Hvala.
Ne znam zašto mi ranije niste dopustili. Ne prethodni, ali govornik pre njega je grubo povredio odredbe Poslovnika čl. 106. i 107. Član 107. zato što je uvredio dostojanstvo ovog parlamenta iznosivši mnoge neistine, a 106. zato što je najmanje govorio o tački dnevnog reda. Gotovo uopšte se nije dotakao tačke dnevnog reda. On je pričao ovde o tome kako zna kako će se prodati „Politika“, valjda po autoprojekciji, zato što su oni tako tajno baš tu istu „Politiku“ prodali nekoj moskovskoj firmi pri kraju svog mandata, da pojma nemamo ni danas ko je suštinski vlasnik same „Politike“, ni „Večernjih novosti“.
Moram da priznam zaista, doneo sam ovde akcioni plan za bolji život građana u periodu od 2008. do 2011. godine, koji je baš njegova stranka donela. On kaže – privatizacija, završavanje procesa privatizacije, efikasan proces stečaja. Građani su mogli da vide 2011. godine kako se završila ta efikasna privatizacija. Pošto kaže da oni nisu imali veze, ja ih samo podsećam na firmu „Ces Mekon“, koja je između ostalog bila i savetnik Agencije za privatizaciju, a neki su od njih bili i zaposleni u Agenciji za privatizaciju i vršili su pljačkaške privatizacije. Hvala vam.

Ponovo ću se pozvati na povredu člana 107. vređanje dostojanstva, jer je neko i meni, a i ostalim kolegama rekao da ovde širimo mržnju prema nekome zato što zamislite, odgovaramo na neverovatne stvari i neistine koje su ovde iznete.
Morali ste da opomenete gospodina šefa poslaničke grupe, možda i partije, više ne znam, pošto je tamo stalno neka pobuna u toj stranci, ali zašto? Zato što ako se već od nas traži da pitamo određene ljude kako je sprovođena privatizacija po zakonima koje su oni doneli, ja isto pitam – šta su to radili gospodin Zvonko i Dušan Nikezić, kao i Mirko Cvetković, inače vrsni članovi DS, ali firme „Ces Mekon“ koja je savetovala Agenciju za privatizaciju, a pri tom su bili i zaposleni u istoj agenciji i tako su sprovodili privatizaciju. Hvala vam.

Hvala uvažena predsedavajuća.
Mislim da je vreme da uozbiljimo malo sednicu i da se ozbiljnim stvarima na ozbiljan način pristupi. Jedina stvar koju vi ovde rušite, gospodine Sertiću je, samoupravljanje. I to je dobro. To je jedino zaista što se ovde ruši zato što se ovim zakonom jednostavno onemogućuje da neko ko iz neke njegove obesti, ne znam, ne želi da proda akcije, sprečava zapravo prodaju preduzeća koje je inače već propalo. Prosto, se onda omogućava agenciji da da svoj glas. Jednostavno se takve stvari za sva vremena brišu i to je nešto što zaista podržavam.
Inače sam, pripremajući se za ovu sednicu, veoma ozbiljno, kao što vidite, pročitao silne strategije koje je neko ranije donosio, između ostalog, izvesni Akcioni plan za bolji život građana u periodu od 2008. godine do 2011. godine. Pa, sam i pročitao dobar deo Strategije koje je DS inače predložila do 2020. godine koje su tako marketinški 2010. godine predstavili građanima. Pošto se nama ovde stalno stavlja da mi nešto mi marketinški radimo. Znate, u tim strategijama, između ostalog je sledeće rečeno, kada govorimo o privatizaciji, da će se završiti proces privatizacije i da ćemo imati efikasan proces stečaja, to je jedna od tih. Onda kaže, posao za svakoga, prioritet je bilo zapošljavanje, partnerstvo između države, obrazovnog sistema, privatnog sektora itd.
Sve ovo što su nama tada predstavljali je ostalo mrtvo slovo na papiru, a u praksi smo imali situaciju takvu da ljudi ostaju bez posla, da je 200 hiljada ljudi i nešto ostalo bez posla, da su se bogatili određeni ljudi koji su bili bliski baš toj partiji, a ja ću vas sada nešto zamoliti, gospodine Sertiću.
Pošto se ovde daju prilično velika ovlašćenja vama kao ministru, odnosno Ministarstvu privrede, što smatram da je dobro, da više nikada ne dozvolite situaciju da može neka konsultantska kuća da da svoje ljude da rade u Agenciji za privatizaciju, a pri tome da ona savetuje tu istu agenciju kako da izvrši privatizaciju nekog preduzeća.
Taj kriminal, ta pljačka, taj bezobrazluk koji su sprovodile ovde konsultantske kuće je za zatvor. Zaista bi neko morao da ide u zatvor zbog toga. Nažalost, to je ovde bilo legalizovano i tako smo imali navodno uspešne konsultantske kuće, od onog „Ekonomskog instituta“, „Dilojta“, KPMG-a, posebno „Ces Mekona“, itd, čiji su ljudi suštinski radili u toj istoj agenciji i na taj način nas savetovali kako da prodamo neka preduzeća. Molim vas da se to više nikada ne dopusti, da se to strogo sankcioniše i da jednom za sva vremena sa tim završimo.
