MIODRAG LINTA

Nestranačka licnost

Rođen je 1969. godine u Karlovcu. Živi u Beogradu.

Osnovne i postdiplomske studije završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek istorija. Predavao je istoriju u vise beogradskih osnovnih i srednjih škola.

Predsednik je upravnog odbora Srpskog demokratskog foruma, nevladine organizacije koja okuplja Srbe iz Hrvatske. Obavlja funkciju i predsednika Koalicije Udruženja izbjeglica u Srbiji.

Na izborima 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a mandat mu je potvrđen i nakon izbora 2014. i 2016. godine.

Oženjen, otac dvoje dece.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:31

Osnovne informacije

  • Srpska napredna stranka
  • Beograd
  • Karlovac
  • 26.09.1969.
  • profesor

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 08.05.2020.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih na početku svog govora još jednom istakao nespornu i tačnu činjenicu da su predsednik Vučić i Vlada pokazali punu ozbiljnost i odgovornost za vreme pandemije. Preduzeto je niz drastičnih mera, čiji cilj je bio sprečavanje masovnog širenja koronavirusa i zaštita zdravlja i života građana. To je zaista jedan veliki uspeh naše Vlade.

Nažalost, imali smo za vreme vanrednog stanja pojedine političke stranke, razne grupe, medije, pojedince, koji su se ponašali na neodgovoran način. Oni su ove nužne i neophodne mere tumačili kao prekoračenje nadležnosti, ili čak gušenje demokratije. Obe tvrdnje su apsolutno netačne.

Ako vidimo kakva je bila situacija sa pandemijom na globalnom nivou, videćemo da je niz evropskih zemalja i niz drugih zemalja, na drugim kontinentima, su doneli gotovo identične ili slične mere. Dakle, apsolutno nikome nije palo napamet da prekoračuje nadležnosti, da guši demokratiju, nego da učini sve da se u Srbiji ne ponovi scenario Italije, Španije, Francuske, odnosno da ne bude masovnog i nekontrolisanog širenja koronavirusa.

U ovoj borbi protiv ovog globalnog zla, Vlada je ne samo u najvećoj meri zaštitila zdravlje građana i javni interes, nego je preduzela i niz konkretnih ekonomskih mera, čiji cilj je pre svega zaštita građana, odnosno poboljšanje njihovog materijalnog položaja, s jedne strane, pomoć malim preduzećima i odlaganje plaćanja poreza. Jedna od tih dobrih mera je bila i isplata jednokratne novčane pomoći u visini od 4.000 dinara za oko 1,7 miliona penzionera u Srbiji. Naravno da je cilj te mere bio da se penzioneri osećaju sigurno, koliko god je to bilo moguće, i da lakše prebrode ovaj težak period borbe protiv koronavirusa.

Međutim, ja želim da kažem da je izostavljena jedna važna grupa građana Srbije. Naime, u Srbiji pored 1,7 miliona penzionera koji su na spisku Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje postoji i oko 240.000 penzionera koji su svoje penzije ostvarili van Srbije i koji nisu korisnici Fonda PIO Srbije. Od tih 240.000 penzionera koji su ostvarili radni staž u evropskim zemljama ili bilo gde širom sveta nalazi gotovo 50% ili oko 118.500 penzionera sa prostora bivše Jugoslavije, od tog broja 56.000 penzionera iz Hrvatske, 39.000 penzionera iz Bosne i Hercegovine, odnosno Federacije BiH i Republike Srpske, 11.500 penzionera iz Slovenije, 5.800 penzionera iz Crne Gore i isto 5.800 penzionera iz Makedonije.

Ovde imam podatke, ovo su podaci Zavoda za socijalno osiguranje Srbije iz 2018. godine i ako pogledamo prosečne penzije penzionera koji su, ponavljam, ostvarili svoje penzije u sada državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, podaci su sledeći. Prosečna penzija 56.000 penzionera iz Hrvatske jeste 153 evra, sa područja Bosne i Hercegovine 101 evro, iz Slovenije najviši prosek je 170 evra, Makedonija ima 105 evra prosečnu penziju i Crna Gora prosek je 98 evra.

Dakle, iz ovih podataka vidimo da dobar deo, odnosno većina penzionera iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona ima veoma male penzije i da jedva sastavlja kraj sa krajem. Zbog toga sam ja uputio dva dopisa predsednici Vlade, Ani Brnabić, sa apelom i molbom da se svim penzionerima, dakle, koji nisu korisnici Fonda PIO Srbije, koji su ostvarili svoje penzije u državama nastalim na prostor bivše Jugoslavije, a imaju penzije manje od 30.000 dinara da im se isplati ova jednokratna novčana pomoć u visini 4.000 dinara.

