Poslanička grupa DS je podnela amandman na Predlog zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela kojim je predložila da se u članu 2. stav 1. tačka 9) osim krivičnih dela koja su obuhvaćena Predlogom zakona uvrste i krivična dela iz člana 391-391g. uz krivična dela terorizma, javno podsticanje na izvršenje terorističkih dela, vrbovanje, obučavanje i izvršenje terorističkih dela, upotrebe smrtonosnih naprava, uništenje i oštećenje nuklearnog objekta, kao i krivično delo iz člana 393a. terorističko udruživanje.
Amandman koji je podnet kako je navedeno u obrazloženju kako bi se u potpunosti ispunile obaveze koje je naša zemlja preuzela po Rezoluciji Saveta bezbednosti 1373 koja, između ostalog, teži da članice UN u svom zakonodavstvu propišu i obavezno konfiskovanje imovine za pripadnike terorističkih organizacija i izvršioce krivičnih dela terorizma. Kako naš pravni sistem ne poznaje konfiskaciju imovine, predloženo je da kroz ovaj predlog zakon iskoristi mogućnost i proširi se primena zakona…
(Predsedavajući: Gospodine Bečiću, molim vas, ne razumem o čemu se radi?)
To je amandman na član 2.
(Predsedavajući: Amandman koji su podneli poslanici LDP, Judita Popović i Radmila Gerov?)
Javljam se na amandman koji je podnela DS.

Pošto mi niste dozvolili da obrazložim amandman DS a bio je amandman na koji sam se javio ali mi niste dali reč po prethodnom amandmanu…
(Predsedavajući: Gospodine Bečiću, nemojte sada mene da krivite.)
U redu je. Reći ću da amandman koji je podnela poslanička grupa LSV kojim je predložila da se u članu 23. posle stava 2. doda stav 3. koji glasi: "Zahtevom iz stava 1. ovog člana ne može biti obuhvaćena imovina stečena u izvršenju krivičnog dela".
U obrazloženju amandmana je navedeno da u ovom članu nije definisano da predmet zahteva javnog tužioca za privremeno oduzimanje imovine ne može biti imovina koja je stečena pre izvršenja krivičnog dela, odnosno perioda za koji se okrivljeni tereti.
Smatram da nije potrebno da se u članu 23. precizno definiše da predmet zahteva javnog tužioca za privremeno oduzimanje ne može da bude imovina stečena pre krivičnog dela, budući da je u članu 3. ovog predloga zakona precizirano i definisano šta se smatra imovinom koja je predmet oduzimanja i da se radi o imovini koja je proistekla iz krivičnog dela koja su navedena u predlogu, a iz samog naslova Predloga zakona stoji da se radi o imovini koja je proistekla iz krivičnog dela. Sasvim je logično da ona koja je stečena pre krivičnog dela, ovim odredbama nije obuhvaćena, pa stoga ni u ovom članu, a ni u drugim članovima, nije potrebno to posebno navoditi. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani građani, ovaj zakon već liči kao da se zločinac vraća na mesto zločina jer onaj koji je učestvovao u smanjenju transfera lokalnim samoupravama sada ovim zakonom pokušava da ih vrati. Kao što vam je poznato, u prethodne dve godine nenamenski transferi su smanjeni za preko 40% ili približno 36,8 milijardi dinara. Predloženim iznosom transfera  koji je iskazan u memorandumu o budžetu za 2011. godinu ukupan nivo smanjenja transfera za period 2009-2011. godine iznosiće oko 58 milijardi dinara, uzimajući u obzir procenjeni i planirani BDP za 2010. i 2011. godinu, što je preko 42% od zakonom propisanog iznosa za ove tri godine ili dve trećine sredstava koje su trebale da budu predviđene za 2009. i 2010. godinu.
Takođe, predstavnik predlagača je i u prepodnevnoj raspravi rekao da tačno zna šta hoće povodom ovoga zakona. Misli da još jednom prevari građane Srbije, ali mislim da mu u ovom slučaju baš neće ići onako kako je zamislio, bez obzira što je prihvatanjem velikog broja amandmana vladajuće većine uspeo da postigne većinu za izglasavanje ovog zakona.
Mi smo kao poslanička grupa želeli da amandmanima, i podneli smo osam kvalitetnih amandmana, pokušali da promenimo ovako loš zakon, bez obzira što predstavnik predlagača nije želeo nijedan amandman da prihvati na Odboru za lokalnu samoupravu. Videli smo da u prethodnom periodu Vlada na razne načine pokušava lokalnoj samoupravi da nametne razne probleme i sredstva koja neovlašćeno uzima lokalnoj samoupravi. Recimo, kroz jubilarne nagrade koje je prebacila na teret lokalnih samouprava bez osnova tako da zaposleni u školama blokiraju žiro-račune za koje su zadužene lokalne samouprave, gde prebacuju sredstva za materijalne troškove i onda se izvesna sredstva skidaju iz lokalnog budžeta.