S tim u vezi, dobra je ova stvar što po zakonu, vezano za izmene i dopune Zakona o Agenciji za privatizaciju, Agencija više nema diskreciono pravo za pokretanje privatizacije. Potpuno podržavam tako nešto. Oni mogu sad vama samo da predlože, koliko shvatam, model i mogu da predlože da se negde krene u privatizaciju, a na vama je, odnosno na ministarstvu da odluči hoće li to prihvatiti ili neće. To je jedan dobar sistem kontrole. Jer, nekada smo imali situaciju da prosto dođe Agencija i diskreciono proda. Uglavnom su prodavali veoma uspešna preduzeća a ovo su nam ostavili i stavili u restruktuiranje ovih 500 i nešto, s kojima i dan-danas muku mučimo i ne znamo šta ćemo sa njima.
Možete vi da se predstavite da ste izuzetno uspešan kad prodajete uspešna preduzeća. To može svako da uradi, samo je pitanje – zašto nisi probao tada da podstakneš privredu? Sada se, kako vidimo, svi zalažu za neka subvencionisanja. Što tada niste ta preduzeća, koja su svakako možda bila uspešna, pomogli, a ne da ono što je vredelo, prodate? Recimo, imali smo situaciju sa cementarama. Neko je prodao sve tri naše cementare, koje su bile veoma uspešne, po ceni koliko je ona Vlada Mirka Marjanovića za jednu ugovorila. Onda su rekli – jao, što je to uspešno. Izvinite, to može svako da uradi. Prema tome, ovo je zaista nešto što se podržava.
Inače mi je krivo što se ne uvede, ali to je već vezano za Zakon o privatizaciji, da se zabrani firmama koje otvaraju svoja predstavništva na ovim egzotičnim ostrvima i ovim „of šor“ zonama da mogu da privatizuju naša preduzeća. Ja bih to zaista svim srcem podržao, pošto smo imali do sada zaista neverovatne situacije, da ne možete da uhvatite gde se neka firma zapravo osnovala, a kupila je ovde neko naše preduzeće.
Veoma je pohvalno, vezano za izmene i dopune Zakona o investicionim fondovima, što se ovde sada stvara konkurencija, posebno što se stvara konkurencija prema poslovnim bankama koje su ovde očigledno imale monopol u svemu i bile su gospodari i privatizacija i kredita i svega i svačega. Čini mi se će jednim ovakvim zakonom, gde će sada zapravo ova društva koja rukovode investicionim fondovima biti dobar konkurent bankama. Stvara se nešto što je zaista pozitivno.
Što se tiče samih privatizacija, da ne bude da bilo ko iz SNS optužuje bivši režim za bilo kakvu vrstu pljačke u privatizaciji, znači, ne moramo mi ništa da kažemo, rekla je Verica Barać kroz svoj Savet za borbu protiv korupcije, i rekla je Evropska komisija koja je nama čak i naložila da one 24 privatizacije istražimo. To su rađene neke istražne radnje i vidimo da se vode neki postupci. Prema tome, ne mora niko odavde ništa da kaže, dovoljno je samo da se pozovemo na izveštaj Evropske komisije i da vidimo šta se zapravo tada sve dešavalo.
Moram da naglasim da je ovde dobro što i običan čovek koji ima akcije može da ih sada proda, što može njima da trguje i što nije ograničen raznoraznim birokratskim uslovljavanjima i što može čak i van tržišta od hartija od vrednosti da ponudi svoje akcije. Mislim da je to nešto što je dobro i što može i da ubrza, na kraju krajeva, privatizacije, posebno onih preduzeća koja su potpuno oronula.
To što ste se vi sada uhvatili ovog posla da budete ministar privrede, to je pomalo i hrabro i ludo. Jer, izvršiti privatizaciju preduzeća koja su potpuno propala i koja ne želi niko sada da kupi, a koja su temeljno bila opljačkana, je nešto što je zaista, zaista teško. Verujem da ćete vi u tome uspeti, mada, moram da priznam, nisam siguran da možete svih ovih 500 i nešto. Neka će morati da se gase i u to sam potpuno uveren. Treba biti realan i reći to građanima. Neko je ta preduzeća potpuno ogulio, nestala su, nisu više uopšte rentabilna i to bi trebalo reći građanima. Prosto, to je nešto što je vama dato kao vruće kestenje i vi to sada treba da vadite, a to je prosto nemoguće tako nešto učiniti.
Ovde Agencija dobija mogućnost da pokrene likvidaciju i da predloži stečaj. To je dobro, zato što prosto mora nešto da se ubrza. Ne možemo večito da stojimo. Ako zaista preduzeće nije rentabilno, ako to zaista guši samu privredu, ako to ne može, besmisleno je više bacati u bunar bez dna, bolje je likvidirati to preduzeće i probati sa nečim novim. To je nešto što bih zaista podržao.
Takođe, podržao bih i to da sada Agencija može da prodaje kompletnu imovinu preduzeća. Do sada je mogla samo nepokretnosti. Sada će moći da proda i pokretnu imovinu, što je zaista nešto što je za svaku pohvalu.
Drago mi je što na neki način, upravo kroz onu stavku što smo napomenuli na početku, a to je da vi zapravo kontrolišete privatizaciju, da država na neki način vraća kontrolu tog procesa. Možda je kasno, možda smo se kasno setili ovako nešto da donesemo, ali, bolje ikad nego nikad, nego da se i dalje neka pljačka u ovom društvu sprovodi.
