Poštovani predsedavajući, gospođo Brnabić, uvažene kolege i koleginice i naravno budući članovi Vlade.

Ja sam vrlo pažljivo slušala vaš ekspoze danas, slušala sam ga pažljivo i prošli put kad ste ga izlagali i za sada prvo što mi se čini da je prošli put bila svečanija atmosfera, pa je ovo možda posledica korone, ali možda i posledica upravo tog kontinuiteta o kome pričamo sve vreme. Nekako je ovo, čini mi se, radna atmosfera. Mislim da ste u međuvremenu zaista postali prava političarka. Da li je to dobro ili ne videćemo, videćemo na kraju mandata ove nove Vlade, videćemo, na kraju krajeva, i kakvi će biti rezultati ministara koje ste izabrali, koje ćemo naravno i podržati. Ali, pošto sam ja političarka, nadam se da me ne shvatate pogrešno. Zaista očekujem da će ova nova Vlada ispuniti najveći deo ekspozea, nemoguće je ispuniti ceo, budimo objektivni u startu, to vam je kao i budžet kada pravite i plan i program poslovanja, ali da možemo zaista da uradimo mnogo, mislim da možemo.

Pre nego što se osvrnem na stvar koja je za nas kao PUPS - "Tri P" poslaničku grupu najvažnije, moram samo da podsetim i volela bih da iskoristim priliku, jer imam i retku priliku da preda mnom budu i svi ministri, da ja kao žena koja vodim četiri godine već vrlo uspešno Javno preduzeće "Pošta Srbije", na koju sam ja stvarno ponosna, jer mi nijedan jedini dinar do sada nismo uzeli od države, sem što smo uredno punili budžet, što može da nam potvrdi ministar Mali, koji se uredno sa mnom čuje u oktobru mesecu da vidimo kad ćemo mi da uplatimo ono što treba da uplatimo državi.

Moram priznati da nisam baš imala preveliku podršku ministara u ovom periodu i zato se nadam da ova Vlada koju ste sada ovako izabrali, sa ovoliko žena u sastavu, da će biti ekspeditivnija od prethodne, koliko god bili zadovoljni ili nezadovoljni onim radom. Ja lično, ja sada zaista ovo govorim kao Mira Petrović, direktor Javnog preduzeća "Pošta Srbije", a vratiću se naravno na svoj poslanički mandat i položaj. Ja sam lično zadovoljna izborom gospođe Tanje Matić, jer je sa njom bilo savršeno sarađivati. Mislim da će biti mnogo lakše kada bude vodila ministarstvo koje je za moje preduzeće najvažnije. Kao što mi je drago što imamo novu ministarku u privredi, jer je i to meni jako važno ministarstvo, ministarku pravde, jer kad god mi treba neko mišljenje stručno, a ja ga nešto ne dobijam, ne znam zašto, pa ću to, recimo, protumačiti da mislite da ja sama mogu da izađem na kraj sa svim tim problemima. Neskromno, ali mislim da je zaista i vama u Vladi, vama ženama u Vladi, mi ništa nećemo rešiti time što imamo 11 žena, ako ne budete imali svu podršku muških kolega i naravno predsednika države za sve ovo što se radi.

U mom preduzeću ja uglavnom imam žene kao saradnice, na ključnim pozicijama su žene, imam jednog jedinog direktora koji vodi IT, ali mislim da je to prosto sticajem okolnosti, mislim da mi malo ekspeditivnije, brže radimo, jer nas čeka svašta. Mi imamo i kuće, mi imamo decu, mi imamo muževe, mi imamo i svoje poslove koje želimo zaista da odradimo na najbolji mogući način.

Ono što moram da istaknem za prethodnu Vladu, da ne bude da sam sad tu nešto ja htela da kritikujem, ali o tome su govorile moje kolege, to je zaista slika koju mi sada vidimo kada vidimo Beograd koji se gradi. Kranovi su na sve strane, putevi se rade, šta god bilo, ja znam kad sednem u auto, kad krenemo negde, to je sada milina. Jedino što mogu da sugerišem, kao jedan estetski deo cele priče, a to rade Kinezi, to sam imala prilike da vidim, svaki kran samo ukrase svetlima i to izgleda kao milion strela koje su na nebu, pa eto mogli bismo i mi to da uradimo, da malo ulepšamo naš grad i da se prosto vidi koliko je i cela Srbija postala gradilište.

Sada ću se vratiti na ono što je za nas kao poslaničku grupu najvažnije, a to je u stvari ekonomski razvoj, planovi koji su pravljeni zaključno sa 2025. godinom. Ono što je bitno, da sve to što smo zajedno prošli od 2014. godine, sve te teške mere koje smo morali da donesemo svi zajedno, da podnesemo teret svega toga, da se nikada više na to ne vratimo, da zaista 2025. godine stignemo do plata od 900 evra najmanje, da stignemo do penzija od 450 evra i da održimo to što su se predsednik države Aleksandar Vučić i naš predsednik partije Milan Krkobabić dogovorili, da penzioneri nikada više ne dođu u situaciju da postanu socijalna kategorija, da penzije ne mogu da budu manje od 50% plata.

Podsetiću, juče ili prekjuče kada smo pričali ovde je neko od kolega rekao kako, nažalost, ima mnogo starijih ljudi. Mislim da se pogrešno izrazio. Cilj i jeste da bude što više starijih ljudi, ali je problem u tome da imamo što bolji natalitet i da se što više dece rađa. I tu treba zaista odraditi mnogo. Mislim da je to segment na koji moramo da se usredsredimo, jer sve to što mi radimo, ako ne budemo imali dece je besmisleno.

Ono što je nama važno, što je važno našim glasačima, što je važno, na kraju krajeva, svim građanima Srbije, to je da su im plate redovne, da su im penzije sigurne, redovne, da se stalno razvijaju, da se standard ljudi poboljšava. Mi smo se i u gradu u nekom periodu kada smo bili deo tadašnje vlasti izborili za mnogo stvari koje su penzionerima popunile kvalitet života, od toga, ja ću podsetiti da u Beogradu svi penzioneri stariji od 65 godina imaju besplatan prevoz zahvaljujući nama. Mi smo se i tada, zajedno sa našim koalicionim partnerima, izborili za trudnice da primaju ceo iznos plate za vreme održavanja trudnoće, a onda smo to preneli ovde 2012. godine i to je bila prva stvar koju smo zajedno sa našim kolegama poslanicima uradili, ali na našu inicijativu, i izmenili Zakon o zdravstvenoj zaštiti i to omogućili svim ženama u Srbiji.

Mi smo otvarali klubove za stara lica, koji nisu bili samo, znate, sednete pa igrate šah. Ne. Ja sam lično učestvovala u tome, iako sam bila šef kabineta. Kupovali smo štafelaje za slikanje, kupovali smo police i napravili zaista biblioteke, ukrašavali, znači, učinili te prostore lepšim. Mislim da je cilj svih nas da kada dođemo do nekih penzionerskih dana, da imamo dovoljno i zdravlja, pa nam je tu zato jako važno ulaganje u zdravstvo, da imamo dovoljno snage da taj što duži period koji je pred nama proživimo što kvalitetnije.

Pošto pričamo o digitalizaciji, koja je sada u vreme korone pokazala da je to bio vidovit korak tada, ali smo i mi PUPS-ovci bili vidoviti pre desetak godina, kada smo organizovali u Beogradu i prve kurseve za IT, gde smo imali polaznike koji su bili stariji od 88-89 godina.

Tako da, postoji mnogo stvari koje možemo da uradimo zajedničkim snagama, moramo da stavimo prioritete. Nije lako, znam. Neću uopšte da pričam o spoljnoj politici, mnogo umnih glava se time bavi, i Kosovom i uopšte situacijom u svetu, neću uopšte da pričam o koroni koja nas je sve poremetila, ali mislim da je ne tako težak period pred nama, samo je potrebno da svi damo svoj maksimum u svemu tome što radimo i da zbilja imamo dijalog između nas.

Gospođu Čomić ovde poznajem iz parlamenta od 2012. godine, ali moram priznati da sam bila iznenađena onim vašim plakatom koji ste imali u vreme kampanje. Meni nekako to ne ide uz vas, kao što mi ne ide ni uz mene, uz majke dece, tako da mislim, u redu, imali ste neki, po mom mišljenju, kiks vaš lični, ali ste vi uvek bili za dijalog, čitala sam i šta je gospodin Čanak za vas rekao, sve preporuke ste dobili, ali mislim da moramo stvarno da ipak malo vodimo računa o načinu komunikacije između nas. I slikanje i razgovori i uopšte kompletno neki odnos među nama ovde mora da bude na nekom nivou, jer mi smo ipak izabrani ovde i predstavnici građana Srbije.

Ja vam zaista želim i mi ćemo kao poslanička grupa PUPS - "Tri P" glasati, naravno, večeras za izbor ove Vlade i dati svu moguću podršku koju možemo da damo da možete da ostvarite dobar deo ekspozea koji je premijerka iznela. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege i koleginice, prvo bih želela da, u ime poslaničke grupe PUPS „Tri P“, pozdravim sve stare i nove kolege koji se nalaze sada sa nama ovde u parlamentu. Mislim da je to jako važno, zato što prosto parlament odlučuje o budućnosti svih nas, a naročito mladih generacija i drago mi je da je mnogo mladih i novih ljudi trenutno u ovom novom sazivu.

Što se tiče Predloga za predsednika Skupštine, gospodina Ivice Dačića, mi iz PUPS „Tri P“ smatramo da je odlukom da se gospodin Dačić kandiduje, odnosno predloži za predsednika Skupštine, da je time i naš predsednik Aleksandar Vučić, kao i svi mi poslanici, odnosno poslaničke grupe koje smo dale podršku, da je time trebalo da se u stvari osnaži ova Skupština, da se dovođenjem predsednika partije zaista vrati i težina i dostojanstvo koje ova Skupština treba da ima.

O gospodinu Dačiću neću mnogo pričati, mi se svi znamo prilično dugo ovde. Što bi rekli, znamo se i iz dobrih i iz loših vremena. Ne nedostaje mu političko znanje, ne nedostaje mu poslaničko znanje, ne nedostaje mu ni politička veština, koju je uvek imao, ali mislim da ono što je najvažnije, a na čemu mi iz Poslaničke grupe PUPS „Tri P“ insistiramo, to je na dostojanstvu Skupštine, na pristojnosti, na razumevanju i toleranciji. Mislim da je zaista, pored svih znanja i veština koje gospodin Dačić ima, tolerancija, koju ja lično poznajem, zaista nešto što će u ovoj Skupštini puno značiti svima nama.

