvom nekakvom koraku, takvi koji su toliko kao sekundarci proveli po svojim bolnicama ili klinikama, dobiju specijalizaciju da kvalifikovano rade svoj posao.
I dalje držim do uverenja, demantujte me, možda nije tačno, da je to možda najjeftiniji način usavršavanja specijalizacije. On radeći na klinici na kojoj uči, doprinosi efektima klinike, od toga od svoje ustanove dobija platu, znate i sami kolika je i kakva je u zdravstvu, i vraća se kao gotov specijalista i od njega može biti samo koristi.
Uopšte u strukturi kadra koju ste pokazali, 70 i nešto posto jesu lekari specijalisti. Neke kritične grane, kardiohirurgija, kardiologija, endokrinologija, onkologija, onkološka hirurgija su nam zaista u velikom deficitu i to je nešto što traje, to nas nije zadesilo. Zamislite da nas je zadesio grip kakav nas nije zadesio, na sreću kako nas je mimoišla ova pandemija.
Dakle, o ovome, ta sumnja u sistem, kako sam rekao, da će se stvoriti ako se stvari ne rešavaju brže, eto, krenimo od ovog referata. Zaista sam ga pažljivo čitao i demografskoj statistici nemam prigovora, ona je takva kakva jeste, svesni smo da je negativan priraštaj značajan, da zdravstvo kao i drugi segmenti društva ima mesto gde ono može da se pita, da bude referentno, ne samo kada je u pitanju vantelesna oplodnja, u stimulaciju toga, nego i veća ulaganja u preventivu.
Ali, kada vam budem, ako do toga u diskusiji stignem, pokazao papir sa lica mesta šta mora da uradi u jednom domu zdravlja medicinska sestra, koliko svezaka dnevno mora da otvori i šta mora lekar da uradi u nekoliko nadležnosti podeljen u okviru preventive, kurative itd, i da sve to evidentira, biće da će im polovina radnog vremena proći u raznim pisanijima, pa verovatno i po sistemu sadašnjeg zakazivanja.
Deluje da salvatorno pričam, ali ideja je ta, da u sistemu takvih zakazivanja vi dobijete 30 zakazanih bolesnika i 10 vanrednih, vi ćete imati problem, a to je problem organizacije, i ovaj papir je trebalo i takve stvari da reši.
O masovnim nezaraznim bolestima priča se vodi odavno. Svojevremeno sam i sam bio u jednoj instituciji sličnoga tipa na saveznom nivou, i tada sam očekivao i pitao ondašnju vlast, participirajući kao deo vlasti u to vreme, zašto se ne oglašavaju sa belom knjigom, ali bilo je suviše rano, jer malo se moglo znati šta je NATO uradio i kakve posledice imamo od 1999. godine.
To je bio tek početak, ali bazične informacije su mogle tada u jedinstvenom sistemu podataka da se u saveznom ministarstvu za zdravlje reše i da se od toga krene, da se sada vidi razlika, to je de fakto sasvim logično i potrebno da se ima, a epidemiološki podaci koji se ovde nalaze, demografski podaci o planu i kapacitetu mreže pretpostavljam da jesu relativno tačni, jer oni datiraju od kraja decembra prošle godine.
Po nekim podacima vidimo da se nešto ne uklapa broj licenci i broj lekara, i broj lekara prema planu mreže, i tu je razlika oko 8.000. Možda pažljivijim čitanjem bismo videli, ali generalno mi nemamo dovoljno lekara, koliko ima EU ili razvijeni deo EU na 100.000 stanovnika.
Odnos specijalista i ovih drugih, naravno, ne treba ni govoriti, nemamo ni medicinskih sestara dovoljno, na 100.000 stanovnika 200 sestara je manje, toliko fali. I ono što ima, u nečemu sam lični svedok, rada na kliničkom odeljenju gde su sestre preokupirane papirologijom. Da li je potrebno fondu da se na dosadašnji način finansiranja, do te mere prikaže, ako pola tablete padne na pod, da sestra mora da joj nađe trag i da je upiše.
Do te mere su minuciozne te informacije, minuciozne sveske koje one moraju da vode, toliko rokovnika, toliko papira, delovodnika, da zaista pacijent dolazi pod be, hteli mi da verujemo ili ne. Što se i vi budete više vraćali u praksi, već se sporadično vraćam, imam i kontinuirane kontakte, vidim da u praksi to baš i tako ne zaživljava.
Nije tako idealan zamišljen koncept, tolike papirološke odgovornosti, tolike papirološke prednosti nad radom sa bolesnikom, a mnogo se daje priči o nekakvoj preventivi, o tom-potom, ali pretpostavljam da ću imati vremena da vam i to kažem.
Ovde je data informacija gde su zapanjujući podaci i hvala vam, za neke informacije bi čovek morao da se muči da traži, negde 5.000 oblika privatne prakse ima, raznih apoteka, privatnih ordinacija opšte prakse, čak i klinika, bolnica itd. To je verovatno resurs iz koga se crpi mogućnost da će se neko angažovati da pomogne državi u članu 2. tačka 2) da reši nagomilane probleme sa rang liste. Mi ne vidimo efekte toga.
Mi znamo da privatna praksa, da privatno zdravstvo nije baš preterano žurilo da sklopi ugovore sa fondom, bojeći se verovatno računa, fiskalne kase. Znamo da mnoge apoteke takođe nisu sklopile, iako tu mogućnost imaju.
Isto ne vidimo efekat, a to ne možemo zanemariti, ovako veliki broj zdravstvenih radnika koliko tu radi, kakav je njihov efekat, koliko se na njih ozbiljno može računati, kakva je struktura o tome da ne govorimo, koliko je ljudi koji su u penziji, koji nastavljaju da rade i koliko bi bili vitalno sposobni da pomognu sadašnjim izmenama zakona da budu do kraja uključeni.
Korišćenje postojećih službi u primarnoj zaštiti je 8,3% po stanovniku i kada čovek to pogleda po broju kartona, broju pregleda, u nekim manje razvijenim mestima broj lekara je daleko manji, što se u realnosti dešava.
Ovo je statistika iza koje neko mora da stoji, prosto je nemoguće ulaziti u posao tim preventivcima, tim higijenskim zavodima, kako ih popularno zovemo, oni zaista dobiju sve sažvakano, sve na tacni i to samo treba da obrade i da pošalju i mnogo su bolje plaćeni nego kliničari. Imaju silne studije, projekte, to je pričica koja je uvek pitka, jer svi ulažu u preventivu, ali to je tako kako je.
Unapređenje zdravlja odojčadi, male dece, školske dece i omladine; sada tu stoji spisak aktivnosti i, naravno, to je priča koja tako mora da se kaže, evaluacija nacionalnog programa, ali šta bih hteo u ovom času da podsetim, vrlo često smo svedoci TV emisija, reklama novinskih, novinskih poziva na pomoć toj deci za operaciju van.
Mi imamo u budžetu predviđena sredstva koja jesu za operacije i nismo vas nikada zvanično čuli koliko to dece mora na takav način, ružan, težak način koji proziva, da pošaljete, a posle iskustva sa Rebračom, ko se usuđuje da šalje i preko mobilnog telefona i da lično uplaćuje, jer ne zna u šta ide.
Taj segment lečenja u inostranstvu, posebno dece, možda bi trebalo da je u ovom programu na više mesta prisutan, jer se dotiče generalne priče, ali je to prilično bolna slika. Možda to jesu stanja u kojima zaista pomoću u inostranstvu i nema, niko nije u stanju da to kaže, a ti roditelji se muče i traže pomoć.
Integrisana zdravstvena zaštita; nemam utisak da ona do kraja, ona bi trebalo već da bude, jer ovo je postojeći sistem, ovakav je sličan bio i ranije, trebalo je da da neke naznake integracija, ali bojim se da zakonskim izmenama gde smo dali pravo lokalnoj samoupravi da se stara o primarnoj zaštiti, i sve njena manja platežna sposobnost da se to uradi će nas dovesti do loma.
Kada govorimo o planu mreže, imam ga ovde, pogledajte vi sada koliko posto ima Jagodinski okrug, Pomoravski okrug, a koliko ima Šumadijski, vidite da Kragujevac, Jagodina, Ćuprija imaju otprilike isti broj postelja. Ovo je tercijalni nivo, a ovo je sekundarni.
