Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7890">Branislav Blažić</a>

Branislav Blažić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, već je dosta u ovoj raspravi rečeno o zakonu o privatizaciji i teško je sada nešto novo, ne ponavljajući se, izneti. Mislim da je jedan dobar deo dilema već otklonjen. Verovatno će nešto biti otklonjeno i kroz amandmane, a ja ću pokušati da možda nešto dotaknem što do sada nije toliko spomenuto, nije dat akcenat toliko na te teme.
To se pre svega odnosi na zaštitu životne sredine i nešto što je takav jedan zakon već u nekim iskustvima pokazao u drugim zemljama, a pre svega u našem okruženju. Činjenica je, što su mnogi već rekli da se radi stvarno o jednom najvažnijem zakonu koji se donosi u ovakvim skupštinama, zakonu koji dolazi na red nakon decenijskih, na neki način, proba, mogućnosti i šta sve mogu da donesu razni vidovi imovine, a pre svega društvene imovine koja se pokazala kao krajnje neefikasna, inertna, destimulirujuća, nesposobna, imovina koja na kraju krajeva nije ničija i svačija je, i ono što je dovelo do današnjeg dana u ovoj situaciji u kojoj se privreda danas nalazi.
Prema tome odbacujući jedan takav koncept koji se pokazao krajnje nesposoban, dolazimo u situaciju da je pred nama zakon o privatizaciji, koji je pre svega dobar u tome što negira takvu vrstu imovine, što je oročen i što je osnovna njegova i glavna karakteristika, najkvalitetnija, što je u pitanju prodaja i dobijanje novih sredstava, svežeg novca za ulaganje i za kretanje jedne ovako uspavane privrede. Ono što ćemo imati kao problem i što možda ovde nije napomenuto, a to je da se radi o jednom psihološkom momentu, o momentu da naš narod još uvek nije dobro pripremljen za odgovore koje nosi surova privatizacija, surovi odnosi koji će vladati u privređivanju. Jedna generacija ili dve generacije ovim što je potrebno da da, zatim da se savladaju te psihološke barijere, kako bi mogli da odgovorimo na sve surove zahteve koje nosi sama privatizacija.
Kada sam govorio o zaštiti životne sredine, moram da se pozovem na član 38, u kojem upravo može da se pojavi kao glavni problem, jer piše javni poziv iz stava 1. ovog člana, da učešće na javnoj aukciji može da sadrži obavezu za ulaganje sredstava u subjekt privatizacije, rešavanje pitanja zaposlenih, obezbeđivanje kontinuiteta poslovanja i zaštita životne sredine. Znači može da sadrži, ali ne mora da sadrži. To je izuzetno bitno, ta jedna reč može mnogo toga da u nekom budućem vremenu donese, ili dobra ili zla na ove naše prostore.
Biću slobodan da uporedim kako se to dogodilo u Rumuniji, kroz privatizaciju Aurol firme, to je jedan rudnik zlata, gde je Australijska firma "Marisol" kupila i s obzirom da oni nisu imali ugrađenu zaštitu životne sredine, došlo je da su se izlile tone i tone cijanida u Tisu, da je došlo do trovanja živog sveta u Tisi, i u Mađarskoj i u Srbiji. Prema tome, moramo biti svesni toga da će zapadni investitor pokušati na sve načine da izbegne one obaveze koje ima u svojim zemljama, a u svojim zemljama pre svega ima obavezu da plaća taksu na zagađenje koju, u zavisnosti od emisije, povećava ili smanjuje ili vraćaju cenu proizvoda koja je plasirana na tržištu.
Prema tome, ako oni shvate da će im cena na tržištu Zapada biti jeftinija, tako što će ovde proizvoditi, onda mi možemo očekivati da će naš prostor biti dobro zagađen njihovim interesom, zagađen samim tim što će želeti da uštede za sve ove pare, a nama ostave zagađenu vodu, vazduh i zemljište. Ono što je vrlo važno i što bi možda moglo da se koriguje u ovakvom zakonu to je da kod manjih firmi, lokalna sredina treba da dobije određeni procenat od privatizacije. U suprotnom, ako se već zagovara decentralizacija, a ne čini se ništa u tome da se procenat od prodate firme ostavi i opštinama, onda nije ni interes tih opština da učestvuju u čitavom tom postupku. I možda ono treće i najvažnije, o čemu se možda moglo voditi računa i treba razlike u tome, to je realno posmatranje šta će se to moći prodati sada u Srbiji, odmah u prvom momentu.
To je nešto što može da bude vrlo opasno i mislim da smo mogli prići selektivno tom problemu, da je jedan deo tih velikih sistema zakonom trebalo izdvojiti i sačuvati za neke buduće generacije. Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, najgore države obično imaju i najviše zakona. Da li smo najgora država, možemo diskutovati, ali sigurno smo negde u vrhu. Da li imamo najviše zakona i tu smo verovatno negde u vrhu. E, sada, dobijamo još jedan zakon, ovo je unikatni zakon, zakon koji nigde u svetu još nije donet i nikada nigde u svetu nikome nije palo na pamet da ovako nešto napravi. Možemo to sada da tumačimo, ili je svet pravno neobrazovan ili nije dovoljno iskren, ili nema razloga da uđe u jednu ovakvu varijantu. Ili smo mi nešto iznad ostalih, pa često hoćemo da budemo isključivo individualisti i sami, ono što je neko rekao, kao nebeski narod.
Ovo je zakon koga nije lako braniti, ali ga je takođe vrlo teško i napadati. Teško ga je napadati zato što u suštini može da se pravda jednom moralnom linijom i moralnim razlozima, kao posledica jednog stravičnog vremena kroz koje smo prošli i zbog toga je sva težina do svog napada uspela. Nije ga lako braniti zato što je u suštini protivustavan, protiv svih zakona, što je, kada se malo dublje zagleda sa površine, vidi da je duboko demagoški, da će se teško primenjivati, da će biti selektivan, da nosi u sebi jednu demagogiju neiskrenosti da bi mogao da opravdava razloge za njegovo donošenje.
Suštinski gledano, ovih 100 dana od oktobra, kako DOS to već broji, moglo se mnogo toga u javnosti, u raskrinkavanju mafije učiniti, i onda bi daleko više povrenja ljudi imali u prihvatanju ovakvog zakona. Međutim, ne možete se u isto vreme voziti privatnim avionom, a sa druge strane donositi zakon koji treba da oporezuje ili sankcioniše tog koji vama daje avion da se vi sa njim vozite, vlada, ministri itd. Mafija postoji u svim zemljama u tranziciji, nije ovo nastalo samo u Srbiji, ali mafiju treba gađati u glavu i iseći sve pipke i krake koje je pustila u sve pore ovog društva. Ali, donosite neke zakone koji su u suštini demagoški i ne pokazuju javno na koga se odnose. Sve je to upakovano u jednu priču koja treba da bude i koja više liči na predizbornu kampanju, nego na stvarnu priču i želju da se mnoge nepravde koje su postojale, izbrišu.
Inače, da nije te priče, mogli bi da shvatimo obećanje gospodina Mihajlovića, ministra unutrašnjih poslova, koji govori do utorka, do četvrtka, do nedelje će se raskrinkati ovo ubistvo, ono ubistvo, ove pljačke, one krađe, otmice, kidnapovanja i ti se datumi non-stop pomeraju i on ne podnosi odstavku, iako ništa od toga što je obećano nije urađeno.
Prema tome, kada imate jedan niz obećanja da vam jedni te isti ljudi obećavaju, a ništa ne ispune, onda je teško da neko može sa puno poverenja da se odnosi prema nečemu što može u osnovi da ima iskrenu želju da nešto popravi. Mi imamo jednu poplavu patriota posle ovoga što nam se desilo koji su bili negde u svetu, u vreme kada su ovde padale bombe i kada se zemlja na ovaj ili onaj način borila za opstanak, koji sada dolaze sa jednom pričom da prenesu patriotizam iz inostranstva ovde, na ovaj naš prostor, i to ostavljajući tamo po nekoliko hiljada maraka svoje plate, dolaze ovde da rade za 400 do 500 maraka, da spavaju kod tetke u kuhinji na kauču, i onda nam serviraju ovakve zakone. Ili, ne dolaze sada ponovo, ali u isto vreme donose tu platu, ali da budu na čelu komisije koja će da pregovara sa mafijom ili sa novopečenim bogatašima, oko toga koliko će to oni sada da plate. Da li će platiti 100, 200, 500.000 maraka jednokratno oporezivanje.
Znate, u tim uslovima teško je da čovek ne pomisli - koji su to stvarno razlozi da se ostavi tamo nekoliko hiljada maraka plate, a da se ovde radi za par stotina maraka. To je jedna pomalo demagogija, koja sigurno u pozadini, a moguća je, ali ne mora da znači, ali moguće je da ima jednu sasvim drugu manu. Ono što je suština, a to je ta javnost.
Drugo, da se ne može pregovarati, da se ne može cenkati, ovo je država ili buvlja pijaca? Da li jedna država ima pravo da pregovara sa nekim ko je žigosan kao kriminalac? Da li ova država ima pravo da pregovara sa mafijom, ko to još u svetu radi? U ovom zakonu je ovako dato, da li će amandmanom biti promenjeno, to je neka druga priča.
Druga stvar koja je tu suštinski, 35% osloboditi nekoga ko plati porez, šta to znači? Nagrađujete nekoga za ono što je morao da uradi. Onda, s pravom mogu da tražim i ja, i svi oni koji su redovno plaćali sve dažbine, struju, grejanje, redovno, nikada bez ikakvog duga, poreze državi na ovo ili ono, da dobiju nazad 35%, pošto su bili vrlo fer i vrlo korektni prema svojoj državi. Ovo je nagrađivanje nekih koji u stvari i nisu uradili ono što su morali po zakonu da urade. To su sve u principu krivična dela, nego što možemo govoriti o iskorišćavanju jednog posebnog vremena u kome se živelo.
Prema tome, govoriti o transparentnosti, a sve upetljati u neku zamagljenu priču, više, ako već koristite neke strane izraze, se ni ne bira transparentnost, polupropustljiva, ne vidi se, biće selektivno, iako se DOS poziva na to da neće, kao oni što su čupali brkove posle Drugog svetskog rata, i njima slični, na sličnom zakonu primenjivati te metode, nego će se tačno znati koji su se najviše ogrešili, a koji nisu. Međutim, nakon tih obećanja koja nisu ispunili, ne možemo im ni tu verovati.
Prema tome, šta je suština i zašto mislim da ovaj zakon mora, ako ništa drugo, da se vrati na jednu doradu, da dobije elemente pravog zakona da bi se ispravile neke nepravde i nesreće koje su bile. Suština je da se mnogo toga kroz amandmane popravi, izmeni, ili da se nova varijanta ponudi, a ovako, ne možemo novim nepravdama ispravljati stare nepravde, ne možemo početi graditi demokratsku državu na nezakonit način. To nikako ne može da bude i ne sme biti odbrana ovih koji moraju da budu kažnjeni zato što su jedan period nesreće ovog naroda iskoristili, ali nešto što je Ustav, što je zakon, do kraja se mora poštovati i nešto što je krivično delo, mora se tako i tretirati.
Dame i gospodo narodni poslanici, još jedan zakonski predlog imamo pred nama, koji više ukazuje šta je potrebno uraditi nego da nešto suštinski definiše i da stvarno nešto odrađuje. U obrazloženju se daju razlozi više informativno - potrebno je uraditi ovo, potrebno je uraditi ono. Mi smo očekivali od ove vlade  da želi da zavede neki red, da nam definiše mnoge stvari u ovakvom zakonu. Ovako, ovaj zakon je neki informativni, koji više pokazuje šta to Vlada planira da uradi i šta će to Vlada uraditi. U stvari, mi donosimo zakon koji daje mogućnost Vladi da donosi uredbu. To je nešto što je pomalo čudno i neobjašnjivo.
Malopre smo čuli da se poziva na neko vreme volje i samovolje pojedinaca. Šta ćemo dobiti sad kad sve prepuštamo Vladi, nego volju i samovolju Vlade i pojedinaca u Vladi, da određuje sve odnose u izvršnoj, zakonodavnoj i sudskoj vlasti kad su u pitanju plate. Ono što je suštinski jasno, to je da su koeficijenti samo dva puta povećani, normalno pozivajući se na odredbe postojećeg Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Dva puta povećanje, praktično, povećava i razlike između određenih alineja.
Međutim, ono na šta ukazujem, to je da je na jednom mestu došlo do toga da se dva puta povećanje ne odražava, nego je u alineji 6. za predsednika Višeg privrednog suda to povećanje veće. Ne vidim razlog za to. On se prebacuje u jednu višu instancu, za razliku od predsednika stalnog radnog tela Narodne skupštine, predsednika poslaničke grupe, sudije Vrhovnog suda i zamenika Republičkog javnog tužioca. Znači, sad imamo jednu apsurdnu situaciju da Vlada pravi razliku u koeficijentima, ali ne daje nikakvo suštinsko obrazloženje. Zbog toga mislimo da je to potpuno nepotrebno i da se pravi jedna nepotrebna razlika.