Takođe, evo primera gde je danas opština Vrbas blokirana za 20 miliona dinara, gde je takođe jedan sudski spor koji traje 17 godina u nadležnosti Republike Srbije, zbog nekog zemljišta društvenog preduzeća "Metalogradnja" i gde je tužena Republika Srbija i danas je opštinski budžet opštine Vrbas blokiran za 20 miliona dinara. To će opet ići na teret građana. Opet je to pokazatelj da je Vlada maćeha prema lokalnim samoupravama.
Mi smo želeli ovim amandmanom da izmenimo član 2, gde kažemo da se u članu 15. dodaju st. 3. i 4, koji glase: "Iznos godišnje takse iz stava 1. tačka 1) za isticanje firme na poslovnom prostoru ne može se utvrditi i naplatiti u iznosu većem od 1% godišnjih prihoda pravnih lica". Takođe, ne plaća se taksa iz stava 1. tačka 1) za isticanje firme na poslovnom prostoru na kojem se obavljaju isključivo delatnost starih i umetničkih zanata i promet tih proizvoda. Taksa iz stava 1. tačka 1) za isticanje firme na poslovnom prostoru – ne plaćaju sportska udruženja, ustanove iz oblasti kulture i udruženja osoba sa posebnim potrebama.
Amandmanom se predlaže da se iznos takse na firmu koja se ističe na poslovnom prostoru ograniči na 1% prihoda, radi zaštite malih pravnih lica od nesrazmernog finansijskog opterećenja, posebno imajući u vidu isticanje firme na poslovnom prostoru, a to ima za svrhu označavanje prostorija a ne reklamu i da je o kao isticanje imena na vratima stana.
U mnogim opštinama i gradovima taj iznos takse za isticanje firme na poslovnom prostoru je neprimereno visok za mala preduzeća koja često imaju samo jednog ili par zaposlenih. Danas smo u raspravi videli da ima mnogo takvih primera. Zato je neophodno da se taj iznos zakonom ograniči na dovođenje u zavisnost ograničenja apsolutnog iznosa, jer predloženi iznos od dve prosečne zarade nekome može biti prevelik teret, a sa druge strane je mali ako su u pitanju velika preduzeća.
Osim toga, smatramo da nema razloga da se na isti način ograničava visina takse na isticanje firme van poslovnog prostora odnosno na javnim prostorijama, što već ima karakter reklamiranja.
Takođe predlažemo da se plaćanja takse oslobode stari zanati, ali tako što se taksa ne bi plaćala za prostor u kojem se ta delatnost obavlja, bez obzira da li je to pravnom licu tzv. pretežna delatnost, koja je ionako vrlo relativan pojam. Time bi se i preduzetnicima kojima to nije pretežna delatnost stimulisali, kao uzgredna delatnost jer na taj način pomažu i razvijaju umetničke stare zanate, u cilju očuvanja nacionalne tradicije i kulture.
Naime, treba imati u vidu da delatnost teško može samostalno opstati, bez pomoći drugih konkurentskih delatnosti ili turističkih organizacija. Takođe, ove takse bi trebalo osloboditi i sportske i druge organizacije i udruženja, kao i osobe sa posebnim potrebama i vid pomoći, jer vidimo da te organizacije ni u ovim uslovima nemaju ni osnovna sredstva za opstanak i egzistenciju.
Pominjali ste i da nekad u lokalnoj samoupravi javni funkcioneri mogu da više vide gde neka sredstva treba utrošiti, za razliku od republičkih organa. Mislim da ste to trebali da imate u vidu kada su, recimo, kupovane vakcine. One su takođe mogle da budu planirane na nekom lokalnom nivou i da se uštedi sada šest miliona evra za koliko se optužuje da je zloupotrebljeno u Ministarstvu za zdravlje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, s mojim kolegama sam podneo amandman da se posle člana 5. Predloga i novog člana 5a doda novi član 5b tako da se u članu 21. stav 1. menja i glasi: "Lice koje je po ovom  zakonu dužno da ima ličnu kartu u obavezi je da je pokaže ovlašćenom službenom licu u slučajevima utvrđenim zakonom". Posle stava 1. dodaju se novi stavovi 2, 3. i 4. koji glase: "Ovlašćeno službeno lice može da od lica iz stava 1. zahteva da pokaže ličnu kartu ili drugi dokument podoban za identifikaciju kada je to neophodno radi utvrđivanja identiteta počinioca ili svedoka kažnjivog dela i u drugim slučajevima propisanim zakonom. Legitimisanje se može izvršiti na javnom mestu samo uz pristanak legitimisanog lica. Ako legitimisano lice to zahteva, o legitimisanju se mora sačiniti zapisnik u kojem će se navesti razlozi za legitimisanje". Dosadašnji stav 2. postaje stav 6.