Da li je moguće da kao takav, recimo, kao što je Kragujevac, pa od Pazara pa nadalje, da li je moguće da takvom jednom gradu nije potrebna gradska bolnica i može li prema sadašnjem ustrojstvu grad Kragujevac da priušti sebi bolnicu, jer verujem da može neke manje zahvate da uradi, ali u planu mreže kao što vidimo na tako nešto nismo naišli. Verovatno je moralo ovim aktom da se nešto uradi.
Dosta se o aktivnostima u preventivi govori, unapređenje, promocija zdravlja itd. To je nekada malo vulgarno reći – promocija zdravlja, ima li osobe u Srbiji kojoj treba reći – trudi se da uradiš sve da budeš zdrav. Sada njemu možda to nije jasno i može da kaže znate, pušenje je štetno, a kao strastveni pušač ne znam kako ću se snaći, jer došao ministar i sve pepeljare su pozatvarali.
Valjda znam da je ono štetno, ali to je jedna navika ukorenjena. Kao što su nas učili 2000. godine, ne pljujte po podu, ne bacajte koru od banane po haustoru, nemojte preterivati u tome. Znate zašto? Sada ovi lekari koji idu na tereni koji idu po raznim domovima zdravlja, po mesnim zajednicama, 10 ili 12 ljudi se skupi, politički nagovoreni da dođu, i sada će neko da dođe i da im kaže, morate da perete ruke ili nemojte da pušite kada su vam deca tu. Pa ko to još ne zna. Tu se opet neka sredstva odlivaju i popunjava se jedna agenda aktivnosti za koju ne znamo koliko je svrsishodna.

Nastaviću tamo gde sam stao. Mislim da je to bilo lamentiranje nad sudbinom pušača u današnjem danu, namrgođena lica, dežurni novinari, naterati 34% građana Srbije da svi budu Zvezdaši ili Partizanovci neminovno, ali to se uklapa u strategiju.
Dovoljno bi za početak za Srbiju, njen korak ka Evropi, bila jedna soba za pušače, a ne ovo mučenje i ponižavanje koje poslanici danas primenjuju. Delom je i to tačka dnevnog reda. Zašto? Stao sam kod prioritetnih oblasti, organizacije i funkcionisanja zdravstvene zaštite. Naravno, integrisana zdravstvena zaštita je podnaslov, a drugo je – jačanje uloge instituta i zavoda za javno zdravlje.
Tu sa tim porukama opštih namena, koje sa višeg nivoa obrazovanja, vaspitanja, u procesu sazrevanja stižu pre nego što dođe do potrebe da budu regulisane zakonom, da ne treba biti ni preterano gojazan, voditi računa o fizičkoj aktivnosti itd., nemam ništa protiv toga da se to ponavlja, ali to se pretvara u stereotipne zadatke posebnih ekipa u domovima zdravlja, koje umesto da rade sa pacijentima na onome što je u opisu njihovog posla, opet preventiva, manje ili više te šalju levo ili desno za sekundarne nivoe.
Onda idu i prave nekakve skupove, deset ili dvanaest ljudi se skupi i pričaju štošta, opštepoznate teme, o kojima, verujte, 90% građana već unapred zna šta će im se reći.
Istovremeno, ovaj koncept zdravstvenog sistema ukinuo je Savetovalište za dijabet. Sada će da pričaju nekoj skupini penzionera ili nekome o lošim načinima ishrane, a već obolele osobe koje treba kontrolisati i držati da ne pogoršaju svoje stanje neće imati savetovališta. Džaba su strukovne organizacije i ljudi koji su vodili savetovalište i pokazali dobre rezultate, prosto, nekome je palo na pamet da to ukine, da malo eksperimentiše. To je jedna od slabosti koja ovde u programu nije ni pomenuta.
Ono što bih hteo dalje da govorim, to je dostupnost, pristupačnost zdravstvene službe korisnicima, koja je neujednačena i kroz regionalnu opredeljenost, ali nisu zdravstvene ustanove krive, kriv je program plana mreže. Kriva je zakonom utvrđena promena vlasništva, osnivačkih prava na nivou sektora u primarnoj zaštiti.
I šta se dobilo? Veća obaveza gradske skupštine, gradske opštine i dobilo se pravo za nameštenike. Sad mogu do mile volje da postavljaju svoje direktore, zamenike direktora, direktore farmacija, upravnike apoteka, a bogami od toga imaju koristi.
Mnoge lokalne samouprave veoma mnogo dobro mnogo da funkcionišu, kad pod svojom šapom imaju kontrolu direktora, sa enormno visokom maržom i do 18% ili 20% za lekove, kao da prodaju sezonsko voće, i apoteke su često izvor velike pomoći lokalnoj samoupravi. Doduše, za raznorazne potrebe. Niko neće biti protiv, ako to ode za lečenje, za decu o kojoj sam govorio, ali najčešće ide i za mnoge druge svrhe.
Participacija večiti problem, bivala je stidljivo ranije navođena. Sada je ona, doduše, pravilnicima regulisana. Svake godine se osvežava, nešto se skida ili ne skida sa liste, ostaje upadljiv stepen neujednačenosti. Ono čega ćete se osloboditi na najjeftinijem nivou pregleda, najmanje cenjenom, a to je um, to je znanje, kadrovski potencijal, to je lekar. Tu ćete naći razloga da polovinu oslobodite da ne plati participaciju. Bogami, kad odete kod apotekara pola toga pada u vodu. Pedeset dinara po kutiji, dve kutije sto dinara ili koliko.
Dakle, ekstra priča o tome šta će biti, šta neće biti na listi i koliko je to produkt farmaceutskog lobiranja i to će doći na red, kada budu lekarske komore, ali bi tu jednom trebalo da znamo da nekakve stvari moraju ozbiljnije biti dovedene u red, da određene grupe lekova ne budu favorizovane, da možda razlika u ceni bude doplaćivana itd, da se jedni proizvođači ne bi favorizovali zbog nijanse razlike u ceni.
Nevladin sektor, naravno, uvek mora biti pomenut, to je sasvim jasno i svi se moraju oko toga konsultovati. Plan kadrova u zdravstvu; ako je ikada bilo govora o tome, bilo je danas, svi smo o tome govorili. Ovaj zakon, pitanje je kad će biti usvojen, već je za četvrtak u jednom od naših kliničkih centara zakazan kolegijum, katedra internistička u koju treba da se primi jedan novi čovek, koji dolazi iz drugog kliničkog centra da bi pojačao rad na interventnim procedurama, ali da mu se, bogami, pri tom, obezbedi i mesto na fakultetu. Dakle, zakon nije ni stupio na snagu, već ga primenjujemo, jedno mesto otvaramo, da dobije čovek i posao na fakultetu, šta ćemo.
Naš grad o kome govorim, pretpostavljate, nije uopšte i nepoznat po tome, da vrlo voli da dovodi, uslovno rečeno, islužene kadrove iz Beograda, pored svojih direktora, na različite dobro plaćene funkcije. Pri tome im se, naravno, šta sve ne plaća – i put i smeštaj, vožnja itd. To je tako, samo dokaz kako brzo idemo i anticipiramo događaje.
Zna neko vrlo dobro kada je ovaj zakon planiran i za koga je planiran, šta će da bude. O imenima ne moramo govoriti, niko nije kriv, ali nije ni loša motivacija. Plata ljudi koji će raditi interventne poslove danas je 300-400 hiljada po nekom fantomskom dogovoru sa direktorima, sa fondom. Tri ili četiri plate imaju više od istog kolege kardiologa koji defibrilira, koji život spasava. To je tako udešeno i smanjuje se red onih koji su u potrebi sa tom dijagnostikom. To je prva etapa. Šta kada se sa tom potrebom utvrdi da treba kardiohirurg, onda će u Tursku.
Nije to do kraja rešeno. Jesu to neki potezi, jeste lepo da neko ko se zrači od lekara bude toliko i plaćen. Što ih nema više, pa da se manje zrače? Što da sve gurnemo u ruke trojici-četvorici ljudi da rade non-stop, da budu na stend baju, nije to ni malo prijatno. Kada dođe čovek, hitno mora da dođe od kuće, ali se zrači i nastavlja neprekidno.