Dame i gospodo, amandman glasi: "Član 14. Predloga zakona o platama u državnim organima i javnim službama, briše se u celosti". Pročitaću vam taj član 14. On glasi: "Ako je do dana stupanja na snagu ovog zakona isplaćen dodatak na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2001. godinu, obračun i isplata plata po odredbama ovog zakona i akta Vlade iz člana 8. ovog zakona, umanjuje se srazmerno mesečno do ukupnog iznosa isplaćenog regresa". Znači, predviđa se da se skida proporcionalno ljudima koji su dobili regres do donošenja ovog zakona, da im se to do kraja godine ukida. To je jedna retroaktivna primena koja ovde nije logična.
Objašnjenje zašto se ovaj amandman odbija, od Vlade, glasi: "Budući da je u pojedinim javnim službama i jedinicama lokalne samouprave već izvršena isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ukoliko bi se prihvatio ovakav amandman, u nepovoljan položaj bi bili dovedeni oni zaposleni koji nisu primili regres, pre svega zaposleni ...." itd.
Mislim da ovo objašnjenje ne stoji. Više je razloga zašto bi ovaj amandman trebalo prihvatiti, zbog retroaktivne primene, jer očigledno imamo ljude koji bi da misle da život počinje njihovim dolaskom na vlast i stalno imaju jednu želju, da retroaktivno neke zakone primenjuju. To je psihopatologija, žele da vladaju i u vremenu kada nisu bili na vlasti i to je nešto što u svakom slučaju mora da se izbegne, jer šta će se desiti kada ovaj morbidni zakon i ranije koje ste usvajali, počne druga vlast da ukida u onom vremenu za ovo vreme koje ste vi donosili.
Mislim da neće biti oštećeni radnici koji nisu dobili regres. Oni će taj regres svakako dobiti, a ovim ljudima koji su dobili regres ne treba sada oduzimati i skidati sa plate. Ako bi se takvom logikom išlo, onda treba da vidimo ko je dobijao neku manju platu od one plate koju će sada imati po ovom novom zakonu, pa da mu dodamo na ovu platu za ovih šest meseci, koju će da dobija. Znači da tu razliku sada, da bi ispravili nepravde nadoknadio, s obzirom da ima manju platu nego pre. Ako je imao veću platu, sada da mu skidamo da ispravimo nepravdu, zašto je on imao veću platu od onih koji su imali manju platu. Mislim da je to jedna glupost, zašto bi se sada ljudima koji su dobili taj regres uopšte skidalo za narednih šest meseci.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona smo već imali i onda je on vraćen nakon amandmana gospodina Tomislava Nikolića. Neki ljudi iz vrha vlasti su ga predložili, a onda neki drugi ljudi iz vrha vlasti vratili, da ponovo ovakav isti sada usvajamo. Očigledno mi imamo tu jedan sukob na vrhu vlasti, a i sve političke krize u zemljama su počinjale sukobima pojedinaca na vrhu vlasti, jer se svakom čini da je viši od jednakih, kako je to rekao Džordž Orvel u svojoj knjizi "Životinjska farma".
Prema tome, ove kritike koje smo ranije izneli i danas stoje. Ponovo imamo isti princip da Vlada želi da određuje sve u ovoj državi. Vlada ili politbiro DOS-a, to je sada već neko drugo pitanje ko će stvarno to određivati, ali u svakom slučaju takva diktatura nikada nije donela ništa dobro, pa neće ni ova doneti Srbiji.
Puno je nekih stvari koje su stvarno nelogične i nepravedne u rasponima među platama u državnim službama. Međutim, na ovaj način se sigurno to neće ispraviti. Mi ćemo neke nepravde ispraviti, ali će se neke nove nepravde napraviti. Ono što je suština ovde je da su doneti koeficijenti, ali osnovice nigde nema i to se ostavlja Vladi da ona određuje. Prema tome, Skupština će usvojiti jedan zakon, a u suštini i ne zna kolike će to plate biti ljudima koji rade u državnim službama.
Osnovice su se ovde morale dati da bi mogli da znamo u startu kolike su te plate, a onda predvideti da na tri meseca, prema rastu troškova života, normalno raste i plata. Plata ima jednu daleko višu vrednost od onoga kako se ovde predstavljala ili kako ljudi nju žele da predstave i predstavljaju u svakodnevnom životu. Plata je ipak odraz vrednosti nečijeg rada, vrednosti čoveka koji radi i doprinosi i ne može se reći, ako je plata recimo specijaliste 6, 7 hiljada dinara da je to vrednost njegovog rada ili da on toliko društveno vredi. Može da mu se odredi da on treba da ima platu 20.000, a koliko društvo može u datom momentu da mu da, to je neka druga priča, ali bar da se zna kolika je njegova vrednost kao čoveka ili pojedinca i da mu se kaže - ti toliko vrediš, mi ti ovoliko dajemo i dužni smo ti za to što vrediš da nadoknadimo jednog dana.
Prema tome, ono što je suština ovog izuzetno osetljivog pitanja je da se sistemski ništa ne rešava. Ako želimo da stvarno ispravimo te nepravde koje postoje u zdravstvu, školstvu i svim državnim službama, moramo stvarno sistemski, na bazi ozbiljnih kriterijuma, napraviti te raspone i odrediti koliko to treba da imaju ljudi koji rade na tim mestima. Uzimajući u obzir mesto rada, stručnu spremu, odgovornost, kvalitet i sve ono što treba da ulazi u jedan vrlo ozbiljan sistemski zakon, koji bi na mnogo načina ispravio sve nepravde koje danas imamo.
Međutim, mi nemamo ponuđen takav jedan zakon, već imamo suvoparan zakon u nekoliko članova, koji samo daju koeficijente i koji u suštini ništa ne menjaju. Samo odlažu jedan problem i kažu - ne, sve to će uraditi Vlada jednoga dana, a kada će to biti, to stvarno ne znamo niti ćemo moći znati kada će i kako to uraditi.
Prema tome, ono što je suština čitave ove priče je da ovaj zakon treba ponovo vratiti na doradu, ponovo izbeći da Vlada određuje svima i sve u ovoj državi i u jednoj širokoj raspravi, pre svega državnih službenika, tu posebno mislim na zdravstvo, školstvo i ostale, napraviti kriterijume i na osnovu njih ispraviti mnoge nepravde koje danas u društvu imamo.
Dame i gospodo narodni poslanici, i ova prva tačka u kojoj se traži izglasavanje nepoverenja gospodinu Vuku Obradoviću u stvari pokazuje koliko je duboka kriza, i moralna i državna, u kojoj se i mi kao narod, i kao država nalazimo. Pored silnih problema koje država ima, jedno očigledno montirano suđenje političkom krugu, politbiroa DOS-a došlo je na Skupštinu da mi o njemu raspravljamo. Bez ikakvih dokaza, pravnih, ni na jednoj, ni na drugoj strani, ova skupština treba da da svoj sud.
Ko je to ko će na sebe uzeti odgovornost, da sudi i presuđuje za nešto što nema apsolutno nikakvih dokaza. Ili se vraćamo u neka stara vremena, ne tako davno, setih se jednog citata kada su rekli - druže Staljin, mi nemamo, pokušavamo sve što je moguće da mu nađemo neku krivicu, ali ne možemo. Staljin odgovara - ja vas ne ograničavam, činite i nemoguće. A to nemoguće podrazumeva napakovati, ubaciti insinuacija ili intrigama, dovesti čoveka pred linč, moralni linč, koji je toliko bio razgranat u boljševičko vreme.
Da li se to vraća vreme boljševičkih progona, ona priča - mi ne znamo da si ti kriv, ali se nadamo da ćeš se i ti toga setiti. Da li je ponovo ovde u Srbiji na delu jedna hajka, progon? Ako smo do sada imali i linč i medijske progone političkih neistomišljenika sada smo došli u poziciju da imamo progone i linč političkih istomišljenika. Često puta treba da se zna kome zvona zvone, pita se ko to klati zvono i pokušao je gospodin Vuk Obradović dobro da zaklati ta zvona, da se čuje u Srbiji, mnogo toga o nekim ljudima za koje se ne zna, upravo po njegovoj Komisiji, za koju je bio zadužen, ali isteglili su mu klatno i zaklatili su neki drugi ljudi. Zaklatio je gospodin Đinđić, predsednik Vlade, koji ovde u uvodnom izlaganju kaže i daje tri razloga zbog čega se gospodin Vuk Obradović predlaže da se smeni sa mesta potpredsednika Vlade.
Prvi razlog je obećanje koje je Vlada dala. Gospodo, mislim na moralnu nit svakog pripadnika Vlade, obećanje koje je Vlada dala, ova vlada, sem što je ukinula TV taksu preko električnog brojila, ništa drugo od svojih obećanja nije ispunila. Prema tome, apsurdno je i bedno govoriti o ispunjavanju nekih obećanja, kada nije ispunila ono što je elementarno i najvažnije ovom narodu, a to je ono što je obećavala, bolji život, pare iz inostranstva, velike reforme i promene. Obećala je ona da će žito biti od 10,00 do 12,00 dinara i da će se isplaćivati odmah na kantaru, pa sada 7,50 dinara u tri rate. Obećala je mnogo toga, ali ništa nije ispunila, a ispade da ona svoja obećanja ispunjava.
Drugi razlog je naveo gospodin Đinđić, da je stranka izgubila mesto potpredsednika, Socijaldemokratija, zbog unutrašnjih sukoba. Gospodo, unutrašnji sukobi u DOS-u traju neprekidno. Toliko pljuvanje među liderima DOS-a, koje možemo pročitati u novinama, je stravično. Ne vidimo da se DOS, sem što osećamo taj miris raspadanja, ne vidimo da zbog toga on nalazi razlog da ima moralnu snagu i volju da se raspadne, ovako kako kaže da ako je u Socijaldemokratiji unutrašnji sukob onda treba da se kazne tako što neće imati svog potpredsednika. Kako bi to onda trebalo DOS da se kazni, kako su tu stravični unutrašnji sukobi.
Na kraju, treći razlog je da je to predsedništvo DOS-a odlučilo. Ako je predsedništvo DOS-a odlučilo zašto se daje na Skupštinu? Očigledno je da će svi glasati samo zato što je to predsendištvo DOS-a odlučilo, ali i to predsedništvo DOS-a nije dalo validnu argumentaciju, nije dalo dokaze. Ili su i ti ljudi, koji bi stvarno trebalo da budu moralno čisti mogli glasati za nešto, a da nemaju dokaza i izgleda da su to i učinili.
Uostalom, gospodinu Vuku Obradoviću je dato da vodi jednu komisiju koja je sigurno bila najvažnija i treba da bude najvažnija ovoj vladi. Kada mu je to dato, verovatno se raspravljalo o njegovom moralnom liku i valjda su se tada mogli znati njegovi afiniteti ili se to onda odlučivalo drugačije, a sada se desilo nešto sasvim drugo. Mislim da u to više ne verujem. To su priče za malu decu i sve ankete koje smo mogli videti dokazuju, ipak, ljudi su svesni da je toliko prozirno i da je to, ako je hteo da se skloni jedan čovek, moglo da bude izvedeno na malo kulturniji način. Ovo je, kažem ponovo, vreme ono boljševičko kada se upiralo prstom ili su se zbog nekih intriga, insinuacija, ljudi slali na Goli otok, proganjali i protiv njih sprovodile najgore metode.
Onda dolazimo sada u jednu kontradikciju oko one teze koju ste stalno spominjali, a to je da nema nedodirljivih. Da li se to odnosi na ono da se kaže da nema nedodirljivih, misleći na gospodina Vuka Obradovića, da je sada on kažnjen. U stvari, pokazalo se suprotno, da ima nedodirljivih, jer su ti nedodirljivi, smenjivanjem potpredsednika, koji je bio i predsednik Komisije za otkrivanje najvećih finansijskih afera, zaštitili te ljude. Znači, mi u stvari imamo nedodirljive i priča ostaje potpuno ista. Da nema nedodirljivih, razotkrile bi se danas mnogo ozbiljnije stvari, kao što je afera "Galenika", duvanska afera, naftni monopol, "Zastava", kako rade ministarstva, kolike su pritužbe i štrajkovi u pojedinim društvenim delatnostima, šta se dešava stvarno u ovoj Srbiji i onda bi se to stavilo na sto i o tome raspravljalo. Ovako, ovo daje jedan gorak ukus nečega što se moralo na svaki način izbeći.
Ponovo ponavljam da nije na nama da mi sada ovde sudimo, pogotovo što nemamo dokaze, ali je jedno sigurno, ovo je politički proces, jedan u nizu političkih procesa koji su bili u Srbiji i ovo je nešto što baca jednu tamnu senku da stvarno u Srbiju demokratija još uvek nije stigla, da su možda zbog prevelike želje za demokratijom zadrhtale ruke i na boljševički način diktaturom i silom, da preda rezultate preovladao. To vreme će pokazati da je put kojim se krenulo, ako se na vreme ne prekine, put u još veću bedu i još veću tragediju ovog naroda.
Dame i gospodo narodni poslanici, Kosovo i Metohija, srpska rana koja ne zarašćuje, mit na kome smo se vaspitavali, učili ljubavi prema sopstvenom narodu i sopstvenoj državi, ali i izvor novih zabluda, promašaja, propusta, kakva se politika vodila poslednjih decenija.

