Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7889">Veroljub Arsić</a>

Veroljub Arsić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo, predložio sam da  registar zaloge vodi Narodna banka Srbije. Predlagač je odbio moj amandman uz obrazloženje da će se registar zaloge, zajedno sa registrom finansijskog lizinga, registrom privrednih subjekata i drugim registrima određenim zakonom, voditi u okviru centralnog registra, pa još kaže da je neki zakonski predlog u vezi toga već u nekoj raspravi, samo što nije došao u skupštinsku proceduru, pa se čeka na taj zakon.
Verovatno i zbog toga ovaj zakon treba da se primenjuje od 1. jula. Predlagač pretpostavlja da će taj zakon o centralnom registru da bude osnova.
Međutim, smatram da su taj centralni registar i zakon koji bi normalno uz njega išao suvišni. Uz svaki registar, po pravilu, neophodan je glomazan organizaciono-tehnički aparat, koji pored ostalog podrazumeva specijalizovane kadrove i odgovarajuće prostorije, znači iziskuje velike materijalne troškove, veliki broj radnih mesta.
Postavlja se pitanje da li ćete na osnovu tog predloga zakona da zapošljavate nove ljude, koji bi živeli i primali plate od poreskih obveznika, ili biste već iskoristili postojeću situaciju, da Narodna banka Srbije, koja je do 31.12. obavljala i poslove platnog prometa, znači, svuda u svakom iole malo većem mestu u Republici Srbiji ima svoju ekspozituru ili svoju filijalu, opremljena je tehnički, kadrovski i uopšte nije problem da ona vodi jedan takav registar, makar on bio i centralni.
Ali, do tog centralnog registra možete već i sledećim predlozima zakona, koji će da regulišu privredne subjekte, da odredite da Narodna banka Srbije vodi taj registar. Mnogo je jeftinije i mnogo manje traži sredstava, ta sredstva tako i ovako se već troše za funkcionisanje Narodne banke Srbije, nisu potrebna ni sredstva za održavanje sednice Skupštine Republike Srbije da se jedan takav poseban zakon donosi, već u okviru svakog zakona obavezati Narodnu banku Srbije da vodi određeni registar.
Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo zasedanje uz pomoć virtuelnih poslanika, pogotovu u šestom redu, gde sede četiri poslanika, a piše šest.
Izbrojte prisutne narodne poslanike.
Gospođo Mićić, savetovao bih vam da ne budete toliko nervozni i da raspišete izbore za predsednika Republike.
Gospodine ministre, kažete da gospoda nisu stigla, kao i poslanici da to urade.
(Gordana Pop-Lazić: Vrlo glasno razgovara mobilnim telefonom: "Dobar dan, gospodine predsedniče, evo, utvrđujemo kvorum.")
U principu, baš me briga što Komisija nije stigla da uskladi ove propise.
Gospodine ministre, baš me briga i što berza nije uspela da uskladi svoje poslovanje sa zakonom. Baš me briga i što berzanski radnici - posrednici nisu uspeli to da urade.
Najviše me baš briga za banke. Kada su te banke u pitanju, gospodine ministre, prosto su se otimale da platni promet iz Narodne banke pređe u poslovne banke, iako za to ni tehnički, ni kadrovski, ni organizaciono nisu bile spremne. Razlozi za takvo otimanje su u tome što kapital više nisu mogle da plasiraju po zelenaškim kamatama, pa su tražile način da nastave svoje enormno bogaćenje na račun privrede i građana.
Doživeli smo da je od 1. januara platni promet prešao u psolovne banke, a posledica svega toga su rast troškova samog platnog prometa, neefikasnost, ali i netačnost.
Primera radi, po nalozima guvernera Narodne banke Srbije, za koga se vi zalažete kao za eksperta, ide nalog u korist Narodne banke Srbije da narodu za dvadesetak dinara poreza na finansijske transakcije naplaćuju proviziju od 200 dinara po nalogu.
Ovaj predlog zakona je nagrada za sve ovde pobrojane, za one kojih se to tiče. Kaznena politika, koju vodite prema privrednim subjektima, strašna je.
