Uvaženo predsedništvo, gospodine predsedniče Republike, predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo rezoluciju koja, svakako, predstavlja sadržinski i logički kontinuitet u odnosu na rezolucije koje je Skupština usvajala u prethodnom periodu o Kosovu. Ono što predstavlja novi momenat jesu političke okolnosti koje su izmenjene u periodu od donošenja prethodne rezolucije do danas.
U samom nazivu rezolucije govori se o neophodnosti pravednog rešenja za pitanje Kosova i Metohije. Mislim da upravo taj stav srpskog pregovaračkog tima u prethodnom periodu predstavlja konstantu.
Srpski pregovarački tim se od samog početka zalagao, i dok je Marti Ahtisari imao svoj predlog koji je bio aktuelan, a i u ovom trenutku kada taj predlog više nije aktuelan, za kompromisno, izbalansirano rešenje, koje će biti prihvatljivo za obe strane u pregovorima.
Razlog takvog stava srpskog pregovaračkog tima je baziran na dva principa. Prvi princip jeste princip bezbednosti, koji predstavlja jedan vrlo važan segment ne samo bezbednosti Srbije, takođe i ne bezbednosti regiona koji se danas naziva Zapadni Balkan ili čitava Jugoistočna Evropa, već i čitavog evropskog kontinenta.
Više puta smo čuli tvrdnje da rešenje Kosova, kakvo god ono bude, ne može biti presedan za druge slične slučajeve, što, naravno, ne odgovara ni međunarodnom pravu, a ni međunarodnoj praksi. Ne možete vi unapred prejudicirati da li će jedan događaj biti presedan ili ne, već kada se on desi, faktički, on predstavlja nešto što se može primenjivati u sličnim slučajevima.
To je, zapravo, suštinski razlog zašto je veći broj evropskih zemalja, koje imaju slične probleme, insistirao na tome da se ne pristupa nikakvom unilateralnom rešavanju ovog rešenja, već da se problem rešava isključivo u granicama međunarodnog prava, odnosno odgovarajuće rezolucije Saveta bezbednosti UN.
Drugi aspekt, koji je vrlo bitan, vezano za postizanje kompromisnog rešenja u ovom slučaju, jeste pitanje sprovođenja, odnosno implementacije jednog takvog rešenja. Ukoliko se rešenje nameće jednoj od dve strane, takvo rešenje, pre svega, nije realno sprovesti u realnom političkom životu, a s druge strane, pitanje održivosti tog rešenja takođe može da se postavi.
Kada uzmete u obzir da se sve to dešava u jednom regionu koji je politički, a i bezbednosno, još uvek prilično turbulentan, mislim da ta tvrdnja i ta pozicija srpskog pregovaračkog tima, zapravo, ima puno opravdanje.
Što se tiče drugog dela naziva rezolucije, koji govori o tome da ona mora biti bazirana na međunarodnom pravu, mislim da je to potpuno jasno. Jako dobra okolnost koja se desila u međuvremena je da mi nemamo novu rezoluciju Saveta bezbednosti, da ona, eventualno, može biti doneta nakon postizanja kompromisnog rešenja i nakon okončavanja sledeće runde pregovora.
Dakle, okvir za donošenje eventualnog rešenja i za ove pregovore će biti postojeća Rezolucija 1244.
Što se tiče samog toka pregovora, kratko bih ga rezimirao. On je, zapravo, počeo jednom vrlo neopreznom izjavom visokog izaslanika generalnog sekretar Martija Ahtisarija, na koju smo ga više puta upozoravali u svim prilikama, koji je unapred osudio te pregovore na propast, odnosno na neuspeh. Teško je očekivati da sa jednom takvom početnom izjavom pregovori imaju jedan konstruktivan tok.
Da to ilustrujem na najbolji način, pre svega ću reći da je na svaki predlog srpskog pregovaračkog tima, ne samo kada je u pitanju statusno pitanje, već i brojna nestatusna pitanja, kao što su nezavisnost pravosuđa, očuvanje srpskih spomenika kulture, manastira na Kosovu, zatim predstavljanje Srba i drugog nealbanskog stanovništva u organima vlasti, pitanje obrazovanja, uvek dobijali isti odgovor. Taj odgovor je bio da ćemo o tome raspravljati kada Kosovo postane nezavisno.
Dakle, takav pristup kosovskih Albanaca u pregovorima nije bio konstruktivan i nije otvarao nikakav prostor za suštinske pregovore koji bi mogli da donesu bilo kakav pomak.
U ovom trenutku situacija je znatno bolja nego što je bila pre godinu dana i mislim da je realno reći da je ona dobrim delom posledica, pre svega, sinhronizovane aktivnosti, kako pregovaračkog tima, tako i zvanične srpske diplomatije i na kraju parlamentarne diplomatije.
Naravno da tome treba dodati jedan značajan pristup i podršku Ruske federacije i u okviru kontakt grupe i u okviru Saveta bezbednosti UN. Naravno, Rusija kao svetska sila u svakom slučaju, pa i u ovom, štiti svoje interese, koji u ovom trenutku zaista koincidiraju sa interesima Srbije.
Međutim, ako želite da u ovom trenutku nađete najbolju formulu za Srbiju u predstojećem periodu i u okviru nove runde pregovara, Srbija ima u Rusiji prijatelja, Srbija treba da ima prijatelje i u drugim zemljama, Srbija ima puno prijatelja i u okviru EU. Kao što sam rekao, postoji veliki broj zemalja koje imaju slične probleme, koje se energično protive bilo kakvom unilateralnom priznanju Kosova kao nezavisne države i to je činjenica koju svi zajedno moramo koristiti.
Posebno bih želeo da obratim pažnju na dva procesa koja se ovde dovode u vezu, a koje, suštinski, u ovom trenutku, ne možemo povezivati. Jedan proces je proces pronalaženja rešenja po pitanju KiM. Drugi proces je proces evropskih integracija.
Mi smo pre nekoliko nedelja dobili jasan signal iz Brisela da su ta dva procesa procesi koji nemaju nikakvu sadržinsku vezu i koji su potpuno odvojeni, i to nama pruža zaista sjajnu šansu da ostanemo na evropskom putu, da nastavimo put evropskih integracija, da završimo sve ono što smo počeli, da završimo pregovore o stabilizaciji i pridruživanju i da u isto vreme štitimo interese Srbije na KiM.
To je, zapravo, pitanje koje je u ovom trenutku potpuno razjašnjeno i koje ne treba više stavljati na dnevni red.
Što se tiče sadašnje situacije, rekao bih da je ona zaista, još jednom, kvalitativno mnogo bolja nego situacija koju smo imali pre godinu dana. Međutim, u ovom trenutku ne smemo nikako podleći bilo kakvoj vrsti euforije. Očekuje nas jedan težak proces pregovora koji je u velikoj meri neizvestan.
Znači, ne znamo ni pod kojim će se uslovima ti pregovori voditi, a s druge strane, kao odgovorni političari, mislim da niko od nas ne može da tvrdi kakav će biti konačan ishod tih pregovora. Međutim, postoji obaveza za sve državne organe u Srbiji, uključujući i parlament Republike Srbije, da se maksimalno odgovorno ponašaju u ovom procesu i da zaista daju svoj maksimum u rešavanju ovog pitanja.
U tom kontekstu posmatram i današnju debatu i donošenje rezolucije o KiM. Zato smatram da ova rezolucija svakako treba da manifestuje jedinstvo državne politike i to je jedan od razloga zašto će poslanički klub DS glasati za ovu rezoluciju. Hvala.