Sve u svemu, ovo je zakon koji bi morali svi da podržimo, ukoliko iskreno volimo ovu državu. Priznajem da su neke stvari pretpostavljam i bile iznuđene realnošću koja je trenutno na terenu, ali, znate, ako se neko muči godinu i nešto dana i pokušava, recimo, da reši problem i „Železare“ i FAP-a i svih ovih firmi koje su na ovakav način dovedene do ruba propasti, mislim da je ovo nešto što može samo da ubrza ili njihovu prodaju ili prosto rešavanje tog problema.
S tim u vezi, svako ko iskreno voli ovu državu, glasaće za ovako nešto. Verujem i ubeđen sam da će svi poslanici SNS podržati ovaj zakon. Hvala vam.

Hvala uvažena predsedavajuća.
Pa, zarad istine prosto da kažemo ljudima, ovo nije agencija u onom smislu što je neko ovde svojevremeno formirao agencije da bi zaposlio partijske kadrove. Znači, ovo je agencija koja inače postoji samo što se broj ljudi u Upravnom odboru povećava i mislim da je veoma dobro što se povećava, zato što se ovde uglavnom radi, pošto sam video sastav kako ide Upravni odbor, radi se o ljudima koji su se već ostvarili u nekim svojim karijerama i sigurno njima nije mnogo baš stalo do te neke naknade ako bi dobijao u Upravnom odboru nego prosto se struka ubacuje u sam Upravno odbor agencije i prosto da pročitamo ljudima kako će ići raspodela pet lica koje imenuje ministar nadležan za poslove sporta.
Pretpostavljam da ćete izabrati najviđenije ljude iz oblasti sporta. Dva lica koja imenuje ministar nadležan za poslove zdravlja što je veoma važno, naravno, kako bi neko mogao da kontroliše sa tog aspekta veoma dobro rad same agencije, zatim četiri lica koja imenuje Olimpijski komitet Srbije, ja mislim da je veoma važno da Olimpijski komitet bude što zastupljeniji u jednoj takvoj agenciji.
Tri lica koja imenuje Sportski savez Srbije i jedno lice koje imenuje Vrhovni kasacioni sud Srbije što je zaista veoma bitno da tu postoje.
Ne vidim razlog što se neko buni, osim ako neko ne bi želeo da se ukine ova agencija, ali izvinite, onda se ne bi uskladili sa nekim međunarodnim propisima koji zahtevaju, a meni možda smeta što se to zove agencija, što nije institut za antidoping kontrolu.
Možda mi taj naziv nekako smeta, ali očigledno je da ste nešto morali da uskladite sa određenim međunarodnim konvencijama, kao što ste sami dali obrazloženje, pa se to tako prosto zove, ali ponavljam još jednom, ovo nije agencija koja je služila da se otimaju ministarstva i određene nadležnosti i da se zapošljavaju partijski kadrovi, kao što se to do sada radilo.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Pred nama je veoma važan zakon. Izuzetno važan zato što u mnogo čemu može da poboljša neki naš odnos prema samoj omladini. Zašto o ovome govorim?
Pre svega, mi smo gospodine Udovičiću, a nadam se da i vi to uviđate i vidim da ste neke lepe korake pokrenuli u Ministarstvu sporta, potpuno smo uništili generacije i generacije time što smo sport počeli da shvatamo isključivo kao sredstvo da se zaradi novac. Treneri su sve više postali radnici menadžera, a ne pedagozi.
Naravno tu ima i krivice roditelja i čitavog društva, zato što mnogi roditelji već kako vide da mu dete raste, pa je malo talentovano odmah smatraju da mu je dete ili Đoković ili novi Mesi, ili ne znam neki od vrhunskih sportista. Onda se zapostavlja škola, zapostavlja se obrazovanje, daju se ogromna sredstva, inače danas je jako skupo upisati dete da trenira, daju se ogromna sredstva, ulaže se u dete, dolazi naravno do potpunog uništenja zdravlja samog deteta, zato što dete dok raste ne možete mu takve napore davati i onda ono propada i postane i čak beskoristan član društva zato što nije ni školu završio, a propao je u sportu.
Pozivam vas da pogledate od naših mladih košarkaša koliko njih je nažalost svoje karijere upropastilo tako što imaju ukrštene ligamente, tako što su im potpuno upropašćena leđa, tako što gomila njih ima velikih problema sa samim mišićima, neki imaju i srčane mane. Imali smo nekoliko situacija na našim fudbalskim terenima na treningu da fudbaler padne na samom treningu, jer ne može napore više da izdrži, padne u nesvest. Imali smo i smrtni slučaj čak pre nekoliko godina. Nažalost takve stvari se zbivaju i zbivaju se upravo zato što se koriste razno razna nedozvoljena sredstva.
Ovo je dobar zakon zato što će to sprečiti, ali ovo nije naravno dovoljno. Vi morate pre svega da vratite struku u sport. Struka je potpuno uništena u sportu i razno razni privatni fakulteti koji se navodno bave sportom mislim da su tome dosta doprineli, zato što se stalno gleda kako da se negde ostvari profit, a recimo onaj ko je završio DIF i koji se obrazovao za tako nešto danas nema ni posla, niti može i da radi, zato što jednostavno nije poželjan, jer ne želi da neko dete ubije, nego prosto želi da ga stvori dobrim sportistom. Naravno, to ne odgovara raznim menadžerima, ne odgovara raznim klubovima koji otprilike su počeli igrače i mlade sportiste sve više da shvataju kao roblje, a ne kao ljude koji bi zaista trebali da stasaju u vrhunske sportiste.