Interesuje me, gospodine ministre, molim vas da malo obratite pažnju na ovo što govorim, a već sam dobio dve opomene od predsednice, da li biste napravili ovakav predlog zakona ako neki izvesni Pera Perić nije uspeo da uplati 20 dinara poreza na finansijske transakcije i treba da plati kaznu od 10 do 150.000 dinara? Da li biste napravili takav predlog zakona za svaki slučaj pojedinačno, za svakog onog ko ne uspe da se prilagođava zakonu, pa da pišemo nove zakone i da omogućavamo da se ne pridržava zakona?
Ovaj zakon i ove izmene zakona izdejstvovao je bankarski lobi koji egzistira već duže vreme, a kome ne odgovara da ovaj zakon počne da se primenjuje. Po starom Zakonu, na berzanski način, suprotno je odredbama Zakona o privatizaciji kupljena "Pekabeta". Znamo ko je kupio "Pekabetu". Kupila je "Delta-holding kompanija", kupio ju je Mišković, a gde je Mišković tu je i Milorad Dodik, gde Milorad Dodik tu je i Stanko Subotić - Cane Žabac, Milo Đukanović i drugi.
Interesuje me šta će za ova četiri meseca ta gospoda da kupe.
Dame i gospodo poslanici, SRS smatra da ovaj zakon uopšte i nije trebalo da bude danas u proceduri, a osim što je potpuno nepotreban i tehnički je vrlo nedorađen.
Na primer, u članu 5. predviđena je mogućnost da se založno pravo upiše u registar, ali ne mora; pri tome, potrebna je izričita izjava zalogodavca da prihvata da se to upiše u registar. To je malo neobično, da ne kažem čudno, jer registar postoji ili ne postoji, upisuje se ili se ne upisuje. Izjava o prihvatanju da se upiše je suvišna, jer postoji ugovor, na osnovu ugovora se upisuje. Tu nema dileme. Zato i postoji taj registar.
Član 7. je u svom stavu 1. čak i suprotan Ustavu Republike Srbije, jer se vrednost novca koji se daje može izražavati i u dinarima i u devizama. To samo daje još veće mogućnosti da iako ugovorom bude predviđen iznos u valuti, na šalteru se isplate dinari, ali po onoj većoj prodajnoj ceni, a ko vraća, ne sme da rizikuje i da možda kupi stranu valutu na ulici, nego na istom šalteru plaća opet u dinarima, pa mu se sad obračunava po nekoj drugoj nižoj vrednosti. Znači, evo i ekstrazarade koju omogućava ovakav zakon.
U članu 13. zalog mogu biti stvari koje će zalogodavac pribaviti u budućnosti. To sada prvi put čujem u životu, da neko može da garantuje nečim što će tek da nabavi. Dajem u zalog automobil koji ću da kupim za 10 godina. Šta ako ga ne kupim za 10 godina? Samim tim više ni ugovor o zalogu ne važi. Možda ću da ga kupim prvi dan posle 10 godina. Znači, ovo je suvišno. Ovakve zakone kao da je pisao neko ko nema uopšte nikakve veze sa ovom temom.
Dalje, sam zakon nije predvideo ko može da se bavi ovim poslom. Da li mogu banke? Hajde da kažemo da su vas strane banke koje su ovde na tržištu pritisle da napravite ovakav zakon da bi lakše naplatile svoja potraživanja. Ali, ko može još? Vi sada širom Srbije u skoro svakom gradu imate dve, tri ili više zalagaonica gde se sada radi ovakav posao. Postavlja se pitanje ko finansira, ko daje kapital u te zalagaonice. Privatni preduzetnici ili privrednici, teško. Prvo, nemaju para; drugo, i ako imaju, naučili su da rade sa svojim kapitalom, da imaju poverenja samo u sebe i sami su sposobni da zarade novac.
Ko drugi? Penzioneri kojima ste dali otpremnine prilikom odlaska u penziju; teško i to. Teško iz razloga što je pitanje da li su mu uplaćeni doprinosi kad odlazi u penziju. Znači, ko još ostaje? Ljudi koji su proteklih nekoliko godina stekli određeno bogatstvo...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Završavam... a koji su to svoje bogatstvo stekli na ivici zakona, da ne kažem i sa druge strane zakona.