Zašto je deficit u tome? Tu su uključeni i kardiolozi, radiolozi, tu ima ko bi kompetentno mogao da dođe i, naravno, pomoću nekog opipljivog mehanizma, nekog konkursa, a ne po ovakvom imenovanju – mač na desno rame i imenovan je, postavljen. Ali, tako se to radi odavno u ovom sistemu.
Unapređenje efikasnosti kvaliteta pružanja zdravstvenih usluga; tu se sada nagoveštava promena sistema finansiranja. Kako će to izgledati kada uzmete u obzir činjenicu da recimo pet do sedam i po hiljada kartona treba za ginekologa. Kada bi to tako bilo, da svako jednom dođe, to je od pet do sedam hiljada pregleda i to da samo jedna žena bude pregledana. Najmanje trudnica dođe bar tri-četiri puta mesečno da se pregleda kod svog lekara.
Zakazani redovi, gde postoje zakazane liste i dolaženje hitnih slučajeva, onaj ko se za tog ginekologa opredeli, remeti tu listu. Taj koncept nije dovoljno dobar. Medicinska sestra koja tu radi, tu je spisak – 26 raznih svezaka, knjiga, priručnika, da uradi evidenciju, protokol. Sveska, sveska, uglavnom 26 taksativno. Trećinu, rekao sam, od toga dnevno da otvori, plus sav tekući posao.
Imamo 20-30% sestara manje nego što su evropski kapaciteti. Da li je taj nedostatak kadra mesto gde treba da poentiraju politički postavljenici, lokalni direktori, da zadovolje svoje želje, svoje apetite, svojih stranaka, ili čak ni to nije dovoljno da se postigne nekakva ravnoteža između broja lekara, broja sestara i očekivanog obima posla?
Kada je reč o domovima zdravlja, to je nešto niže. Bili ste sukobljeni i suočeni sa štrajkom u Beogradu. Celog leta se govorilo o uvođenju treće smene. To predvođenje u vulgarizaciju treće smene, taj nekakav radnički nivo odnosa prema obavezama, tradicionalni zavodski odnos sada deluje vulgarno.
Znate, to više ne liči na medicinu i sofisticiranost posla. Lekari i pacijenti su bili u nekakvoj saradnji, u dogovoru, hajde da opstane to tako kako je, da pokušaju da pomognu jer pacijenti izgleda bolje razumeju problem lekara nego njihov matični ministar.
Sad nešto oko finansiranja farmaceutskih kuća, tih lobija čuvenih, koju je situaciju na Onkološkom institutu pokrenula. Sećam se, neću dugo, ministar je, pročitao sam u novinama, 2009. godine rekao da je nepristajanje na uzimanje vakcine kolektivni test inteligencije, a da lekari koji u tome ne govore za tu potrebu, nisu dostojni ili vršenja funkcije ili edukovanje itd, ili za zvanje zdravstvenog radnika.
Na tom kolektivnom testu nije prošlo ni 10%. Ne znam tačan procenat ljudi koliko se vakcinisali. Ne govori li to o gubitku poverenja institucionalno čitavoj ekipi i personalno na čelu sa ministrom, na čelu sa šefom epidemiološke službe Konom, koji je obišao pola sveta, gde ste uveravali građane da moraju, ili će biti ovo ili ono? I to je palo.
Zašto tu kolektivnu psihologiju, zašto građane dovoditi u poziciju da se smatraju kolektivnom grupom ljudi koju treba psihološki testirati, ako osete svoju ekstrarazvijenim receptorima da tu nešto nije u redu u toj priči? Morate poštovati osećaj volje. Ne mislite valjda da je bila politička doktrina, da su političari učili narod da ne prima vakcinu? To su neke neverovatne stvari.
Zašto to govorim? Lekarska komora se otima sa ministarstvom oko toga, mada se čuju disonantni tonovi, hoće li farmaceutske kuće ili ne sponzorisati stručne skupove? U ovoj nesrećnoj jurnjavi za KME bodove, u koje se ide i ne sluša, ali da bi se dobilo ovoliko ili onoliko bodova, komora zaostaje, ali ne zaostaje u zauzimanju para. Uredno im odbijaju deo od plate. To je, bogami, pristojan kredit za nekog na godišnjem nivou koliko oni ovamo uzmu i po dva lekara, pa vi vidite koliko je.
Od toga, nemate ništa, nikakvu zaštitu, čekate da vas neko osudi, pa da se i oni pridruže. Ne mogu da se izbore, protiv su sponzorisanja farmaceutskih kuća, protiv čega je i ministar da sponzorišu, ali ostaju neke nejasnoće. Oni mogu da plate put, kotizaciju i boravak, mogu kongresna predavanja da plate preko neke famozne agencije, dok lekarska komora predlaže da se to radi na neki drugačiji način.
Zašto ovo govorim? Negde je sprovođenje kontinuiteta medicinske edukacije u nekim ustanovama koje to mogu da rade je skopčano sa ogromnim problemom kako doći do novca da se one održe, a sa drugim prilikama možete videti da se održavaju i predavanja farmaceutskih kuća po pozivu koju drže naši ljudi usred sredine, u centru udarnog termina.
Ne znam koliko je agencija prošlo? Gde je bio inspektor? Da li je to inspektor posetio? Da li je to video? Ti neujednačeni aršini su jedan od problema s kojim se srećemo u zdravstvu. O toj harmonizaciji, sinhronizaciji po nivoima, nema govora, čak nema ni saradnje lekarske komore i ministarstva, koliko vidim, po ovom bitnom pitanju.
Ne možete isključiti farmaceutske kuće. One moraju da pomažu, ali ne treba da lobiraju. Kako i na koji način, imali ste deset godina vremena da nađete modus.

Dakle, u nizu promena koje su ovim izmenama Zakona o visokom obrazovanju predviđene, očigledno se težilo prema jednom generalnom popustljivom odnosu prema onima koji su direktno vezani za provođenje zakona, zbog kojih zakoni i postoji. Za studente sa  jedne strane, za visokonastavni kadar ili uopšte onaj kada koji se bavi transmisijom znanja i, na kraju krajeva, nešto u što je moralo da bude ugrađeno i samo ministarstvo, odnos institucije i ministarstva koja postoje.
U svemu tome u osnovi jeste Bolonjska deklaracija, koja je bila inicijalni mehanizam za stvaranje ovakvog zakona i na neki način rušenja tradicije obrazovnog sistema, pa se pored opštepriznate i jasno definisane sklonosti da se takvim ustupcima amortizuju, umanje, ublaže negativni efekti sprovođenja zakona napisanog po tom konceptu išlo, čini mi se, u nepotrebnu izmenu člana 1.
Da je nepotrebna govori i činjenica da je usvojen amandman SPS, i kako reče Nikola bar da je i takav amandman usvojen, da ne ostane onako bezlično – univerzalni, sintaktički konstruisani amandman koji ništa nije značio i koji smo hteli jednom od ideja jednom da popravimo. Može se sporiti o tome da li je način kako je uložila poslanička grupa, čiji je amandman prihvaćen, jednak ili bolji ili gori od amandmana koji je predložila naša poslanička grupa, tek činjenica da je zaista nepotrebno i šta stoji iza brda kada se na tako jednu definiciju išlo i takvu izmenu člana, ali ni od koga traženu.
Verujem, ako ne gledamo paranoidno na stvar, da sedi iz EU traže promene, izmene zakona. Izmene zakona su dokaz slabosti zakonskog rešenja i iznutra su pokrenute. Kao što promena ovog zakona nije bila, ovaj bazični zakon nije bio iznutra pokrenut sem nekom nametnutom potrebom, i nametnutom sa strane, i moglo je da se uradi sa mnogo manje štete, te je ovaj amandman kojim smo mislili da je bilo bolje da je ostao, da se nečega što se od nas tražilo ne odričemo i da svemu damo nacionalno obeležje, ako smo već naš nacionalni obrazovni sistem, sa visokom i dokazanom tradicijom, potpuno, sa velikim štetnim posledicama, izraubovali i doveli u stanje u kojem jeste.

Možda bi bilo u redu da smo sačekali ministra pre početka rada, budući da ono o čemu ćemo govoriti zaista je bitno jer se tiče prvenstveno njegovog mišljenja, bez obzira na dobijeno mišljenje Vlade.