Istorijske greške nas nisu baš puno naučile, to vidimo u poslednjim danima, u raspravama i zaključcima koji su nam ponuđeni. Najveći problemi možda i nastaju tamo 1945. dolaskom komunista i davanjem nečega što nikada nijedna nacionalna manjina, niti je neki narod imao u nekoj drugoj državi. Godine 1974. Kosovo i Metohija dobija ustav, zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, postaje država veća od same države u kojoj se nalazi.

Međutim, da priča nije u tome pokazuju i demonstracije 1981. godine, gde se jasno vidi da šiptarski separatisti pokušavaju da odvoje taj deo srpske države i pripoje ga velikoj Albaniji. U 1990. i 1991. godini možda je mogla biti prekretnica, kada smo mogli da rešimo kosovsko pitanje. Mogli smo da rešimo u kombinaciji, s jedne strane da definitivno odredimo koji su to državljani Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji, a sa druge strane privatizacijom, da pokrenemo neke mehanizme koji bi sigurno sprečili sve ono što će se kasnije dešavati.

Međutim, te 1990/1991. godine Kosovo više služe režimu za dobijanje izbora u sledećim godinama i ponovo je na delu jedna priča da među nama nema tog nacionalnog, definisanog interesa, nema te osnovne crte ispod koje nećemo ići, nego se sve, ipak, svodi na uskopartijske i stranačke interese.

I, dolazi 1998, kada smo pokušali da odbranimo što se odbraniti može, kada smo pokušali da spasemo što se spasti može. Ali, ono što mi kao narod nismo znali da definišemo kao nacionalni interes, novi svetski poredak je znao da definiše kao neki svoj interes. Došlo je do poklapanja interesa terorista na Kosovu sa interesima novog svetskog poretka.

Novi svetski poredak, definišući zaštitu građanskih i nacionalnih manjina, pokušava da utemelji sve to u Ujedinjene nacije, a za egzekutora uzima NATO pakt. Potirući praktično i sabirajući interese šiptarskih terorista i NATO terorista, dolazi do brutalne agresije na našu zemlju u trajanju od 78 dana, ali mi tada možda dolazimo do jedne istorijske prekretnice kao generacija, da i tada imamo šansu da spasemo Kosovo i Metohiju i da to definitivno rešimo.

Međutim, nije bilo dovoljno iskrenosti u onima koji su odlučivali o tome da li će se potpisati kapitulacija ili će se nastaviti borba do kraja, borba za ono što je sveto i za šta se vredi boriti, jer je jedino vredno za to se boriti, a ne za nešto malo i bezvredno. Tako dolazi do potpisivanja, do podmetanja u ovoj skupštini da se potpiše jedan sporazum, Ahtisari-Černomirdin, od strane poslanika SPS-a i SPO-a, ovde. Tako mi sada dolazimo u jednu situaciju da imamo tri dokumenta pred sobom, potpisan Sporazum Ahtisari-Černomirdin, Kumanovski sporazum i na kraju Rezolucija 1244.

Prema tome, propuštene su neke stvari koje su nastale na bazi građenja jedne države koja očigledno nije imala temelje i ona nam se definitivno srušila na glavu.

Da li ćemo sada nastaviti sa tim greškama, ponovo da stvaramo jednu državu bez temelja, da će sutra neki drugi deo krova, da li je to Vojvodina ili Sandžak, ponovo pasti na glavu srpskog naroda ili ćemo se definitovno jednom opametiti i shvatiti da samo stvaranjem svoje nacionalne srpske države za neka buduća pokolenja i vremena možemo ostaviti sigurnost i stabilnost za življenje i obezbediti trajniji mir do koga je svima vama i nama stalo, da definitivno jednom zavlada na Balkanskom poluostrvu.

Šta je sad u ovom momentu ono bitno što moramo uraditi i šta je to što bi trebalo da se podvede pod diplomatiju, pod državni i pod nacionalni interes ili pod državnu i nacionalnu odgovornost? Ovo što danas vlast radi, sigurno to nije. Ni u jednom momentu nema te agresivnosti u nastupima da se kaže - gospodo iz međunarodne zajednice, koji ste došli, od vašeg dolaska je bilo 5.400 terorističkih akcija. Vašim dolaskom napravljeno je veliko zlo, jer je 1.300 ljudi proterano i ne zna se gde su. Ubijeno je 1.100 ljudi. Vi ne poštujete ono što ste potpisali i obećali. To mora biti prva rečenica, prvi nastup u svakom razgovoru koji vodimo sa međunarodnom zajednicom. Moramo im jasno reći - gospodo, ovog momenta ima nešto što je nacionalno poniženje koje nećemo dozvoliti, ima nešto što je državni suverenitet koji nećemo dozvoliti. Mi možemo vama da priznamo da ste nam okupirli tu teritoriju, da ste jači, da imate sve ono što koristite u nehumane svrhe i regulisanje novog svetskog poretka, ali vam ne možemo priznati da je to pravda i ne možemo budućim generacijama ostviti da im u tom nekom novom potpisanom ugovoru budu vezane ruke, zatvorena sva vrata i srušeni svi mostovi.

Prema tome, i kada nam se dalo ovo da pogledamo, definisano je kao zaključci. Gospodo, ovde ne možemo govoriti o zaključcima. Ovde možemo doneti samo jednu rezoluciju i to u samo jednoj tački. Rezoluciju u kojoj ćemo jasno reći - ovo što nam nudite, gde se ne spominje Srbija, gde se ne spominje Jugoslavija, je akt okupacije koji mi možemo samo prihvatiti kao prisilu, ali nikako ga ne možemo u Skupštini verifikovati na bilo koji način. Prema tome, ovo je nešto što je ispod državnog interesa, nešto što je poniženje za svaku naciju. Ono što je mlitavo, što je snishodljivo, što je bledo u ovoj današnjoj diplomatiji, ako je tako možemo nazvati, današnje vlasti, je i dokaz kako ona odgovara kad UNMIK predloži da se na granici Kosova i ostalog dela Srbije postave carine. Tu se odgovara - nemojte carine, stavite takse. To nije zaštita državnog interesa.

Oni nijednom rečju ne kažu zašto nema carina prema Albaniji, zašto nema carina prema Makedoniji, da Albanci normalno prolaze kao da je to jedinstvena država. Zašto uvode carine unutar jedne države? Suviše je to mlako, a pogotovo nema jasne strategije kako na bilo koji način obezbediti bar delimičnu jurisdikciju na nekom delu Kosova i Metohije. Posebno je značajno što se pokazuje da, kao što nismo imali nacionalnu strategiju, tako je nemamo ni danas. Nacionalna strategija nove vlasti apsolutno ne postoji. Nijednom rečju se ne definiše ono što će obavezivati pojedine ljude na Kosovu i Metohiji koji odlučuju, pre svega Srbe, i nas ovde, na neki način u neku zajedničku priču. Mi smo pre trebali da razgovaramo o tome šta je nacionalna strategija danas prema Kosovu i Metohiji, šta je minimum nacionalnog intresa, šta je crta ispod koje nećemo ići, nego da pričamo o nekim zaključcima koji blage veze sa nacionalnim interesom nemaju.

Mi moramo definisati tu nacionalnu strategiju, pre svega i prema ljudima koji tamo žive. Ne može Rada Trajković da ide i da putuje sa Tačijem i Rugovom, samo zato da bi uzimala neke devizne dnevnice i pričala kako štiti nacionalni interes. Ne može vladika Artemije da priča jednu priču koja je samo vezana - šta kažu Amerikanci, to treba prihvatiti. A na trećoj strani da imamo ljude ovde, koji su izlazili sa Kosova i koji su rekli - branićemo taj severni deo Kosova do kraja, zato što je to naša zemlja, zato što tu živimo i što moramu tu opstati, jer je to i naš interes i interes Srbije.

Znači, mi na tom delu teritorije, koja je sada u tako jednoj teškoj situaciji, nemamo zajedničku strategiju. Svi pričaju neku drugu priču, jer nema priče u Beogradu koja ih vezuje. Dok god tako razjedinjeni budemo bili, ne možemo govoriti ni o diplomatiji, ni o zaštiti svog nacionalnog i državnog interesa. Prema tome, ono što je bitno i o čemu treba razmišljati, jeste - šta je to budućnost, a gde se danas nalazimo. Mi smo imali prošlost i pričali smo o toj prošlosti. Nažalost, nije nas puno naučila.