Čini mi se da niste sve koji su takvi pohapsili i da još uvek ima onih koji su bliski vama.
Dame i gospodo poslanici, mislim da predlagač prilikom projekcije ovog zakona i razloga za uvođenje ovog zakona nije imao prave parametre kakva je stvarna situacija u oblasti privrede u Srbiji.
Gospodin ministar reče da trenutno u Srbiji ima oko 270.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika i mogu da kažem da taj podatak ni približno nije tačan. Broj je sigurno manji, mogu da kažem čak i duplo manji i taj broj se smanjuje intenzivno otkako ste vi došli na vlast. Jeste da je registrovano toliko i veliki je problem da vlasnici odjave svoja preduzeća ili samostalne zanatske radnje, jer jedan od uslova za tako nešto jeste ispunjavanje svih poreskih i drugih obaveza prema državi, pa zbog toga danas jednostavno dolaze u situaciju da tavore i ne obavljaju svoju delatnost. Iluzija je da će jedan ovakav zakon kao posledicu, i to pozitivnu, da ima otvaranje čak 400.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika. Štaviše, neće poboljšati ni situaciju u onim malim i srednjim preduzećima koja već posluju.
Naime, danas uopšte nije teško da na tržištu novca obezbedite kredit, bez obzira na strukturu preduzeća ili preduzetnika, bez obzira na delatnost kojom se on bavi, jer novca na tržištu ima i previše! Problem zašto preduzeća ne uzimaju kredite jeste u visokim troškovima zaduživanja, visokim kamatnim stopama i smanjenom obimu poslovanja.
Ovaj poslednji, najznačajniji razlog je posledica poreske politike koju vodi ova vlada, zatim, nekontrolisanog uvoza robe široke potrošnje i još jedna posledica, razlog je velikog broja radnika koji su izgubili posao, tako da se promet uopšte na tržištu obavlja usporeno i u smanjenom obimu.
Sam Garancijski fond neće da olakša nabavljanje sredstava - banke mogu da zauzmu stav da mala i srednja preduzeća moraju da imaju garanciju, a samim tim prinudiće poslodavca da zatraži takvu garanciju od Garancijskog fonda, a on će opet svojom politikom da se rukovodi da izda takvu garanciju, ali će normalno da naplaćuje proviziju i to su ti prihodi, ti izvorni prihodi, tog garancijskog fonda, koji su predviđeni u ovom zakonu.
Sama suština i najveći problem jeste što se Vlada prilikom projekcije ovog zakona nije rukovodila time da treba da se pokrene proizvodnja, bez obzira u kojoj strukturi, malih, srednjih ili velikih preduzeća, jer je samo proizvodnja ono što može da pomogne ovoj državi.
Međutim, vi čitav kapital ovog naroda i ono što dobijate iz donacija usmeravate, mogu da kažem, u previše rasipnički budžet ili u sasvim pogrešne tokove, znači, na uvoz robe iz drugih zemalja. Jedna ozbiljna država ovakvim ponašanjem ne može da računa da će imati budućnost.
Čudi me da jedan ovakav zakon nije podržalo Ministarstvo za poljoprivredu, pa čak i da poljoprivrednici budu obuhvaćeni jednim ovakvim Predlogom zakona, jer je evidentno da poljoprivredi konstantno nedostaje novac radi povećanja prinosa koji ostvaruje. Nemojte da se zavaravate, pa mi smo u suštini ne industrijska, nego poljoprivredna zemlja. Sada nemamo primarnu poljoprivrednu proizvodnju, nemamo sekundarnu poljoprivrednu proizvodnju, nemamo poljoprivednu industriju! To je jedino što smo mi, od kada postoji Srbija, mogli da plasiramo. Sve ovo zamire!