Razumem, to je ta bitka u nekom kapitalističkom društvu, za koje se inače lično zalažem, ali pogledajmo naravno i u Nemačkoj i u Francuskoj i u Velikoj Britaniji i svim drugim državama i te kako se vodi računa o zdravlju sportista. Kod nas je nažalost postao sistem dajte do šesnaeste, sedamnaeste godine da od njega nešto napravimo pa da ga prodamo, a to kakve igrače sve prodajemo, posebno recimo, u fudbalu, najbolji vam je pokazatelj što neretko naši klubovi dobijaju packe za inostranstvo upravo od klubova gde smo nekog igrača prodali zato što dođe bolestan, odnosno dođe sa ukrštenim ligamentima ili sa uništenim leđima, sa oštećenim zglobovima itd.
Za početak bih vas pozvao, ono što je suštinski, što mi u našem sportu moramo da uvedemo, a to je da se vrati fizička kultura. Znači, ne samo čas fizičkog u školi kao čas fizičkog, nego prosto mora da postoji fizička kultura da se dete obrazuje, šta je to zapravo bavljenje sportom? To je ono što nama nedostaje.
Nedavno sam bio u Rusiji i tamo su u svim školama vratili sovjetski sistem obrazovanja u sportu i uopšte sovjetski sistem u školovanju zato što se pokazao kao dobar. Tamo svaka škola mora da ima bazen, mora da ima izvanrednu rukometnu salu, mora da ima izvanrendan fudbalski teren. Ja znam da je to skupo ovde kod nas da se izvede, ali neke stvari u tom segmentu moramo da popravimo da bismo dobili naravno zdravu decu. Između ostalog, nadam se da ćete to uraditi.
Što se tiče same struke, zamolio bih vas da se povede računa da treneri u buduće budu pre svega, pedagozi. I vi ste nekada bili sportista i ja sam bio sportista. Prva stvar koju je trener kada me je posmatrao kako se razvija neki sportista, prvo gleda kakve su vam ocene u školi, jer ne možete da imate dobro dete, odnosno dobrog sportistu ako je on u školi potpuno sve zapostavio, ima jedinice, beži sa časova itd. To nažalost danas treneri više ne rade. Zato što su stvoreni isključivo da stvore nekog igrača da bi se ostvario profit za klub.
Zamolio bih da se tu pre svega povede računa, da trener mora da bude pedagog. Morate da imate apsolutno pravilo da u svim sportskim klubovima treneri pre svega moraju da nauče, kada već govorimo o dopingu, da nauči to dete šta je nešto što je nedozvoljeno i da imate predavanja. Nije samo smisao treniranja trčati, nabijati kondiciju, nego morate da imate i određeno predavanje, šta je to doping, šta je to što je nedozvoljeno, da se ne bi dogodilo da dete to uzme i da na taj način postiže neki rezultat. Dakle, pre svega, predavanja o dopingu moraju da se uvedu u našim klubovima.
Što se tiče samog zakona, zaista je dobar zakon. Nema nikakvih prigovora. Jedino što bih voleo, a to ste i naveli ovde, u članu 4, ovo je poražavajuće što mora da se uvede, ali kaže – Antidoping agencija objavljuje na svom veb sajtu identitet sportiste ili drugog lica, osim ukoliko je u pitanju maloletno lice, za koje prvostepenom ili konačnom odlukom je utvrđeno da je počinilo povredu antidoping prava. Strašno je uopšte moramo da definišemo da postoji ta mogućnost da maloletno lice uzima doping. To mi je potpuno neshvatljivo. Gde smo došli kao društvo i uopšte čitavo čovečanstvo, kada maloletna lica uzimaju tako nešto da bi ostvarili neki rezultat i da bi se negde prodali?
Ono što moram da vas pitam, vezano je za samu definiciju dopinga. Na početku zakona, slažem se, kaže se da je zabranjen doping u sportu, sve je to u redu, ali kada se definiše doping u sportu, kaže se - u smislu ovog zakona jeste postojanje jedne ili više povreda antidoping pravila utvrđenih članom 3. ne bih se u potpunosti složio sa ovim. Član 3. između ostalog, propisuje, da je nedozvoljeno uzimanje određenih supstanci itd, ali recimo, povreda je i ako ne želite da se kontrolišete.
To ne može da bude doping. Doping je ako sam uzimao nedozvoljenu supstancu, a kršenje antidoping pravila je nešto drugo i mislim da treba to razdvojiti, da se definiše tačno šta je doping, a šta je kršenje antidoping pravila. Mislim da bi bilo mnogo korisnije, ovako mi se čini da se stvara mala konfuzija i lično sam protivnik, ali naravno to je na vama da vidite. U članu 20. tačka 2. gde se kaže kako može da se antidoping agencija, koja će se formirati kako bi mogla da se finansira, kaže se – iz budžeta, što podržavam. Ali drugu tačku bih celu obrisao, zato se kaže da se može finansirati iz donacija, priloga i sponzorstva domaćih, stranih, pravnih i fizičkih lica.
Nemam ništa protiv, ovo donacije i prolozi još i nekako, ali da neko sponzoriše jednu javnu službu kao što je antidoping agencija, mislim da nije dobro, jer kada nekoga sponzorišete, tražite protiv uslugu.