Amandmanom se predlaže uređenje postupka legitimisanja i propisivanje razloga za legitimisanje koji sadašnjim zakonom nisu adekvatno uređeni. To smatramo neophodnim, jer je u demokratskom društvu neprihvatljivo da tzv. službena lica imaju ničim ograničeno i uređeno pravo da legitimišu građane nasumično i po sopstvenom nahođenju, u bilo koje vreme, na bilo kom mestu i u bilo kojim okolnostima.
U takvim uslovima je postala praksa da se građani nasumično legitimišu na javnim mestima, da im se ne saopštava razlog legitimisanja, pri čemu bivaju zadržavani i neretko izloženi dodatnim ispitivanjima o razlozima boravka na mestu gde se legitimisanje vrši po drugim pitanjima.
Posebno su problematični i neprihvatljivi učestali slučajevi ulaska policije u ugostiteljske objekte, gde se vrši legitimisanje gostiju bez jasnog razloga, što je već dovelo do vrlo brojnih problema i ozbiljnih incidenata.
Ova pitanja su u svim demokratskim državama na jasan način uređena radi zaštite ljudskih sloboda i mogućih zloupotreba. Propisivanje obaveza građana da uvek moraju da nose ličnu kartu predstavlja svojevrsno ograničenje i uslovljavanje slobode kretanja, jer građane koji iz nekih razloga ne poseduju ličnu kartu u određenom momentu dovodi u situaciju da ne bi smeli da se slobodno kreću. Takvo ograničenje je neprihvatljivo u demokratskom društvu i nepoznato u većini demokratskih država, a kod mnogih ne postoji obaveza posedovanja takvog dokumenta.
Sloboda kretanja je zajamčena članom 39. Ustava i međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima i slobodama i može biti ograničena zakonom samo ako je to neophodno radi bezbednosti i javnog reda, javnog zdravlja, morala i prava i sloboda drugih lica. Međutim, ta ograničenja ne mogu biti stalna i opšta, već samo pojedinačna, u ograničenom vremenu, prostoru ili za pojedina lica.
Predložena izmena člana 21. u praksi neće dovesti do neželjenih posledica po bezbednost, jer većina građana nosi ličnu kartu uvek i kada im za to uslovi dopuštaju iz sopstvenih potreba. Međutim, nije očekivati da građani nose ličnu kartu kada idu na plažu, kada idu na njivu da oru i da kose, a takođe promena je međutim neophodna radi zaštite zajamčenih prava i sloboda građana od samovoljnog postupanja i mogućih zloupotreba službenih ovlašćenja, a to svakodnevno možemo videti u sredstvima informisanja.

Dame i gospodo, poštovani građani, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo, Srpske napredne stranke, podneli smo amandman gde se član 20. Predloga menja i glasi – član 17. briše se.
Mi smo ovih dana svedoci da u Ministarstvu finansija postoje genijalne ideje kako da se popuni budžet i još više osiromaše građani Srbije. Ovim amandmanom se predlaže da se ukine porez na vazduhoplove i da stoga se član 17. briše jer ovakve vrste poreza ne postoje nigde u Evropi, a posebno ne bi smele da postoje u Srbiji, jer vlasnici vazduhoplova su već opterećeni mnogobrojnim dažbinama koje takođe ne postoje niti u Evropi niti bilo gde u svetu. Te naknade je uveo Direktorat civilnog vazduhoplovstva, onaj isti direktorat koji vidimo svakodnevno da je sve više ogrezo u korupciji.
Mislim da se i ova opcija koja i vodi taj direktorat, navikla već u Beogradu na razne situacije, gde se odlivaju dosta značajna sredstva.
Ukupno posmatrano, Direktorat civilnog vazduhoplovstva, koji naplaćuje za mnogobrojne procedure koje on sam uvodi, gde politika ove države u vazduhoplovstvu je katastrofalna, pa su i rezultati takođe katastrofalni.
Glavni akteri takve promašene politike su Ministarstvo za infrastrukturu i već pomenuti Direktorat civilnog vazduhoplovstva, gde na rukovodećim mestima već dugo nema ni jednog vazduhoplovca niti stručnjaka za vazduhoplovstvo.
Izdavanje pojedinih dokumenata se naplaćuje i do 600.000, a izdavanje odobrenja za obavljanje delatnosti i do 6,5 miliona dinara.
Izdavanje dozvole se naplaćuje i do 100.000 dinara, kao i godišnja školarina na pojedinim fakultetima. Zar to toliko vredi? U takvim uslovima samo potpisivanje ovakvog poreza je reč… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo, poštovani građani, ispred SNS ću obrazložiti ovaj amandman i pokušati da ubedim predlagača da ga usvoji. Amandmanom sam predložio da se  briše član 27. Predloga zakona, jer je članom 2. Zakona o javnim agencijama propisano da se agencija osniva ako se može pretežno finansirati od cene koje plaćaju korisnici usluga.
Međutim, iz člana 228, koji propisuje sredstva za rad agencije, može se videti da agencija ne ostvaruje prihode od svojih usluga, već naplatom taksi za luke i pristaništa koji su javni poreski prihod, koji pripada budžetu. Naplata javnih poreskih prihoda od strane javne agencije i u sopstveno ime i za sopstveni račun i, istovremeno, određivanje visina tih taksi nije u skladu sa članovima 4, 91. i 92. Ustava i Zakona o budžetskom sistemu.