A samo da vas podsetim, kada je bio taj čuveni carinski rat između Srbije i Austrougarske da je Srbiju tada sačuvala svinja, a sada ovo što vi radite nema smisla! Ovakav jedan Predlog zakona može da uspe, ali samo u slučaju da se kontroliše uvoz robe široke potrošnje, smanje poreske stope, smanje rashodne strane budžeta, koji je previše rasipnički.
Dame i gospodo poslanici, Vlada je odbila moj amandman, uz obrazloženje da se mojim amandmanom samo komplikuje tekst samog zakona, da se njegova suština ne menja i da je on suvišan. Nije ni čudo da takvo objašnjenje dobijamo od ministra monarhiste levog opredeljenja koji nije ni ušao u suštinu mog amandmana.
Znači, član 11. stav 2. kaže: "Kada se Fond organizuje kao akcionarsko društvo, broj članova Upravnog odbora uvećava se srazmerno visini uloženog kapitala". Taj deo tu za sada nije sporan, jer se samo uvećava broj članova srazmerno visini uloženog kapitala. Međutim, ja sam predvideo svojim amandmanom da se u ovom članu precizira i sastav akcionarskog odbora, odnosno Upravnog odbora. Uopšte ne mogu da prihvatim obrazloženje Vlade da se suštinski ne menja ništa, već se isključivo komplikuje tekst.
Ovim amandmanom tražio sam da se precizira i sastav Upravnog odbora srazmerno kapitalu koji učestvuje, odnosno koji je u tom Garancijskom fondu.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman u ime poslaničke grupe SRS na član 3. Predloga zakona o koncesijama. Razlog za podnošenje ovog amandmana je čisto tehničke prirode, jer sam član 3. u stavu 1.  nije pravno-tehnički usaglašen. U stavu 1. prva rečenica glasi ovako - koncesija, u smislu ovog zakona, jeste pravo korišćenja prirodnog bogatstva, dobara u opštoj upotrebi ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa. Ovo "ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa" ne znači nikakvo pravo koje se daje korisniku koncesije.
Svojim amandmanom sam tražio da se posle veznika "ili" dodaje reč "pravo", tako da bi član 3. glasio, u skladu sa mojim amandmanom - koncesija, u smislu ovog zakona, jeste pravo korišćenja prirodnog bogatstva, dobara u opštoj upotrebi ili pravo obavljanja delatnosti od opšteg interesa.
Ne vidim zašto Vlada uopšte nije ni razmatrala moj amandman po ovom pitanju. U obrazloženju Vlade dobio sam neko šturo objašnjenje, pa se pozivaju na član 1. koji reguliše drugi deo mog amandmana. To je da se u stavu 3. reči "u ugovorenom roku" zamenjuju rečima "nakon isteka ugovorenog vremena". Svuda u svetu u praksi je da se u ugovoru o davanju koncesija predvidi stavka da se nakon isteka ugovorenog vremena predmet koncesije vraća svom vlasniku. Vi sada pokušavate da u ugovor ubacite ugovoreni rok.
Samo obrazloženje jeste da se taj termin vreme koji hoćemo da koristimo vezuje za Zakon o obligacionim odnosima. Sama suština jeste, kao što je to rekla moja koleginica Vjerica Radeta, da su rokovi za žalbu i spise, i rokovi se ne mogu ugovarati, nego su predviđeni zakonom, a vreme je nešto što se može ugovarati i odlagati ili prilagođavati. Samo ovakvo objašnjenje, neprecizno, i u želji da se na bilo koji način obrazloži neprihvatanje amandmana SRS, možda leži u činjenici da vi primenjujete zakone kako vama odgovara i pozivate se na zakone kada vam odgovara.
Dokaz za to je da je, na primer, ministar Pitić rekao da treba da izbacimo terminologiju iz socijalističkog samoupravljanja, a sada nas tera da takvu istu terminologiju koristimo u Predlogu zakona. Verujem da su ova obrazloženja u Predlogu zakona napisali njegovi pomoćnici koji su, koristeći svoje iskustvo iz doba socijalističkog samoupravljanja, jedino mogli kao članovi SKOJ-a da daju ovako neprecizno i neadekvatno objašnjenje.