U ovoj situaciji to može da bude jako komplikovano. Ne kažem, postoje zakonom definisano i kako se primaju donacije i kako se prima prilog, ali stvara se neki sistem mogućnosti zloupotrebe jer jednostavno će doći neko i kazaće – daćemo novac da sponzorišemo Antidoping agenciju, ali kao uslugu tražimo da našem igraču skinete to i to da može da koristi recimo neku supstancu. Recimo, može neka menadžerska firma da kaže hoću da sponzorišem Antidoping agenciju i potpuno je to u redu, ali kaže – skinite nam ovo da bi mogao da ostvari neki određeni rezultat.
Kolege sugerišu da to jeste malo teže. To u svetu ne bi prošlo, ali kod nas da bi ostvario neki rezultat, da bi se prikazao negde na strani može da bude jako veliki problem i ako bi možda moglo da se povede računa da se to nekako drugačije preformuliše ili makar to sponzorstvo da se izbaci u red donacija, priloga. Potpuno razumem to, ali sponzorstvo mi je jako sporno i mislim da bi to možda trebalo izostaviti.
Što se tiče ostalog dela zakona, posebno mi je drago što se ovo uvodi kao krivično delo, da svi oni koji bi omogućavali upotrebu doping sredstava i te kako krivično odgovaraju. Vidim da je predviđena prilično rigidna kazna od dve do deset godina. Potpuno se slažem sa tim jer ti koji inače tako nešto omogućavaju uništavaju generacije i generacije i potpuno podržavam Vladu RS što je ovako nešto predložila. U danu za glasanje naravno da ću i ja kao i svi poslanici SNS sa velikim zadovoljstvom glasati za ovaj zakon. Hvala vam.

Znate kako, predsedavajuća, nisam sanjao da će neko za 10 godina, po zvaničnim podacima, izneti 55 milijardi evra iz Srbije, pa imamo zvanične podatke. To je gora šteta, nego što nam je NATO bombardovanje priredilo. Toliko o blagodetima vaše vlasti i da je vama bilo super. Nisam sanjao da će onakve privatizacije biti, pa je zemlja razorena u potpunosti.
Sam amandman u mnogo čemu je nelogičan i teško je prihvatljiv. Zašto? Zato što se predviđa da će Republika Srbija možda biti u nekom sukobu. Ne vidim razlog zašto neko na ovakav način definiše i možda nešto unapred predviđa, a pro po onih ukrajinskih scenarija, da će možda Republika Srbija biti u nekom sukobu. Svakako državljanin Republike Srbije, a mi to inkriminišemo ovim izmenama i dopunama, ne može nigde da ratuje osim u slučaju da Republika Srbija uđe u neki sukob. Samim tim je ovako nešto suvišno, jer komplikujete sam član i unosite prilično veliku nepreciznost. Recite nam, ako predviđate unapred da će Republika Srbija biti u nekom sukobu, da mi to znamo, da se pripremimo. Nadam se da nećemo. Isključivo se zalažemo za ekonomski progres. Nas to jedino interesuje, a ne da Republika Srbija ulazi u sukobe. Hvala.

Hvala uvažena predsedavajuća.
Protiv smo prihvatanja ovog amandmana iako donekle ima logike, ali obrazložiću to, naravno da me neko pogrešno ne shvati, pre svega, učesnici, govorim direktno učesnicima tih ratova, videćemo sada u Siriji, a i ovi koji idu po Ukrajini itd. najčešće su to mladi ljudi.
Imate recimo primer iz BiH, devojčicu koja nema ni punih 18 godina i otišla je da ratuje na strani terorista. Mladom čoveku valja pružiti šansu za resocijalizaciju, odnosno time što ćete ga kazniti, recimo deset godina, zapravo ćete izgubiti tok čoveka.
Potpuno podržavam ovaj drugi deo, a tu je i predviđena kazna od dve do deset godina za onog koji vrbuje. To su najčešće zreli ljudi koji organizuju te grupe koje se najčešće bave kriminalom, krijumčarenjem ljudi itd. Njima bi i trebalo dati veću kaznu, ali ne možemo mladom čoveku koji je zalutao, otišao u tu neku ekstremnu ideologiju, odjednom ga kazniti deset godina i ne dati mu nikakvu šansu da dobije neku novu priliku i da se u samom društvu pronađe i nađe neki normalan i pravi put. Zato ne možemo ovako nešto da prihvatimo.
Jedinu zamerku na kazne koju imam, gospodine Omeroviću, to je zato što su veliki rasponi. Jako je teško proceniti kako ćete nekom dati jednu, kako nekom pet, a kako nekom osam godina i zbog čega, ali to je sada nešto što je sam zakonodavac ovako donelo. Suštinski ovako nešto je neprihvatljivo, jer bismo time možda određene mlade ljude, čitave generacije izgubili zato što smo želeli nekoga žestoko da kaznimo, a to nije nešto što je dobro niti poželjno. Hvala.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Prosto moram da prokomentarišem, lako je da se ovakav amandman donosi od strane nekoga, odnosno da se podnosi od strane nekoga ko, recimo je, afirmisao akciju Sablja gde ljudi nisu imali čak pravo ni na advokata. Ali, zašto ovo govorim?
(Borislav Stefanović, s mesta: Kakve to veze ima sa amandmanom? Nemaju osnova da govore.)
Budite strpljivi.
Vezano za sam amandman…

Hvala vam.
Vezano za sam amandman, pošto smo čuli razne diskusije, ovde se mešaju babe i žabe. Zašto? Zato što uvaženi prethodnik, koga zaista uvažavam kao nekoga sa druge strane sa kime mogu uvek lepo da polemišem je pričao o terorizmu.