Ali, šta ćemo u budućnosti ostaviti? Da li ćemo ostaviti dokument koji će vezati ruke svim budućim generacijama ili ćemo reći - mi smo generacija koja je rekla - okupirali ste nas, jedan je to prostor, a šta će sutra biti, videćemo. Međunarodni odnosi mogu da se promene, može da dođe do nekih novih priča u svetu, kada ćemo biti spremni svakog momenta da se vratimo na to Kosovo. To im treba otvoreno reći. Oni moraju tako razmišljati i moraju pred sobom, kad donose ovakve ustavne okvire, kako su ih nazvali, da razmišljaju da sutra može da se desi da ćemo ponovo to tražiti i da ćemo se tamo vratiti. Ništa večno na ovom svetu nije. Kad je svojevremeno Pilat sudio Hristu, on je mislio da će Rimsko carstvo biti večito, da je to ta svetinja na kojoj će se sve buduće generacije učiti, koje će biti nešto što je sveto. Međutim, ispostavilo se da se Rimsko carstvo raspalo, da je Pilat nestao, a od Hristovog učenja ostalo baš ono što je sveto, iako ga je stavio na krst i poslao na Golgotu.

Zbog toga želim da kažem da ovo moramo odbiti. Ali, odbiti jednom pričom koja ne nosi u sebi želju da se mi sa njima sad svađamo, da ratujemo. Nikom to nije stalo. Ali, treba im reći jasno, odlučno - gospodo, imamo rezoluciju, imamo strategiju i mi ne možemo ispod toga ići. Vi razmislite zašto kršite ono što ste potpisali. I odgovornost i lopta mora biti u njihovom dvorištu, jer oni su prvi ti koji su potpisali , koji su odgovorni za stanje na Kosovu. Oni su odgovorni za 1.300 nestalih, oni su odgovorni za 1.100 ubijenih, oni su odgovorni za sve ovo što se dešava, popaljene kuće, proterani ljudi.

(Predsednik: Vreme.)