Mi smatramo da treba da postoji ozbiljna opozicija, ali ozbiljna opozicija. U međuvremenu, za ovih godinu i po dana, kada imamo prilike do novih izbora da se svi pokažemo, mi očekujemo da ćemo svi zajedno biti korektivni faktor za sve zakone koji u ovu Skupštinu treba da uđu i koji treba da se donesu i da ćemo svi zajedno raditi upravo na onome na čemu Skupština i treba da radi, a to je na poboljšavanju svih uslova za život građana Srbije, koji su nas, između ostalog, i izabrali da sedimo ovde.

Ono što je važno, to je da treba svi da damo zaista sve od sebe. Pred nama su teška vremena, a iza nas su, ja se nadam, teža nego što nas čekaju. Moram zaista da iskoristim priliku, ovo nije ženska solidarnost, da se zahvalim i našoj bivšoj predsednici Maji Gojković, ne znam da li je tu, nije, ali da je zaista u teškim vremenima i teškim okolnostima uspešno vodila prošli saziv.

Nama je korona poremetila sve. Koliko god se slagali ili ne slagali oko toga, ali činjenica je da je ta korona ceo svet pokorila i da se ni ne zna šta nas čeka. Pored tog nekog ekonomskog oporavka, do koga smo konačno došli uz toliko truda i rada svih nas zajedno, sada nas ponovo ta korona sapliće, ali se nadam da ćemo mi svi zajedno i znanjem i umećem predsednika Skupštine, a i našim zajedničkim trudom svih poslanika ovde, uspeti da se izvučemo iz problema koji nas čekaju i rešimo zaista ključne i bitne stvari za građane Srbije, svi iz znamo, neću ih pominjati, od teme Kosovo koja je broj jedan, pa na dalje. Tako da, mi očekujemo da ćemo ovde imati dobru zajedničku saradnju i da ćemo moći da rešimo probleme, vrlo jasne probleme svih građana Srbije koji ih najviše tište, a to su i sigurne plate i sigurne penzije i bolji standard i, na kraju krajeva, neka nova zakonska rešenja koja će nas utemeljiti.

Mislim da je ta naša evropska perspektiva upravo u tom nekom dovođenju svih tih zakona i zakonskih okvira koji će nas više i pre odvesti do Evrope. Tako da se nadam da ćemo dobro sarađivati. Naravno, mi ćemo kao poslanička grupa PUPS-3P podržati predlog za gospodina Ivicu Dačića za predsednika, kao i sve predloge koje smo svi zajedno ovde dali i svima zajedno želim uspešan rad.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovana predsednice Vlade, uvaženi ministre, kolege i koleginice, ja ću pokušati da diskusiju vratimo iz prošlosti u sadašnjost, u situaciju kada imamo tzv. rat sa Korona virusom, Kovid – 19 i kada smo svi prilično iznenađeni, sluđeni.

Na samom početku moram da kažem da mislim da uludo trošimo vreme. Juče smo sedam sati pričali i kako je krenulo i danas ćemo sedam sati pričati. Pitanje je da li ćemo raditi i sutra. Sve više sam ubeđena da je odluku o vanrednom stanju trebalo doneti na način na koji je doneta. Budućnost će to pokazati da li je to bilo ispravno ili ne, ali u situaciji kada nam je svaki dan bio važan, mislim da je bilo jako važno reagovati odmah.

Verovatno je kolega Đurišić u pravu kada kaže da se nije tačno znalo kako i šta. Pa, nije se znalo, svi su bili zatečeni. Ja sam jutros slušala na televiziji našeg doktora koji radi u Njujorku, koji je rekao da prvih sedam dana apsolutno nisu znali i nisu mogli da se snađu. Nismo mogli ni mi ovde, ali je mnogo lako sada se praviti pametan. Mi kakvi smo kao narod i kako volimo da mudrujemo, mi smo jedino saglasni u tome da je Bog bio pravedan kad je pamet delio, pa nam je svima podelio, je li, jer smo svi mi najpametniji. Jako je lako biti general posle bitke i jako je lako i proveriti urađeni domaći zadatak, ali ga je teško uraditi.

Takva je i sada situacija. Bilo je jako teško izboriti se sa situacijom u kojoj smo bili i naravno da nije mogla da se sastane Skupština. Meni danas uopšte nije prijatno što sedim ovde, kao što mi nije juče bilo prijatno. Ako smo se već štitili, sada nas je mnogo na jednom mestu. Uz sve mere koje smo preduzeli i koje jesu zaista preduzete, ali, znate, statistika je pokazala da smrtnost kod nas prosek je upravo moja generacija, jer smo zaštitili najstariju i ostala je moja i mlađi od mene. Tako da, postoji milion razloga zašto neke stvari nisu rađene, ali dobro, vratićemo se na to, vreme će pokazati, analize će pokazati.

Ono što ja želim da kažem ispred poslaničke grupe PUPS-a, to je da smo mi svi prosto zahvalni i ponosni svim penzionerima koji su, naravno, kao i uvek bili najrazumniji. Vrlo su oni spremno prihvatili ograničenje kretanja, kako se pojedini izražavaju ovde, ograničenje osnovnog ljudskog prava itd, ali oni svi imaju iskustvo iza sebe i svi su svesni da je ovog puta bilo u pitanju održavanje života.

Naravno da treba da postoji nastavak, o tom nastavku će se pričati sa ministrom Sinišom Malim, sa programima koji su predviđeni za ekonomski razvoj posle ove Korone, ali, svi penzioneri su sedeli kod kuće disciplinovani. Jeste li ih čuli da se žale? Ja ih nisam čula. Jer, da se oni žale, žalili bismo se i mi ovde. Oni strpljivo sede i čekaju da ovo prođe. Oni strpljivo ustaju ujutru i idu kada treba da se ide u kupovinu. Da li je bila potrebna mera? Da, bila je potrebna, ali je problem što je ne poštuju ovi drugi.

Ja sam se juče vraćala, naravno, kao i svi vi, u pola sedam kući, ceo moj blok je bio pun ljudi, ne penzionera koji šetaju, nego mladih ljudi koji se igraju sa svojom decom, mame sa bebama. Meni ništa nije jasno. Da li mi sad treba, mi imamo rešenje možda i za to, svi smo se čudili što je u nekoj državi rečeno, stariji od 80 neka ne očekuju respiratore ukoliko izađu napolje. Ali, hajde možemo da rešimo to i ovde, ko god hoće da se kreće neka uplati taksu koja treba da se plati – 50.000, 150.000 i prihvati da nećeš lečenje ako dobiješ koronu. Jer priča - Korona je isto što i grip, nije tačno! Korona je pet do deset puta jača nego što je grip. Od gripa u bolnici leže samo stariji ljudi, ostali odu kod doktora, dobiju lekove za smanjenje temperature, pijte lekove, čajeve, zdravo-doviđenja, svi ste kod kuće.

Prosto, mislim da smo nekako krenuli diskusiju u pogrešnom pravcu, mi sada pričamo o tome, pitanja su, mi kao da ne živimo u istoj zemlji. ja bih najviše volela da mi živimo u državi gde imate predsednika za koga čujete kad ga birate, gde se on posle toga šećka po svetu sa svojom suprugom i mi komentarišemo ko je bolje obučen da li njegova supruga ili gospođa Makron ili, ne znam, čuvena Melanija Tramp. Ali, nažalost, živimo na brdovitom Balkanu, živimo u Srbiji koja je stalno u nekom vrtlogu.

Gospodo prekoputa, ako niste želeli da slušate neku drugu stranu niste morali ni da dođete. Mislim da je osnovno da se čujemo.

Sačekaću da se malo zaustave…

(Zoran Živković: Šta je bilo?)

Volela bih da se čujemo.

(Zoran Živković, dobacuje s mesta.)