Moram da kažem da me je dosta penzionera iz Hrvatske i BiH pozvalo u prethodnom periodu i izražavali su svoje ogorčenje, osećaju se napušteno, povređeno, razočarano. Kažu – mi ispunjavamo sve svoje obaveze, živimo u ovoj državi i očekivali smo da u ovom teškom vremenu i nama penzionerima iz tih država bivše Jugoslavije takođe se isplate 4.000 dinara.

Nadam se i očekujem da će Vlada Republike Srbije naći način i mehanizam da se naknadno, dakle, većini penzionera iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona isplati ovih 4.000 dinara, da se ispravi nepravda prema njima. Mi imamo, recimo, penzionere iz Hrvatske koji imaju poljoprivredne penzije u visini od 30 evra.

Dakle, imate sad neku baku u Majoru kod Šapca ili bilo kog drugog dedu i baku koji imaju penzije 30, 40, 50 evra ili 100 evra i oni nisu dobili jednokratnu novčanu pomoć. Njihov komšija ili komšinica koji imaju penziju 50.000 dinara, 60.000 dinara dobio je tu jednokratnu novčanu pomoć od 4.000 dinara. Možete zamisliti ogorčenje i razočaranje tih naših građana koji su ovde u dobrom delu proterani, a imamo, naravno, i značajan broj onih koji su došli ranije, pre ovih ratnih dešavanja devedesetih godina.

Dakle, apel, još jednom, Vladi da nađe način da se isplate ove 4.000 dinara za sve penzionere čije su penzije manje od 30.000 dinara, a ostvarili su, dakle, te penzije, odnosno radni staž u Hrvatskoj, BiH i drugim državama regiona.

Naravno, to se isto odnosi i na penzionere koji imaju penzije manje od 30.000 dinara, a ostvarili su penzije u evropskim državama, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Austriji, iako je to mali broj. Svi znamo da su penzije tih građana, tih penzionera koji su radili u ovim razvijenim evropskim državama daleko i značajno veće od 30.000 dinara.

Druga važna stvar koju želim takođe da kažem jeste da je Vlada dala preporuku lokalnim samoupravama da svim penzionerima koji su na spisku Fonda PIO Srbije, a imaju penzije manje od 30.000 dinara da im se dodele paketi hrane i sanitarnog materijala, odnosno higijenske potrepštine.

Takođe, i u ovom slučaju lokalne samouprave širom Srbije su uzimale spiskove penzionera iz Fonda PIO Srbije i opet su, i u ovom slučaju, penzioneri iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona bili diskriminisani i bili su uskraćeni za taj paket.

Takođe, i u ovom slučaju me je zvao veliki broj građana iz tih krajeva koji su bili razočarani i govorili su nam – nije nam toliko stalo za sam taj paket, koliko se osećamo povređeno, da smo izostavljeni i da nismo jednaki sa ostalim penzionerima u Srbiji.

Takođe, i u tu molim Vladu da da preporuku lokalnim samoupravama da gde god je to moguće da se ispravi ova nepravda i da lokalne samouprave daju pakete hrane i higijenskih potrepština i penzionerima koji nisu korisnici fona PIO Srbije, ostvarili svoje penzije u Hrvatskoj, BiH, Crnog Gori, Makedoniji, Sloveniji i drugim državama.

Treća stvar koju želim posebno da istaknem jeste ova jedna dobra najava da će Vlada posle 15. maja da isplati novčanu pomoć u visini sto evra u dinarskoj protivvrednosti. Ovde će dakle pravo na dobiju tih 12.000 dinara imati svi građani koji imaju državljanstvo, koji imaju prebivalište u Srbiji. Dakle, automatski će tih sto evra dobiti penzioneri koji su korisnici Fonda PIO Srbije, korisnici socijalne pomoći, dakle, u ovom slučaju će penzioneri iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona i naravno svi ostali penzioneri moći jednim pozivom da ostvare penziju.

Međutim imamo sada još 26 hiljada građana koji imaju izbeglički status od toga 18.000 iz Hrvatske i osam hiljada iz Federacije BiH. Zašto imamo još 26.000 izbeglih odnosno proteranih Srba iz Hrvatske i BiH koji još uvek nisu uzeli prebivalište? Velika većina njih ima državljanstvo Srbije ali nisu uzeli prebivalište, odnosno ličnu kartu Srbije jer ostvaruju svoja prava u Hrvatskoj i Federaciji BiH, imovinska, stečena i svaka druga.

