NADICA NIKOLIĆ-TANASIJEVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođena je 1970. godine. Po zanimanju je diplomirana arheološkinja.
Poslednji put ažurirano: 06.05.2016, 09:51

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deveto vanredno zasedanje, 19.06.2015.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, mislim da je bilo bespredmetno podneti ovakav amandman, ali pošto mu uvažene kolege gospodin Pavićević i gospodin Živković daju toliki značaj, onda moram da kažem i nekoliko reči.

Očigledno je da je ovde u pitanju samo jedna slovna greška, odnosno greška u kucanju teksta amandmana, ali je još očiglednije da uvažene kolege koriste svaku, pa i najmanju priliku za svoju ličnu promociju, a i promociju svoje minorne stranke. Mišljenja sam, gledajući predložene amandmane od strane uvaženih kolega, da se većina njih odnosi samo na slovne, pravopisne i gramatičke greške. Takođe mislim da im je ovog puta ponestalo i kreativnosti i inspiracije, a verujem i znanja, kada je Predlog ovog zakona u pitanju, iz razloga što im poljoprivreda očigledno nije jača strana.

No, da se vratim na sam amandman. Mogu negde i da vidim razlog zašto je ovaj amandman podnet, a on je vidljiv u jednoj opšte poznatoj narodnoj poslovici koja glasi – davljenik se i za slamku hvata. Zahvaljujem.

Deveto vanredno zasedanje, 19.06.2015.

Zahvaljujem, predsedniče što ste mi još jednom dali reč i moram da kažem da apsolutno znam svoj posao, šta je moj posao, šta je posao ostalih narodnih poslanika. Ali, moram da kažem i da onaj ko nije na svojim plećima i na svojoj koži osetio šta znači muka, jad, čemer i nevolja koja je izazvana jednom vremenskom neprilikom kakav je grad ne može biti pozvan da govori o ovoj temi.

Moram da kažem i to da sam rođena na selu, da sam odrasla u jednoj seoskoj porodici koja se decenijama unazad bavi poljoprivrednom proizvodnjom i da apsolutno mogu govoriti o ovome. Još jednom pominjem, da sam odrasla na selu, na svojim voćnjacima, a ne na nekim imaginarnim pašnjacima i vinogradima.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja, 24.11.2014.

Gospodine predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, sa današnjeg dnevnog reda izdvojila bih Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o statusu srpskih vojnih memorijala na teritoriji Ruske Federacije i statusu ruskih vojnih memorijala na teritoriji Republike Srbije, a koji proizilazi iz Sporazuma koji su predstavnici ove dve vlade potpisali u Moskvi 10. aprila 2013. godine.

Spomenici ili memorijali su obeležja vremena i prostora. Oni su odraz političkih ideja i nosioci poruka koje veličaju njihove vrednosti. Takođe, oni su i materijalizovani deo istorije koja treba da nadživi trenutak koji obeležava. Iz same definicije reči spomenik proizilazi sva bitnost i sva važnost sećanja na prošlost.

Od ruskih vojnih memorijala, odnosno spomenika podignutih u čast palim borcima Crvene armije u Drugom svetskom ratu, izdvojila bih Spomen groblje oslobodiocima Beograda, u čijem se centralnom delu nalazi statusa „Crvenoarmejac“, a koja je inače delo čuvenog vajara Antuna Augustinčića, na kome je sahranjeno 711 poginulih vojnika i oficira Crvene armije, od ukupno 961 palog borca prilikom oslobođenja Beograda.

Kao drugi spomenik pomenula bih Spomen park na Čačalici kod Požarevca, gde se nalaze posrmtni ostaci 441 vojnika Crvene armije koji su poginuli u borbama koje su vođene na potezu od Majdanpeka do Mladenovca, zajedno sa vojnicima koji su pali i prilikom oslobađanja samog Požarevca. U čast palim žrtvama 1967. godine, na dan oslobođenja Požarevca, samo nekoliko godina nakon uređenja Spomen parka, dopremljena je iz dalekog ruskog sela Povarova 441 breza, zajedno sa ruskom zemljom, i posađena na Spomen park na Čačalici.