Prema tome, oni kad reše tu svoju odgovornost, kad reše ono što su potpisali, a oni to moraju da rade, oni su međunarodna zajednica, nije dobro da krše ono što govore, onda možemo dalje nastaviti priču i onda možemo dalje nastaviti neki razgovor o daljem statusu Kosova i Metohije. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Batić ima tu sreću da može da čuje od drugih šta o njemu misle, o njegovom političkom delovanju. Obično čovek i treba to da čuje od drugih, a ne da on sam o sebi sudi. Možda je i to bolje za njega, možda bi u momentima neke iskrenosti ta priča o njegovom političkom delovanju pre, znači u vreme opozicije i kasnije, u vreme dolaska na vlast, bila možda, na neki način, još gora po njega.
U predizbornoj kampanji DOS je obećavao mnogo toga što je na kraju ispalo da nije bio iskren. Boljševizam je vladao ovom Srbijom decenijama i ostavio duboke korene na duši i silne traume naneo ljudima svojom nepravdom. Onda kada nam se činilo da je polako počeo da bledi, da dolazi neko novo vreme, da polako neke ljudske, prave vrednosti dolaze do izražaja, došlo je do jedne revolucije nove, oktobarske, došlo je do nekog novog vremena, ali nadalo se da će se ipak neka obećanja DOS-a u toj predizbornoj kampanji, pogotovo vezano za depolitizaciju sudstva, školstva, policije, zdravstva, možda i ispuniti.
Niko nije ni očekivao da će se brzo roditi neki Nelson Mendela koji će posle 27 godina tamnovanja imati dovoljno u srcu hrabrosti da oprosti i, u interesu naroda i države, zaboravi, da možda pokrene svoju državu i svoj narod za neko bolje sutrašnje vreme.
Niko nije ni očekivao da će neko doći i reći, pogotovo ne iz DOS-a - bilo je to teško vreme - i oni koji su poginuli i oni koji su preživeli borili su se za Srbiju. Možda oni koji su preživeli zaslužuju da se ne proganjaju i ne proglašavaju nekim ratnim zločincima, nego čak herojima i junacima nekog vremena kroz koje su jedan narod i jedna država prošli.
Međutim, doživeli smo jedan drugi početak, nesrećni početak koji kao neka zla kob Srbije ponovo baca u neke slične konture jednog boljševizma, jedne mržnje, jednog proganjanja, ideološke isključivosti, proganjanja svega onoga što nije u nekom smislu vezano za jednu ideologiju ili grupu više partija. Ispada, sve što oni misle - protiv je naroda i države.
Jednom prilikom gospodin Batić je negde 1994. ili 1995. godine citirao upravo za ovom govornicom jednu veliku mudrost: "Što se guro rodi vreme ne ispravi", "što je od početka nezakonito, vremenom zakonito ne postaje". To je istina.
Na žalost, to se desilo nama od 5. oktobra. Nezakonito, u nekoj euforiji, možda poneti revanšizmom, osvetoljubivošću, krenulo se u nezakonito otimanje, ugrožavanje nekih ljudi, otimanje van institucija sistema i preduzeća, šikaniranje svega onoga čega će se jednog dana verovatno mnogi stideti kada se strasti smire i kada se shvati da uvođenje demokratije u Srbiji nije na takav način moguće.
To je možda neka moja i najveća osuda zato što je gospodin Batić možda želeo da bude taj predvodnik, taj prvi ili nije mogao dovoljno da stiša svoje strasti, kako kaže, zbog nekog prošlog vremena koje nosi na duši i zbog svega što se dešavalo i koristeći se tom euforijom počeo je da krši ono što kao pravnik i advokat nikako ne bi smeo da radi.
Ta mržnja i negativna energija će godinama vladati ovom Srbijom i to je najveće zlo koje će ovaj period nositi sa sobom. Pandorina kutija mržnje, revanšizma, osvetoljubivosti prenosiće se, na žalost, i na sledeći. Kada dođe neka sledeća vlast, ona će verovatno u nekoj osvetoljubivosti vratiti ove dane kroz koje smo, na žalost, u poslednje vreme prošli. Imali smo primere 1996. godine, kada su vas socijalisti pokrali, pa prepravljali spiskove i imali ste Gonzalesa da dođe i da ispravi neku nepravdu. Danas, na žalost, socijalisti nemaju tog Gonzalesa, ali slična se priča dešava otimanjem opština u kojima su oni pobedili, pobedili voljom građana koji žive u tim opštinama. Sada u nekom poređenju možda bi bilo fer i pošteno da se vidi koja je to razlika između vas i njih. Možda je samo u tom Gonzalesu razlika, što ste vi Gonzalesa imali, a oni nisu i što su oni prepravljali spiskove, a vi trčite i zakrčite puteve, izvedete par traktora, napravite scenu i onda izmislite razlog da treba lokalna vlast da se menja.
Ne mogu da kažem, a i ne interesuje me i nisam stručnjak da ulazim u sudsku raspravu oko toga čija je "Galenika", ali činjenica je da nakon svih ovih događanja u "Galenici" nije bilo mesecima lekova, da su uvoženi kineski lekovi, kineske sirovine, da nije bilo insulina mesecima, da je proizvodnja stajala i zato, na kraju krajeva, što bolesnici nisu to imali, treba neko da oseća i odgovara, a gospodin Batić je bio jedan od tih koji je u tim danima i učestvovao u svemu tome.
Ono što smo mogli da pročitamo u novinama i što opet ostaje da se raščisti, a to je da je predsednik Jugoslavije jednom prilikom i potpisao i rekao da o raspravi o Hagu gospodin Batić nije rekao istinu. Gospodin Koštunica je potpisao u novinama i rekao - gospodin Batić nije rekao istinu. To je nešto vrlo ozbiljno kada predsednik države okrivi ministra za pravdu da ne govori istinu. Možda bi u nekim zemljama to bio dovoljan razlog da ministar pravde podnese ostavku. Ministar pravde je odgovorio i demantovao to. Normalno, nije naše da ulazimo u tu raspravu, ali očigledno neko u svemu tome nije govorio istinu.
Kada je u pitanju ta depolitizacija sudstva, na terenu je priča sasvim drugačija. Imali smo jednopartijsku državu godinama, imali smo jednu paukovu mrežu koja je bukvalno gušila sve što je moglo da bude konstruktivno i samostalno. Ta paukova mreža je trebalo da bude pokidana tamo posle oktobra. Ona je pokidana, međutim, neki drugi pauci sada pletu neku novu mrežu. Apsolutno po istim principima i sa istim jednoumljem opet se stvara partijska država, opet se kadruje po onome ko kojoj stranci pripada, a ne po onome ko koliko zna i koliko vredi.
Gospodine Batiću, pominjali ste Boga ovde, više puta. I na velikom panou je pisalo - hvala Bogu - posle onih izbora. Nemojte Boga petljati u politiku, politika je suviše daleko od toga. Politika je nešto sa čim u svakom slučaju Bog ne bi trebalo da ima veze. Pogotovo što je Bog jedan za sve nas, a nema svako svog. Ja ne ulazim i ne želim da ulazim i da uopšte sumnjam u vaše poštovanje prema Njemu, kažem, ipak, u nečemu treba da se tu zaustavimo.
Kada je u pitanju Hag, to je već jedna posebna priča, tužna priča i ne može se pravdati ničim, sem da je Hag izmišljen, da to i nije sud, da je to jedna tamnica za Srbe i da je to amnestiranje NATO zlikovaca za sve ono što su radili. Nemojmo da kažemo nikada da isporučivanjem nekih Srba Hagu na neki način skidamo sa sebe isprljani obraz za nešto što smo kao narod učinili. Ništa mi u ovim godinama tragičnim, koje su bile, nismo krivi kao narod. I svako ko je pripadnik ovog naroda a kaže da mi nosimo bilo kakvu krivicu ne želi dobro svom narodu. Mi smo, jednostavno, u vrtlogu mržnji koje su potkrepljene spolja, mržnji koje su pritajane decenijama u nekim komunističkim zabludama i ludilima i koje su se aktivirale, samo kao narod platili tu našu naivnost koja nas je posle Drugog svetskog rata pratila.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, predsedniče. Ono što se desilo gospodinu Batiću i što će mu se možda dogoditi ili neće, što je želeo da bude prvi ispred, jurišnik, ima jedna ruska poslovica koja upravo kaže - petlovi koji prvi kukuriču, prvi na žalost i završe u loncu. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o jednom vrlo važnom zakonu, važnoj oblasti, međutim, nažalost, ovde ne vidimo ministra poljoprivrede. On verovatno ima neka preča posla i njega ovakvi zakoni ne interesuju. On se sudi sa grupom G17 i sad ne može da dođe ovde, da presudi, da on svojim stručnim znanjem i kompetentnošću da neko svoje viđenje i svoje mišljenje da li je ovaj zakon koristan i kakva je situacija danas u poljoprivredi, kada je u pitanju borba protiv sirka i ostalih korovskih biljaka. Na drugoj strani smo dobili jedno tumačenje od Odbora za poljoprivredu, koje ne može da bude prihvatljivo, zato što je dato obrazloženje da to nije elementarna nepogoda i da to treba da se iskoreni motikom. Stručnjaci su rekli da motikom to ne može da se iskoreni.