Sada ja apelujem takođe na Vladu i ovde prisutnog ministra Ružića kao prethodna dva slučaja da ovde Vlada dopuni svoju odluku i da kaže da pravo na tih sto evra imaju i građani koji imaju boravište, a ne samo prebivalište u ličnoj karti. Znači, da imaju boravište, odnosno da imaju izbegličku kartu koja se isto izdaje po istoj proceduri u MUP kao što se izdaje i lična karta. Dakle, sa ove tri ispravke, odnosno dopune, veliki broj građana Srbije, koji vole ovu državu, koju ostvaruju sva prava u ovoj državi, ispunjavaju sve svoje obaveze i koji će ta sredstva koja dobiju isključivo trošiti u Srbiji.

Dakle, nadam se da će ovaj moj apel biti usvojen i da će biti ispunjena nepravda, ponavljam, prema svim penzionerima koji su ostvarili penzije u Hrvatskoj, BiH, drugim državama regiona, znači u sva tri ova slučaja, a posebno vezano za isplatu 100 evra da će biti uključena izbegla lica koja imaju boravište, odnosno izbegličku kartu.

Na kraju bih takođe želeo da sa svoje strane osudim događaje koji su se sinoć dešavali ispred Predsedništva Srbije, koje su izazvali predstavnici opozicije, dakle, incidente i nasilje. Takođe, posebno želim da osudim i današnje incidente i nasilje koje su izvršavali ispred Doma Narodne skupštine.

Mislim da je to potpuno pogrešan način političkog delovanja opozicije. Opozicija treba da pokaže ozbiljnost i odgovornost i da prihvati da se vlast menja na izborima, odnosno da izađe na izbore i da vidi kakav ima rejting kod građana.

Zahvaljujem.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 28.02.2020.

Zahvaljujem.

Podneo sam amandman na član 22. koji reguliše pitanje civilnih invalida rata i civilnih žrtava rata. Naime, ovim amandmanom nije obuhvaćeno 12 civilnih žrtava rata sa područja Krajine. Tražio sam da se član 22. dopuni tačkom 4) koja glasi da se kao civilni invalidi rata definišu i žrtve ratova koje su ranjene, povređene i ozleđene na teritorijama bivših republika SFRJ od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 1995. godine.

Moj amandman je Vlada odbila, citiram: „Iz razloga što nije moguće da Republika Srbija pruža pravnu zaštitu civilnim invalidima rata i civilnim žrtvama rata, licima koja su zadobila telesno oštećenje ili poginula van teritorije Republike Srbije, nije moguće proceniti obim potrebnih finansijskih sredstava neophodnih za sprovođenje zakona i obezbeđivanje njihove pravne zaštite“.

Ne slažem se sa ovim obrazloženjem Vlade, iz dva razloga. Prvo, ovim zakonom je na veoma korektan način rešeno pitanje vojnih invalida i porodica palih boraca sa prostora bivše Jugoslavije, dakle, i sa područja Republike Srpske Krajine. U tom smislu, mogu samo da pozdravim ovaj Predlog zakona što je regulisao tu oblast na jedan pravedan način. Drugo je pitanje o kome sam govorio, neću da se ponavljam, to je pitanje boraca.

Takođe, ne slažem se sa drugim obrazloženjem Vlade, da nije moguće proceniti obim potrebnih sredstava. Gospodine Đorđeviću, mi znamo tačno da ima 12 civilnih invalida rata sa područja Krajine koji nisu obuhvaćeni, odnosno kojima je ukinuta lična invalidnina 2013. godine, kada je stavljena van snage savezna uredba. Naime, preko hiljadu civilnih invalida rata je dobilo lične invalidnine saveznom uredbom iz 2000. godini. Oni su svi primali 12 godina ličnu invalidninu, međutim, ukidanjem ove savezne uredbe njih preko hiljadu ličnih invalidnina invalida je prevedeno na republički nivo, samo 12 civilnih invalida rata sa područja Krajine su ostali bez lične invalidnine.

Evo ja ću navesti, čak od tih 12 civilnih invalida rata nekoliko primera, među njima je, već sam pominjao u načelnoj raspravi, Jelena Vukovojac iz Vrhovina, rođena 1983. godine, imala je 22 godine, kada je stradala u zločinačkoj akciji „Oluja“, tačnije u Ličkom Ljeskovcu, više od 24 časa nije dobila medicinsku pomoć, sve dok nije došla u Banja Luku. Invalid je 80%, odnosno invalid četvrte kategoruije.