Postoji još jedan spomenik o kojem želim posebno da govorim, to je Spomen kosturnica u Ritopeku, u mestu gde sam rođena i gde i danas živim. Naime, u Ritopeku je oktobra 1946. godine podignuta Spomen kosturnica palim borcima Crvene armije u Drugom svetskom ratu. Podizanje ovog monumentalnog spomenika u teškim posleratnim prilikama govori o svesti, elanu, oduševljenju i odricanjima koji su učinjeni radi njegove izgradnje.

Zašto je bitan ovaj spomenik? Napomenuću samo par istorijskih činjenica. Dobrim poznavaocima istorije Drugog svetskog rata poznato je da se odlučujuća bitka za oslobođenje Beograda vodila upravo tu, u Ritopeku, mestu gde su vojnici Crvene armije prešli Dunav u noći između 6. i 7. oktobra 1944. godine. U borbama koje su vođene neprekidno 12 dana poginulo je 257 boraca Crvene armije i 47 meštana Ritopeka. Odmah posle oslobođenja, na inicijativu stanovništva Ritopeka počelo se sa izgradnjom spomenika, za koje se smatralo ad će posle Avalskog spomenika „Neznanom junaku“ biti najmonumentalniji spomenik u okolini Beograda.

Projekat spomenika izradio je arhitekta Momčilo Belobrk, inače čuveno ime arhitekture u posleratnom periodu, a reljefe koji prikazuju bitku izradio je arhitekta Branko Krstić. Spomenik je zamišljen kao obelisk koji se uzdiže sa stepenastog polukružnog postolja, kao dominirajuća vertikala visine 12 metara, koji simbolizuju dugih 12 dana borbe i koja je podignuta na najvišoj tački iznad Dunava da bi mogla da se vidi i sa veće udaljenosti.

Danas Spomen kosturnica u Ritopeku više nema kosturnicu. Naime, 1954. godine, prilikom uređenja Spomen groblja oslobodiocima Beograda i par godina kasnije Spomen parka na Čačalici, o kojima sam već govorila, eshumirani su posmrtni ostaci i preneti na ova dva groblja. Ostao je samo spomenik kao jedan od prvih i najvećih spomenika podignutih u čast borcima Crvene armije, kao svedočanstvo nastajanja monumentalnih spomenika u teškim posleratnim uslovima.

O značaju, simbolici, materijalnim i nematerijalnim vrednostima ove spomen kosturnice, odnosno utvrđenom kulturnom dobru, tj. spomeniku kulture mogla bih još mnogo toga da kažem. Međutim, želim da napomenem samo jednu činjenicu, a to je da se ovakve prošlosti trebamo sećati i to sa ponosom je se trebamo sećati i ne trebamo je zaboravljati. U prilog tome govori i činjenica da je na dan sedamdesetogodišnjice oslobođenja Ritopeka i oslobođenja opštine Grocka održan program kulture sećanja u organizaciji rukovodstva gradske opštine Grocka i Centra za kulturu Grocka, a uz svestranu pomoć Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Kada sam već pomenula Zavod za zaštitu spomenika, htela bih da kažem da uvidom u njihovu dokumentaciju može da se izvede zaključak da ovaj spomenik nikada do kraja nije završen. Zato mi ovaj predlog zakona, odnosno potvrđivanje ovog sporazuma, čiji je prvenstveno cilj da se obezbedi dostojno mesto počinka i očuva sećanje na one koji su dali svoje živote, daje nadu i veru da će možda jednog dana i projekat ovog spomenika biti u potpunosti realizovan. Do tada, spomenik će i dalje stajati na brdu i stražariti nad moćnom rekom, kao svedočanstvo ne tako daleke prošlosti, kao simbol borbe za bolju budućnost, zapravo, kao pečat jednog vremena. Hvala.