Dobar dan.
Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, koleginice poslanice, da li vam nešto govore imena „Kozara“, „Balkan“, „20. oktobar“, „Odeon“, „Zvezda“? to su bioskopi u kojima su mnogi od nas doživeli prve sastanke, gde smo odlazili u detinjstvo. Ti bioskopi, nažalost, više ne postoje. To su samo neki od 14 bioskopa „Beograd filma“ u kojima su mnogi od nas proveli mladost, upoznavali se sa velikanima domaće i svetske filmske umetnosti.
No, nakon bestijalne i pljčkaške privatizacije 2007. godine, izvesni Nikola Đivanović, sada sudskom presudom potvrđeni kriminalac a nekada savetnik Mlađana Dinkića, kupio je 14 bioskopa „Beograd filma“ za 9,2 miliona evra. Ni jedan od ovih bioskopa danas ne radi. Tajkunova genijalna ideja da se pet bioskopa proda Ivici Todoriću, vlasniku „Idee“ za 18 miliona evra, odnela je u nepovrat pet legendarnih beogradskih bioskopa. „Kozara“ je pod sumnjivim i nikad rasvetljenim okolnostima izgorela prošle godine, verovatno plamenom privedena nameni da sa umesto bioskopa postane kazino, butik, hiper market ili seks šop.
Ukratko, ni jedan od 14 bioskopa „Beograd filma“ više ne radi. Od 2007. godine pa do danas Ministarstvo kulture se ni jednom jedinom rečju nije oglasilo zbog uništavanja beogradske bioskopske mreže. Gradske vlasti su takođe uporno ćutale, iako sam zajedno sa još nekoliko filmskih radnika pokušavao blagovremeno da ih ubedim da spreče privatizaciju „Beograd filma“. Trudili smo se da im objasnimo i dokažemo kako su „Kozara“, „Balkan“, „Jadran“ i „Odeon“ kulturna dobra od opšteg interesa, kao što su to i beogradska pozorišta, na primer. Kulturna dobra u koje je država decenijama ulagala ogroman kapital.
No, gradska vlast je uvek pokazivala neobjašnjiv ali neprikriven animozitet prema kinematografiji, bioskopima, osim u slučaju nekoliko partijskih ljubimaca, čiji filmovi ionako u bioskopima nisu prolazili nikako. Od kada je kupac „Beograd filma“ kriminalac, pod maskama savetnika biznismena, kreatora Zakona o tržištu kapitala i uzornog privrednika osuđen na 36 meseci zatvora, o bioskopima „Beograd filma“ se i dalje ćuti i ništa se ne preduzima.
Pitanje upućujem ministru privrede, Saši Raduloviću i ministru kulture, Ivanu Tasovcu – šta država, odnosno nadležni državni organi mogu raditi sa preostalim, sada ruiniranim centralnim bioskopima „Beograd filma“, kao što su „Balkan“, „Jadran“, „20. oktobar“, „Zvezda“ i „Odeon“? Može li se dokazano štetna privatizacija poništiti i ovi preostali bioskopi vratiti prvobitnoj nameni? Sredstva za njihovo obnavljanje ne bi bila prevelika i u njihovu obnovu bi se mogli uključiti i Ministarstvo kulture i Filmski centar Srbije.
Delom i zbog uništavanja kako „Beograd filma“, ali i stotina bioskopa u Srbiji, kulturna javnost je onemogućena da gleda domaće filmove, ali i dela evropske kinematografije van šoping molova, gde se pretežno prikazuje američko-komercijalno smeće.
Napominjem da u da u čitavoj Evropi umetnički film počiva na distribuciji u malim, pojedinačnim bioskopima koji su delimično dotirani od evropskih fondova čiji smo mi članovi i čija sredstva su nam dostupna uvek kada ih zatražimo. Privatizacija „Beograd filma“ je bila primer pohlepne pljačkaške decenije koja je iza nas i koja je devastirala srpsko društvo u većoj meri no tokom 90-ih godina, tokom ratova i sankcija. To podržava i činjenicu da je tokom 90-ih u Srbiji radilo 400 bioskopa, a danas ih ima manje od 150.