Nisam vas čula, ali je nekako…

Ja ću nastaviti svoje, da.
Ono što sam ja htela da istaknem to je da mi imamo situaciju gde su penzioneri, kao i uvek, shvatili gde žive, a prošli su sve i oslobodilačke ratove, sankcije, bombardovanja, ubistva premijera, ekonomske krize, poplave i stigosmo i do ove Korone. Imali smo pretnju od ekonomskog kraha i oni su ga razumeli i oni su razumeli potrebu i smanjenja penzija, pa smo došli do toga da su penzije vraćene, da su povećane, da je sada bila uplata od četiri hiljade, da će biti uplata ovih 100 evra.
Kako god to drugi shvatili, penzioneri su zahvalni na tome. Oni su shvatili da sada nije pitanje mog i vašeg stava, sada je pitanje okupljanja oko zastave, sada je pitanje opstanka ove zemlje. Da li su postupili, da li je zdravstvo postupilo kako treba? Gospodo, brojevi govore. Ja sam slušala dr Nestorovića, mi i Belgija smo krenuli isto, 6. marta prvi mrtav čovek kod nas, prva žrtva u Belgiji. Belgija je pre tri dana imala 7.094 mrtva građanina, a mi smo imali 162. Jeste da oni imaju deset i po miliona stanovnika, ali to stavite u proporciju pa ćete dobiti pet hiljada sigurno žrtava. Nemojte mi reći da nismo postupili.
Da li smo najbolji? Da li smo se snašli? Pa, u čemu smo mi to bili najbolji sem u pameti? Naravno da je bilo iznenađenja. Naravno da nas je milion stvari sačekalo sa kojima se nikada ranije nismo sretali, ali to ne znači sada da treba skidati glave. Analize ćemo praviti, niko nije protiv analiza. Ali, mi nemamo sada situaciju, znate, kada se slušaju pitanja koja se postavljaju i novinari pitanja koja postavljaju, koliko je kupljeno ovoga, koliko je doneto ovoga, stalno se nekako provejava sumnja u to šta je Vlada radila, da li je novac trošen na pravi način ili nije. Ovde nema šta da se pljačka, gospodo ova država je opljačkana. Ovde šta je imalo da se uzme je uzeto, ono što sada ima to su strani investitori dali, teško ćemo njih pokrasti, teško.
Tako da, ja ono što smatram da je, govorim u ime poslaničke grupe, to je da mi moramo da podržimo sada Vladu, da mi moramo da stanemo i mi jesmo stali i penzioneri su stali, i ono što je za njih važno, to je važno da znaju da kada se izađe iz svega ovoga da će njihove penzije biti redovne, sigurne, da će se pričati uskoro i o izmeni tog švajcarskog modela, ali sada je bilo važno preživeti. Statistika je rekla da je u Italiji sve preko 80 godina mrtvih.
Mi smo uspeli da sačuvamo naše. Ono što je sada problem, problem je ekonomski sada krenuti napred, izvući se iz svega ovoga i nije ovo baš tako strašno bilo ovde. Država je spremna da pomogne. Mislim da je zaista mnogo uloženo sada u zdravstvo, mislim da su heroji broj jedan, da je pet mesta praznih pa da onda idu svi ostali koji su u ovoj državi radili, ali se mora priznati da se radilo, mora se priznati da ova Vlada zaista je radila. Nekome može da se sviđa ili da se ne sviđa, ali su oni stalno radili.
Ja sam recimo redovno pratila i redovno pratim sve što je stručno mišljenje, lekare koji govore, kome se ne sviđa taj može da promeni program, ali smo pre mesec i po dana svi toliko bili zbunjeni da smo svi hteli da slušamo. Sada kada smo svi, što bi rekli, savladali gradivo sada se svi opuštamo. Sada je nekome to dosadno, nekome nije.
Ali, činjenica je da mi rat još nismo završili, nismo ga dobili. Ulice su prepune. Ako mene neko pita, apsolutno prvomajski praznici moraju da budu zatvoreni. Mora da se zna da mora da se bude u izolaciji, jer definitivno mlad svet, baš zbog toga što misle da su zaštićeni, šeta, previše šeta, šetaju i moje ćerke.
Znači, ja imam samo jedno pitanje, prosto, država je dala mogućnost da zaštitite majke sa decom mlađom od 12 godina, sve hronične bolesnike, sve smo to odradili. Ja sam bila jako ljuta, vi znate da ja vodim Javno preduzeće „Pošta Srbije“, mi smo pustili sve te ljude da budu kod kuće, svi su izašli napolje. Znači, ako ćemo već da neke mere uvodimo, ako će najstariji da sede kod kuće, a to nije lako i oni će sigurno i oni žele, nema socijalne distance, i oni žele i oni su socijalna bića, psihološki.
Znate koliko ima domaćinstava koja su sama jednočlana, svima njima je to potrebno, ali nije potrebno to sada mahanje time – e, zašto ste im zabranili da izlaze, ne, nego ih pozovite, pošaljite im sladoled. Sada je informativna tehnologija pokazala kakvo je to čudo. Vi sada možete sve da završite ne izlazeći iz svoje kuće. Pozovite svoje roditelje, pošaljite im kolače, naručite im nešto kada prođe sve ovo. Nije sada pitanje brige, kao što je bilo, a kako je bilo smanjenje penzija, kako žive sada.
Pažnja je u tome, što ćete kada je sve redovno da brinete o njima. Ali, ja se plašim da sav ovaj svet koji se šeta, prosto ne razmišlja. Vi znate šta su baka servisi? Pa tu nema ništa lepše, ništa bolje što vi možete da ponudite svojoj deci, da odrastu u zdrava bića. Sada se sve nešto okrenulo ka sebi i svi samo idemo na analize, da li je ovo urađeno ovako, da li je urađeno onako. Pa kako je moglo da bude urađeno?
Da li vi znate kako su nam izgledale bolnice? Pa, je li neko video kako izgleda ta Infektivna klinika? Svašta je urađeno u međuvremenu. I danas je bio prilog. Prva je, slučajno sam to gledala, bila na pulmologiji. Mi zaista treba da budemo ponosni kako su obučeni zdravstveni radnici tamo. Da li je moglo da se uradi prvog dana? Pa, ako nije uradila bogata Amerika i Njujork, kako bismo mogli mi?
Ja sam prva u svojoj firmi rekla, dobro treba nam 150.000 rukavica, savršeno, 100.000 maski, savršeno. Znate za koliko nam je to trajalo? Za jednu nedelju. Nismo znali. Nikome nije palo napamet da to ne može tako, da su to potrebni milioni.
Opet ću se vratiti na ovo. Znači, još jednom, zaista, pored penzionera, svi drugi moraju da ostanu. Ja želim da penzioneri znaju, oni su i svesni toga, oni svi sede kod kuće i niko ne kuka. Mi kukamo u njihovo ime. Ali, da oni ne treba da brinu, da je sve ovo što kasnije sledi, da će biti onako je bilo i ranije planirano, da će svoje penzije dobijati, da su penzije i u ovom periodu dobijali na vreme. Vratiću se sada i na taj deo, prosto to ne mogu da preskočim, kao direktor javnog preduzeća. Zaista bih pozvala sve na jedinstvo.
Nije sada stvar u tome koliko je predsednik Vučić nabavio i da li je negde bio na dodeli svih tih stvari koje su nabavljene. Naravno da jeste. I treba da bude. Jeste odradio. To nije sprečilo ni bivšeg predsednika, ni bivše ministre da iskoriste sve veze koje su imali po svetu i da pokušaju da nam pomognu i da obezbede neophodne stvari za medicinske centre. Ali, nešto ne vidim da su se baš istakli, ne vidim. Politička prepucavanja treba da ostavimo za neka zdrava vremena. Trenutno nisu.
Htela bih još za kraj, neću da dužim jer kako smo svi krenuli nećemo nikada odavde izaći. Moram da se vratim samo na primedbu koju ja imam, a koja je sada upućena premijerki. Molim vas da nekada pohvalite i poštare Srbije. Pošta Srbije je uigran sistem, to funkcioniše ko god bude na načelu Pošte, to dobro funkcioniše. Činjenica je da apsolutno u svim situacijama kada je državi bila potrebna, Pošta Srbije je bila tu. I u vreme poplava i sada. Mi smo na raspolaganje stavili i naše kamione, naše kombije, naše vozače, hiljade i hiljade kilometara se razvozi, hvala Bogu da ima šta da se razvozi, medicinska oprema do različitih centara.
Moram i da pohvalim da smo mi od države kada smo se požalili da neke stvari više ne možemo sami da nabavimo, da smo dobili sve što nam je potrebno i da to sukcesivno dobijamo. To jeste za svaku pohvalu. S druge strane da bi ljudi shvatili koliki je to napor koji ljudi ulažu u Pošti. Reći ću vam da smo mi 18. marta, tačno pamtim taj datum, jer je to bio datum o kome sam pričala sa nekim ljudima iz Vlade, 18. marta Pošta Srbije je ostvarila 1.150.000 isporuka pisama i ekspres paketa, 250.000 uplata i isplata, 400.000 paketa smo preuzeli i 250.000 su nam doneli u Poštu. Saberite koliko je to kontakata dnevno.
Posle toga su krenule penzije od 25. i poštari su radili svaki vikend, izbegavajući direktni kontakt, sa distancom, itd. Mi smo sve uradili planski onako kakva smo uputstva dobili. Ti ljudi su bili izloženi velikom riziku da se zaraze. Ja, moram da kažem da sam vrlo ponosna, da smo od ovoliko hiljada ljudi, a 15.000 ljudi radi u Pošti Srbije, mislim da imamo trenutno 14 ljudi koji su pozitivni na Kovid 19.
To je moja zamerka. Ja bih volela, tu je i ministar poljoprivrede. Mislim da će se u poljoprivredi puno uložiti i da je to grana privrede koja nam za budućnost može zaista povući i obezbediti ekonomski napredak, mislim da su ti tzv. gastarbajteri koji su se svi vratili nazad takođe shvatili da imaju samo zemlju Srbiju, gde god bili, ipak su morali da se vrate ovde, da se vrate u svoju državu i da je to grana privrede gde mogu da ulože svoja sredstva, a hvala bogu zemlje imamo koliko hoćete, plodne zemlje.
Za kraj, s moje strane jedna zamerka, opet ću se vratiti na moje poštare, jedno veliko hvala svim poštarima, pa očekujem da gospođa premijerka, takođe nas u nekoj prilici pohvali.

Poštovanje predsedavajući.

Poštovanje uvaženi ministri, drage koleginice i kolege poslanici, u ime poslaničke grupe PUPS, najviše ću se osvrnuti na ono što nas najviše interesuje, a to su plate i penzije, pa ću malo podsetiti i na ginezu tog rasta penzija, pre svega i tog švajcarskog modela formule za izračunavanje. Ta formula je bila na snazi od 2003. godine do 2006. godine i tada je ukinuta na zahtev Svetske banke vezano za dogovor sa MMF-om i posle toga je krenuo taj totalni sunovrat penzija i tada je PUPS reagovao i tražio 2008. godine vanredno uvećanje penzija od 10%.

Mi smo na to vrlo ponosni. Mislimo da nije to bio uzrok ekonomskih problema koji su bili i tada i koji su se kasnije sve više povećavali, i na kraju krajeva, svi ti penzioneri su te penzije i zaslužili i morali smo da vodimo brigu o njihovoj egzistenciji.

Posle toga, 2014. godine dolazimo ponovo do teške ekonomske situacije, gde predsednik Vučić odlučuje da se primene teške mere fiskalne konsolidacije i mi tada dajemo podršku.

Sada, naravno, posle ovoliko vremena se pokazalo da smo bili u pravu i ako smo sve vreme trpeli velike udarce i od opozicije, pa i od dela vlasti, jer nismo bili ti koji su branili penzionere, navodno, po njima.

Ova fiskalna konsolidacija je uradila upravo ono što smo mi od početka, od našeg formiranja 2005. godine i tražili, a to je da uđemo u mirne tokove, da penzije budu redovne, da budu stabilne, da država bude ta koja garantuje njihovu isplatu. Sada smo došli do toga.

Samo ću podsetiti da i te 2008. godine i tih godina pre toga, pa sve do pronalaženja strateškog partnera za „Bor“ i „Železaru Smederevo“, što je odradio opet predsednik Vučić, nije se znalo, mnogo novca je odlazilo sa strane, mnogo novca je u tim privatizacijama nesrećnim nestalo, a da se ne zna gde su te pare završile. Ali, mi smo sada ovde gde jesmo.

Imamo stabilne finansije, imamo povećanje penzija i ono što je možda pitanje koje mi iz PUPS-a vidimo iz predostrožnosti, naravno, a to je kako će funkcionisati to povećanje u skladu sa zakonom, 50% povećanja zarada ne znamo kojih. Mislim da je najbolje da se to isprecizira da kasnije ne bismo imali nesporazuma, jer ne znamo da li se to odnosi na plate u javnom sektoru, da li se odnosi na realni sektor, da li su ukupno prosečne, rast prosečnih zarada, kao što je i pitanje rasta potrošačke korpe, indeksa i to je sada pitanje na šta se odnosi.

Znamo da će se statistički podaci uzimati od juna prethodne godine, unazad godinu dana, što će reći da je to godinu i po dana. Sada je pitanje – šta ćemo ako bude veći rast i potrošačke korpe i zarada i pređemo tih 10,5% koje očekuje i za koje MMF misli da su granice.

Da li ćemo poštovati to što je propisao MMF, ono što MMF smatra ispravnim ili će, na kraju krajeva, država sama o tome odlučivati? Mislim da su to neke nedoumice koje bi trebalo da se razjasne pre nego što počnemo od 1. januara sa novim obračunom penzija. Imamo još neke probleme, u nagoveštaju, što bi rekli.