Stoga je osnovano i postavlja se pitanje, da li su uopšte ispunjeni uslovi za osnivanje ove agencije, jer se na ovaj način ne postiže cilj njenog osnivanja koji mora biti bolje i delotvornije obavljanje poslova, za koje ciljeve svakako spadaju i manji troškovi.
Cilj ovog amandman je usklađivanje predloga zakona sa pravnim poretkom Republike Srbije. Nesposobnost Vlade, arogancija, sve veća socijalna i ekonomska katastrofa, Vlada koja se ponaša kao slon u staklarskoj radnji i čija je želja samo uvećavanje državne administracije, povećanje javne potrošnje i pljačkanje građana Srbije.
Na kraju, pitao bih predsednicu parlamenta – da li zna da li su članovi Vlade dobili ovu knjižicu koja je nama podeljena? Vidimo da većina zakona koja dolaze u skupštinsku proceduru, a i pojedini članovi tih predloga zakona, u koliziji su sa Ustavom. Ako nisu podeljeni članovima Vlade, neka o trošku Skupštine da po jedan primerak predlagačima ovakvih zakona. Hvala.

Poštovana predsednice, možda se nismo dobro razumeli. Pitao sam – da li su dobili članovi Vlade, jer vidimo da pojedini zakoni i pojedini članovi nekih zakona koji dolaze u proceduru nisu u skladu sa Ustavom, u koliziji su sa Ustavom. Čisto sam vas pitao da učinite taj napor da na trošak Skupštine poklonite članovima Vlade Ustav.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo obrazložiću zašto je trebalo da prihvatite amandman na član 2. Predloga zakona.
Član 2. menja se i glasi: 1) Ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnost kojom se utvrđuje da li su ispunjeni određeni zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, uslugu, sistem ili osobu, utvrđeni propisima i standardima; 2) Ovlašćena organizacija je pravno lice koje ima važeće uverenje o osposobljenosti za vršenje ocenjivanja usaglašenosti i upisano je u Registar.
U članu 2. su određena značenje nekih izraza upotrebljenih u ovom predlogu. Potreba za određivanje značenja je nastala iz razloga što su upotrebljeni izrazi stranog porekla ili su, pak, izrazi kojih nema u srpskom, ni u stranim jezicima.
Istovremeno su objašnjenja značenja nerazumljiva do te mere da je bolje da se ni ne pominju. Takođe, vidimo da neke od tačaka nisu u skladu sa Ustavom. SNS je u narednim amandmanima te postupke i pojmove uredila na način koji je razumljiv u toj meri da posebno tumačenje i određivanje značenja nije ni potrebno. Ako predstavnik predlagača ne veruje da su ove odredbe nerazumljive, predlažemo da poslanicima saopšti njihov sadržaj, bez čitanja i objasni ih po značenju.
Amandmanom se predlaže i utvrđivanje značenje pojedinih izraza koje je potrebno zarad lakše primene zakona i razumljivosti pojedinih odredbi. Primer nerazumljivost je i tačka 1) do te mere da razloge ne treba objašnjavati.
Takođe, mislimo da je nepotrebno tačkom 4) objašnjavati kompetentnost, a u stvari je potvrđena sposobnost.
Primer potpune konfuzije zbog nepotrebnog, a istovremeno korišćenja više reči stranog porekla je i tačka 2), gde se istovremeno koriste reči "sertifikat, akreditacija i kompetentnost". Tom odredbom se objašnjava sertifikat o akreditaciji, koji je dokument koji se izdaje telu koje nije kompetentno, što je toliko nakaradna jezička konstrukcija, da pisci ovog predloga zaista nemaju čime da se ponose.
Ali, imaju čega da se stide. U prevodu na klasični i jasni srpski jezik, ta reč sertifikat je uverenje o ispunjenosti uslova za obavljanje ocenjivanja usaglašenosti, koje se izdaje pravnom ili fizičkom licu koje je ispunilo propisane uslove.
Primer nesaglasnosti sa Ustavom je i tačka 5), kojom se objašnjava da pravila donosi tzv. akreditaciono telo. Tim pravilima propisuje svoje nadležnosti i prava i obaveze stranaka u upravnim postupcima koje sama vodi, što je u suprotnosti sa načelom podele vlasti iz člana 4. Ustava i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.
Ništa bolje nije ni sa tačkom 7), u kojoj se propisuje da ovlašćenje može da se da i licu i delu pravnog lica, iako je opštepoznato da deo pravnog lica ne može biti samostalni nosilac prava i obaveza.
Takođe je činjenica da se amandmani odbijaju, i to u obrazloženju odbijanja ovog amandmana se vidi da se ne ulazi u suštinu predloženih amandmana.