Dame i gospodo poslanici, vidi se da je gospodin Pitić tek juče postao ministar, kada je mogao da napiše ovakvo obrazloženje kojim odbija moj amandman na član 4.
Obrazloženje koje je gospodin Pitić napisao jeste da se amandman ne prihvata iz razloga što bi brisanjem reči "pokretna" proizilazilo da predmet finansijskog lizinga mogu biti i nepokretnosti.
Da pročitamo član 4. na koji sam podneo amandman: "Predmet finansijskog lizinga je pokretna nepotrošna stvar (oprema, postrojenja, vozila i slično)". Ako bismo izbrisali reč "pokretna", kako se može tretirati nepokretna imovina kao stvar? Da li kuću ili fabričku halu možete tretirati kao stvar? Nemojte da mi se obraćate. Ovde mogu samo sa poslanicima da razgovaram i sa članovima Vlade.
Sa druge strane, usvajanjem predloženog amandmana, u delu koji se odnosi na pravilo prema kome to mogu biti samo stvari sa rokom amortizacije dužim od pet godina, došlo bi do značajnog sužavanja kruga stvari koje mogu biti predmet lizinga. Na primer, računari, čiji je rok amortizacije znatno kraći.
U suštini, svaki zakon treba da ima ograničavajući faktor, šta sve može biti predmet lizinga. Odbijanjem ovog dela mog amandmana dozvolili ste da predmet lizinga osim računara mogu da budu stolovi i stolice. Može da bude televizor, frižider, zamrzivač, sve što čoveku padne na pamet.
Samo da vas podsetim: kada smo imali izmene i dopune Zakona o porezu na promet, kada je gospodin Đelić predvideo da računare i računarsku opremu oslobodi plaćanja poreza na promet, jedan moj kolega, ne znam tačno koji, podneo je amandman da Vlada to radi svojim podzakonskim aktom, uz obrazloženje da i stolovi i stolice mogu biti računarska oprema, deo hardvera, da to Vlada reguliše podzakonskim aktom.
Ako je rok amortizacije na takvu opremu kraći od pet godina i kada knjigovodstveno ne bude vredeo ništa, korisnik lizinga jednostavno može takvu stvar da baci. Ne može niko da ga tuži, jer knjigovodstveno više ne vredi. Oslobođen je plaćanja poreza na tu stvar, oslobođen je plaćanja carine, a sa druge strane građanima uvodite carine i na šećer od šećerne trske koji je uvezao Miodrag Kostić - MK komerc, a da ne pričam i na meso i na ostale životne namirnice. Mislim da je ovo sramota i da ovaj amandman u svakom slučaju treba prihvatiti.
Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 46. i to je u stvari nastavak amandmana 43. Zahtevao sam da Narodna banka vodi registar o upisu za lizing i tražio sam da se u registru podaci ne čuvaju nego da se evidentiraju.
Vlada je ovaj amandman odbila uz obrazloženje da se amandman ne prihvata iz razloga što će se registar finansijskog lizinga, zajedno sa registrom založnog prava na pokretnim stvarima, registrom privrednih subjekata i drugim registrima određenim zakonom, voditi u okviru jedinstvenog tela za privredne registre, a što je utvrđeno zakonom kojim se uređuje osnivanje i funkcionisanje tela za privredne registre, koji je pripremljen u formi nacrta i čije se upućivanje u Narodnu skupštinu očekuje u najkraćem roku.
Taj najkraći rok može da bude mnogo duži nego ova skupština i ova vlada. Svedoci smo da mnogi zakoni koje je donela ova skupština ni do dana današnjeg nisu stupili na snagu, iako su objavljeni u "Službenom glasniku", iako je trebalo da počnu da se sprovode, tako da u najmanju ruku čudi jedno ovakvo objašnjenje predstavnika Vlade.
Poznato je da je ovo sada najmlađi ministar u Vladi, koga trenutno nema u Skupštini, koji dovodi svoju ekipu, svoje zamenike i pomoćnike. Sada kada on nije tu, ni ti zamenici ni pomoćnici nam nisu potrebni, a zamenici i pomoćnici dovode svoje zamenike i svoje pomoćnike. Još uvek mi niko nije rekao ko su ova gospoda ovde koja sede u Skupštini. Ako su gosti mesto im je na galeriji, a ako su članovi SKOJ-a ne treba od vas da se čudim.