Svi znamo da tehnologija strašno napreduje, svi znamo da samo za IT izdvajamo šest milijardi za razvoj IT, digitalizacije i doći ćemo u situaciju da se mnogo zanimanja ukine već u narednih desetak godina.

Neke su procene da će 2030. godine nestati 400 miliona zanimanja, a da će se pojaviti nekih 260 novih. Sreća naša u svemu ovome je što robotika ipak ne može, nema emocije, nema mozak, pa može da radi samo neke fizičke radnje koje se ponavljaju, ali ćemo u svakom slučaju, doći u situaciju da će izvestan broj ljudi ostati bez posla i da nećemo imati realno punjenje fondova.

Kako ćemo to tada da rešimo, možda je dobro da krenemo sada da razmišljamo, možda da razmišljamo u pravcu predloga koji je dao naš predsednik, Milan Krkobabić, da možda krenemo u osnivanje nekog fonda tehničko-tehnološkog razvoja, gde će se izdvajati sredstva upravo svih tih velikih kompanija koje imaju zastupljenu robotiku, da se jedan deo uplaćuje u taj fond, a da to budu sredstva kojima će se nadomesćivati nedostatak novca u fondovima, Fonda PIO, recimo.

Ili, možda, nije loše da razmislimo o ovom novom zakonu o poreklu imovine koji će se pojaviti uskoro u Skupštini, o kome ćemo raspravljati. Možda bi mogli da izdvojimo i da taj deo koji se bude naplaćivao od ljudi koji ne mogu da dokažu poreklo, ne znam da li ste me pratili ministre, znači predlog je da možda fond možemo da dopunimo, da se deo sredstava koji se budu naplaćivali u vidu kako stoji preporuka, predlog je da 25% se plaća neka taksa, porez na imovinu za koju nema traga, da se recimo deo 50%, 20, to je sada na vama, vi se bavite finansijama, da se prebaci u te fondove koji će služiti za jačanje Fonda PIO upravo za sve one ljude koji ostaju bez posla zbog tog tehnološkog razvoja koji nažalost, takav kakav jeste. Kažu da 15% zanimanja nestaje godišnje. Pojavljuju se i nova, ali procentualno nije isto. Više nestaje nego što se pojavljuje.

Tako da, što se nas tiče, ta formula švajcarska je zaista vrlo prihvatljiva. Mi kao partija zastupamo tezu da penzije treba da plate rast plata u javnom sektoru i to je nešto što smatramo da u budućnosti možda možemo da dostignemo, ali za to treba vremena, kao što treba vremena i za predlog koji je dao kolega predsednik poslaničke grupe radikala, gospodin Vojislav Šešelj.

Možda, zbilja, u jednom trenutku da finansijska situacija i ekonomska bude toliko stabilna da postane rutina, da možda tada treba razmišljati o povratku tih nekih sredstava, koji su u jednom trenutku oduzeti penzionerima, svima onima koji su imali preko 25.000, ali to je zaista procena koju će morati da radi Vlada, koju će morati da radi Ministarstvo finansija, pogotovo.

Ono što bih volela sada i gde ne mogu da propustim priliku da kažem je kao neko ko vodi javno preduzeće „Pošta“ Srbije, da se mi radujemo konačnom ukidanju zabrane, odnosno uredbe o smanjenju zarada i molila bih da nekako, ministre, meni je ovo jako važno, zato što mene sada gleda 15.000 ljudi zaposlenih u „Pošti“ Srbije. Svih ovih godina, od 2014. godine od kako važi uredba o smanjenju zarada, uvek smo poslovali sa dobitkom.

Ja sam juče bila zatečena slušajući gospodina Pavla Petrovića kada je komentarisao budžet sve sa pohvalama, naravno, kada je rekao da je prosečna zarada u EPS-u skoro 100.000, da se očekuje da bude.

Znači, u „Pošti“ Srbije, znate kako su poslovali prvih devet meseci ove godine, znači, u „Pošti“ Srbije, koja godinama posluje sa dobiti, koja svake godine u budžet uplaćuje, mi dinar jedan nemamo duga, mi dinar jedan ne dobijamo iz budžeta Republike Srbije, mi imamo 10.000 manju prosečnu zaradu od proseka u Republici Srbiji. Zaista mislim da nešto moramo da uradimo.

Mi ne tražimo da dobijemo 20, 30% veće zarade, ali da pokušamo da nas pustite da malo povećamo tim ljudima. Znate kako, tehnologija je sjajna. Tehnologija vam omogućava da sedite kod kuće, da naručujete sve, ali neko mora da vam to donese. Vi morate da imate dostavljača, vi morate da imate vozače koji će da dođu kući da vam donesu sve to što ste poručili.

Ti ljudi moraju da budu plaćeni. Vremena se menjaju.

Mi sada imamo situaciju da ne možemo da procenimo koliko ih treba platiti da bi ih zadržali. Sada imate situaciju zaista, za mene, vrlo iznenađujući, da imamo Sajam zapošljavanja kod nas koji organizuju Slovenci, koji nam uzimaju vozače i nude im plate od 1.000 evra. Pri tom je to meni nezamislivo da smo dozvolili, ali smo dozvolili. Sa druge strane, bez njih ne možete a IT-ivci nam odlaze, niti možemo da njima toliko povećamo, jer u javnom sektoru, kod nas u „Pošti“ Srbije, IT-ivci imaju platu 70.000.

Pri tom moram da podsetim, znači ono što niko nikada neće da kaže nigde javno – sve što se radi vezano za elektronsku upravu rade zaposleni, odnosno IT-evci „Pošte“ Srbije i „Halo bebu“ smo mi radili i matične knjige smo mi radili i državljanstvo smo mi radili i dostavu i primanje zahteva za zdravstvene knjižice.

Znači, Pošta Srbije je zaista jedno veliko, dobro i javno preduzeće, koje sledeće godine slavi 180 godina postojanja, što je zaista za svaki respekt. Mislim mi smo sada svi u cajtnotu i mi pravimo naš budžet, ali mislim da bi morali da imate malo više razumevanja za Poštu Srbije, kao preduzeće koje zaista daje izvanredne rezultate, a pri tome se malo osećamo kao 13 prase, da kažem ne voljeno dete. Toliko o zaradama.

Mi ćemo, iz PUPS-a, naravno moje kolege će govoriti podrobnije o pojedinim delovima budžeta. Mi smo, naravno zadovoljni. Prvo smo zadovoljni situacijom u kojoj se država nalazi, jer ovaj budžet sada je u stvari projekcija onoga što smo radili. I da nismo radili tako kako jesmo, i da svi zajedno nismo podmetnuli leđa tamo gde treba ne bi smo mogli da imamo, ni ovakav budžet, na koji zbilja sada treba da budemo ponosni.

Poslanička grupa PUPS-a će naravno podržati, tako da biće još razgovora, ali toliko od mene.

Poštovana predsednice, gospođo Gojković, uvaženi ministri, drage kolege, ja ću u ime poslaničke grupe PUPS da malo unesem optimizma i da vratim raspravu u svoje tokove i da malo smirim strasti i da pričam o budžetu.

Što se tiče budžeta, mislim, kakav je budžet, mislim da je stav izneo Fiskalni savet. Ako smo godinama unazad uvažavali mišljenje Fiskalnog saveta koje je bilo uglavnom negativno, odnosno loše po budžet koji je planiran, ne vidim zašto bismo sada dovodili u sumnju da li je njihov stav ispravan ili nije.

Ja ću se osvrnuti samo na par stvari za koje mislim da su nama važne kao poslaničkoj grupi. To, da li su sredstva u budžetu dobro raspodeljena je uvek diskutabilno, jedni misle koji su dobili više da je u redu, ovi koji su dobili manje, misle da nije, a mi iz poslaničke grupe PUPS mislimo da nije dobro, da je ministar zadužen za regionalni razvoj, naš predsednik, ministar Krkobabić zaista odradio sjajnu stvar sa idejom zadruga i da je prosto ove godine trebalo da se planira više sredstava, vezano za razvoj zadrugarstva u Srbiji.

S druge strane, moramo da se vratimo unazad i da kažemo – da, u ovom prethodnom periodu, dve godine poslednje kako se ministar Krkobabić bavio zadrugama, je urađena zaista sjajna stvar, da su se oko neophodnosti osnivanja zadruga i udruživanja malih poljoprivrednih proizvođača svi saglasili, da smo dobili podršku i najeminentnije ustanove SANU i najvećih stručnjaka u zemlji kada se tiče sela i svih poslova kojima se bave ljudi na selu, a znamo da imamo 600.000 sela i da 1.400.000 ljudi živi od toga. S te strane moramo da izrazimo zadovoljstvo da je, prosto, ta ideja o zadrugarstvu zaživela, probudila sve nas i bila taj jedan mali zamajac koji je bio neophodan da se svi osvestimo i da se svi setimo, na kraju krajeva, da smo svi potekli odatle, uglavnom i to je ono što kod nas izaziva sada, s druge strane, i optimizam gledajući budžet Ministarstva poljoprivrede, koji je dobio 7,6 milijardi više, očekujući da ministar poljoprivrede, prosto, nastavi da uloži još više sredstava i da ta sela zaista zažive na način koji su počeli.

Naravno, regionalni razvoj, niko od nas nije naivan i niko ne misli da je to zadruga, regionalni razvoj je sve drugo, i kultura, i obrazovanje. Imamo mi. Sve sfere su tu neophodne, ali, eto, ono što je bio naš doprinos je zadrugarstvo. Prosto, buđenje svesti da je selo neophodno i da treba podržati i pomoći tim ljudima da mogu da zažive i da postanu i robni proizvođači.

Taj deo sam morala da spomenem, ali ću se, naravno, baviti penzionerima, jer smo, na kraju krajeva, pre 13 godina zbog njih i osnovani. Moram da priznam da smo zadovoljni što smo konačno došli do toga da budžet ove godine, vezano za penzije bude veći, da su penzije vraćene, odnosno uvećane, da smo preživeli krizna vremena koja su bila iza nas.

Podsetiću vas da smo mi uvek bili napadani, i kada smo se osnovali i kada su penzije bile isto 40%, i tada je bilo, otprilike, šta sada ovi ovde traže, pa onda smo napadani za tu 2008. godinu, koju sada niko ne spominje, sem u kontekstu kad se napada PUPS i kriza koja je tada nastala, a mi duboko verujemo da smo uradili pravu stvar i tada zaštitili, jer smo zbog toga i osnovani bili, 1.700.000 penzionera tekućih.