Ostalo je sada pitanje da li je elementarna nepogoda ili nije? Gospodo, elementarna nepogoda nije ono čemu možemo da damo naziv, nego ono što je posledica delovanja. Elementarna nepogoda može sve da bude u nekoj velikoj količini, kao što lek može da bude otvor ako se da u nekoj velikoj dozi. Znači, ne možemo diskutovati tako paušalno i pričati o poljoprivredi danas, a pre nekoliko meseci usta su vam bila puna poljoprivrede, brige o poljoprivredi, brige o seljaku, patetičnih govora, mitinga, kako je seljak izneo na leđima svu nesreću ovih godina, ništa mu nije vraćeno, kako je osiromašen, unitšen itd. Vidite, imate jedan zakon, imate ovde u startu jednu mogućnost da tom čoveku i tim ljudima, koji su stvarno u najtežim godinama, istorijski najtežim godinama, ishranili taj svoj narod i podneli na svojim leđima svu tragediju svega onoga što nam se dešavalo.
Međutim, vladajuća opozicija u Srbiji, ovim što odbija ovaj zakon i neće da ga prihvati i daje neka opravdanja, u stvari i priča pravu priču kako misli i šta misli. Gospodo, mislim da vi ne treba puno da se brinete, jer ovde nije reč o uništavanju svih korova, ovde je reč o uništavanju samo sirka. Prema tome, svaka zabrinutost je isključena.
Drugo, ono što bih želeo da kažem ako se govori, a predlagač zakona je jednom stvarno izuzetnom stručnom analizom dao i svakom laiku bi bilo jasno da pročita i ekonomsku opravdanost svega toga, onda možete da uzmete jedan manji prostor i da na njemu ispitamo i proverimo sve te mogućnosti kako da suzbijemo taj korov. Recimo, uzmimo severni i srednji Banat. Ako nećete na teritoriji čitave Srbije, dajte na jedno uže područje da napravimo tako organizovan tretman. Jer, ne može se pričati kako je jedna njiva čista a druga nije, kad svi znate da je sirak takva biljka koja bukvalno preleće sa jedne njive na drugu i stvara uslove da i kod onog domaćina, koji vrlo vredno pokušava da se suprotstavi toj korovskoj napasti, bude zatrovana njiva od neke druge njive. Znači, taj tretman mora ići organizovano i ne može se govoriti o nekim ekonomskim merama, paritetima i svim ostalim pričama. Ako se to ne uradi na teritoriji čitavog jednog prostora, rezultati sigurno nisu nikakvi.
Inače, želeo bih da kažem nešto što je ovde predlagač sa stvarno čestitim namerama, izuzetno čestito i pošteno izašao pred ovu skupštinu sa jednim zakonom. Izašao je jedan čovek, domaćin, koji je odrastao na toj njivi u jednoj pitomoj banatskoj ravnici koja ga je othranila i on je, radeći i školujući se na toj zemlji, znao da spozna sve muke koje su ga pratile i znao je da danas, osećajući svu muku koju su svi poljoprivrednici nosili i nose i dalje, pokuša ovako, sa pozicije poslanika, da im pomogne. Mislim da je to za svako poštovanje, da je to za svaku pohvalu.
Ali, sigurno je to jedna moralna obaveza svih onih koji su jeli taj hleb sa nekoliko kora, koji su u stvari i preživeli i došli u poziciju i svoju decu ove godine na neki način da školuju, ovim jednim običnim i jednostavnim potezom. Kad pitate da li da pritisnete zeleno ili crveno, možda odlučite da malo proradi u vama osećaj jedne savesti, pa da pritisnete nešto što se ne uklapa u ono što ste se dogovorili, nego što se uklapa samo u vašu ličnu savest.
Dame i gospodo narodni poslanici, da li je naša opšta svest adekvatna dubini krize u kojoj se nalazimo je jedno izuzetno bitno pitanje i kada raspravljamo o jednom ovako ozbiljnom problemu, mislim možda i najznačajnijem problemu sa kojim se danas društvo suočava, mislim da nije, čak mislim da posle ovih diskusija, nekih koje sam čuo, da je više retrogradna i krivotvorna nego što je adekvatna u odnosu na ovo što sada imamo.
Bilo je ovde pokušaja da se na neki način, politikantskim metodama, jedno društveno zlo prikaže u funkciji samo nekog vremena u poslednjih nekoliko godina. Ne želim ni najmanje da amnestiram predlagače zakona za ovo vreme, vreme zla i muka i svega onoga što smo preživeli, ali mislim da ako se tako problem postavi da ne možemo da nađemo opravdanje za bogati Zapad, za taj demokratski razvijen, humani Zapad, kod kojeg je upravo ovakvo društveno zlo i najviše zastupljeno.
Kada bi sve to tako bilo i kada bi jedna ekonomska kriza uslovljavala da dođe do povećanja upotrebe droge, alkohola, cigareta, da se pojavljuju bolesti poput side, itd, onda verovatno tamo na Zapadu toga uopšte ne bi bilo. Bilo bi karakteristično samo za one zemlje koje su u ekonomskim krizama. Zato mislim, kada raspravljamo o jednom ovakvom problemu, koji pre svega predstavlja na neki način psihofizičku, a i zdravstvenu ugroženost i ugroženu budućnost našeg naroda, moramo uzeti u obzir da se radi o jednom multidisciplinarnom problemu i nećete se ljutiti, ali želim da kažem da ova skupština ipak nije dovoljno ni kompetentna, niti sa dovoljno znanja može o njemu raspravljati, apsolutno adekvatno i donositi pravilne zaključke.
Mislim da je ovo problem koji se ne može rešiti jednim zakonom, već je jedan problem koga treba postaviti i sagledati sve aspekte trenutne situacije u kojoj se zemlja nalazi, i ono što nas u budućnosti čeka. U budućnosti nas čeka žestok udar, ono što nosi tranziciju, ono što nosi uticaj Zapada, ono što ćemo dobiti od te Amerike, a od koje samo zlo možemo dobiti, jer svo zlo na ovom svetu što je krenulo, pa i droga, alkohol, i cigarete, i sekte, i svo nasilje i mafija, sve je krenulo iz Amerike, bez obzira koliko vi možete da se ljutite na mene, ali to je činjenica.
Prema tome, valja uzeti u obzir to šta nas čeka i šta ćemo doživeti od te Amerike dalje u nekom procesu demokratizacije, sa mogućnostima, ovim materijalnim i obrazovanim, i stručnim, koje imamo, i tako moramo stvoriti ukupnu društvenu akciju i borbu protiv tog zla koje nas čeka. Tu svi moramo imati neki svoj deo odgovornosti, svoj deo nekog uloženog rada, znanja, angažovanosti, da doprinesemo da ipak zaštitimo ta buduća pokolenja od tako crnih stvari i slutnji koje mogu da dođu, ako se to rasplamsa do onih granica, nesmotrenih, koje imamo.
Međutim, kako se sada ta situacija rešava, ovde u ovom društvu. Mi imamo situaciju da smo, recimo, ukinuli Ministarstvo za omladinu i sport, ukinuli smo Ministarstvo za ekologiju, što je sigurno nešto što u svakom slučaju može doprineti pozitivnim tokovima kada je u pitanju zdrav život i odnos prema prirodi. Na drugoj strani, stavili smo za ministra prosvete Gaša Kneževića, koji vidi bele miševe, koji je nezalečen alkoholičar i koji sada treba da vaspitno deluje na omladinu i na đake da ne koriste alkohol u školama. To su neke apsurdne i potpuno naopako postavljene stvari, jer ipak taj lični primer, i nešto što bi trebalo da predstavlja lični primer, možda treba staviti na prvo mesto.
Zbog toga želim da kažem, ako stvarno želimo da vratimo te prave vrednosti, ako želimo da srpsku porodicu obnovimo, ako želimo da se vratimo tradiciji i kulturi, ako želimo da unapredimo ovo društvo, moramo zaboraviti i kloniti se tih priča, da nam izađu ovde neki polupismeni i polupijani poslanici koji će na sve načine da vređaju, ili da iznose neku priču kako je jedna trećina maloletnika otišla za poslednjih deset godina. Kažem vam, ne želim ni najmanje da amnestiram predlagača, mislim da ovaj zakon kao takav nema neki smisao, jer ako ga ne prati sveopšte društveno uređenje, onda on neće doneti ništa dobro, a neko reče da imamo još mnogo zakona koji su slični, koji sve to uređuju i onda nema potrebe za ovakvim zakonom. Međutim, ako već imamo te zakone koji to uređuju, a situacija se pogoršava, onda znači nije do zakona. Možemo doneti zakone kakve hoćemo, a ako tu na terenu ne znamo kako ćemo to sprovoditi, ako nema odgovornih kako će to sprovoditi, onda će rezultati biti pogrešni.
Dame i gospodo poslanici, povređen je član 99. Poslovnika. Poslanik koji je govorio neposredno pre mene izjavio je nešto što je uvredljivo za sve lekare u ovoj sali, a mislim i za sve lekare koji rade u vrlo teškim uslovima danas u Srbiji.
Nije medicina nula u Srbiji. Teški su uslovi za rad, ali lekari svojom humanošću i svojim znanjem nadoknađuju to. Dobijaju priznanja po čitavom svetu. Mogu vam reći da to što ste izjavili, da vas plaši da vodite dete kod lekara, da je to još jedna stravična uvreda. Humaniji su lekari ovde u Srbiji, nego tamo oni vaši na Zapadu koji ostavljaju čoveka da umre ako nema da plati, koji dijaliziranog bolesnika ne dijaliziraju ako nema da plati, koji ne vrše porođaj ženi ako nema 8 hiljada dolara, u Americi.
Prema tome, nemojte nikada više da lekare vređate na taj način i da kažete da su nula, a pogotovu da unosite nemir, da ljudi smatraju da ne smeju da idu na lečenje. Tu ste napravili jednu krajnje, krajnje nehumanu grešku.
Dame i gospodo narodni poslanici, u prepodnevnom zasedanju čuli smo ovde od jednog poslanika da se on i moli za zdravlje Srpske radikalne stranke, i citat Nikolaja Velimirovića velikog, "ljubiti ili voleti bližnjeg svog", a za mene je to možda malo egoistično. Pravi humanizam je voleti daljnjeg svog.