Krivično delo terorizma je već inkriminisano u našem krivičnom zakonodavstvu, tako da kada bi neko svakako regrutovao ljude za ISIS, odnosno za Siriju, on bi potpadao pod to krivično delo terorizma.
Ovde uvodimo novo krivično delo koje se vezuje za učešće u ratovima u stranim državama. Znate, lako je biti neko sa dvostrukim aršinima. Ako bi neko sada ove mlade ljude, na primer, sa 18 ili 19 godina tako strogo kažnjavao, a recimo priča nam da su Koča Popović ili recimo Blagoje Parović bili heroji, što svakako možemo da uvažimo, borili su se možda za plemenitu ideju, ne možda, nego sigurno u španskom građanskom ratu, ali po tadašnjim zakonima Kraljevine Jugoslavije oni bi bili teroristi, njih biste onda osudili žestoko zato što ovo tražite.
Recimo, današnjeg predsednika Urugvaja Hoze Muhiku, on je bio tupamaros. Vi biste ga žestoko osudili na osnovu ovoga što danas tražite.
(Borislav Stefanovi, s mesta: On je u svojoj zemlji.)
Nemojmo da imamo samo dvostruke aršine, recimo kada govorimo sada o Ukrajini. Neko će reći – ja sam otišao iz plemenitih ideja da se borim protiv fašizma, jer tamo desni sektor afirmiše Stjepana Banderu i kaže – ja sam otišao da se borim protiv fašizma. Mi to hoćemo da sprečimo, da generalno ljudi idu u ratove u drugim državama, ali nemojmo da budemo ponekad licemerni, pa negde nešto blagonaklono gledamo, a negde recimo kažemo – e ovde su bili heroji, junaci.
Sve je to, naravno, veoma diskutabilno kroz istoriju i zato ja ne mogu, a evo daću vam na neki način možda neko lično priznanje, svako od nas je u mladosti svašta radio. Ja lično bio sam možda čak i deo, evo što vi danas ovo nazivate huliganskim, navijačkim grupama. Da, ja to u 18 svojih, 19 godina.

Ne danas, nego danas se stidim recimo nekih stvari što sam radio sa svojih 18 ili 19 godina.

Upravo je vezano za amandman i za samu kaznu.

Recimo, imao sam sreću da me je na primer možda tada policija ne sankcioniše, odnosno da me ne uhvati, mogao sam možda da dobijem tri ili pet godina, da li bih bio izgubljen za ovo društvo? Možda bih, ali recimo danas sa 35 godina se stidim nekih stvari koje sam tada radio.
Kako danas nekoga ko ima 18 godina, zaluta u terorističku grupu ili bilo gde, da ga kaznite sa pet godina zatvora? Morate da vodite ipak računa o tome, jer zaista možemo da imamo velikih problema, da čitave generacije i generacije izgubimo. Hvala.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Danas je i veliki dan za Srbiju, iz prostog razloga zato što je danas zaista na jedan lep i svečan način uručen Izveštaj Evropske komisije, sa kojim možemo zaista da budemo ponosni i da se pohvalimo da smo država koja i te kako napreduje i koja se i te kako dobro reformiše. Neki to ovde ne žele da vide, ali dobro je da ovi sa strane, a govorim pre svega o evropskim zvaničnicima, to i te kako vide.
I ovaj zakon je, između ostalog, plod određenih reformi koje želimo da sprovedemo, pre svega zato što želimo da imamo društvo koje ne želi više da vodi računa o ratovima, o sukobima, nego želimo da se ekonomski razvijamo i želimo prosperitet ovoj državi i da naši mladi ljudi više nikada, zaista nikada, ne idu van granica ove države da bi ratovali, nego ako već negde idu, idu da prikažu svoje znanje ili da nam donesu neko novo znanje ovde. To je ono čime ćemo se mi ponositi.
Naš najveći uspeh, bez obzira što danas imamo 100 godina od Prvog svetskog rata, kojim se ponosimo, naravno, i kako smo izvojevali veliku pobedu tada, ali ne želimo više da se ponosimo bitkama i ne znam čim, nego želimo da se ponosimo ekonomskim progresom. Mislim da u tom pravcu ide i ovaj zakon.
Ta priča o mladima, ovde je neko govorio da su nam mladi izgubljeni. Slažem se, ali dok je neko bio vlast, te mlade ljude, posebno kada su protestvovali, bez ikakvog kriterijuma je nazivao ekstremistima. Onda, kada mladog čoveka, koji je pomalo zalutao u određene ideologije, nazivate ekstremistom, on i dalje pada u to i postaje još gori. Kao što ste videli, naša vlast, zapravo Srpske napredne stranke nikada nijednog od tih ljudi neće krstiti tim imenom ekstremistom, bez obzira ako neko zaluta, pokušaćemo da ga vratimo, pa između ostalog, da ga vratimo u neke normalne društvene tokove. Ekstremne ideologije nikome ništa dobro nisu donele. To je i apel za svaku buduću vladajuću garnituru, da se prema mladim ljudima nikada na takav način ne ophodimo.