Amandmanom smo hteli da promenimo nakanu ministra, kao predlagača izmene zakona, da uvede jednu novu instituciju u postupak dobijanja dozvole za rad, ona se zove početna licenca. To – početna licenca, nekako zvuči kao nekakva predbračna proba, kao nešto što je privremena dozvola, nešto što nije bilo naročito potrebno.
Jer, iako u obrazloženju Vlade stoji da to kako je predlagač namerio da uradi razrešava određene probleme koji su u postupku ove dve-tri godine primene zakona nailazili u proceduri, a onda kad slušamo ministra na odboru, zato volim da je tu, kad smo sami učesnici procesa akreditacije, vidimo da je tu zapravo reč o ili zadržavanju dokumentacije kod komisije za akreditacije, neblagovremenog reagovanja, nečega što se smatra administrativnom neažurnošću ili nečeg sličnog.
Zašto još mislimo da ovaj institut nije bio neophodan. To u neku ruku liči na kozmetičku promenu, ali sumnjam da je reč o kozmetičkoj promeni, iza toga se sigurno nešto krije. Čuli smo da preko 2.000 visokoškolskih institucija je već akreditovano.
Postoje neke koje nisu stekle uslov za akreditaciju. Ponavljaju se u tom postupku i sada, ovim mehanizmom verovatno, neka mi bude dopušteno da to kažem, površnije akreditacija u procesu davanja mišljenja, odnosno ranije se davalo mišljenje, a sada se sačinjava izveštaj.
Ta igra reči koja nikog ozbiljnog ne može da ubedi da je reč o suštinskoj promeni, nego da se verovatno iza toga stvara prilika da se još neko akredituje pojednostavljenijim metodama, unekoliko bržim, iako je nemoguće, videćemo iz kasnijeg našeg amandmana i kako je predlagač predložio proceduru. Ona ne odstupa značajnije od onoga što se ranije radilo po zakonu, za koji smo već ocenili da nije zakon za koji smo saglasni.
Opet mogu da kažem da pripadam grupi onih koji misle da zakon nije bio dobar. Da li je ovakvo zakonsko rešenje moglo da nađe zajedničkog traga sa Bolonjskom deklaracijom, da u njemu bude na neki način inkorporirana namera evropskog akademskog prostora, da mi postanemo njegov sastavni deo i obrnuto, on sastavni deo našeg, u nekim segmentima obrazovanja i naučnog istraživanja to niko ne spori, integracija te vrste je najbezbolnija, najmanje je politizovana, najmanje je problematična.
Ali, način na koji radimo govori posredno i o tome da Ministarstvo, odnosno ministar, ne treba personalizovati, govorim generalno o konceptu Vlade, ne ministar, šta ministar, doduše bilo bi lakše govoriti da je ministar, čini mi se, iz resora profesor na državnom fakultetu, možda bi neke primedbe razumeo bolje, obzirom na te akademske slobode, ta prava koja fakulteti i univerziteti sada imaju.
Ona zaista jesu tako velika da se nekada pitamo – koliko je to normalno da se država toliko decentralizovala tu oblasti da, recimo, postavlja direktora srednje škole, gimnazije, daje mišljenje o predlogu koji je stigao, koji može da prihvati, da ne prihvati, da odobri, da ne odobri, a kada se postavlja dekan, onda se ne pita ništa, a dekan sprovodi sve. Dekan odluči da školarina bude 3.000 evra, zajedno preko veća. Veće ga bira. To je jedan skopčan krug interesa.
Sada ne vidim, kada ministar govori o tome, da je centralizacija u nečemu nužna, hajde, ne centralizacija, nego antidemokratski princip ili princip kontrole u nečemu nužan, kada reč o obrazovanju. Verujem da je nužan i u toj proceni, sada su to ubacili u zakon, visinu školarina, ali i mnogi drugi problemi se tu javljaju, koji govore o tome da zakon ne valja, pa i sam ministar nagoveštava, nakon donošenja strategije, po proteku dve godine, biće još jedna nova, treća revizija istog zakona.
Ako vi tri puta za šest godina revidirate zakon, onda treba reći da ne valja u ovome zakonu ova odredba. Možemo da slutimo šta će ona konačno da znači. Još neki broj fakulteta koji nisu dobili akreditaciju će je dobiće, doduše sada ne u formi akreditacije, nego nekakve početne akreditacije.
Umesto da se kaže da je dozvola za rad, jer ti fakulteti suštinski dobijaju dozvolu za rad. Oni će raditi godinu dana, pod stresom da će možda u akreditaciji biti odbijeni, ali možda, i pod nigde jasno izrečenom namerom, da im se pruži šansa da dopune ono što u postupku nisu imali kada im je dozvola data.
Zato, zaključujem, da će možda taj deo akreditacijskog posla u davanju privremene licence biti možda površniji. Što bi neko pregledao isti materijal za godinu dana? Samo onaj ko nije radio na postupku akreditacije ne zna koliko je to obimno brdo materijala, koliko je to velika procedura, i za fakultet koji to sprema, stranu koja je sa one druge strane, koja je zamolbenik, i za stranu onoga koji to treba objektivno da sagleda.
Zato smo mislili da na tome nije trebalo insistirati i da bi to usaglasili sa našim stavom do kraja, u nekim članovima smo podneli takve izmene koje bi postojeće nedostatke, koje je ministar rekao da su registrovali, mogle da promene, a tiču se rokova.

Vidite, to je, govorio sam, ministar je bio odsutan, jedna od slabosti koje smo imali kod sistema ovoga predloga izmena zakona koji smo mi uočili kao poslanička grupa. Mislimo da nije doprinela onome što je rekao ministar, da su nekakve uočene slabosti unutar dve-tri godine, bar dve godine, od prethodne izmene zakona uočili i sada ćemo ih menjati. Kao što ćemo to činiti i za naredne dve godine, naravno u očekivanju strategije, koja bi trebalo po ovom zakonu da bude sprovedena i nekako zakonom zavisno oročena strategija, jer bez ovakvog osnovnog zakona mi ne možemo ni kreirati našu strategiju visokog obrazovanja.
Šta nam je u ovome delu nejasno? Zašto se prethodno rešenje menjalo, gde je bilo sasvim jasno utvrđeno da je bilo za visokoškolsku ustanovu potrebno 70% nastavnika u radnom odnosu sa punim radnim vremenom od ukupnog broja predmeta na studijskom programu. Sad se to pretvara u 70% aktivnog radnog vremena, ako razumem.
Nije nam do kraja tačno jasno šta to znači. Možda to može da znači nešto drugo, da će jedan isti predavač pokrivati više različitih oblasti. Kad se saberu, pošto zaista postoji nekakav novi trend izmišljanja novih predmeta u studijskim programima koji pretrpe akreditaciju, to je ono o čemu sam govorio u načelnoj raspravi, gde postoje fakulteti istih struka sa različitim predmetima, nastavnim sadržajima, različitim programom koji sadrže u sebi, različitim planom.
Da li će to sad značiti da će neko lakše moći da stekne dovoljan broj kadrova da bi mogao da dobije licencu, ili ovu početnu ili konačnu akreditaciju ili konačnu definitivnu, koja se zove samo akreditacija, mi to ne znamo, ali mislimo da je ovo bio jedan rigorozniji kriterijum, gde je zaista morao da se po broju predmeta obezbedi broj nastavnika.
Ovaj amandman kao da je već u funkciji na nekim fakultetima, ova sada izmena koja se predlaže, koju je Ministarstvo predložilo. Neki fakulteti se osnivaju prosto nekad se čovek pita iz kog kadra se crpi to, dobili su licence, počeće sa radom, zaista je malo i nejasno. Nejasno je, videćemo šta će doneti novi Pravilnik o izboru zvanja, šta sve može biti naučna nastavna baza jednom fakultetu itd.
Mi smo prilično toga nekako izraubovali. Zato stojim na stanovištu kada govorim o tome da mislim da ovaj zakon, bez kompleksa, kažem da nije dobar, da nije dobro urađen, makar to mogu da kažem, zato što smo u vreme kada se zakon donosio i iznosili takve stavove.
