Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo, govoreći danas o setu zakona koji pojednostavljeno svrstavamo u tzv. ekološke zakone, mi zapravo otvaramo raspravu o čoveku, govorimo o ljudskoj vrsti, o našoj civilizaciji, o potrebi da kritički sagledamo do kojih granica je tzv. potrošačko društvo, razorno, destruktivno uticalo na sveukupni ekosistem i dovelo nas do ivice samouništenja.
Trajanje evolucije prirode koju poznajemo meri se milijardama godina. Pojava života sa dominantnom osobinom da se samoreprodukuje, razvija, širi, usavršava na našoj planeti, jedan je od kardinalnih događaja koji obeležavaju taj dugotrajni i fascinirajući put razvoja svega što poznajemo.
Kroz milione godina interakcije živog i neživog, kroz sistem selekcije, nastao je svet kome i sami pripadamo. Na vrhu te veličanstvene vertikale života stoji čovek, umno duhovno i kreativno biće.
O smislu nastanka života, o smislu nastanka čoveka, kao inteligentnog bića, kroz milenijume trajanja ljudske civilizacije, napisane su i izgovorene mnoge filozofske, naučne, umetničke i teološke rasprave i teorije. U jednom se svakako slažem, ljudsko biće sa sposobnošću da svojim receptorima oseća, posmatra, analizira, proživljava i istražuje zakonitosti, određuje dimenzije događajima i stvarima, upravo i jeste osmišljeno za tu funkciju. Da dajući smisao svemu osmišljava i samog sebe. Ono postaje paradigma uma i duha u univerzumu, posebna njegova dimenzija.
Nažalost, u jednom trenutku to biće postaje pohlepno, sklono hedonizmu i nekontrolisanoj potrošnji prirodnih resursa. Postaje destruktivni element prirodne ravnoteže stvarane milenijumima. Po efektima svoga delovanja postaje negacija i samoga sebe i svekolikog živog i neživog sveta, sa tzv. tehnološkom revolucijom u želji da zadovolji i neophodne i bizarne potrebe ljudske vrste, čovek zakratko vreme do te mere narušava ravnotežu u prirodi da se danas sa pravom postavlja pitanje - sme li dalje tako i da li ćemo uopšte opstati.
Možda ovakva pitanja nikad ne bismo ni postavili da već ne osećamo zastrašujuće posledice takvog našeg egoističnog i antropocentričnog sagledavanja sveta, a posebno prirodnih resursa dati nam na raspolaganje. U centru sveta, zapravo u centar sveta smo postavili sebe i kao da sve postoji zbog nas i naših potreba. Sami sebe otkidamo od zajedničke kolevke, zajedničkog korena iz kojeg smo potekli zajedno sa hiljadama i hiljadama vrsta biljaka i životinja, a posledice su zastrašujuće – nagli skok učešća malignih oboljenja u smrtnosti čoveka i pri tome treba imati u vidu da su gotovo na stotine, može se i hiljadama meriti kancerogeni faktori zapravo produkt ljudskog rada.
Zatim, psihička dezorijentisanost, osećaj nesigurnosti, otuđenosti i usamljenost, prirodne katastrofe sve učestalije sa nesagledivim posledicama i patnjama ljudi i biljaka i životinja, klimatske promene i tako redom.
Priroda nas za sada samo opominje, daje nam signale i uči nas, preklinje da se trgnemo, zaustavimo u svojoj bahatosti, razmislimo i promenimo i sami sebe i razumemo svet oko nas. I nauka i vera, iskazana je kroz gotovo sve veroispovesti, nas kroz minule vekove uče i duhovno nadahnjuju da se prema svojoj majci, prema prirodi odnosimo sa više poštovanja i ljubavi.
Od tog bisera univerzuma, od te planete zemlje, koja čarobnom lepotom ukrašava vaseljenu, nama je dato jedno prelepo parče. To parče zemlje zove se Srbija. Kada je pogledamo odozgo, iz ptičije perspektive, vidimo prekrasne i raznovrsne predele, ispunjene svim oblicima života a mi, umesto da smo zahvalni Bogu na takvim darovima, ne samo da uništavamo tu lepotu, već pokazujemo i znake da ne umemo zarad sopstvene dobrobiti te darove da koristimo na pravi način, zarad sopstvenog opstanka i ekonomskog razvoja.
Zato je dobro da danas govorimo o ovakvim zakonima, zakonima koji imaju za cilj da nas ograniče u bahatosti, zakonima koji treba da nas nauče kako da sačuvamo i ulepšamo našu zemlju.
Podsetio bih na zastrašujuće poplave od pre dve godine, još osećamo posledice toga događaja, ta nekontrolisana snaga vode, u trenutku je pokazala i lice i naličje naših naravi i naših navika, naše neodgovornosti i našeg bahatog ponašanja.