S druge strane, napadani smo ponovo i 2014. godine, kada smo podržali tešku meru za sve nas, tešku meru, moram priznati, tada i za premijera Aleksandra Vučića, vrlo tešku političku odluku da se smanje penzije tolikom broju ljudi, da to, s druge strane, iako je 1.050.000, čini mi, se ostalo zaštićeno, da to dovede u sumnju da li će uopšte moći da se izvučemo, da li će država moći da se izvuče iz bankrota koji je pretio i da li će se to možda odraziti i na njih.

Ja slušam ovde moje kolege kada pričaju o penzijama i, naravno, svi se sada bave penzionerima, svi se bave zaštitom penzionera, ali ja ću podsetiti jednu stvar - te mere jesu bile potrebne. Da li se sada mi slažemo ili se ne slažemo, odnosno da li hoćemo da priznamo ili ne, to je jedno, ali je činjenica da vi možete da imate najbolji BMV, ali ako nemate gorivo, možete samo da sedite u BMV, nema vožnje. Tako i ovo, ako u budžetu nema para, ne možete vi da imate dobre penzije, ne možete da imate… Znači, jednostavno, moramo da budemo svesni situacije u kojoj se nalazi naša država.

Ono o čemu bih ja sada volela još malo da kažem nešto to je da je ovo sada smo prvi korak i mi u 2019. godini, prosto, imamo jedan mali period, gde možemo hladnih glava da svi zajedno sednemo i da vidimo koje nam je rešenje. Ovo sigurno nije trajno rešenje. Oko toga se slažemo svi. Svoje mišljenje je iznosio i šef kancelarije MMF Sebastijan Sosa. Mi ćemo i u 2019. godini imati usklađivanje penzija dva puta godišnje, ta odredba nije ukinuta, u aprilu i oktobru, ali, naravno, sve u skladu sa ekonomskim položajem, odnosno sa privredom, tako da se to neće odraziti na BDP, ali ono što je važno to je da mi budemo konačno pametni i da probamo da sve te naše političke različitosti nekako usmerimo ka nečemu što je budućnost svih nas.

Mi moramo da prihvatimo činjenicu da, kažu istraživanja, za 25 godina 40% zanimanja neće postojati. Do 2025. godine neće postojati poštari.

Ja sam na čelu jedne „Pošte“ Srbije. Amazon sada radi na razvoju bezpilotnih letilica koje će raznositi pošte, pa neće biti fizičkih poštara. Pošta Amerike je bila pred bankrotom i da se nije predsednik Tramp lično umešao, oni bi već bili zatvoreni. Znači, nešto što nas čeka je jedan racionalan prilaz ovom problemu.

Mi moramo da uđemo u reformu penzionog fonda. Toga smo svi svesni. Kakva će to formula da bude, da li će biti ova, što bi rekli,švajcarski model ili ne, ali mi moramo zajedno da dođemo do zajedničkog stava, do zajedničkog rešenja da te penzije budu ono što su ljudi koji su radili, zaslužili i koji rade i koji će doći do tih penzija mi moramo da ih obezbedimo na neki način.

Mi imamo kao poslanička grupa i kao partija, kao PUPS imamo naše predloge. Da li su oni dobri, to je pitanje, ali hajde, sedimo za sto, imamo sada. udahnuli smo vazduh, možemo mirne glave da sednemo i da nađemo rešenje za budućnost.

Robotika je nešto što nam visi iznad glava. To znači ukidanje. Mi pričamo svi sada o nedovoljnom broju ljudi, o problemu zapošljavanja, odnosno o nedostatku radne snage. Ja se plašim da ćemo mi doći u situaciju da ćemo mi imati radnu snagu, ali oni neće imati gde da rade, jer će sve biti robotika. Tehnološki razvoj je stravično. Nešto što je bilo nezamislivo pre dve, tri godine, apsolutno je postala naša stvarnost, tako da mislim da je ono što je pred nama, to je da se mi ozbiljno pozabavimo penzionim fondom, da budemo, prosto, svi zajedno spremni na razgovore, spremni na to da svi zajedno izađemo sa modalitetima, pa će se valjda iz toga izroditi i neko dobro rešenje.

Volela bih isto da naglasim da se vrlo često nama čini da smo samo vreća za udaranje, da vam nikada niko ne kaže nešto pohvalno, da je uvek PUPS kriv za sve što se dešava penzionerima, ali, znate kako, ipak glasači i svi naši gledao, samo rezultati koje mi ostvarimo.

Ja moram da priznam da smo mi vrlo zadovoljni i da se ta podrška građana upravo ogleda, evo i sada na ovim loklanim izborima koji su pred nama, mi smo drugi na dva mesta, na jednom mestu treći i mislim da smo danas predali četvrtu listu, vrlo brzo sakupili podršku glasača za predaju liste. To znači da ljudi mere i da prosto vide, bez obzira da li smo mi toga svesni ili ne.

Znači, što bi rekao naš predsednik Krkobabić, izbori su vaga za tačno merenje. Hajde da vidimo, da odmerimo ko šta radi i koliko radi, koliki je bio njegov uspeh i doprinos i nije stvar u tome da vi budžetom dobijete velika sredstva ako ih ne utrošite na pravi način.

Znači, ono što je nama potrebno to je zaista jedan ozbiljan pristup svemu, pogotovo tom novom Zakonu o PIO. To nije lak put. Mi smo spremni kao poslanička grupa i kao PUPS da sednemo i da sa svima koji imaju dobro rešenje porazgovaramo. Toliko od mene, a mi ćemo kao poslanička grupa podržati zakon.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, gospođo Kalanović sa saradnicima, koleginice i kolege, ja u ime PUPS-a, koji je ovde već 10 godina, tako da mi jesmo stranka koja postoji i za koju se zna, i koja svih 10 godina upravo štiti interese penzionera i tako smo se i oformili 2005. godine, vrlo kratko ću istoriju jer je neophodno, 10. maja jer je pretio genocid nad penzionerima. Tadašnji ministar Lalović sa zakonom koji je donet vezano za PIO je sam dao izjavu da se očekivalo da će penzije padati, ali niko nije očekivao da će toliko pasti. U tom trenutku su penzije bile ispod 40% i zato je bilo neophodno nešto uraditi i zato su se prosto penzioneri udružili. Ja nisam penzioner, ali sam se priključila njima te iste godine.

Ono na šta bih volela da podsetim, a to je da smo mi, nas nikada nije bilo dovoljno da samostalno donosimo odluku, ali nas je uvek bilo dovoljno da se čujemo i da možemo da dajemo predloge. Mi smo imali 2008. godine predlog o vanrednom usklađivanju penzija i mi stojimo iza toga i to je bila neophodna mera, kakve god ona posledice imala, to je bilo neophodno da bi ta generacija penzionera mogla da preživi. I to je briga o penzionerima, tada pokazana od strane PUPS-a.

Kao što smo i 2014. godine sa ovim brojem poslanika dobili šansu, i ako nismo bili neophodni vladajućoj stranci, da možemo da preuzmemo deo odgovornosti i mi smo je preuzeli, podržavajući koncept fiskalne konsolidacije i šta god mi ovde sada pričali te mere su bile neophodne. Mi smo morali da se izvučemo i da prosto stabilizujemo naše finansije i ono na čemu je PUPS insistirao i tada, a to je da naravno mere budu privremenog karaktera, to je da dođemo do toga da penzije budu uredne, odnosno redove, sigurne i naravno da prate ekonomski razvoj.

Zato mi sada zaista izražavamo zadovoljstvo što pred sobom imamo novi zakon koji je bio neminovan, Predlog zakona, da bismo mogli da ukinemo prethodni koji se odnosio na privremeno umanjenje penzija.

Sa druge strane moram da kažem da ono što moramo da istaknemo i pohvalimo vezano za ovu Vladu, što je ipak urađeno i ranije nego što je rečeno, što penzionerima naravno mnogo znači. Ono što mi iz PUPS-a mislimo i mislim da je neophodno sada skrenuti pažnju na to, to je nešto na šta je u nekom trenutku i ministar Đorđević skrenuo pažnju, a to je da u Srbiji ima sve manje ljudi koji rade i da će ih biti sve manje.

To je problem o kome mi sada ovde treba da raspravljamo. Ne treba da se vraćamo više u nazad ko je, kada i šta uradio. Istorija će to pokazati. Na kraju krajeva, postoje i tolike službe koje time treba zvanično da se pozabave, ako treba da se pozabave, a dajte da pokušamo da nađemo jedno trajno rešenje.

Slažem se, profesor Korać je spominjao tu neku nesigurnost koju izaziva sada ova izmena u zakonu, da će se budžetom određivati sredstva koja će biti planirana za penzije. Tačno je da sada, prosto, da li se svesno unosi nervoza, ali tačno je da na klupama penzioneri komentarišu – da, tamo smo imali neke sigurne brojeve, da li će toga biti ili ne? Pa, i kad smo imali sigurne brojeve, padale su nam penzije.

Znači, mi ne sumnjamo u dobru volju Vlade, ministra, predlagača zakona, da će penzije rasti, ali ono što je neophodno da uradimo jeste da kada se završi ova rasprava, koja će trajati nedelju dana, nebitno koliko, i posle koje ćemo usvojiti zakon koji je pred nama, da već koliko sutradan krenemo da razmišljamo o ozbiljnom novom zakonu, reformi penzionog sistema, ali pravoj, koja se ne može rešiti za tri meseca, za pet meseci.

Ovaj sada zakon pred nama je bio nužnost da bismo mogli da krenemo sa isplatama novih penzija, ali mi moramo i mi smo već kao poslanička grupa dali predlog još u februaru mesecu ove godine i pozvali apsolutno sve relevantne činioce društva i Fiskalni savet i opoziciju i sve vladajuće stranke i sindikate da dođu i da stave. Evo, mi imamo predlog kako. Ne kažem uopšte da je to najbolje rešenje, ali je činjenica da nešto mora da se uradi.

Tehnologija toliko napreduje. Sada je bio „Letnji Davoš“ u Kini. Svi smo u novinama čitali pre nekoliko dana, koje su profesije koje će nestati. Ja vodim „Poštu Srbije“ i jedna od profesija su poštari, ali neko će morati da uplaćuje doprinose. Dok god ima ljudi koji rade, mi ćemo moći, ali će biti sve više automatizma, a sve manje fizičkih ljudi.

Vi sad imate problem u Novom Sadu. Recimo, ja konkretno imam. Vi ne možete da nađete, da angažujete i zaposlite ljude. Taj problem postoji već jako dugo u Subotici. Danas čitam u novinama, Hrvatska ima isti problem. LJudi odlaze tamo gde im je bolje, a s druge strane tehnologija se toliko razvija da vi sada imate jedan kompjuter koji zamenjuje desetine ljudi. Mi imamo mašine. Evo, ja imam u „GPC“-u mašinu koja može da zameni 800 ljudi. Šta ćemo da radimo sada? Da otpustimo 800 ljudi? Kako će ti ljudi jednog trenutka da dobiju penziju? To je nešto što je naš problem, to je nešto o čemu mi svi zajedno ovde treba da razmišljamo.