Ali, nije loše to da se molite. Možda bi bilo dobro da se pomolite i za vašeg predsednika Đinđića ili da ga krstite, pa i na taj način oslobodite od greha.

Čuli smo u prepodnevnom izlaganju ono što je karakteristično za Vladu, da ona govori uvek u nekom prošlom i budućem vremenu. U prošlom vremenu kada joj odgovara, a u budućem šta će to biti, ali nikada u sadašnjem vremenu, pa smo tako i za zdravstvo čuli da je sigurno jedno loše JUL-ovo zdravstvo katastrofalno, ali je danas situtacija da je DOS-ovo zdravstvo, jer se za sedam meseci ipak nešto moglo uraditi da se popravi situacija, pa, prema tome, odgovornost za ovu sadašnju situaciju je na današnjoj vladi.

Razvoj malih i srednjih preduzeća u Srbiji sigurno predstavlja jednu razvojnu šansu. Kada govorim o tome ja ću se pre svega osvrnuti na jednu oblast koja je možda za Srbiju vrlo interesantna. Srbija nikada neće proizvoditi kompjutere i neke vredne, bogate automobile, ali Bog i naši preci ostavili su nam jedan prostor izuzetne vrednosti.

To je jedno prirodno bogatstvo kojim malo koji narod može da se pohvali. Mnogo krvi i žrtava je palo da opstanemo na ovim prostorima i mnogo toga je istorijski žrtvovano da mi imamo jednu takvu zdravu sredinu, jednu bogatu prirodu, koju samo dobrom organizacijom i s malo više ljubavi i volje, ako bi uložili u sve to, možemo dovesti do toga da ona bude prilično dobro ekonomski valorizovana.

I, ovde na raskršću puteva i svetova, gde smo često istorijski, zbog svega toga, plaćali skupe cene, nalazi se, ponavljam, jedno bogatstvo koje izvozimo najviše u svet, ali izvozimo kao sirovinu. Upravo ta finalizacija, takvih proizvoda, mogla bi se naći u malim i srednjim preduzećima. To se pre svega odnosi na razvoj pužarstva, lekovitog bilja, pečuraka, šumskih plodova, iskorišćavanje biomase, zdrave pijaće vode, zdrave hrane.

To su resursi kojima Srbija može da se pohvali. To su resursi koje Srbija ima, koji su najbolji u ovom delu a i u čitavoj Evropi. Međutim, šta se danas dešava? Danas su najveći izvoznici upravo kod lekovitog bilja, koje se izvozi u senu, neprerađeno, kao sirovina, zatim PTT, ŽTP, "Simpo". Prema tome, neki veliki sistemi koji blage veze sa tim poslom nemaju.

Kada bi se u jednom organizovanom društvu, upravo u tako mala i srednja preduzeća uložilo, da se pređe na plantažno gajenje, na farmersko gajenje, da se zaposli veći broj ljudi, da se na kraju krajeva možda kroz agenciju koja je predviđena u ovakvom zakonu, osmisli jedan centar znanja i stručnosti, organizovanosti, da više ne izvozimo sirovine nego finalne proizvode, Srbija bi ostvarila u jednoj godini, po svim proračunima, negde oko 3 milijarde dolara, na jednom takvom izvozu.

Međutim, nama se danas dešava da neki ljudi koji su u poziciji da mogu da izvezu takve sirovine, izvoze vagone sena, a posle nam Nemci vraćaju u flašicama lek, a ista je vrednost tih flašica kao ovih vagona, odnosno to je bogatstvo koje nam odlazi. Međutim, ova vlada je jednostavno odbila ovaj zakon ne želeći da ga previše komentariše, ali je nagovestila da će ona nešto slično da uradi.

Mogla je da je htela možda amandmanima i da ga popravi, da napravi zakon koji bi bio prihvatljiv i koji bismo možda već danas mogli da usvojimo, prihvatimo, da se krene u jednu takvu realizaciju. Ovako, kao i do sada, gubi se silno vreme. Stalno se nešto odlaže - to ćemo mi uraditi, to ćete vi videti, a meseci prolaze i situacija je u državi sve teža i teža.

Ali, ova vlada se ipak nečim bavi. Ovo je jedna policijska vlada, koja više brine o tome šta će se desiti i koliko će biti zatvora. Ne bi me iznenadilo da uvede samodoprinose za zatvore, kad počne sa proizvodnjom takvih objekata, da najviše učini.