Neka rešenja uočene nedostatke neće popraviti i mislim da je ovo jedan ustupaka, najveći ustupci su učinjeni studentima, da se razumemo, hteli mi to ili ne hteli da podržavamo, jer nisu oni krivi, nego mi koji smo ih učili drugačije i prema čemu smo s pravom nostalgični, doneli neki drugi zakon, njima u uverenju da će im biti bolje i oni sami i po objektivnim kriterijumima vidimo da nisu zadovoljni.
Prolaznost nije takva kakva bi trebalo da bude, teže im je da uče, teže im je da studiraju, sad im mi popuštamo, raubujemo osnovne principe zakona, bodovnu efikasnost. U krajnjem slučaju, što ne bismo sada i broj profesora, i načine kako će oni da drže nastavu, i 70% aktivnih časova.
Pitao sam neke prodekane, neke koji mislim da su življe uključeni, da mi malo objasne šta to znači, slegali su ramenima, nisu verovatno bili u javnoj raspravi o zakonu, ali evo sad će verovatno ministar da pojasni zašto je ovo bolje rešenje od onog kojeg smo ranije imali i koje sad menjamo.

Uslovno replika, da ne trošim vreme poslaničke grupe, samo da bi se razumeli oko ovoga. Kada je 70% nastavnika koji obuhvataju predmete na studijskom programu, do 70% predmeta pokrivenih, to može i ne mora biti zamka, ali 70% fonda časova, to apsolutno može jedan profesor da pokrene kroz vežbe i različita angažovanja i da imate mnogo manji broj nastavnika po nastavnom predmetu. To je jedna sasvim logična stvar. Vi imate neke predmete koji imaju mali fond časova, mali broj vežbi, predavanja i jednostavno nekad nemate prostora iz te oblasti i oni ne mogu da ostvare taj trend, apsolutno je nemoguće 70 posto da ostvare.
Ako vi imate hijatus u nekim nastavnim disciplinama, u nekim profesorima na mnogim fakultetima, jednu veliku prazninu povećavate, ne znam više koliko zakonom regulisanu migraciju s fakulteta na fakultet, koliko je to više moguće, gde sve ljudi ne idu i ''tezgare'', da bi se taj fond ostvario, da bi imali fizički prisutnog u radnom odnosu, s punim radnim vremenom, da pokrije 70% predmeta, aktivne nastave za koju sam i ja mislio da se odnosi na predavanje, vežbe, verovatno seminare i sve, mnogo je lakše ostvariti. Zahvaljujem.
Vreme će verovatno pokazati koji je ispravan stav i jednostavno i ta radna grupa pitanje iz kojeg je domena bila, iz kog pretežno dominirajućeg odnosa i pogleda na stvari. To je sve relativno. Hvala vam.

Sad se vraćamo na onaj deo priče koji se odnosio na amandman kojim smo tražili da ovaj institut ne uđe u izmene zakona. Prosto, upoređivanjem onoga što smo kao amandman napisali, jednostavnije bi bilo da ga s malim izmenama prekopiramo, kopi-pejst, nego da pišemo izmene koje su stajale.
Vidi se da smo, što smo mi kasnije čuli od vas, gospodine ministre, da postoje problemi u davanju akreditacija, problemi u davanju mišljenja i uopšte onoga što se uradilo za dve hiljade i nešto institucija, da ste to registrovali, ali to smo čuli na Odboru.
Mi smo amandman pre toga napisali. Shvatili smo, a i danas ste to rekapitulirali, da zapravo suštinski problem je verovatno u rokovima, gde oni nisu bili definisani u postupanju, kad će ko to i kako da se ponese prema zahtevu koji je upućen na adresu Ministarstva, a Ministarstvo dalje traži od komisije da ide. Kad to čovek pogleda i u vašem predlogu izmena koji ste dali, vi niste sebe obavezali rokovima u najmanje tri stava.
To smo mi amandmanom uradili. Makar ni zbog čega drugog, mogli ste da prihvatite ovaj amandman, to je u stavovima 7, 8. i 9. Mi smo u našem rešenju, koje smo ponudili kroz amandman, obavezali Ministarstvo na rokove postupanja - kada šalje komisiji, ne samo u roku od 30 dana kada vraća ustanovi, nego i kada ono, da ne drži u fioci ministar, mislim na ministarstvo kao instituciju, ne ministar, da ne mislite ništa lično, taman posla, što bi ministar držao to, dakle, služba u ministarstvu da ne drži u fioci, kao što je nekada možda neki činovnik iz komisije držao nečiji zahtev i vreme promicalo.
Ako je to bila najgora anomalija, onda se samo tim izmenama, oročavanjem mogla uraditi. Davanje mišljenja komisije Ministarstvu da izda dozvolu to je tako logično, pitko. Uostalom, 2000 akreditovanih institucija, ne znam koliko je upisano studenata, 26.000, 30.000 studenata, koliko još treba da napravimo novih visokoškolskih institucija u Srbiji, da damo akreditaciju, da bismo menjali zakon? Da li će to biti 3.000 institucija? Na 7% visokoobrazovanih koliko tu imamo profesora?
Upozoravam vas da zbog uslova za izbor u visokonaučna zvanja sve ćemo manje imati profesora. Sada skamenjeni načinom izbora i odnosom prema dekanima, prema apsolutnoj vlasti koju oni ispoljavaju, mnogi mladi naučnici, mladi kadar, docenti, vanredni profesori, klimoglavo pristaju da budu omeđeni propisima i internim aktima fakulteta, u koje ministar ne može da se umeša nikad, niti univerzitet, niti bilo ko. Svi su samostalni.
Šta je zakonu trebalo da ukine samostalnost fakulteta, da ne bude pravno lice itd? Napravili smo neke zavrzlame koje nam apsolutno nisu bile potrebne. Ne možemo dekana da imenujemo, ne možemo da propratimo njegov rad sem nadzora, ali nemamo ni osnova.
Zašto bismo tražili preporuku u izboru kadrova? Jedno je pravno iz zakona izvučen normativ, drugo je preporuka komisije, treće je interni akt institucije, koji to opet sažvaće na svoj način, pa sve od-do i da neki viši rang. Upašćemo u hijatus, vrlo skoro, posebno u medicinskim strukama, gde Tomica Milosavljević nije dozvoljavao specijalizacije ljudima.
Godinama specijalizacije nisu bile dozvoljavane u Srbiji, sem pred izbore. Tu ne možete nijednog kliničkog profesora dobiti da radi, jer mora da ima specijalizaciju da bi bio u zvanju nastavnog.
Drugo, ako ovako ide sa davanjem mišljenja, odnosno od početne akreditacije, fakulteti imaju i akreditaciju Ministarstva nauke, to je druga vrsta licence, akreditacije, i ono daje za mnoge fakulteta, po starom sistemu, dobije mišljenje i da. Ne daje ovu početnu akreditaciju.
Malo ćemo ući u disbalans. Možda to nije ni loše, jer jednostavno neko treba javno da govori da je najprirodnije da zajedno budu Ministarstvo nauke i Ministarstvo visokog obrazovanja, jer je jedinstven resor, mnoge se stvari tu preklapaju, mnoga donošenja stavova, programa, koji su samo kontinuitet onoga dobijenog u visokom obrazovanju, što se u naučnoistraživačkom radu kasnije razvija.
Amandman koji smo dali sigurno uklanja dileme koje ste imali, makar u pogledu rokova koji postoje. Ne menja bitno, po onome što smo rekli, da li se zove dozvola za rad ili početna licenca. Inače, ta početna daje šansu godinu dana nekom da radi. Ko će imati morala da nekom posle godinu dana kaže – zaista tebi nije nešto bilo dobro sa dokumentacijom? Što smo mu dali, ko će biti odgovoran, tu početnu akreditaciju?
Ovako, jednom data dozvola štiti ga do očiglednog incidenta ili prekršaja normi, ne kažem da to neće važiti za početnu licencu i ovoga neće štititi. Generalno, izašli smo iz manira, iz šablona uhodanog ponašanja, zarad ne znam koliko još njih čeka da bude akreditovano, taj podatak ne znam, nisam otvarao sajt, pa sad da bi to nekom bilo lakše ili elegantnije da završi posao akreditacije, da promenimo sada zakon.