Da li je to predlog koji mi imamo, osnivanje nekog tehničkog, tehnološkog fonda, što Slovenci hoće da urade, ne znam da li su već završili, što znači da sve kompanije koje imaju mnogo robotike, mnogo mašina, uplaćuju deo profita u taj fond da bi iz njega mogli da se finansiraju penzioneri koji moraju da primaju. Taj svet mora od nečega da živi.

To je ozbiljna tema za razmišljanje i to je ono što sam ja danas htela ovde da govorim. Brojeve smo svi videli. Mi smo svi to pročitali. Mi znamo i mišljenje Fiskalnog saveta kako je, ali mislim da nama svima zajedno, bez obzira na to sada, mi svi sada pričamo o međugeneracijskoj stvarnosti. Mi smo o tome počeli da pričamo i 2008. godine, kada niko nije pričao. Postalo je jako zabavno. Naravno da su danas tema da penzioneri, naravno, ali nekako penzionere svi brane samo u vreme izbora i samo u vreme kampanja.

Mi se sada suštinski vraćamo, jer ćemo svi biti penzioneri, mi se vraćamo na to da mi moramo zajedno da nađemo konsenzus i da kažemo – da, to je nešto što je budućnost, to je nešto što će biti održivo i neće zavisiti da li je ministar Siniša Mali ili je ministar neko drugi. Neće zavisiti od vodeće stranke, već će biti uređeno zakonom. Za to treba mnogo vremena. Sigurna sam da nama samo za dogovor da sednemo treba godinu dana, ali dajte da se u ovih godinu dana nađemo, sednemo i da svako iznese neku svoju platformu i da probamo da to uskladimo i da nađemo rešenje za buduće generacije. Hvala najlepše.

Poslanik me prozvao – kad će da odgovora jedna Mira Petrović, ja se pitam, izvinite zašto da odgovaram? Ja vodim jednu od najboljih, najuspešnijih javnih preduzeća u Srbiji. Nećemo završiti ovu godinu, sada dobiti preko dve i po milijarde, prošle godine smo imali tri i nešto, 15 hiljada zaposlenih koji dobijaju platu redovno, dobili smo sada isplatu iz dobiti, uplatili smo budžet dve milijarde i četiristo, ne razumem otkud vam smelost da tako nešto kažete? Zašto biste vi mene prozvali, neko ko iza sebe ima 38 godine staža? Ja imam samo dobre rezultate iza svega. Uradila sam za Poštu Srbije u proteklih dana više nego direktori u 15 godina pre mene. Ne pričam vam samo o tome, to su stvari koje su u okviru preduzeća. Otkud vam smelost da vi meni tako nešto kažete? Zašto bi ja odgovarala? Sram vas bilo, zaista, sram vas bilo!

Poštovana predsednice, uvaženi članovi Vlade, kolege i koleginice poslanici, poslanička grupa PUPS-a će podržati set zakona koji je pred nama.

Ono na šta ću ja samo malo skrenuti pažnju je budžet i ono što nas iz PUPS-a raduje, to je da konačno imamo razvojni. Najteža odluka koju smo mi kao poslanička grupa imali je bila odluka koju smo pre tri godine morali da donesemo, a to je da podržimo tada premijera gospodina Vučića i mere štednje koje su bile neophodne, smanjenje plata i penzija, gde je tada preko 600.000 penzionera zaista imalo značajno smanjenje, ali smo duboko verovali da će ta naša odricanja biti, doneti rezultat kakav su doneli, da će konačno doći do finansijske konsolidacije i da evo, sada pred sobom imamo budžet ovakav kakav jeste.

Možda su naša očekivanja vezano za penzije bila malo optimističnija. Generalno naš stav jeste da penzije treba da prate plate, ali kao što smo imali poverenja u Vladu i pre tri godine i ministra Vujovića, nema razloga da nemamo poverenje ni sada za sve ove odluke koje se donose.

O tome će malo kasnije govoriti moje kolega, a ja ću se osvrnuti na nešto što mislim da je jako značajno za Srbiju, a to je taj investicioni budžet i šta je to u šta mi ulažemo. Mislim da nešto na šta treba da se skrene posebno pažnja jesu sela Srbije.

Podsetiću vas da, i malo ću vas možda izbombardovati podacima, ali preko tri miliona stanovnika živi van gradova. Ruralne sredine, brdsko-planinski krajevi su potpuno nepovezani sa gradovima. Mi imamo preko 500 sela koja nemaju nikakvu komunikaciju putnu. S druge strane, od 4.700 sela, 709 tačnije, preko 1.200 su napuštena sela. Preko 500 sela ima oko 50 stanovnika svega. Bar južni deo, ovih pet regiona koji su najnerazvijeniji, preko milion i 400 ljudi tu živi, 75% stanovnika dole, znači oko milion i nešto ljudi živi isključivo od poljoprivrede i od svojih imanja.

Ovde se ne radi sad samo o selima kao napuštenima, ovde je zadatak za sve. Ovde je zadatak i za gospođu Đukić, ovde je zadatak, naravno celu priču i pričam zbog projekta koji je pokrenuo ministar Krkobabić, ali ovde je naravno najveći zadatak i za ministra poljoprivrede.

Ono što je zanimljivo to je da je u ovoj godini pokrenut projekat 500 zadruga za 500 sela, a ovo pominjem samo zato što je u prethodnoj godini 2016. osnovana, ja mislim 31 zadruga. U ovoj godini od aprila meseca, kada se krenulo sa tim projektom, koji naravno podržava Vlada Srbije, ali što je značajno i Srpska akademija nauka, Odbor za selo, osnovane su 182 zadruge i nisu one osnovane samo zato što je kabinet ministra Krkobabića imao 200 miliona sredstava za podsticaj razvoja zadrugarstva, već zato što se prosto probudila svest da samo udruživanjem sitnih poseda će moći da se ta poljoprivreda razvije, što je nama neophodno. Neophodno je povezati ih da bi imali plasman svojih proizvoda.

Zašto ovo govorim kao predstavnik partije Ujedinjenih penzionera Srbije? Zato što postoji preko 191.000 poljoprivrednih penzionera. Oni imaju primanja otprilike, ta najniža penzija je, jer oni naravno i uplaćuju najniže osnovice doprinosa, iznosi 10.735, od toga zaista ne može da se živi. Oni moraju da se udružuju da bi mogli da svoje proizvode plasiraju, da izbegnu sve te posrednike koji se nalaze između njih.

Ove godine je osnovano 182, svega 22 su dobile ta podsticajna sredstva. Vidim da je Vlada prepoznala, vidim u ovom budžetu da je četiri puta više sredstava planirano za narednu godinu. Koliko sam shvatila tu će biti nekih 60-ak zadruga koje će dobiti sredstva. Ono što je važno, to je da će se formirati i složene zadruge koje će moći zaista da dovedu do tog finalnog, finog proizvoda koji će moći da se plasira, ali zadruge su samo podsticaj, samo pokretač razvoja sela.

Mi imamo za gospođu Đukić problem, 260.000 neoženjenih muškaraca, godina 30 do 40 u tom rasponu i preko 100.000 žena koje žive u seoskim sredinama. Mislim da je neophodno razviti sela i ne samo zbog ekonomske situacije, već i zbog bezbedonosne. Kako kažu Albanci sa Kosova, oni će doći do Niša, pa naravno da će doći do Niša ako nemaju ko da ih usput zadrži. Vi imate u Vojvodini 14 sela, ako se ne varam, koja su takođe napuštena.

Ovo je tema za razmišljanje, za 2018. godinu, za ministra Vujovića, koji će, nadam se sada, kao što ne voli da drugi njega prekidaju, tako i ja volim da mene slušaju kada govorim, pa ću onda sačekati. U redu, mogu da nastavim.

Znači, ovo je tema za razmišljanje za ministra Vujovića za 2018. godinu, da se prosto pronađe način kako razviti srpsko selo, 200.000 penzionera, milion i 400, samo na jugu Srbije, preko tri miliona van gradova. Mislim da je to veliki zadatak. Na jugu Srbije 75% živi, ja to ponavljam, 75% živi od toga, od proizvodnje. Sa druge strane da imate male posede, gde na jugu imate, veličina poseda prosečna je 2,7, čini mi se, Srbija negde 4,5, Vojvodina oko 11. Imate različite vrednosti, pa je ovo dole u istom tom gabaritu, gde imate vrednost poseda, recimo, na jugu za 3.400 eura, a u Vojvodini je 12.000.

Znači, prosto ovo su mala sredstva. Tih 800 miliona koje je predviđeno za sledeću godinu je zaista, kako ste rekli, kap u moru i na ovoj strani. Profesor Ševarlić je rekao da treba 50 miliona izdvojiti. Ministar Krkobabić je rekao 100 miliona, ja neću da licitiram, ali mislim da jednostavno imamo domaći zadatak za sledeću godinu da vidimo šta je to kako da razvijemo srpsko selo da vi imate razloga da ostanete u njemu, da svi koji žive ili ljudi koji su ostali, a mi ćemo imati reformu javnih preduzeća koja nam se neće dopasti. Mnogo njih će ostati bez posla jer je to neminovno, ali možda ako im damo šansu na selu, ako budu imali dobre uslove, ako vi obezbedite, a znate kako izgleda na zapadu. Vi danas radite u radnom odelu i u čizmama, a po popodne sednete u auto i odete u obližnje mesto u pozorište. Vaša decu idu u škole, idu na balet, idu u muzičku školu.

Znači, mi moramo da prosto damo uslove da ljudi imaju razloga da ostanu da žive na selu. Porazno je da 73% sela nema svoje biblioteke, nema domove kulture. Neću da vam kažem da ja kao direktorka prosto sam razočarana kada sam videla da 2000 sela nema poštu.

Mislim da svi zajednički treba da se uključimo i da pronađemo način kako da vratimo srpsko selo, kako da, očigledno se zadrugarstvo kao pojam probudilo, iako postoje loša iskustva iz ranijih zakona o zadrugarstvu, naravno u Srbiji je imovina uvek problem i u privatnim životima i, naravno, i u društvu i u državi. Ali, mislim da smo ovog puta sa novim zakonom zaista imamo sve preduslove da se srpsko selo razvije.