Pokažimo primerom spasavanja preostalih bioskopa „Beograd filma“ da je uz zajednički napor moguće ispraviti posledice neodgovornog i sebičnog ponašanja, posledice pohlepe i egoizma. Posledice potpune nebrige za interes prema zajednici. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici svoje pitanje upućujem ministru finansija gospodinu Lazaru Krstiću i ministru kulture gospodinu Ivanu Tasovcu.
Tokom svog kratkog boravka u skupštinskoj klupi stekao sam utisak da teme vezane za kulturu nisu prioritet, ali ni dovoljno poznate. Smatram da je to šteta, jer sam uveren da je rešenje mnogih vitalnih sistemskih problema u oblasti kulture zapravo lako rešiv uz malo dobre volje i mnogo praktičnog duha. Ovo će biti prvo u seriji poslaničkih pitanja vezanih za ovu oblast u kojoj uprkos tvrdnji nekih kulturnih radnika iz prethodne vlasti mnogo više nedostaje zdrav razum, nego novac.
Kulturna politika SPS bazira se na tome daje podršku neposrednim proizvođačima kulturnih umetničkih dobara, mnogo više nego proizvođačima stavova, zaključaka i mišljenja o kulturi, kao što je to slučaj, recimo, sa Nacionalnim savetom za kulturu.
U mom pitanju reč je upravo o velikoj grupi umetnika u Srbiji koji čine većinu tih neposrednih proizvođača umetnosti i kulture, a to su slobodni umetnici. Slobodni umetnici koji su nekada u našoj zemlji imali status kulturne elite pretvoreni su u socijalnu kategoriju, tako što im je grad Beograd i lokalne samouprave uplaćuju doprinose za zdravstveni i penzioni fond po najnižoj mogućoj osnovici. Ovo stanje datira od 2002. godine, kada se neko pametan setio da slobodni umetnici treba da idu na tržište. Pri tome, je zaboravljeno da tržište ne postoji. Da je tokom divljačke i nepravedne privatizacije od 400 bioskopa u Srbiji postoji 100, da su zatvoreni svi domovi kulture, galerije, koncertne dvorane. I pored toga mnogi od
pripadnika ove nekada kulturne elite zadovoljni su bar time što svojim porodicama mogu da pruže minimum zdravstvene zaštite, znajući pri tom da ih nakon penzionisanja čekaju izuzetno teška vremena na ivici egzistencije.
No, tokom prethodne decenije kašnjenja u izmirivanju ovih obaveza od strane beogradskih vlasti i lokalnih samouprava dostigla su tolike razmere da su gotovo svi samostalni umetnici danas opterećeni ogromnim kamatama koje poreska uprava zaračunava njima i primorava ih da oni sami izmiruju, bez obzira što za te kamate umetnici ne snose nikakvu odgovornost.
Dakle, priznaćete situacija je na ivici apsurda. Stanje na terenu je danas sledeće. Više stotina slobodnih umetnika u Srbiji ne može da overi zdravstvene knjižice. Preko stotinu njih nije u mogućnosti da ostvari pravo ni na svoju minimalnu penziju. U tom smislu pitam cenjene ministre – kada će biti isplaćeni zaostali doprinosi za zdravstveno i socijalno osiguranje i da li će država učestvovati u tome, budući da lokalne samouprave nisu ažurne u tom smislu? I, da li će i kada povećati osnovicu za ove doprinose čime će se poboljšati status vrhunskih umetnika u našoj zemlji.
U stvaranju umetnosti najvažnija osobina koju umetnik mora da poseduje je hrabrost. Samostalni umetnici su upravo ta kategorija hrabrih ljudi koja se odlučila da u vreme u kome je kultura u uzmicanju ispred sveopšte primitivizacije društva, gaženja svega što je dobro, humano i lepo, uzme stvar u svoje ruke i pokuša da samostalno zaradi svoj komad hleba.
Mnogi od njih su mogli da se zaposle u institucijama kulture i obezbeđujući redovne plate, pri tom tezgareći na drugim mestima, ali nisu. Oni su odlučili da se sami bore za svoje mesto pod suncem za svoj umetnički integritet i svoje stvaralaštvo.
U skladu sa ovim pitanjem koje apeluje na efikasno rešenje ovog gorućeg problema koje tišti slobodne umetnike, apelujem da se otvori mogućnost za pravedno sistemsko rešenje statusa slobodnih umetnika. Gospodo, hvala na strpljenju.