Nije stvar više ni dobre volje. Ovo je bilo jedan uhodani mehanizam koji bi glatko prošao, s tim što bismo nedostatke, makar one oročene, ispravili, jer imamo zaštitni mehanizam u zadnjem članu. Svake školske godine tokom prvog ostvarivanja programa komisija vrši spoljašnju proveru. Odlično.
Praktički, da smo dali na stari način davanja dozvole za rad, vršili bi proveru, mogli bismo da kažemo – evo, godinu dana ćemo to da pratimo. To je potpuno nov stav, čini mi se, onda bismo prihvatanjem ovog člana ovako kako smo ga doneli, ovog predloga, ostali na starom, bitno stvari izmenili, i bili mirni.
Da ne stvaramo hipoteku – što to činimo sad, ako je 2000 visokoškolskih institucija već akreditovano, koliko još treba? Sa 6,8% visokoobrazovanih u Srbiji, koliko bi to onda trebalo fakulteta, visokih škola? Verovatno bi trebalo još više slažem se, ali da li da dozvolimo i da idemo u devalvaciju kriterijuma?

Zahvaljujem. Najpre bih, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, hteo i ja da uputim jednu proceduralnu zamerku. To je vreme pristizanja zakona u poslaničke klubove i veoma malo vremena, sat, teorijski vremena od časa kada je zakazana sednica do časa kada je zakazana sednica Odbora.
Nismo mogli da temeljno izučimo Predlog zakona, sa jedne strane. Sa druge strane, naravno, na Odboru se i ne može učiniti bogzna šta, ako imate primedbe na zakon, nego, jednostavno, možete pripremiti ministra da sa više racionalnog odnosa prema amandmanima kojima pokušavamo da promenimo ono što, po našem političkom mišljenju, nije u zakonu dobro, popravimo, jer smo već samo po definiciji toga krenuli u ispravke zakona.
Ovo je Predlog zakona o izmeni već postojećeg zakona. To signalizira generalno, bar dve osnovne stvari: sigurno da nešto u tom zakonu nije dobro, čim ga menjamo, sigurno da je početna euforija oko toga da smo ušli u proces bolonjskog ujednačavanja kriterijuma i evropski integrativni prostor, kako se sada zove, valjda delom i iz podsvesti onih koji kreiraju taj slogan, da se po Evropi, baš u onom centralnom delu, u kapitalističkoj i bogatoj Evropi, koja ima i privatne moćne, i jake državne univerzitete (radio se kao po Evropi). Već se studenti i nastavnici veoma zabrinuto izjašnjavaju o tome kuda ide ovaj nekako široko zamišljeni proces, ko zna kako i odakle dirigovan, i ko zna, kada gledate potpisnike onih, to su potpisnici Bolonjske deklaracije, svi koji svoju decu sigurno ne školuju po ''Bolonjskom programu'', nego na moćnim privatnim univerzitetima gde se na pomen univerziteta vrata sama otvaraju.
Pitanje racionalnog odnosa nije apsolutno zabranjeno. Trebalo bi da bude kritički odnos. Mislim da je opravdano ovo što je ministar pokrenuo, u tom pravcu, kao i Ministarstvo. To otvara i druge aspekte i priče, da smo uočili nenormalnost i loše funkcionisanje zakona. Naravno, ostalo je nama koji smo opozicija, a koji smo u to vreme i govorili da takav zakon, takva rešenja nisu bila dobra, da imamo satisfakciju.
Govoreći i o ovim izmenama, osvrnuću se na tri aspekta. Jedan je, šta time dobijaju direktno abonenti. To su, pre svega, studenti, društvo u celini i studenti. Drugi je, šta imaju oni koji su u to uključeni na sasvim direktan način. To su profesori, predavači, nastavno osoblje. Treće, uloga države, odnosno Ministarstva.
Generalni benefit od ovoga će imati studenti. To otvara pogled sa dve strane prče. Zaista smo pređašnjim izmenama učinili da u startu devalviramo zakonom date preporuke da sa 60 bodova mora ići u narednu godinu. Onda smo videli da suočeno sa realnošću moramo ići na manje. Prva je bila, čini mi se, 37 ili kako je već bilo, pa 42 itd. Sada smo ostavili na 48 i ne sledujući princip od 54.
Nema studenta u Srbiji koji to neće pozdraviti i nema političke partije koja će se tome suprotstaviti. To je nešto što indirektno govori o tome da moramo mi poslanici, posredno, više oni koji su zakon u većini izlagali, da se uzmu u zdravu pamet i da vide da tako temeljna promena na tako ozbiljnom planu kao što je obrazovni sistem ne može bez makar virtuelne provere, kako sam tada govorio ministru Vuksanoviću, i pokušaja da vidi kako to u praksi izgleda, da se automatski preseče kao nožem i primeni, to je krenulo 2005. na 2006. godinu, mi sada vidimo da nemamo još mastere po tom osnovu, završene mastere.
Drugo nužno rešenje i pomoć onima koji si su u to posredno uključeni, predavači, jeste da dođu do svojih naučnih znanja po takozvanom starom sistemu, jer je master i upis doktorskih studija drugačiji od onoga što imaju oni koji su na magistarskim studijama. Na stranu razlika u tome šta je značilo nekada magistrirati i koliko se spremati za naučnoistraživački rad, koliko je to sada u sistemu mastera na određeni način devalvirano. Biće ''pro et kontra'' priča na ovu temu. Reći će – pa, zašto u tvom segmentu, o kome ću pretežno govoriti, a to je medicina, misliš da bi to bilo drugačije, bilo gore, kada zaista jeste. Potrošio sam silno vreme da pohvatam sa sajtova različite nastavne planove medicinskih fakulteta u Srbiji i video da mnogi nude kao neobavezne predmete, fakultativne predmete, takve, koji bi se teorijski izučavali u okviru magistarskih istraživanja po ranijoj magistarskoj edukaciji, po ranijem starom programu.
Pokušava se, sami su fakulteti postali svesni, da ne mogu edukovati posebnim integrisanim studijama određene profile koji će nositi težinu završne specijalizacije. Prosto je nezamislivo kako će lekar kada završi master postati magistar. U starom sistemu, on je bio sposoban da bude ili jedna uža specijalistička struka, sada će to biti student medicine koji je završio program koji su završavali drugi studenti pre toga za šest godina. On može polako da luta kroz izborne predmete i da ponešto nađe što će ga možda usmeriti.
Međutim, koliko oni traju, koliko im je mali fond i koliko su neusaglašeni, o tome ću posebno govoriti, kao delu krivice i Ministarstva, Konferencije univerziteta i delu krivice koncepta, koji nam je učinio, da bi, zaista, skinuo sam tri sajta, tri fakulteta, beogradski nisam, i kada pogledate nastavni plan i program po godinama studija, na mnogima ćete videti, plus minus. O akademskoj mobilnosti, unutrašnjoj akademskoj mobilnosti, teško da je, i iluzorno je govoriti na takav način. Jer se kriterijumi, nastavni sadržaji, iako se ostvarilo 60 bodova, i nije 60 bodova nešto što opozicija zamera zakonu, nije uopšte problem da vi kvantifikujete godine studija, koliko koja vredi, univerzalno sve po 60, i nije problem da po tome ide i ocena kao bliži deskriptivni opis vrednosti studenta. Nikakav problem nije u tome i to niko ne bi rekao da to je ''Bolonjski'' doprinos.
''Bolonja'' je vrlo deklarativno dala naše principe, kojih se već u članu 1, ne znam zašto, odričemo. Oni govore, o tome, da mi nacionalne pretpostavke, nacionalna dostignuća treba da poštujemo, da će Bolonjska deklaracija, ne znam, virtuelne komisije, koja već u svetu i u Evropi postoji, imati svoje predstavnike tamo, i da oni neće zameriti ako radimo nešto što je na nacionalnom planu, od nacionalnog interesa, ako poštujemo svoju kulturu i svoju tradiciju, te izmena ovog člana, ne znam, da li, u svekolikoj evropskoj integraciji akademskog prostora nešto znači ili ne.
Dotakao sam se amandmana, ne mislim o njima da govorim, biće posebna priča o njima. Govorim i dalje o studentima, šta su dobili sem ovakvog, možda ću još više govoriti, nastavnoga plana. Dobili su, sada je već neko izračunao obavezu po vrednosti jednog boda i to predsednica Komisije, 40 sati učenja nedeljno itd. i to: 20 sati škola, 20 sati fakultet. Znate kako to u praksi izgleda, gde ''Bolonja'' ne valja?