Neću dužiti, ali kao direktor javnog preduzeća moram da kažem da zbilja očekujem da u 2018. godini javna preduzeća budu ozbiljna tema Vlade Srbije. Ja sam na tu temu već razgovarala sa premijerkom, gospođom Brnabić, ali moramo konačno da odvojimo preduzeća koja dobro posluju, koja tržišno posluju, koja ne uzimaju ništa iz budžeta a koja daju budžetu. Jednostavno, ljudi koji rade u tim preduzećima zaslužuju da imaju drugačiji tretman od preduzeća koja, nažalost, prazne budžet.

Znači, ja ću samo ponoviti još jednom da ćemo mi iz poslaničke grupe PUPS podržati zakone, a moje kolege će malo kasnije govoriti u pojedinostima.

Poštovani predsedavajući, uvaženi predlagači, kolege i koleginice poslanici, ja ću u ime poslaničke grupe PUPS-a pokušati da budem ne tako duga. Ove diskusije koje mi vodimo kada su u pitanju izbori različitih funkcija nezavisnih nisu preterano interesantne za gledaoce televizije, iako mi svi koristimo ove situacije da napravimo promocije svojih političkih opcija.

Poslanička grupa PUPS-a će podržati sve predloge koji se danas nalaze pred nama iz jednostavnog razloga što vidim da je danas tema broj jedan Zaštitnik građana. Ne znam zašto se baš njemu daje toliko veći značaj u odnosu, recimo, na Fiskalni savet ili u odnosu na Agenciju za borbu protiv korupcije. Mislim da je to nekako više sada podgrejano izborima koje smo imali iza nas i neobičnom situacijom u kojoj smo se našli da čovek koji je u dva mandata bio Zaštitnik građana se nađe kao kandidat za predsednika, što nije uobičajeno.

Mislim da ono što je za nas važno, vezano za Agenciju za borbu protiv korupcije i kandidate koje su predložile vrlo eminentne ustanove kod nas, nas iz PUPS-a ne dovode ni u kakvu sumnju. Nema razloga da ne verujemo da su svi oni dobro promislili pre nego što su predložili te ljude. Ja ovde samo poznajem gospodina Sretenovića, ali generalno zaista verujemo da ste svi dobro razmislili i da je u interesu Srbije da u toj Agenciji za borbu protiv korupcije zaista ima kvalitetne ljude.

Moram priznati da neko lično iskustvo i iskustvo nas iz PUPS-a je bilo da se, nadam se da su to bile te dečje bolesti Agencije, na osnovu raznih nekih dojava, anonimnih, ovakvih, onakvih, vršila velika prepiska vezano za to da li imate neku imovinu prijavljenu na pravi način ili nemate, ali suštinski to su bili sitni problemi koje smo, naravno, sem malo veće prepiske, rešavali. Zaista je takva jedna agencija neophodna, neophodno je da ozbiljno rade i mislim da nemamo nikakvu dilemu da kandidati koji su pred nama taj posao neće raditi valjano. Unapred nećemo da donosimo nikakve zaključke, nema razloga da sumnjamo. Kako je rekao i moj prethodni kolega govornik Neđo Jovanović – neka prvo u praksi pokažu svojim radom da li su zaslužili te pozicije ili ne.

Što se tiče Fiskalnog saveta, to je troje ljudi koji su već prisutni. Opet ponavljam da mi iz PUPS-a nismo uvek imali i nismo se uvek slagali sa mišljenjem koje je Fiskalni savet imao. Vrlo često imali smo utisak da prosto kad god je bila neka priča sa nedostatkom para u budžetu, uvek se Fiskalni savet okretao penzionerima. Mislim, mi iz PUPS-a, kao zaštitnici penzionera, naravno da to nikad nismo mogli da prihvatimo lagano, ali s obzirom da nekako je to njima uvek bila sigurna pozicija gde para ima. To jeste u jednom trenutku bilo neophodno i ja se nadam da smo mi fiskalnu konsolidaciju završili, da je stezanje kaiša, kada su penzioneri u pitanju, sada iza nas.

Imali smo izjavu i predsednika Vučića, a pre nekoliko dana i premijerke Ane Brnabić da će doći u toku ove godine do povećanja i plata i penzija, što je za nas jako značajno, da se prosto vide rezultati i te podrške koju smo mi u prethodnom periodu dali i koja je za nas bila teška i bolna. Mislim da smo najveće udare što se toga tiče upravo poneli mi iz PUPS-a. Tu jeste bilo nekih nesuglasica, ali s druge strane zaista je Fiskalni savet… Mislim da je tu najveći problem bio jer Fiskalni savet ima u svom sastavu zaista vrsne poznavaoce posla i ekonomije i da su oni to više gledali brojčano nego što su to gledali na način na koji mi to gledamo životno, jer ipak penzionera je preko milion i 700 i naravno da oni svi imaju uglavnom i niska primanja i nemaju nikakve druge mogućnosti da ta svoja primanja poboljšaju, ali dobro. Nismo imali neke velike sukobe, nadamo se da će oni nastaviti, naravno, da i dalje krajnje profesionalno rade svoj posao, tako da će, što se nas tiče, i kandidati za Fiskalni savet imati našu punu podršku.

Što se tiče Zaštitnika građana, lično niko od nas ne zna gospodina Pašalića. Ja se nadam da je naš najveći koalicioni partner Srpska napredna stranka vrlo dobro promislila pre nego što se odlučila za predlog kandidata koji smo mi podržali u koaliciji, da su dobro promislili, da ne dođemo zaista u situaciju u kojoj smo bili, da nam se nezavisni funkcioneri pojavljuju na izborima za predsednika. Tako da se nadam da nećemo za pet godina imati novog kandidata, iako nekako u poslednje vreme čini mi se da nam ovi svi nezavisni postaju malo zavisni. Vidim neke najave, da li su sad tačne ili ne, to su opet možda samo tekstovi u novinama, možda su netačni, ali imamo neke najave vezano za izbore u Beogradu da će nam se i tu pojaviti kao kandidati, potencijalni, jel, neki nezavisni članovi u našoj zajednici. Nadam se da je to neka opet greška ili, ako nije, onda zaista moramo da vodimo računa da pri izboru ovakvih ljudi izaberemo ljude koji zaista pre svega imaju interese svih građana Srbije, a da je politika nešto u čemu oni ne učestvuju.

(Poslanik opozicije dobacuje: „Nešto prljavo“.)

Ne, ne, ne. Ja stvarno mislim da je politika neophodna. Izvinite, ja sebe uopšte nijednog trenutka, neću da se obraćam lično, ne treba, ali ja zaista sebe nikada nisam doživljavala prljavo. Sve u životu što sam uradila, uradila sam najčestitije i svi mi iz PUPS-a. Mi svi iza sebe imamo puno staža, puno rada, puno karijere uspešne i nema razloga da politiku doživljavamo prljavo. Mi smo u politiku ušli upravo zbog toga da bismo mogli da štitimo jednu grupaciju koju su svi drugi na prostoru Srbije u tom trenutku zaboravili.

Što se nas tiče, mi ćemo zaista u danu za glasanje dati podršku svim kandidatima koji su trenutno pred nama kao predlozi, sa verom da ne grešimo, da su svi zaista dobro promislili i da mi, ako želimo da krenemo napred i zaista ako smo se opredelili za put ka Evropskoj uniji, moramo da poštujemo i neka pravila koja ta Evropska unija ima. Znači, moramo da imamo zaista nezavisnog Zaštitnika građana, moramo da imamo Agenciju za borbu protiv korupcije, moramo da imamo Fiskalni savet i moramo da imamo ozbiljan pristup, profesionalan pristup svakog od njih poslu za koji su se, na kraju krajeva, oni opredelili i prihvatili kandidature.

Što se tiče nas, poslanička grupa PUPS-a će u danu za glasanje podržati kandidate koji su danas na izboru. Hvala.

Poštovana predsednice, uvažena gospođo Brnabić i kandidati za ministre u kabinetu buduće premijerke Brnabić, kolege i koleginice, u ime poslaničke grupe PUPS, želim da istaknem da ćemo mi dati punu podršku vašem izboru i izboru vašeg kabineta, jer nema razloga da sumnjamo u odluku koju je doneo predsednik Vučić, kada vas je odabrao. Imao je priliku da radi sa vama i da proceni vaše kvalitete i vaše sposobnosti.

Ono na šta želim da vas podsetim, a to je da smo 2014. i 2016. godine, da je PUPS dao podršku politici koju je odredio predsednik, tada premijer, Vučić, koja je dobila verifikaciju na izborima i koja je nosila, između ostalog, pored tih strateških ciljeva i tešku finansijsku konsolidaciju.

To je možda bila najteža odluka koju smo mi kao partija morali da donesemo, ali kao zreli, odgovorni i ozbiljni… Molila bih za malo pažnje, ako može. Teška odluka koju smo doneli i zbog koje smo bili, naravno, svih ovih godina od 2014. godine, kada se pravio taj aranžman sa MMF-om, bili prozivani. Mi smo, ja mislim, jedina partija, ako sada možemo da vratimo film unazad, da pratimo članke, koja je prozivana za smanjenje penzija, iako mi nismo jedini koji se bave, mi smo levo orijentisani, ne bavimo se samo mi socijalom, ali zaista mi jesmo se i organizovali i jesmo PUPS i ovo govorim, naravno, u ime svih milion i sedamsto hiljada penzionera koji nas prate.

Na kratko ću se vratiti na ekspoze koji ste imali, koji sam ja vrlo, kao i sve moje kolege iz PUPS-a, pratila. Ono što me raduje to je najava povećanja plata u javnom sektoru, jer ja dolazim iz javnog sektora, iz jednog jako dobrog i dobro organizovanog preduzeća, koje se samo reformisalo. Imali ste prilike da sarađujete sa nama i da, prosto, na licu mesta i vidite koliko imamo mladih, sposobnih, vrednih, između ostalih i IT inženjera, koji su vama, naravno, najzanimljiviji bili, bar u ovom delu posla kojim ste se do sada bavili.

Ti ljudi su, zaista, tih 15.000 ljudi je pošteno radilo. To je preduzeće koje ima sjajne rezultate poslovne i veliki deo budžeta, odnosno dobiti uplaćuje u budžet Srbije, tako da mislim da će to biti prihvaćeno sa njihove strane, dugo čekano povećanje će biti zaista prihvaćeno sa oduševljenjem.

Ono što moram da pomenem, nisam primetila, pretpostavljam da je to bila vaša omaška u obraćanju, niste spomenuli povećanje penzija. Nadam se, da je to bio propust. Mi smo nedavno čuli predsednika Vučića koji je govorio da će doći do kraja godine do povećanja i plata i penzija. Nismo razgovarali, nismo pitali, niti ćemo pitati koliki je to procenat, naravno da očekujemo da bude maksimalan, onoliko koliko bude novca, koliko bude moguće to uraditi, a ne ugroziti sistem. Raduje nas što je kasa puna. To znači da će ta obećanja moći da se ostvare.