Ali, to je nešto što je više sklonost i karakteristika možda sitnih duša, malih ljudi koji često i sa nekim kompleksima ponetim iz detinjstva, prenose to u poziciju vlasti, što je uvek katastrofalno, istorijski je dokazano da su takvi ljudi nanosili najveća zla u istoriji čovečanstva. Jer, zavist i mržnja su slepe, zanesene, lude. One nikada nisu donela nikakav progres nijednom narodu, pa neće ni ova vlada ako se na ovakav način bude odnosila prema ovakvim stvarima i zakonima, a sa druge strane sprovodila nešto što je progon političkih neistomišljenika, što je teror, što blage veze nema sa pravom demokratijom i pravom željom za razvojem našeg društva.

Zbog toga, sa aspekta ovoga o čemu sam govorio, ekološkog i ovih prirodnih bogatstava i mogućnosti za iskorišćavanje, jedan ovakav zakon nam je pre ili kasnije neophodan i potreban. Tu je naša velika razvojna šansa i neka ovo bude i apel onima koji će kasnije neki sličan zakon predlagati, pošto je očigledno da ovaj neće biti usvojen, da se što pre krene sa njegovom realizacijom.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovakav je sličan član, u stvari ne sličan, isti član je bio u izmenama i dopunama Zakona o PIO. Tamo sam pokušao da taj član amandmanom malo preciziram, kao i ovde u članu 9, koji glasi: "Nadležni poreski organ dužan je da najkasnije u roku od 8 dana od dobijanja obaveštenja iz stava 1. i 2. ovog člana, utvrdi obavezu poslodavca da u određenom roku uplati doprinos". Prošli put kada sam to objašnjavao neki poslanici su to shvatili, uzimam mogućnost da možda nisam dobro objasnio i nisam bio dovoljno jasan, ali ću pokušati ponovo to da objasnim. Zašto je to tako u suštini, zakon se ništa ne menja, ključno ne, ali daje jednu tačnost, jednu dimenziju, pravičnost ili pravilnost na terenu, određuje neke rokove, kako poslodavac treba da plati.
Ovako ako ostane u zakonu da bude u određenom roku, taj rok nije određen, nije definisan, tu je sada poreski organ ili pojedinac na terenu, i on može da odredi kako god hoće, po nekom svom nahođenju ili prema nekim drugim afinitetima. Znači, neko će taj rok dobiti 30 dana, neko 60 dana, neko dva dana, neko pet dana. Ostavljamo poslodavcu totalno neravnopravan položaj. Ako mi sada ovde ovim amandmanom taj rok odredimo do 30 dana, mi smo onda stvarno odredili neki rok. Mislim da je to toliko jasno i logično, da stvarno ne vidim razloga da se ovaj amandman ne usvoji. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je još jedan zakon koji je u vezi sa poreskim sistemom, u stvari reformom poreskog sistema, i izgleda, posle smrti, u ovoj zemlji još su porezi sigurni, sve ostalo je postalo nesigurno.
Ovo je još jedan parcijalni zakon od šest članova, ovaj doduše ima šest, prošli su imali po dva člana, što pokazuje da nikakve reforme tu nema, a obrazloženje je da nije bilo dosta vremena. U septembru mesecu smo imali priču da su svi reformski zakoni pripremljeni, da su sve pare obezbeđene, da šest milijardi stoji i samo treba da se sedne u autobus, da se uzme volan, i gas, "vozi Miško" u svetlu budućnost.
A sada se ispostavilo da nema dosta vremena i da od oktobra do danas, tu je negde oko 100 dana, DOS-ovoj vlasti dan traje 70 sati. Vi se ponašate kao ove žene koje, što su starije, one sve manje godina imaju, tako i vi, što ste više na vlasti, sve manje dana vladate, kao da je na vlasti od oktobra bio Berluskoni a ne DOS.
Međutim, gospođa ministar ima jednu nezahvalnu situaciju, da mora ovde da obrazlaže i pravda jedan zakon, koji je matematički, koji u suštini nema blage veze sa stvarnim Zakonom o brizi o deci, niti unosi bilo šta novo. Sve se nešto menja, a imam utisak, što više menjate, sve više je isto. Znači, treba sada pravdati nešto, pa računati, preračunavaćemo, ne po neto zaradama, nego po zaradama, pa ćemo množiti, uzećemo za prosek 2000. godinu, nećemo 2001. Tu ćemo neke matematike raditi i dobićemo neke procente.
Hajde da pođemo od pretpostavke i da dobijemo te procente i da kažemo da smo zadržali prava, kao što su bila. E, nismo zadržali prava, prava su smanjena, ako ništa drugo, po dve osnove - po prvoj osnovi što je devalvirala marka, bar 20% ste devalvirali marku, to je jedna situacija, koja sigurno smanjuje prava, i drugo, što je prvi put u ovoj zemlji uveden porez, praktično, na decu, na cucle, na pelene, na knjige, na ono što je deci najvažnije i što deca koriste.
Znači, uvesti porez na to i reći da smo zadržali prava ista, nije, blago rečeno, korektno. Bar je trebalo tih 20%, kojim smo sada poreski smanjili mogućnost roditelju da za te pare kupi ono što je kupovao, bar tih 20% smo morali ubaciti u te procente, i onda reći pošteno - zadržali smo sva prava. Ili reći - devalvacija marke je bila 20%, pa i to ugraditi, i onda krenuti od neke osnove, i stvarno zadržati suštinski sva prava.
Ne sumnjam da se gospođa ministar trudi, i osećam to i vidim da se trudi, da obezbedi sva ta prava, pa smo organizovali i onaj maraton, i to je trčano za decu, deca su na neki način u tom pogledu dobila na važnosti i na pokazivanju države da želi da bude humana, da se trudi za one koji su stvarno najčestitiji i najvredniji u ovom društvu, pokušavamo svi da uložimo i onaj poslednji dinar, i sigurno nema te krize gde bi pre trebalo odvajati od davanja za decu.
Ali, ubedili biste me u to kada biste rekli - nismo smeli uvesti te poreze, ništa sa tim porezima na dečiju obuću, odeću, na te stvari za decu, neće državi puno doneti, ali ćemo im puno uzeti. Pa kada smo im već na taj način uzeli, mogli smo sada, evo, da budemo toliko humani, pa u proračunavanju tih procenata da to ugradimo, i onda stvarno da im sačuvamo sva prava.
Dame i gospodo narodni poslanici, solidarnost je bila i život našeg naroda kroz istoriju. Ona je bila uslov našeg opstanka i kako je jednom rečeno da nas je pesma održala, pre bih mogao da kažem da nas je solidarnost održala. To je naš narod pokazao i posle NATO agresije od 78 dana. Ta brutalna agresija koja je nanela ogromnu štetu, materijalnu i nematerijalnu, štetu u duši koja će trajati sigurno decenijama, bila je jedno vreme nadoknađivana solidarnošću svih naših građana. Sada je došla situacija da se oslobode građani toga humanog nameta i da Vlada preuzme odgovornost za dalju nadoknadu i za solidarno isplaćivanje ljudima koji su ostali bez posla i bez svojih kuća.
Sada se tu postavlja pitanje, ko je u stvari na neki način odgovoran i ko to treba da bude nosilac nadoknade svim onim ljudima kojima je takva nehumanost naneta. Kada je Gizel, austrijski poslanik doneo ultimatum austrijske vlade, Nikola Pašić je bio na predizbornoj kampanji u Krajini, primio ga je Lazar Paču i posle 24 sata srpska vlada je dala odgovor. Do danas se smatra da je to možda najbolji odgovor koji je ikada dat u diplomatiji. Srpska vlada je u tom odgovoru odbila odgovornost za sarajevski atentat, prihvatila delove ultimatuma, ali odbila sve ono što je ispod nacionalne časti i što je ispod onoga što se smatra za nacionalnu ili državnu nezavisnost. Na taj način je srpska vlada na leđa Austrije prebacila odgovornost za rat i nabacila odgovornost za ratnu štetu i sve ono što sledi posle rata, kada dođe mir.
Šta smo mi, danas sa ovom vladom, u toj diplomatiji dobili, kada je u pitanju odgovornost za NATO agresiju koja je trajala 78 dana. Dobijamo sve više amnestiranje toga i dobijamo da će iz donacija, iz milostinje ili iz nečega, što nema blage veze sa ratnom štetom, biti nadoknađivan deo, onaj deo, ono zlo što je nanetno našim ljudima i čitavoj državi. Ne možemo da zaboravimo tu brutalnost agresije, ne možemo da zaboravimo da je samo četiri milijarde 172 miliona dolara šteta u ekologiji, kada su protiv nas izvršili ekocid, kada je gađana hemijska industrija, kada je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom, kada je u samo jednoj noći gorelo i nebo i zemlja u Pančevu...