Drugi slučaj jeste, Gorana Trivić, koja je rođena 1982. godine u Kninu, ranjena je 1995. godine, takođe u zločinačkoj akciji „Oluja“, imala je svega 13 godina, ona je potpuno slepa i 100% je invalid, odnosno invalid prve kategorije. Takođe, je primala 12 godina ličnu invalidninu i od 2013. godine ona tu invalidninu više ne prima.

Treći slučaj je Milka Nešić, koja je 1954. godište, ranjena je 1991. godine u Vukovaru. Zatim, Nikola Medaković 1979. godište, ranjen u Vukovaru 1992. godine. Gordana Duduković, ranjena 1991. godine u Lipiku. Milan Petrović 1982. godište, ranjen 1995. godine u Okučanima, za vreme zločinačke akcije „Bljesak“. Nada Vukosavljević, rođena 1958. godine, ranjena 1991. godine u Tenju. Smilja Vučenović, dakle nabrojao sam osam imenom i prezimenom civilnih invalida rata, sa područja Krajine, ima ih još četiri civilna invalida rata, nisam još uvek dobio njihova imena.

Tako da gospodine Đorđeviću, gospodine Neriću, ja bih vas zamolio da vidimo danas, odnosno pre glasanja, da se usvoji ovaj moj amandman i da i ovih 12 Krajišnika, civilnih invalida rata bude obuhvaćeno ovim zakonom i da oni nakon sedam godina, od ukidanja lične invalidnine, konačno dobiju to pravo i nastave je primati. Mislim da bi time bila ispravljena nepravda prema ovih 12 civilnih invalida rata. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 28.02.2020.

Hvala predsedavajući.

Ja bih rekao o jednom problemu koji se tiče desetak lica. Naime, imamo desetak supruga poginulih boraca sa područja Krajine, koje su primale porodičnu invalidninu, ali ona im je u međuvremenu ukinuta zbog stupanja u vanbračnu zajednicu.

Daću primer gospođe Ankice Nikolić Banić, čiji muž je poginuo na ratištu u Krajini, ona je dobila porodičnu invalidninu, primala je tu invalidninu dok su joj deca bila maloletna, a u međuvremenu, dok su joj deca bila maloletna iz prvog braka, stupila je u vanbračnu zajednicu i dobila još jedno dete. Kada su deca iz prvog braka poginulog muža postala punoletna, njoj je ukinuta porodična invalidnina.

Ja sam podneo amandman u članu 27. gde sam tražio da se briše stav 1, a stav 1. član 27 Predloga zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, stav 1. glasi – pravo po ovom zakonu ne može ostvariti supružnik ili vanbračni partner ukoliko je sklopio novi brak odnosno zasnovao vanbračnu zajednicu, a ukoliko ih je ostvario prestaje mu danom zasnivanja novog braka odnosno vanbračne zajednice.

Mislim da bi trebalo o ovome razmisliti i mislim da je ovo nepravedno rešenje. Smatram zakon dozvoljava rađanje dece i da bi trebalo naći zakonski osnov brisanjem ovog stava 1. u članu 127. Predloga zakona, tako da supružnik ili vanbračni partner ukoliko je sklopio novi brak odnosno zasnovao vanbračnu zajednicu treba da zadrži pravo na ličnu i porodičnu invalidninu.

Takvih slučajeva prema informacijama kojima raspolažem ima svega desetak i mislim da bi, gospodine ministre Đorđeviću, gospodine državni sekretaru Neriću, trebali da vidimo mogućnost kako to da regulišemo.

Meni se dosta predstavnika udruženja obraćalo u prethodnom periodu, među njima je i gospodin Milan Popić koji je član udruženja teških vojnih invalida i porodica palih boraca, svih ratova Srbije. On mi je rekao da je početkom 2018. godine, dakle januara 2018. godine dostavio 12 predmeta ministru Đorđeviću koje se tiču tri grupe problema.

Prva grupa se tiče 12 civilnih invalida rata o čemu sam govorio u prethodnom delu zasedanja. Druga grupa se tiče ovih desetak slučajeva vezano za vanbračnu zajednicu i treća grupa, u pitanju je sedam, osam lica kojima je ukinuta lična ili porodična invalidnina, njihovim odlaskom u inostranstvo. O tome ću govoriti malo šire kada dođe na red sledeći amandman.

Takođe, gospodin Popić mi je rekao i zamolio da to kažem, da je juna 2018. godine održan sastanak kod predsednika Vučića i da je predsednik Vučić rekao da ove tri grupe problema trebaju da se reše i zakonski regulišu u ovom novom zakonu o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Dakle, zamolio bih gospodina Đorđevića i gospodina Nerića da vidimo i prvu grupu problema, dakle, 12 civilnih invalida rata, ponavljam i ovu drugu grupu problema, desetak slučajeva vezano za vanbračnu zajednicu i treću grupu problema o kojoj ću govoriti, vezano za ovih sedam, osam lica koja su otišla u inostranstvo, da pokušamo da rešimo. Time bi po mom mišljenju bila ispravljena jedna velika nepravda prema ovih blizu trideset lica ili porodica. Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 20.02.2020.

Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.

Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.

Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.

Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.

Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?

Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.

Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 28.01.2020.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.

Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.

Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.

Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.

Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.

Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.

Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?

Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?

Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?

Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.

Peta sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.11.2019.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničko pitanje bih uputio ministru Đorđeviću.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pripremilo je nacrt Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Javna rasprava je završena u junu ove godine. Međutim, oko 50 hiljada krajiških boraca je nezadovoljno sa postojećim nacrtom zato što nije prihvaćena moja inicijativa da se u nacrt zakona stavi odredba po kojoj će svim pripadnicima vojske Republike Srpske Krajine biti priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su ogorčeni i smatraju da su se časno i pošteno borili za svoju državu Srbiju, za Jugoslaviju, za svoj narod i traže da se ta nepravda u novom zakonu ispravi.

Ima nekoliko argumenata u prilog ove moje teze. Prvo, postavlja se pitanje – s kim su oficiri, podoficiri vojske Republike Srpske Krajine komandovali ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije? Takođe, Hrvatska je bez ikakvih okolišanja u potpunosti izjednačila prava pripadnika hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske, a 1993. godine donela je skandalozne izmene Zakona o penzionom osiguranju po kome je preživelim ustašama i domobranima priznala ratni staž za vreme genocidne NDH kada je izvršen genocid nad srpskim narodom.

Dakle, pitanje je – da li će ministar Đorđević i nadležno ministarstvo prihvatiti ovu moju molbu, odnosno moj zahtev da se krajiškim borcima, ponavljam, prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju u novom zakonu?

Drugo pitanje bih postavio ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Naime, Hrvatska punih 15 godina sistematski krši Bečki sporazum o sukcesiji, posebno Aneks G tog sporazuma – privatna svojina i stečena prava u kome se jasno kaže da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti vraćena, odnosno zaštićena i priznata prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Hrvatska, ponavljam, sistematski krši ovaj Aneks i na taj način odbija da vrati 40 hiljada otetih stanarskih prava oteranim Srbima, da isplati zaostale neisplaćene penzije za 50 hiljada krajiških penzionera, da vrati preko 800 hiljada katastarskih parcela otetog i uzurpiranog poljoprivrednog i šumskog zemljišta.

Odbija da isplati naknadu štete za preko 10.000 srušenih kuća po hrvatskim gradovima u klasičnim terorističkim akcijama. Posebno tokom 1991. i 1992. godine odbija da desetinama proteranih Srba prizna ratni staž, ne samo za vreme rata, nego čak dobrim delom njih i pre rata. Dakle, Hrvatska sistematski krši imovinska, stečena, statusna prava Srba.

Postavljam pitanje ministru Dačiću - kada će Ministarstvo spoljnih poslova da uradi jedan sveobuhvatni izveštaj o kršenju ljudskih prava, pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i velikog broja drugih oštećenih građana i da taj izveštaj prevede na strane jezike i pošalje svim relevantnim međunarodnim organizacijama i Komitetu u UN za ljudska prava, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, vodećim državama sveta i da insistira na poštovanju temeljnih evropskih vrednosti, a među njima su, dakle, ljudska prava i vladavina prava na prvom mestu?

Još jedno pitanje ministru Dačiću, vezano je za nameru vlasti Unsko-sanskog kantona i grada Bihaća, da zatvori kampove za migrante i da preko 5.000 migranata sa područja Bihaća, Cazina, Velike Kladuše, preseli odnosno formira nove migrantske centre u srpskim naseljima Lipa, Medeno Polje, opštine Bosanski Petrovac i drugim srpskim selima? Proterani Srbi, odnosno malobrojne srpske porodice, veoma su ogorčene i traže pomoć da se spreči naseljavanje migranata iz Avganistana, Pakistana, Iraka i drugih država s tog područja.

U ovom pogledu postavljam pitanje ministru Dačiću – kada će poslati jedan dopis nadležnim institucijama BiH i jasno reći da je neprihvatljivo da se migranti sele u srpska naselja na području opštine Bosanski Petrovac, srpskim selima u okolini Bihaća, ali postoji opasnost i namera pojedinih centara moći u Sarajevu, da se migranti seli i u srpske opštine gde su Srbi većina?

Imovinska karta

(Beograd, 05.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 03.06.2016 -