Ova priča sa odlascima da se ratuje u inostranstvu, moram da priznam, slažem se, postoji taj problem, veliki je to problem i za ovu državu, ali čini mi se da je ponekad i predimenzioniran, a nekad služi i za pritisak na ovu državu. Jedan dnevni list je pre nekih mesec dana objavio sliku čoveka na naslovnoj strani, gde su pitali – poznajete li ga, to je pas rata, koji sa ovih prostora ratuje negde u Ukrajini. Onda se ipak ispostavilo da taj čovek nije iz Srbije, nego iz Slovačke i da nikakve veze nema sa Srbijom, ali je neko želeo da vodi takvu kampanju, da se prikaže kako se odavde regrutuju ljudi koji idu po Ukrajini i ratuju, što je strahovit pritisak na ovu državu, jer neko će misliti da mi odavde regrutujemo ljude i šaljemo u Ukrajinu, što nije dobro.
Nisam primetio da se taj dnevni list izvinio državi i bilo kome, a takva jedna negativna poruka je otišla i to je bilo jako ružno.
Kada govorimo o ljudima koji ratuju, posebno u Ukrajini, verujte mi, mnoge zapadnoevropske zemlje imaju i te kakav problem sa psima rata. Koliko vidim, na ukrajinskom strani neretko možete da vidite, čak je davao intervju, švedskog državljanina koji se hvali da je nacista i da obožava nacističku ideologiju i da mu se jako sviđa što recimo u Ukrajini Banderu podržavaju i veoma se pohvalno izražava o Hitleru.
Izvinjavam se, ali nisam čuo da neko to osuđuje. Da ne pričam koliko imate iz Poljske, iz Slovačke, Francuske, koliko hoćete drugih državljana koji tamo ratuju na ukrajinskoj strani, a ovde isključivo govorimo o tome kako se odavde iz Srbije neko regrutuje i ratuje u Ukrajini. Slažem se, ovaj zakon mora to da zabrani. Uvek ću pozivati našu omladinu da vodi računa pre svega o Srbiji, a ne o nekim drugim državama.
Gospodine Omeroviću, pošto ste vi na neki način predlagač, a i svi mi, ja sam ovaj zakon, između ostalog, potpisao upravo zato što je njegova suština da se ljudima zabrani da idu da ratuju po tuđim ratištima, ali ima određenih nepreciznosti, sami ste to priznali i to može da stvori velike probleme u samoj praksi.
Recimo, kaže se – državljanin Srbije koji učestvuje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija strana u sukobu, a nije državljanin te strane države, takav će biti sankcionisan. Da li to znači da ako bude državljanin te strane države, da onda može da ratuje? Mislim da je ta rečenica bila suvišna i da je nekako moralo da se precizira, jer neko će izvrnuti zakon ruglu.
Recimo, ne daj Bože, ponovo sukob u BiH, naravno, nadam se da nikada do toga neće doći, ne daj Bože ikada više građanskog rata u BiH, ali ne daj Bože da dođe do toga, neko će izvući odavde državljanstvo BiH i reći će – izvinite, ali ja imam sada i njihovo državljanstvo, mogu da ratujem. Mislim da je tu trebalo da se precizira, jer ovako deluje malo nelogično, a nadam se da ćete to uvažiti.
Ono što moram da zamerim, to je raspon sankcija. Kada nekom kažete da će biti kažnjen za ovakvo krivično delo u rasponu od jedne do osam godina, kako ćete to gradirati, stepenovati i na osnovu čega će neko dobiti osam, a na osnovu čega će neko dobiti jednu godinu? Čini mi se da je krivično delo ako učestvujete u ratu u nekoj stranoj državi, moram da priznam, podjednako teško, sad eventualno, ako ste tamo počinili neki ratni zločin, ali za to što ćete počiniti ratni zločin morate da dobijete mnogo veću sankciju. U tom segmentu možda bi trebalo razmisliti da se ovo poboljša.
Inače, verujem da kada se budu donosile izmene i dopune Krivičnog zakonika, da će se uzeti ovo u obzir i da će se ovo popraviti. Ali, zbog same suštine i zbog čega se ovo donosi, da bi se mnogi mladi životi na neki način i zaštitili i da ova država ne bi imala spoljnopolitičkih problema zbog raznih pritisaka, ovo je nešto što ću apsolutno podržati i verujem da će čitava poslanička grupa SNS, kao što je i potpisala, glasati za ovaj zakon. Hvala.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Poštovani ministre, moram da priznam da pomalo osećam, na neki način, i stid što tek posle 65 godina, koliko ima od kada je doneta ova konvencija Međunarodne organizacije rada, usvajamo. Pravo da vam kažem, nije mi jasno zbog čega ovo nije ranije nije usvojeno, mada možda, kako se vratimo u istoriju, bi to i sagledali. Hajde da razumem u onom socijalističkom periodu kada je radnik bio stavljen na određeni pijedestal i kada smo zaista imali sistem gde su fabrike bile date u vlasništvo radnicima, odnosno društvena preduzeća, kada smo imali, onda i razumem da smo čak imali možda i bolje uređena prava radnika i zaštitu radnika, nego možda samom konvencijom. Kasnije sve ono što je nastajalo i kada smo počeli da uvodimo i kapitalizam, a posebno ovaj liberalni kapitalizam, moram da priznam da mi nije jasno, ako smo težili određenim civilizacijskim tekovinama, zašto nismo ovu konvenciju usvajali?
Ljudima da prosto pojasnimo, radi se o odnosu između državnog organa, odnosno javnog preduzeća, i zaposlenog i radnika. Znači, nije čak ni onaj odnos između privatnika, nego prosto se radi o odnosu države prema radniku. Da je možda ovako nešto doneto, odnosno da je usvojeno 2000. godine, možda se ne bi doneo onakav Zakon o radu 2001. godine, po kome je radnik bio potpuno obespravljen u potpunosti, a preduzeća rasprodata.