Mnogi fakulteti su dobili licence tako što su prostorno onemogućeni da ne mogu da prime studente, redukovan je broj studenata na održavanju predavanja. U vremenu paralelizma, starog i novog programa, nastavnik, tiče se druge zainteresovane strane, mora tri puta da drži isto predavanje po istom nastavnom sadržaju: ''Bolonjcima'' u dve smene da bi ih bilo manje i za one koji su u fazi da završe školovanje po starom sistemu, treći put. Dakle, jedno nužno dvostruko veće opterećenje, trostruko veće opterećenje za predavača.
Da ne govorim o motivaciji kakvu ima za istu mizernu i nikakvu platu, bez obzira što Ministarstvo daje pare za plate, ali možete i sami proveriti, posebno na nekim fakultetima gde su ukupna primanja takva da na sajmu kupe odmah najskuplja kola. Sve je to javno, svi predajemo poreske prijave, lako je proverljivo, koliko ko, za taj trostruko, doduše, privremeno trostruko, posao. Ali, pošto prostorije neće moći da porastu, a strategije nema da nam kaže – ne treba medicini u Kragujevcu 200 studenata godišnje ili 180 nego samo 80, pa onda to zadiranje u pravo studenta da studira itd, pa porodični problemi, milion problema će se izroditi, no, do tada ćemo mi raditi taj isti posao u dve smene.
Šta je za studente problem? Da bismo radili u malim grupama kako ''Bolonja'' zahteva, moramo da obezbedimo takvoj deci vreme da dva puta u toku dana, raspoređeno, nekada i noću, slušaju predavanja i svoje predispitne obaveze, što je potpuno nefiziološki. Ko bi mogao zamisliti u vreme kada smo mi, koji se sada borimo ''za'' i ''protiv'' ovog koncepta, učili i studirali da se neko posle dva sata digne da mi nismo u studentskoj menzi, na učenju? Nije to bilo zamislivo. Nije bilo fiziološki moguće, bilo je nemoguće. Sada u 10 sati završavate neke vežbe studentima, jer drugačije ne možete. Hoćete da ispoštujete norme koje vam je neko kancelarijski propisao. Ne znam ko je od nas to tražio.
Ako hoćemo tako mali broj, onda idemo na mentorski sistem, promenu obrazovanja, i imaćemo i manji broj studenata, ali akreditacije su pale i to je problem na mnogim fakultetima i na mnogim univerzitetima. Možda ne toliko u privatnim, oni uvek imaju prostora, ali na državnim fakultetima je značajan problem. Toliko treba ta deca da rade i da na kraju polažu razne seminare, testove i kolokvijume koji ih ne oslobađaju, i hvala bogu da ih ne oslobađaju obaveze da izađu na usmeni ispit, jer se tu zapravo otkrije koliko jesu ili nisu savladali gradivo.
Nastavnici, druga zainteresovana strana, dobijaju obavezu da svoja ispitna pitanja, svoja predavanja prezentuju na sajtu. Šta vi mislite kada student čita sa sajta predavanje koje je autorizovao profesor? Koliko je to intelektualno pravo, koje je u elektronskoj komunikaciji otišlo i dokle? Hoće li sada ta naša predavanja čitati neko sa drugog fakulteta i reći – ovaj nije kompetentan? Da li koncept koji nosim kao svoj sinopsis za predavanje može zadovoljiti nekog ko priča istu priču u Nišu i u Novom Sadu? Zamislite kada se jednom krene po tome da se kopa? Ko je to nas naterao da moramo da stavljamo predavanja na sajt? Da li su to uradili nosioci rukovodećih funkcija na fakultetu? Da li su uneli u svoj interni akt pravo da to urade sa nama i da to okače, da studenti iz toga uče, da im sva pitanja postavimo na sajt? Pa, šta smo hteli sa ''Bolonjom''? Da kažemo – gospođo Turajlić, bili ste u pravu, evo, vidite kako sada dobro prolaze studenti? Nije to rešenje.
Idemo na, ono što je ministar na Odboru rekao, u drugi smer, u drugi pravac. Prebrzo i lako prolaženje će nositi lošiji kvalitet, lošiji sadržaj onoga što deca imaju.
Kad već govorim, to je da zainteresovana strana, i studenti i nastavnici, studentima je lakše, studenti će reći – to ste rekli, to piše. Šta ste vi rekli? Može da ima diktafon, pa da vas snima.
Inače, ono što piše na sajtu najčešće ne može biti ni približno onome što čovek kaže tokom takozvane interaktivne nastave. Uvedene su mnoge novotarije, da bismo prosto rekli da će se interna medicina slušati umesto godinu i po, godinu dana, i potpuno iste bolesti kao i pre 100 godina učiti, naravno, sa novim saznanjima. Naravno, one se isto zovu, isto su postojale pre 10 ili 15 godina. Vi ih učite u kraćem roku, u sabijenom vremenu. Terate tu decu da sede, prozivate ih, gubite silno vreme da prozovete. Fakultet nije postao fakultativna stvar Bolonjskom deklaracijom i preuzimanjem rešenja koja tamo nisu napisana tako decidno. On je postao srednja škola sa obaveznim prisustvom. Naravno da veliki broj studenata negoduje.
Kada govorite o oceni studenata, moramo biti potpuno svesni da tu nema subjektivizma. Oni nemaju pređašnje iskustvo. Imaju iskustvo samo sa tim sa čime su se zatekli, i čuli, kada su došli, od svojih roditelja da je to ''Bolonjski program'' – ti si po njemu. Mi koji o ovome govorimo i kritikujemo, imamo i jedno i drugo, i skloni smo, s pravom, da upoređujemo i jednu i drugu vrednost, jednu i drugu kategoriju.
Nije potpuno isto, iako ste vi dali fond praktične nastave za mnoge nastavne predmete, da taj nastavni fond obavite u roku koji je za trećinu kraći nego ranije. Praktično, deca rade više, ali nemaju dovoljan broj dana da se situacija, da se patologija obrne, da deca mogu da vide i nauče više nego što bi inače stekli kada bi to radili samo kroz eksperimente u laboratoriji. U laboratoriji hemijsku reakciju možete ponavljati beskrajno dugo, dok svi ne vide. U biološkim naukama, u medicini, ne možete naručiti bolest da je student vidi samo za jedan semestar, ako je ranije imao priliku godinu i po dana, tri semestra da to gleda.
To su sve razlozi zašto studenti nisu preterano oduševljeni ovim. Zato ste bili u prilici da ne mogu da polože, da su kriterijumi izoštreni. Fakulteti imaju sada slobodu, pravo, internim aktom da komisijski organizuju ispite. Imaju ogroman problem, govorim o nastavnom kadru, to ovde izmenama nije predviđeno, nije se čačnulo u pravo da donose opšte akte, jer im se već ušlo u njihovu autonomiju time što im se stavila šapa na školarine. Taman sada još da Ministarstvo ili univerzitet proverava statut i da razmišlja da li će medicinske nauke biti prikraćene za učestvovanje profesora, nastavnika u nastavi koja će se baviti studentima u dve ili tri smene, a da, pri tom, neće ući u operacionu salu. Gubićemo kvalitet na drugoj strani. Pristup celoj ovoj priči je veoma rizičan.
Šta bih još hteo da kažem o ovoj drugoj zainteresovanoj strani, dakle o kliničarima. Jedan od predloga rešenja jeste da se produži pravo profesoru da ide još tri godine posle penzije. Šta ćete da radite za kliničare, kada treba i direktor ustanove da mu da to pravo da može da radi, kliničkog centra, jer je to vezani odnos za profesore koji rade na klinici, na medicinskom ili na stomatološkom, farmaceutskom fakultetu itd? To će onda biti problem. Fakultet bi mu dao saglasnost, ali bez svoje nastavne baze, a to je bolnica, jedno odeljenje, on ne može da produži. To je jedno virtuelno obećanje koje najčešće postoji. Ako ne postoji nikakva, onda bar politička nesaglasnost direktora i dekana. Jedan daje, drugi ne daje. To je možda moguće na nekim predmetima, na nekim katedrama koje nisu klinički vezane, na medicinskom ili na drugim fakultetima, da se to i konačno, možda, na neki način, i sprovede.