Volela bih sada da podsetim na neke stvari koje smo mi u prethodnom periodu radili. Godine 2008. smo tražili povećanje penzija koje, naravno, kada sada gledate sa ekonomske strane, svi nas napadaju i svi smatraju da je bilo tada pogrešno, ali mi vrlo ponosno stojimo iza te odluke, jer su upravo partije koje su pre toga bile na vlasti dovele do skoro genocida te populacije, velike, milion i sedamsto hiljada penzionera, to je skoro jedan Beograd, nešto malo manje nego što je Vojvodina.

Mislim, ako toliko snage ulažemo u zaštitu železnica, znate sami koliko je snage potrošeno da se sačuva Smederevo, Železara Smederevo, onda je sigurno potrebno i mnogo ozbiljnosti i mnogo odgovornosti prema tih milion i sedamsto hiljada ljudi koji su, zaista, podneli najveći teret.

Što bi rekao naš predsednik Krkobabić, vreme je da dođemo do tog konačnog finansijskog rezultata koji će pokazati da je ta naša odluka da podržimo fiskalnu konsolidaciju i predsednika Vučića sada bila sada ispravna. Ukoliko treba još negde praviti neke rezove, što bi rekli mi, neka malo i bogati plaču, neka se to drugačije preraspodeli, ali mislimo da su pleća penzionera dosta tereta do sada ponela.

Te, 2008. godine je pored tog povećanja, mi smo dosta stvari uradili u Beogradu.

Molila bih za malo pažnje, jer ja vrlo retko uzimam reč. Molim vas za pažnju.

Pa, ne bih rekla, vidim da je veliki žamor. Retko se javljam, pa bar kada se sada javim, volela bih da me saslušate.

Možda zato što ne pravim predstavu, možda zato što krajnje ozbiljno govorim.

Htela bih da podsetim da smo mi, te 2008. godine vodeći vrlo odgovornu socijalnu politiku u Gradu Beogradu, između ostalog uveli i 13 penziju, odnosno tzv. 13 penziju, pomoć koju su dobijali svi penzioneri socijalno ugroženi i bilo ih je nažalost mnogo. Bilo ih je mnogo, u jednom trenutku, 60 i nešto hiljada, a posle smo to malo pomerili liniju, preko tih 13, 14 i došli smo do 104 hiljade u gradu. U tom trenutku je u Srbiji, to smo imali godinu dana i to smo se izborili, 490 hiljada penzionera je imalo penzije manje od 15 hiljada dinara.
Zato kada pričamo o ovome o podršci koju smo dali, ja samo hoću da kažem koliko je to zaista bila teška naša odluka. Milion i četrdeset hiljada penzionera smo uspeli da zaštitimo, sve one koji imaju do 25 hiljada, ali je dobar deo zaista podneo teret. Svi znamo da su penzije male i znamo da su i plate male i mislim da ovo što naš predsednik govori, da penzije treba da prate plate je upravo prava realna definicija toga. Ne možete da imate niti velike plate, a male penzije niti obrnuto.
Volela bih još da skrenem pažnju, vi ste pričali o regionalnom razvoju i mislim da je on jako važan. Naravno, mi prihvatamo i mi smo dali podršku strateškim ciljevima ove Vlade. Digitalizacija, tehnološki razvoj, to je zaista budućnost zemlje. Moram da podsetim da u Srbiji mnogo ljudi još uvek potpisuje otiskom prsta. Mi imamo preko 400, mislim 31 hiljadu penzionera koji čeka poštara da mu donese penziju samo zato što nisu prosto obučeni.
Vezano za regionalni razvoj, da to postaje strateški problem države i o tome će govoriti kasnije moje kolege, ali mi na jugu Srbije, mi imamo skoro prazna sela. Bezbedonosno smo otvoreni ka susedima, 631 hiljada domaćinstava seoskih postoji i milion i 400 hiljada ljudi radi u tim domaćinstvima.
Zato je potrebno da razvijamo sela, da razvijamo zadrugarstva o kome ste i vi pričali. Da vratimo ljude nazad, barem one koji imaju svoja imanja. Srbija je usitnjena. Vi na jugu Srbije imate male posede koji ne prelaze dva i po hektara, sredina Srbije, Šumadija oko pet, pet i nešto, Vojvodina je jača, ona ima 10,9. Potrebno je ukrupniti te posede i na taj način udružiti. Zadrugarstvo nije samo selo, naravno, ali mislim da je u ovom trenutku najbitnije i onda ćemo doći u situaciju da nemamo malinare koji imaju problem, da nemamo proizvođače žita koji imaju problem.
Tako da mislim da postoji dosta stvari koje treba uraditi. Mnogo posla vas čeka. Mi ćemo iz PUPS-a zaista dati svu moguću podršku za sve što se bude radilo u interesu ove zemlje. Mi smo svi ovde uglavnom, već imamo svi za nas velike karijere, vrlo uspešne karijere, vrlo smo odgovorni, znamo šta je moguće, ali nismo vilenjaci. Niko ovde nije. Mi ne možemo da neke stvari rešimo preko noći niti možemo da uvedemo zemlju, da preskočimo neki deo. Moramo prosto neki put da imamo. Ja se nadam da je ono što je vezano za populaciju koju mi ovde štitimo, a u međuvremenu u ovom periodu, poslednje tri godine od 2016. godine do danas svi su branili penzionere iako ih pre toga nisu ni interesovali zato smo se i mi osnovali.
Partija PUPS nikada se ne bi osnovala da su ljudi bili zaštićeni. Tako da, ja se nadam da smo ove tri godine dali sve od sebe, da smo pomogli koliko smo mogli. Naravno, napraviću malu digresiju, moj tata je svojevremeno, kada sam mu rekla, ova država je uvek imala problema, uvek je bila država će uzeti pare, nema para itd, da mu podignem novac, jer navodno će država uzeti novac, rekao – ja sam hteo da dam život za ovu zemlju, ako moje pare njoj nešto znače, neka uzme i te pare.
Tako i mi svi naravno živimo od svojih plata, ali svi smo dali doprinos. Ali, hajde da probamo da malo svi zajedno više radimo, da se manje dopisujemo, da budemo kooperativni i mislim da ćemo mnogo brže ići napred, a zaista nam je ovo voz koji ne bi trebalo da propustimo.
Ponavljam da će poslanička grupa PUPS, nas svih devetoro, naravno, podržati predlog gospođe Brnabić za mandatara i sve članove njene Vlade. Hvala.

Poštovana predsednice, uvažene koleginice i kolege, Poslanička grupa PUPS-a će podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvu, zato što smo mi, u načelu, prošle godine, 2016. godine, kada smo imali izbore i kada je predsednik Vučić, tada premijer.

Molila bih samo, ako može, malo tišine. Hvala.

Prošle godine je, posle završenih izbora, 2016. godine, premijer Vučić u svom ekspozeu vrlo precizno definisao politiku ove Vlade u naredne četiri godine. Mi iz PUPS-a smo te strateške ciljeve prihvatili, kao i ova skupštinska većina, i nama je potpuno logično da sada u ovoj izmeni koja se dogodila na predsedničkim izborima, kada je premijer Vučić pobedio, se ukazala sjajna prilika da ono što je u međuvremenu praksa pokazala sada izmenimo. Da li će biti 18 ministarstava, 20 ili 25, za nas iz PUPS-a je to apsolutno nebitno.

Suština je da mi sprovedemo sve one ciljeve koji su zacrtani prošle godine, u onom ekspozeu, i politici koju smo svi mi zajedno prihvatili. Ti ciljevi su takvi kakvi jesu, prihvaćeni sa naše strane, nekada traže radikalnije promene, nekada traže radikalnije rezove.

Mene je čudila jutros dosta burna diskusija vezano za ova dva ministarstva, izdvojena, pre svega zato što je Ministarstvo ekologije postojalo, pa je bilo u okviru poljoprivrede, itd. Nešto je što moramo da radimo i potpuno je logično bilo da se sada izdvoji i da mi sve one i zahteve, na kraju krajeva, koje nama daje Evropska unija, ispunimo.

Kancelariju za evropske integracije imamo već godinama. Dosadašnja ministarka bez portfelja je to sjajno vodila, sa mnogo autoriteta, sa priličnom čvrstinom, sa znanjem, i ja uopšte ne vidim zašto se već danas izražavaju sumnje da li će to ministarstvo moći da funkcioniše ili neće. Sve probleme na koje budemo naišli, rešavaćemo u hodu, tako da ja nemam ni malo sumnje ukoliko ona ili bilo ko drugi koga buduća premijerka bude postavila, ja uopšte nemam dilemu da oni neće odgovarati funkcijama na koje će biti postavljeni i da to neće moći da rade.

Suština jeste da mi u stvari ostvarimo nešto. Ne možemo da izaberemo put ka Evropskoj uniji, svi se držimo njega, već godinama, a onda zastajkujemo svaki put kada nam se učini da je za nas to zgodno. Moramo da uradimo i stvari koje nam se ne sviđaju, moramo da uradimo i stvari koje se od nas traže.

Nama iz PUPS-a ni malo nije bila laka podrška koju smo dali za fiskalnu konsolidaciju. Možda je to za nas iz PUPS-a bilo najbolnije, ali smo svi, kao vrlo iskusni ljudi, sa mnogo znanja, sa mnogo staža i sa mnogo racija, znali da je to neminovno. I to se pokazalo kao ispravno. Te tako, ovo su stvari koje su došle u hodu.

Da li će praksa pokazati u narednom periodu ove Vlade da možda treba još nešto promeniti, da je možda trebalo dodati još neko ministarstvo, to ćemo videti. Ali, u svakom slučaju, ne vidim zašto pola dana izgubismo u nekim raspravama, ne vidim ništa loše u tome.

Slažem se potpuno i sa gospođom Čomić i sa gospodinom Jovanovićem kada su govorili o komunikaciji koja mora da bude u Skupštini. Za nas iz PUPS-a je to već poznato. Mi smo vrlo pristojni i vaspitani, nažalost, nekada se smatra da je to izraz nesposobnosti. Ali, mi to generalno nismo i to smo svojim karijerama pokazali, te tako mislim da podrška koju ćemo mi dati Predlogu izmene i dopune Zakona o ministarstvima je logičan sled svega onoga što mi radimo ovih proteklih godina, pokušavajući da damo svoj doprinos da se zacrtani ciljevi ostvare i da se popravi ekonomija i poboljša standard svih u Srbiji, a naročito penzionera koje mi ovde zastupamo. Hvala.