Dame i gospodo, poštovani građani, u ovom, kao i u prethodnim amandmanima, SNS je želela da precizira pojedine članove ovog zakona, tako da član 7. Predloga zakona menja se i glasi - organizacija i poslovanje agencija se uređuje osnivačkim aktom, statutom i drugim opštim aktima u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad javnih agencija, jer je stav 1. član 7. Predloga takođe nerazumljiv, posebno iz razloga što ne postoji standard koji utvrđuje zahteve koje mora ispunjavati agencija.
Ovde se radi o vrlo nespretnom pokušaju interpretacije tačke 16. Uredbe Evropskog parlamenta i Saveta EU broj 765/2008 kojim se propisuje da nacionalni organi moraju da poseduju odgovarajuća znanja, sposobnosti i sredstva za pravilno obavljanje svojih zadataka.
Međutim, to ne treba propisivati zakonom već osnivačkim aktom i aktima organizacije rada agencije. Ako se to osnivačkim aktom ipak želi na najopštiji način propisati, i zakonom, onda treba naći neku prikladniju definiciju. Ako se ipak ovi uslovi unesu u zakon, tada se mora odrediti organ koji utvrđuje da li agencija ispunjava te uslove postupka kojim se utvrđuje ispunjenost uslova i posledica koje nastaju ako uslovi nisu ispunjeni.
Naravno, nije sporno da agencija mora biti osposobljena za obavljanje svojih nadležnosti, o čemu mora voditi računa osnivač i organ koji vrši nadzor, ali su posledice nesposobnosti nosilaca javnih ovlašćenja da vrše poverene poslove već propisane Zakonom o državnoj upravi.
Takođe, ne znamo da li su manje precizirani ili nejasni neki članovi ovih zakona ili obrazloženje Vlade zašto odbija naše amandmane. Recimo, ovaj amandman su odbili i kažu da ga ne prihvataju iz razloga što je opredeljenje predlagača da akreditaciono telo posluje kao ustanova, tj. u skladu sa propisima kojim se uređuju javne službe.

I ovaj član 8. smo želeli da preciziramo, jer u članu 8. stav 1. tačka 1) tražimo da se briše, a stav 2. menjamo i on treba da glasi – sadržaj i način vođenja i objavljivanja podataka iz Registra propisuje ministarstvo.
Tačka 1) je u suprotnosti sa načelom podele vlasti iz člana 4. Ustava i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, jer propisuje da pravila donosi tzv. akreditaciono telo koje tim pravilima propisuje svoje nadležnosti, prava i obaveze stranaka u upravnim postupcima koje samo on vodi.
Nemogućnost takozvanog propisivanja nadležnosti je bliže uređeno članom 16. Zakona o državnoj upravi, kojim je propisano da organi ne mogu propisom određivati svoje i tuđe nadležnosti, niti fizičkim i pravnim licima ustanovljavati prava i obaveze koje nisu već ustanovljene zakonom.
Ista primedba se odnosi i na stav 2, tako da je neophodno da način vođenja registra propiše ministarstvo. Ustavni sud je u više navrata stavljao van snage ovakve odredbe, pa bi bilo krajnje vreme da predlagači zakona počnu voditi računa o poštovanju načela podele vlasti, kao jednog od temeljnih demokratskih načela na kojima se zasnivaju savremene države.
Iz navedenih razloga uslova i postupaka izdavanja uverenja o ispunjenosti uslova za obavljanje delatnosti, ocenjivanje usaglašenosti mora se propisivati nadležnom ministarstvu.
Takođe, ne sumnjamo da je ovo poznato piscima ovog predloga zakona, međutim, oni smišljaju i smišljeno pokušavaju da poslove donošenja podzakonskih akta prenesu na agenciju, tako da ih ne bi oni radili. To je još jedan razlog zbog čega je veliko broj agencija koje su i zakonima osnovane.
Za njih je očito da je najbolje da sve svoje poslove prebace na druge, o trošku građana koji moraju da finansiraju te nove agencije, a da oni zadrže svoje fotelje, plate i privilegije. Vidimo da direktori agencija imaju višestruko veće plate nego drugi nosioci javnih funkcija.
Poslovi se, takođe, ponovo prenose na te agencije, ali i službenici koji su te poslove radili u ministarstvima ostaju na svojim radnim mestima, rasterećeni od tih poslova, dok se u agencijama zapošljavaju novi službenici i u stotinak agencija već je zapošljeno nekoliko hiljada službenika, a u isto vreme i broj državnih službenika je takođe povećan umesto da se smanjuje, jer je cilj osnivanja agencija upravo da se poslovi državnu uprave racionalizuju, a mi vidimo da se javna potrošnja stalno povećava.

Dame i gospodo poštovani poslanici, poštovani građani, u ime Srpske napredne stranke obrazlažem amandman gde se član 2. Predloga zakona menja tako da u članu 45. stav 2. glasi: "U teretna vozila mase preko 1.200 kilograma i autobuse mase preko 1.000 kilograma mora biti ugrađen uređaj za ograničavanje brzine kretanja, počev od 1. januara 2012. godine".