Kada je reč o studentskoj prolaznosti, hteo bih da uporedimo neke podatke koji su se, neki na sajtu a neki u ozbiljnim medijima, pojavili, gde se zaista zahteva da oni koji kreiraju izmene, koji vrše kontrolu kvaliteta, postave pitanje kako je to moguće da postoji stopostotna prolaznost na Tehnološko-metalurškom fakultetu, Arhitektonskom 97%, Elektrotehničkom 78%, a nekom sličnom u Boru samo 17%, 4%, na Veterini 4,8%, na Tehničkom fakultetu u Boru 17%, Pravoslavnom-Bogoslovskom 23%. Ne znam koliko su ti podaci tačni, ali oko toga se vrti. Kako je cenjena prohodnost? Da li po kriterijumima – 37 bodova, 42 boda ili je 46% četvrta godina, piše u informaciji, ili je ostvareno svih 60 bodova, kako zakon nalaže, pa je onda prošao? Onda to bitno umanjuje procenat i ne treba stvarnost prikazivati lepšom nego što jeste.
Ono što se tiče u izvesnom delu priče o kritici studenata koju su oni iznosili i zamerkama koje imaju i činjenici, ima se utisak da često pišu peticije, da su često nezadovoljni, nezadovoljni su profesorima, ispitivačima.
Zaista, ako uzmete listu koju je dao Nacionalni savet, Ministarstvo kao preporuke kako se ceni interna kontrola kvaliteta, onda dolazite do zapanjujućih podataka, to treba da oceni profesor, a kada predaje – njegov stav, njegovu sklonost da se našali, da podigne tonus, da bude zanimljiv, da ga motiviše, prosto, liči na američke filmove, pa, da li je stavio ruku u desni džep, seo na katedru ili nije, ili je napravio neku duhovitu aluziju, svašta ulazi u to, vi i ne znate koliko je neko kompetentan i kako će vas bodovati.
Sećamo se svi predavanja u kojima se muva nije čula. To je bilo takozvano jednosmerno, ocenjeno je da ne valja. Ja sam većinu tako učio i ništa mi nije smetalo da naučim. A, šta će mene da pita, kao u Gimnaziji, da pitam studenta šta misli o problemu iz moje kliničke oblasti, o kojoj pričam, da on natuca, da gubimo vreme, ionako je vreme u cajtnotu.
Da nagađam, e, lepo si to ispričao, 20 minuta je bila interaktivna nastava. Evo, sve to što si rekao nije ti tačno. Oni sada rade seminarske radove. To je isto obaveza po ''Bolonji''. Deca poskidaju sa sajta, sa "Gugla", sa ovoga, sa onoga, nešto iz udžbenika, pokažu, to nije povezano. Dete nije čulo to predavanje. Ono ne zna šta treba da priča, ali ima obavezu, to nosi 20 poena, i ono piše tamo u uverenju, oni svi srećni. Vi morate, da biste dobili pozitivnu ocenu, da kažete – hvala, dobro je dete, jako ste dobro to uradili, kolege. U stvari, onda mu finim načinom kažeš da to nije tačno, to ne stoji, to ne stoji. Neko mora da uradi recenziju toga.
Dakle, u razuđivanju tih predispitnih obaveza otišlo se prilično u detalje. Neko to zove moduli, neko zove seminari, neko klinički problemi. To je jedan galimatijas od izraza. Vrlo sam često zbunjen i zovem kolege koje su tamo prodekani, dekani ili šefa službe da mi objasne nekakve nejasnoće.
Studiranje u proseku traje 7,84 godine i mi pokušavamo ovakvom amelioracijom kriterijuma da smanjimo trajanje studiranja. Pokušavamo da dignemo nivo fakultetski obrazovanih ljudi sa, nekih, 6, 7 % na nešto više.
Govorimo o akademskoj mobilnosti, dakle, ta deca će nam otići ako im pripremimo diplome, prilog uz diplomu koji će sadržavati sve što sadrži. Mi ih ne školujemo sa voljom da nam odu, nego sa voljom da nam se zadrže.
Onda više nije problem Ministarstvo prosvete, da ih zadrže, sem na fakultetima, a kako da kaže dekanu moraš da primiš najbolje studente. Šta, da dekan polaže račun ministru? Kako ministar da ga na to natera? Možda da mu pošalje neki nalaz da vidi proveru kvaliteta, vanredno, ako hoće, ako nisu politički pajtosi, a najčešće jesu, jer se tako i postaje i dekan i rektore itd, po političkoj liniji, i ne, što bi mu slao.
Problem koji ovde nalazimo, a tiče se i jednih i drugih, jeste problem akreditacije koju zovete početna akreditacija. Pre nego što istekne vreme, a o tome ima i amandman, stojimo na stanovištu da je možda davanje dozvole za rad, kako je to bilo ranije, bilo je rešenje koje je u redu, s tim da se procedura malo promeni, da se stvori obavezujuće vreme za Ministarstvo da pošalje komisiji, a komisiji da Ministarstvu, tri meseca, vrati ministru, unutar, recimo, mesec dana da izda uverenje.
Zašto početna akreditacija, pa posle godinu dana neka nova? A, šta može da stoji u bekgraundu iza toga? Teorijski može mnogo šta da stoji.
Mi u opoziciji moramo da budemo sumnjičavi, ne zbog samog ministra i Ministarstva, koje verovatno ne snosi razloge za suscepciju bilo kakve vrste, ni zbog iskustva koje imamo, niti iskustva u kome nijedna naša primedba tog zakona nije uvažena i došli smo gde smo došli. Dakle, da ga prepravljamo, malo u korist ovih, malo u korist onih, hvala bogu i ograničimo školarine i samovolju.
Ali, da vidimo, zašto nisu mogli da oni koji već dobiju i ostanu po starom sistemu akreditovani, zašto bi se godinu dana još sačekivali, možda je to izvor potencijalne ucene. Sve što radi u pripremi mišljenja, odnosno pisanja izveštaja, komisija sad piše izveštaj i daje mišljenje, ili obrnuto, svejedno, uglavnom opet radi istu administraciju, pregleda, proverava, to će morati za godinu dana. Onda ima pravo posle te početne akreditacije da počnu da primaju studente, da realizuje nastavu.
I, šta sad nekom – nije dao tal, nije pustio nekog na ispitu, nije primio profesora, nije prošla teza, naljutio nekog moćnog, dođe, lepo, komisija i kaže – sada tebi licenca za ovu godinu neće se obnoviti.
(Predsednik: Prošlo je 20 minuta, privedite kraju, molim vas.)
Za te studente, znam da imaju zakonsku obavezu da se negde usmere, ali ko će da ih primi, kad su državni fakulteti inače prebukirani. Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo, našim intervencijama hteli smo da ovaj član, koliko je sam po sebi rizičan, na neki način promenimo, da ograničimo dužinu, period vremenski u kome se dozvola za lek može izdati u prvih 12 meseci, svako naredno ponovno izdavanje dozvole da svedemo na šest meseci i da u međuvremenu obavežemo predlagača, sponzora, proizvođača, uvoznika, svejedno ko je podneo zahtev Agenciji, da dokumentuje svoje podatke sa novim kliničkim dostignućima.
To je veoma važno zato što u stavu 5. istog člana zapažamo mogućnost, bez ikakve validne medicinske dokumentacije, lek pod oznakom – hitan, neophodno potreban za lečenje urgentnog stanja, posebno je potreba države i društva, može da se uveze i da se tako iz godine u godinu produžavanjem nađe na listi trajno, u iznosu od pet godina, što je dato za redovnu proceduru izdavanja dozvole, sa svom potrebnom dokumentacijom. Istina, ovaj član kamuflira i podatak da je centralizovani postupak za neke lekove sproveden. U stavu 5. se to sve dovodi pod znak upita.
Zato mislimo da treba ograničiti i naterati predlagača ili sponzora, odnosno onoga ko u ime tog leka nastupa pred Agencijom da svakih šest meseci obogati novim dokazima i učini novi podatak o tome da je lek bezbedan i siguran, pa da kao takav može da prođe ovu klauzulu – hitno. Ovakva klauzula može raznorazne lekove da dovede na srpsko tržište, ali to nije od interesa za građane Srbije.