Možda gospođa Mihajlović, koja je inače obrazlagala ovu konvenciju, ne bi danas morala da nam govori o putarskim preduzećima, koja su potpuno uništena, gde su radnici izbačeni na ulicu, koja su potpuno razorena u svakom segmentu, da čak nisu mogla da ispune neke elementarne uslove da učestvuju na tenderima, pa su mahom strane firme ovde dobijale mogućnost da prave puteve. Naša preduzeća i naši radnici su odlazili da rade kod stranaca, iako smo imali izuzetno velike putarske gigante, odlična preduzeća. Možda zato što je nedostajala jedna ovakva konvencija, mi smo danas doživeli upravo to da danas pokušavamo to da revitalizujemo i da na neki način ograničimo možda državu da više ikada pomisli da donese takav zakon, kao što je bio Zakon iz 2001. godine. Podsećam ljude i svakoga ko je preživeo taj tzv. tranzicioni period i pljačkašku privatizaciju, mogli ste radnika da izbacite na ulicu i da mu ne obrazložite zašto je dobio otkaz.
Dobro je da danas ovo usvajamo. Dobro je da ograničavamo takve bahate ljude, posebno i zbog jednog segmenta u samoj konvenciji koji se odnosi na podizvođače. Mi smo inače ovde navikli da naša preduzeća uništavamo na taj način što smo uzimali za podizvođače, u određenim segmentima, razna neka privatna preduzeća, veoma sumnjiva, koji su, a to ćete pitati radnike zaposlene u tim preduzećima, zato što su jurili trbuhom za kruhom, jer nisu imali da obezbede egzistenciju porodice, prihvatali najgore uslove da rade kod tih privatnika.
Podsećam vas, uzmite samo ova preduzeća koja se bave obezbeđenjima zgrada, na primer, naših javnih preduzeća. Pitajte te radnike kakvi su im uslovi i kako preživljavaju, kolike su im plate, pa ćete doći do zaključka da je tako nešto zaista nedopustivo, a pošto se ovde radi o naručiocu, znači javnom preduzeću, koji traži određenu privatnu firmu da mu obezbeđuje, kao da ne mogu oni sami da zaposle nekoga ko bi mogao da se bavi obezbeđenjem preduzeća, ali angažujte neku privatnu firmu, oni dovedu te ljude koji za nekih 18 ili 20.000 dinara rade najgore moguće stvari, rizikuju čak i svoj život. Da je bila ovakva konvencija, možda ne bi bilo dopušteno. Nadam se da će, recimo, baš tom segmentu najviše da se ona odnosi i da ti podizvođači, odnosno ljudi koji se bave obezbeđenjima naših javnih preduzeća, neće više moći na takav način da izrabljuju radnike.
Moram da priznam da smo mi ovde zaboravili šta znači humanost u želji za strahovitim profitom, što je normalno i legitimno. Inače sam pristalica kapitalističkog uređenja, ali ne možete da zaboravite na nešto što se zove humanost. Prosto, čovek je živo biće.
Tretirali smo ovde ljude kao robu, kao predmete. Mogli ste da kažete, recimo, devojci koja hoće da se zaposli da ne može ako planira trudnoću. To se, nažalost, tolerisalo. Vidim da se i tu sada uvode određene, ne određena, nego to se prosto inkriminiše kao krivično delo, što je jako pozitivno, ali da se tu uvodi neki red. Vidim da je u mnogim segmentima država krenula, posebno moram da pohvalim poresku upravu, a i inspekcije rada koje su krenule tako da češljaju razna preduzeća, gde su ne prijavljeni radnici, da se ta preduzeća zatvaraju. Neka si imao jednog ne prijavljenog radnika, nisi ispoštovao zakon, molim lepo, kada 15 dana dobiješ zatvoren lokal, opametićeš se, pa drugi put ćeš sve prijaviti na vreme.
Prosto, možda mora takav red da se uvodi i zato osećam, još jednom ponavljam, stid, što posle 65 godina mi usvajamo nešto što je civilizacijska tekovina, što je moralo da se usvoji mnogo ranije, ali nažalost preživeli smo sve i svašta, dobro je, bolje ikada neko nikada i naravno da ćemo u danu za glasanje podržati usvajanje ove konvencije. Hvala vam.

Hvala uvažena predsednice.
Gospodine ministre, ovaj amandman bi možda i mogao da bude prihvaćen da je malo preciznije napisan, ali ovako je prilično neprecizan i zato verujem da je to razlog za odbijanje. Inače, hoću da verujem u dobru nameru podnosioca. Zašto? Zato što se ovde traži da se dostavlja izveštaj kojim se obaveštava nadležni odbor Narodne skupštine o licima upisanim i brisanim iz registra, kao i odbijenim zahtevima za upis.
Nemam ništa protiv da je recimo definisano da se kaže ime i prezime tog ko je odbijen, ali sam izveštaj može da podrazumeva mnogo toga drugog. Te informacije recimo zašto je neko odbijen, to baš ne bismo mogli svi ovde da dobijamo niti bi to tako moglo da bude dato na uvid, jer se možda radi o nekim informacijama koje su važne za bezbednost ove države.
Tako da, da je ovo možda bilo preciznije napisano, lično bih bio spreman da glasam za ovako nešto, ali ovako je zaista neprihvatljivo i jednostavno je nemoguće ovako nešto prihvatiti. Hvala.