Posle stava 2. dodaju stavovi 3, 4. i 5. koji glase: Uređaji za ograničenje brzine moraju biti podešeni na sledeće maksimalne brzine: na 90 kilometara na čas za teretna vozila mase preko 1.200 kilograma, na 100 kilometara na čas za autobuse mase preko 1.000 kilograma, na 80 kilometara na čas za teretna vozila koja se koriste za prevoz opasnih materija. Vozila iz stava 2. koja se prvi put registruju u Republici Srbiji nakon 31. decembra 2010. godine ne mogu biti registrovana ako nemaju uređaj za ograničenje brzine kretanja.
Takođe, odredba stava 2. ne primenjuje se na vozila Vojske Srbije, vatrogasna vozila i vozila koja se koriste za održavanje javnog reda i mira i zaštitu bezbednosti i spasavanje ljudi i imovine, vozila koja se koriste za naučna istraživanja, ispitivanja na putevima, vozila koja po svojim konstruktivnim osobinama ne mogu dostići propisanu maksimalnu brzinu iz stava 3, vozila koja se koriste za javni prevoz i druge komunalne potrebe isključivo u naseljenim mestima i takođe vozila koja su registrovana pre 1. januara 2011. godine bez uređaja, a nemaju tehničke mogućnosti za naknadnu ugradnju.
Takođe, stav 3. se briše. Mi smo želeli tu, iako Vlada nije dala izmenu na ovaj član, a to ne znači da mi ne možemo da definišemo član koji nije predmet ove izmene zakona, jer član 2. Predloga zakona se mora promeniti jer nije u skladu sa direktivom 96/6 od 10. februara 1992. godine.
Njome se propisuje da uređaj za ograničenje brzine moraju imati sva teretna vozila mase preko 3.500 kilograma i svi autobusi. Međutim, članom 1. direktive je propisano da se ova obaveza odnosi samo na autobuse mase preko 10 tona i teretna vozila mase preko 12 tona, odnosno na vozila kategorije M3 i N3, kako su kategorije utvrđene direktivom 70/156.
Amandmanom je predložena izmena kojom se tekst člana 2. Predloga usklađuje sa navedenom direktivom 92/6. Takođe su određeni rokovi i postupak za usklađivanje sa zakonom, jer bi u protivnom desetine hiljada vozila moralo biti isključeno iz saobraćaja nakon stupanja zakona na snagu u roku od osam dana od objavljivanja.
Primena ove odredbe na već registrovana vozila bi imala povratno dejstvo, što je u suprotnosti sa članom 197. Ustava. Direktiva 92/6 u članu 3. stav 2. daje mogućnost da se dodatno ograniči brzina vozila koje prevozi opasne materije, dok u članu 6. propisuje izuzetke, što je sve obuhvaćeno ovim amandmanom.
Mislim da nije neophodno posebno obrazlagati zbog čega bi ugradnja skupih uređaja u vozila gradskog prevoza i druga komunalna vozila, kao i njihovo održavanje, bio nepotreban trošak za opštine i državu.
Ako države EU smatraju da nisu dovoljno bogate da te uređaje ugrađuju na sva vozila, teško da država Srbije može to smatrati opravdanim troškom.
Predlog da uređaji moraju biti ugrađeni u sve autobuse i sva teretna vozila, posebno na način koji je propisan spornim članom 2, smatramo vrlo problematičnim. Prva mogućnost je da se radi o totalnom neznanju pisca zakona, koji nije u stanju da pročitaju i protumače evropske propise, što se uveravamo kod svakog novog predloga zakona koji dolazi u Skupštinu.
Ipak mislimo da je sasvim očigledno da se radi o još jednom pokušaju pljačke građana Srbije. Pisci ovog predloga zakona su planirali da prinude par stotina hiljada vlasnika vozila da ugrade uređaje.
Iako se direktiva ne odnosi na te kategorije vozila, sve je u dogovoru sa privilegovanim pojedincima, čije će firme biti ekskluzivno ovlašćene da vrše uvoz ovih uređaja, ugradnju, održavanje. Akteri ove prevare su planirali da otmu od vlasnika vozila i građana Srbije i da uspostave još jedan namet.
Obrazloženje ne sadrži procenu troškova koje će građani imati, iako je to po zakonu obavezno.
Da buduće žrtve ne bi blagovremeno saznale šta se sprema, predlog je napisan u tajnosti i upućen Narodnoj skupštini u petak uveče po hitnom postupku. Iz svega je očigledno da je predlog napisan sa namerom da se građanima otme novac i uspostavi još jedan namet, a ne da se unapredi saobraćaj.
Ostaje samo pitanje – koji će procenat profita dobiti neko ko je pisao ovaj zakon? Hvala.

Dame i gospodo, poštovani poslanici, poštovani građani, mi smo u ime Srpske napredne stranke podneli amandman na član 5.