Dame i gospodo poslanici, evo, opet je na dnevnom redu zakon o koncesijama koji je, može da se kaže, potpuno isti kao i prethodni zakon koji ova skupština nije usvojila. Moja koleginica Vjerica Radeta reče koji su razlozi da se ovaj zakon ponovo nađe na dnevnom redu ove skupštine i da će najverovatnije, na ucene gospodina Čanka i ispunjenje njegovih uslova, ovakav zakon biti izglasan.
Ovom zakonu o koncesijama prethodili su neki drugi zakoni. Jedan od najbitnijih jeste zakon o radu koji je poslodavcu, odnosno budućim korisnicima koncesija dao neograničena prava, a ova vlada nažalost nema nikakav socijalni program kako bi ta njihova prava i posledice njihovih prava otklanjala.
Dalje, Vlada se trudila da usaglašava cene struje, motornih goriva, životnih namirnica, a sve po diktatu Evropske unije i drugih stranih faktora koji su DOS-u pomagali i finansirali ga da dođe na vlast. Ovaj zakon o koncesijama je u stvari cena koju ova vlast mora da plati svojim sponzorima.
U principu, potrebno je rešiti zakonski davanje koncesija i nije uopšte opasno ako se te koncesije odnose na lokalnu komunalnu infrastrukturu, kako neke kolege rekoše, na infrastrukturu u saobraćaju, jer za to, istina, nemamo dovoljno sredstava da sami izgradimo infrastrukturu kakva nam je potrebna; isto tako, u telekomunikacijama.
Ono što izaziva određenu sumnju u iskrenost rada ove vlade jeste davanje koncesija na prirodna bogatstva koja se obnavljaju. Takvih prirodnih bogatstava u Srbiji ima, može se reći, prilično. Znači, osim energetskih bogatstava kao što je ugalj, jer 60% proizvedene električne energije zasniva se na eksploataciji fosilnih goriva, a najviše uglja, tu je i Rudarsko - topioničarski basen Bor.
To su u stvari pravi razlozi za donošenje jednog ovakvog zakona, jer neko treba da eksploatiše ono čega u svetu vrlo malo ima i sve je skuplja njegova eksploatacija, za jeftine pare ovde u Srbiji, sa smanjenom radnom snagom i brojem radnika koji odgovara njihovim standardima i platama koje odgovaraju našem životnom standardu, znači, vrlo niskom. To je razlog zbog koga je SRS najviše protiv ovakvog zakona.
Da smo u pravu, da je to tako, najbolji primer je baš Rudarsko-topioničarski basen Bor, a čini mi se da je neko osramotio rudare i priznate inženjere da tamo, ako ne mogu da vade rudu, sade kikiriki. Samo da se podsetimo da su stručnjaci, i svetski i naši domaći predlagali, da je za početak komercijalne proizvodnje u Majdanpeku, u Boru potrebno oko 35 miliona dolara za rekonstrukciju mehanizacije, i oko 35 miliona dolara za otkrivanje jalovine, znači, do bogatih nalazišta rude; da bi se otprilike takva jedna investicija isplatila za oko dve godine. Sada bismo već mogli da eksploatišemo po isplativoj ceni naša rudna bogatstva. Samim tim, i davanje koncesija stranim koncesionarima bi bilo mnogo veće nego sada. Međutim, ova vlada je sve uradila da tamo proizvodnja zamre u potpunosti, da davanje koncesija bude što je moguće jeftinije po onoga ko ih uzima.
To su ti razlozi zbog kojih je SRS u suštini protiv jednog ovakvog zakona.