Ta voda nam je donela patnju i ogromnu materijalnu štetu, ali je na površini zemlje ostavila i neverovatne količine komunalnog i drugog otpada, koje smo nekontrolisano godinama i decenijama unazad odbacivali u šume, na livade, u potoke, reke i jezera. Za pametnu naciju, taj događaj je dovoljno jak alarm da se trgne i preduzmu adekvatne mere.
Za savesne i dobronamerne ljude zakoni nisu neophodni, oni su uvek znali i znaće da čuvaju to blago prirode. Nažalost, za one neodgovorne i nesavesne potrebna su pravila, norme, kaznena politika.
Kada govorimo o komunalnom otpadu, taj problem stoji pred nama. Naše strateško opredeljenje da usvajamo standarde razvijenih zemalja Evrope je dobro i obećava i sama činjenica da su odredbe ponuđenih zakona usaglašene sa ekološkim evropskim standardima je benefit koji ćemo tek osetiti u budućim vremenima. I danas, kako-tako, u gradskim sredinama se taj problem rešava. Ono na šta bih ukazao jeste ono ruralno prostranstvo naše zemlje na kojem, po ovom pitanju, gotovo da ništa nismo učinili. Ljudi koji žive na seoskom području još uvek nemaju na adekvatan način rešeno pitanje odlaganja svoga otpada. Zato smo svedoci ružne slike, nagomilavanja divljih deponija po šumama, rekama, potocima, jezerima, pored puteva.
Rešenje vidim u nekoliko principa. Prvo, država je dužna i tim ljudima da ponudi rešenje odnosno alternativu. Ti ljudi moraju tačno i precizno znati gde se nalazi mesto na koje mogu bezbedno da odlože svoj komunalni otpad. Mogu to biti i kontejneri, mogu to biti i protočne i nestalne deponije i postoji čitav niz mogućih rešenja.
Drugo, sem toga, mora se uvesti i ozakoniti jednostavan princip da je svaki vlasnik bilo koje nekretnine lično odgovoran za ekološki red na njoj i oko nje, i da je neodgovornost podložna zakonskim sankcijama.
Treći princip je oštra kaznena politika i vidim da je to predviđeno i ovim predlozima zakona.
I, naravno, četvrto, ono što želim posebno da istaknem je prevencija, a kada govorimo o prevenciji, pre svega, mislim na edukaciju, obrazovanje i vaspitavanje ljudi, posebno mladih naraštaja.
Časovi o ekološkom obrazovanju i vaspitanju moraju biti obavezan deo našeg sistema obrazovanja. Takvi časovi ne bi smeli da budu samo teorijski, naprotiv, deca bi morala veći deo svojih nastavnih aktivnosti da provodi u prirodi, da uče o njoj, da je zavole i da brinu o njoj kroz neposredan i praktični rad. Zato bi decu trebalo rasteretiti od mnogih nepotrebnih formula, jednačina, definicija, a treba ih naučiti kako da uče.
Generalna skupština UN je 1972. godine 5. juni proglasila za Dan zaštite životne sredine. Od tada do danas se mnogo što-šta promenilo, EU je takođe nizom propisa i deklaracija dala usmerenje za naš odnos prema životnoj sredini i ekosistemu.
Svestan činjenice da su zakoni koji su danas pred nama upravo deo naših napora, da se i u ovoj oblasti usaglasimo sa modernim i razvijenim evropskim zemljama, ove zakone podržavam, a nadam se da će to učiniti i moje koleginice i kolege iz poslaničkog kluba SNS.
Ljubav prema zemlji iskazivali smo u istoriji na mnogo načina. Ginuli smo i stradali, gotovo se istrebljivali, prinosili strašne žrtve ideji slobode. Hajde za promenu da svoju ljubav prema našoj Srbiji iskazujemo malim, jednostavnim, ali korisnim delima. Hajde da koliko sutra više ne bacamo otpad bilo gde i bilo kako. Hajde da poradimo malo i na ekološkoj etici. Hajde da zamislimo jedan dan, jedno jutro u kojem ćemo svi mi pokupiti naš sopstveni otpad, očistiti naša dvorišta ispred naših kuća i stanova. Taj napor trajao bi par minuta za svakog pojedinca. Milioni pojedinaca učinili bi čudo. Istoga dana, naša zemlja bi bila umivena i lepša, a svi mi bi bili zadovoljniji i srećniji ljudi. Siguran sam, priroda bi nam uzvratila zdravljem.
Na kraju, ne smemo da zaboravimo, mi smo ovu zemlju pozajmili od naših potomaka. Nemamo prava više da je uništavamo. Ako tu decu zaista volimo, onda ćemo, nadam se, da učinimo ono što moramo i što će biti dobro. Hvala vam.