Pre toga bih rekao da mi razumemo da vladajuća većina ima potrebu da kritikuje naša nastojanja da ukažemo na mnoge loše stvari koje su ugrađene u zakone koja ova skupština donosi i ne žele da dozvole ni da mi koristimo poslovničku mogućnost, kada se menjaju pojedini članovi zakona koji su skoro doneti u ovoj skupštini, pod obrazloženjem da su se u praksi videle mnoge greške, da mi kao opozicija ukažemo na još neke članove ovog zakona koji nisu dovoljno ili dobro definisani i koji su se u praksi pokazali kao loše rešenje.
Posle člana 5. Predloga dodaje se član 5a tako da se u osnovnom tekstu zakona posle člana 284. dodaje član 284a koji glasi: ''Vozaču koji bude zatečen u izvršenju prekršaja iz člana 330. stav 1. tačka 9), 10), 11) ili 12) policijski službenik će privremeno oduzeti dozvolu i sa izveštajem dostaviti nadležnoj policijskoj upravi na čijoj teritoriji vozač ima prebivalište.
Vozaču iz stava 1. policijski službenik će izdati potvrdu, s kojom vozač može upravljati vozilom samo na relaciji od mesta izvršenja prekršaja do mesta prebivališta, u vremenu koje ne može biti kraće od osam časova niti duže od 24 časa.
Dozvola će biti vraćena nakon završetka prekršajnog postupka, a vreme privremenog oduzimanja dozvole će biti uračunato u vreme trajanja zaštitne mere.''
Ovim amandmanom se predlaže privremeno oduzimanje dozvole na licu mesta vozačima koji budu zatečeni u ekstremnim prekoračenjima dozvoljene brzine. Ekstremna prekoračenja dozvoljene brzine su najčešći uzrok udesa sa fatalnim posledicama.
Vozila kada se nalaze u najvećem prekoračenju brzine iz član 330. zakona imaju kinetičku energiju koja je tri do 36 puta veća u odnosu na vozila koja voze dozvoljenom brzinom. Srazmerno povećanju kinetičke energije raste i put zaustavljanja, mogućnost udesa i posledice udesa.
Velika prekoračenja brzina nisu posledica nepažnje već predstavljaju namerno i svesno ugrožavanje sopstvene i tuđe bezbednosti. Praksa je pokazala da ovakva vrsta vozača nastavlja sa vršenjem prekršaja i pored podnetih prekršajnih prijava i kazni, pa i posle prethodnih udesa, tako je oduzimanje dozvole na licu mesta je opravdano i može efikasno uticati na bezbednost saobraćaja.
Suočavanje sa mogućnošću da im dozvola može biti oduzeta na licu mesta i nemogućnost nastavka putovanja predstavljaju ozbiljan razlog da se vozači uzdrže od opasne vožnje.
Istovremeno se privremenim oduzimanjem dozvole do završetka prekršajnog postupka onemogućava izbegavanje suđenja putem neprimanja poziva, promene adrese i na druge načine, čemu se ovakvi prekršioci vrlo skloni.
Na primer, mogu se videti , pogotovo na beogradskim ulicama, česti slučajevi da tatini sinovi čestim trkama utiču da se dešavaju udesi sa veoma tragičnim posledicama.

Poštovani građani, uvažene kolege, ispred poslaničke grupe Napred Srbijo SNS podneli smo amandman na član 13. Predloga zakona, tako da se članu 30. stav 5. menja i glasi: "Protiv odluke Agencije podnosilac zahteva može pokrenuti upravni spor, kao i u slučaju da Agencija ne odluči o zahtevu u roku iz stava 4. ovog zakona". Takođe, da se stavovi 6. i 7. brišu.
Član 13. Predloga zakona nije prihvatljiv, jer se unošenjem reči "odnosno, podrazumeva se rad sa punim radnom vremenom ili je na stalnom radu", ova odredba čini nejasnom i dozvoljava različita tumačenja.
Predloženim amandmanom se menja stav 5. člana 30, tako da se nedonošenje odluke Agencije u roku ne može smatrati prećutnom saglasnošću, već se propisuje da podnosilac može pokrenuti upravni spor, a prema opštim pravilima koja važe za sve građane i pravna lica.
Naročito je neprimereno da ćutanje administracije postane pravni osnov za odstupanje od načela utvrđenih zakonom i Ustavom, a mora se imati u vidu potencijalno veliki broj zahteva i problemi Agencije da ih reši u kratkom roku u svakom momentu.
Bilo je slučajeva, i čak sam i u neke imao uvida, recimo, da pokrajinska administracija ili pojedini pokrajinski sekretari za neke podnete zahteve iz opština gde nije ista vladajuća većina kažu – podnesite zahtev, nećemo odgovarati, ćutanje administracije, vaš zahtev će biti usvojen, samo da se ne bi zamerao koalicionim partnerima.
Tako da je i brisanje stava 6. predloženo, jer se njime propisuje da Agencija može opštim aktom propisivati i druge poslove koji se mogu obavljati bez saglasnosti, koja odredba nije u skladu sa članom 6. stav 2. Ustava, kojim je propisano da sukob interesa određuje se Ustavom i zakonom, tako da se to ovlašćenje ne može propisivati drugom vrstom opšteg akta.