Dame i gospodo poslanici, svojim amandmanom sam u ime SRS tražio da se reč "agencija" u članu 25. zameni rečima "ministarstvo nadležno za poslove telekomunikacija". Vidim da gospođe ministra nema, verovatno sada čeka da ovaj zakon stupi na snagu da bi postala samo ministar saobraćaja i verovatno ugovara neko asfaltiranje puteva sa zaštićenim svedocima. Dobro, o samoj agenciji smo tokom ove rasprave, i u načelu i u pojedinostima, dosta toga čuli i dosta toga je u suprotnosti jedno sa drugim. Ministar trvrdi da agencija ima svoju izvornu vrstu prihoda. Do sada je to bio izvor prihoda Republike Srbije. Samo usvajanje takvih članova i ovakvog zakona bilo bi u suprotnosti sa Zakonom  o budžetskom sistemu.
Dalje, čuli smo da, po Predlogu zakona, agencija ima svojstvo pravnog lica, ima svoj upravni odbor; predsednika i članove upravnog odbora bira i razreršava Skupština na predlog Vlade. Postavlja se pitanje, da li je ta agencija stvarno nezavisna ili samostalna, a što je u neku ruku vrlo čudno u samom Predlogu zakona. Ovaj amandman je u stvari u skladu sa amandmanom na član 1. Predloga zakona, a u članu 25. uveli ste novu vrstu državne funkcije.
Agencija vrši kontrolu preko kontrolora telekomunikacija. U samom članu 25, ne bih se zadržavao u daljem čitanju, samo su predviđeni uslovi kako neko može da postane kontrolor. Pomodarstvo uvođenja agencija tzv. paralelnih ministarstava je više puta kritikovano od strane SRS. Međutim, poput uvođenja samih kontrolora, tako bi recimo policija mogla prema vašim standardima i vašoj praksi da bude agencija za javnu bezbednost i borbu protiv kriminala.
Policajci i inspektori bi bili kontrolori za javnu bezbednost i borbu protiv kriminala; ili sad već novoosnovana poreska policija umesto finansijske policije. Znači, institucija poreske policije bi se zvala - agencija za kontrolu, poreze i utaju, a inspektori koji bi radili u toj policiji bili bi kontrolori za naplatu i uplatu poreza. Mislim da treba da se prestane sa ovom praksom da se, u ime reformi i promena, od države pravi papazjanija.
Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam u amandmanu da se u članu 1. brišu reči: "osniva se Republička agencija za telekomunikacije". Ako se setimo malo uvodne reči predlagača zakona, odnosno gospođe ministra, ta uvodna reč je trajala oko 7 minuta, a o republičkoj  agenciji za telekomunikacije trajala je oko 6 minuta, tako da jedan minut raspravljamo o ostatku zakona. Imao sam utisak da ovde nije reč o zakonu o telekomunikacijama, nego o Predlogu zakona o republičkoj agenciji za telekomunikacije.
Da stvar bude još gora, čini mi se da gospođa ministar ne zna svoj posao u Vladi Repbulike Srbije ili misli da je ovo ovde neka televizijska emisija, gde ima nemuštog voditelja i auditorijum, koji se u to ništa ne razume, pa ovde iznosi razne neistine, koje su rezultat neznanja ili namere.
Prvo, kada je u pitanju finansiranje Republičke agencije za telekomunikacije, reče da će ona da se finansira iz sopstvenih prihoda. Međutim, koliko se razumem u budžet, ti sopstveni prihodi Republičke agencije za telekomunikacije su sada već izvorni prihodi budžeta Republike Srbije. Pa ćete još da finansirate i to iz budžetske rezerve privremeno, a mi ovde poslanici u Skupštini Srbije znamo da su blokirani računi budžeta Republike Srbije. Tako se postavlja pitanje, kako će to da se finansira iz budžeta koji je u deficitu. Čak i da ima istine da će da se finansira samostalno, u svakom slučaju ta agencija mora da se prikaže u budžetu Republike Srbije.
Kad je samo u pitanju agencija, stiče se utisak da je to pomodarstvo u ovoj vladi, da svaki ministar mora da ima svoju agenciju, koja će o nečemu da brine. Kako reče moja koleginica Gordana Pop-Lazić, ovo će se izgleda sada zvati Ministarstvo saobraćaja, po principu brigo moja pređi na drugoga, jer ste vi verovatno previše zauzeti asfaltiranjem puteva po Srbiji sa Čumetom.