Brisanje stava 7. je predloženo jer je u koliziji sa stavom 1. istog člana, kojim je propisana opšta zabrana obavljanja drugog posla ili delatnosti, pa nije moguće propisivanje dodatnih zabrana, posebno nije moguće propisivanje zabrana drugim propisima, jer je članom 6. stav 2. Ustava propisano da se sukob interesa uređuje zakonom.
Ali, zakon za neke ne važi, a za neke da, ili je to pitanje morala i ličnog integriteta, jer takođe, recimo, iz ličnog primera, gde sam 2003. godine bio izabran sa većinske liste za pokrajinskog poslanika, a istovremeno sam obavljao i dužnost narodnog poslanika u Skupštini Srbije, ali promenom Ustava 2006. i posle novih izbora 2007. godine podneo sam ostavku na funkciju pokrajinskog poslanika, iako sam bio direktno biran na tu funkciju od građana, jer sam poštovao Ustav i član 102. koji je propisao da su funkcija narodnog poslanika i pokrajinskog poslanika nespojive.
Toliko o poštovanju zakona.

Poštovani kolege, uvaženi građani, poslanička grupa Napred Srbijo Srpske napredne stranke i gro poslanika podneli su amandman da se u članu 15. reči "odnosno podrazumeva rad sa punim radnim vremenom ili je na stalnom radu" brišu.
Unošenje u tekst člana 33. i reči "odnosno podrazumeva rad sa punim radnim vremenom ili na stalnom radu" ovu odredbu čini nejasnom i dozvoljava različita tumačenja, te predlažemo brisanje tih reči. Posebno je nejasno šta znači u tom kontekstu reč "podrazumeva", jer se u zakonima ne sme ništa podrazumevati, već sve mora biti napisano toliko jasno da se zakon može primenjivati bez potrebe za dodatnim tumačenjem.
Isto se odnosi na takozvani stalni rad. Odmah se postavlja pitanje šta taj drugi izraz znači, da li je to rad na neodređeno vreme ili je to nešto drugo?
Takođe se postavlja pitanje da li se traži kumulativno ispunjavanje uslova, odnosno da li se zakon odnosi samo na funkcionere koji su na stalnom radu, sa punim radnim vremenom ili je dovoljan samo jedan uslov?
Kako mašta naših funkcionera nema granicu, sigurni smo da će neki zasnivati radni odnos sa 95% punog radnog vremena, da bi izbegli primenu zakona jer to nije puno radno vreme. Takođe se ostavlja mogućnost da funkcioneri koji su izabrani sa određenim i ograničenim mandatom proglase da to nije stalni rad jer im je mandat od 4 ili 5 godina, tako da bi sebi obezbedili da se na njih ne primenjuje zakon tokom više decenija dok se sele sa jedne na drugu funkciju sa ograničenim mandatom, koji se može i ponavljati.
Pune su ovih dana novine izjave pojedinih funkcionera, pojedinih gradonačelnika koji ucenjuju vladajuću koalicija na razne načine, od rečenice da će 15.000 funkcionera koji volonterski obavljaju funkciju biti smanjeno, a da će nekih 15.000 novih pripadnika vladajuće koalicije doći na njihova mesta.

Dame i gospodo, poštovani građani, u ime SNS podneo sam amandman da se u članu 11. doda stav 3. koji glasi: „Volonteri ne mogu raditi na poslovima koji su opasni za život i zdravlje ili se obavljaju u uslovima opasnim za život i zdravlje.“
U Predlogu nije propisana zabrana volontiranja na poslovima ili u uslovima opasnim po život i zdravlje, iako je rad volontera na takvim poslovima neprihvatljiv sa stanovišta bezbednosti volontera, a i u smislu propisa o radu i bezbednosti na radu.
Obavljanje takvih poslova i rad u uslovima opasnim za život i zdravlje prema propisima mogu obavljati samo posebno obučena lica odgovarajućih psihofizičkih sposobnosti, pod posebnim uslovima zaštite i sa pravom na beneficirani radni staž. Te uslove volonteri svakako ne ispunjavaju.
Suprotno potrebi da volonteri budu zaštićeni od takvih poslova, u članu 27. tačka 1) Predloga upravo se propisuje mogućnost rada volontera na poslovima koje obavljaju u uslovima opasnim za život i zdravlje, uz jedinu obavezu da budu osigurani za slučaj povrede ili profesionalnog oboljenja.
Stoga je podnet amandman kojim se predlaže odgovarajuća izmena ovog člana.
Smatramo da potrebu zabrane rada volontera na opasnim poslovima nema razloga dodatno obrazlagati, te predlažemo usvajanje ovog amandmana. Pri tome, svakako se mora imati u vidu da je Ustavom utvrđeno pravo na bezbedne i zdrave uslove rada, kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Hvala.