Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, zakon o železnici koji je pred Narodnom skupštinom spada u grupu onih zakona koje je, u gotovo neizmenjenom tekstu, pripremila prethodna vlada. Prvi put je došao u skupštinsku proceduru marta 2002. godine, zatim je nakon donošenja Ustavne povelje pretrpeo izmene u svom sadržaju i u ovoj konačnoj verziji dobio neka bliža pojašnjenja, ali suštinski nije izmenjen.
Dakle, ovaj zakon spada u grupu reformskih zakona, koji nas približavaju standardima EU; to je zakon koji u tom smislu stvara preduslove da se u ovom sektoru, u sektoru železnice počnemo ponašati u skladu sa onim što Evropa od nas očekuje.
Nezavisno od toga što je ovde istaknuto da EU ne nameće te standarde ili bar ne zahteva to kao rešenja, dobro je što je ovaj zakon konačno došao u proceduru i što će zaista stvoriti pretpostavke da naša železnica postane efikasnija, da se smanje troškovi, da pre svega zaposleni u ovom sektoru javnih poslova dobiju bolje uslove za rad, da imaju povećanu motivaciju da rade i obavljaju jednu ovako važnu delatnost.
S druge strane, dobro je da u ovom segmentu javnih poslova krenemo putem integracije sa evropskim tržištem prevoza roba i putnika u železničkom saobraćaju i konačno integracije srpske železnice u sistem železnice EU.
Ono što je ovde više puta naznačeno i što je u obrazloženju zakona potencirano, to je koncepcija koja obezbeđuje konkurentnost direktno u ovom delu koji je odvojen, što je takođe pozitivna strana zakona, a to je otvaranje mogućnosti da se u obavljanju poslova prevoza robe i putnika pojavljuju i druga preduzeća i druga pravna lica, osim javnog preduzeća "Železnice Srbije", koje se osniva odlukom Vlade, koja čeka stupanje na snagu ovog zakona onako kako je obrazloženo, što je suštinska promena u odnosu na postojeće stanje. A da li će tako i biti, odgovornost je na Vladi, na resornom ministarstvu. Danas smo ovde čuli obrazloženje koje ne daje garanciju da će tako i biti.
Dakle, u jednom delu zakona, u članu 26, stoji da će svi plaćati nadoknadu za korišćenje infrastrukture pod jednakim uslovima. Imamo amandman, koji je prihvaćen na Odboru za saobraćaj, da će javno preduzeće "Železnice Srbije" biti oslobođeno obaveza plaćanja nadoknade za korišćenje infrastrukture.
To ne može da stoji u zakonu iz više razloga. Ne može, jer dovodi u neravnopravan položaj sve učesnike koji žele da obavljaju ovu delatnost, s jedne strane. S druge strane, neprihvatljivo je za evropske standarde da javno preduzeće bude oslobođeno plaćanja nadoknade, potpuno bez ikakvog obrazloženja.
S druge strane, u zakonu ostaje mogućnost Vladi Republike Srbije da daje olakšice javnom preduzeću "Železnice Srbije" na ovaj način, i to ne mora biti sastavni deo ovog zakona, jer na direktan način favorizuje jednog od učesnika u obavljanju prevoza robe i putnika. Smatram da to poništava one kvalitete zakona koji proizilaze iz one odredbe da se delatnost upravljanja infrastrukturom i delatnost obavljanja prevoza robe i putnika odvoje i da se stvori konkurencija i mogućnost da i drugi učesnici pod istim uslovima obavljaju ovu delatnost.
Hoću da ukažem na još jednu stranu zakona u onom delu gde se govori o inspekcijskom nadzoru i o kaznenim odredbama, vezano za inspekcijski nadzor. Dobio sam odgovor na Odboru za saobraćaj da ne postoji kolizija u tom delu zakona sa Zakonom o bezbednosti u železničkom saobraćaju. Ako je tako i ako članovi 123, 128. i 129. Zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju ne regulišu ovu materiju, zakon nema tu vrstu manjkavosti, ali ne bi bilo dobro da se suštinske odredbe ovog zakona nalaze na dva mesta tretirane na različit način.
To je nešto iz čega proizilazi potreba da se Zakon o bezbednosti u železničkom saobraćaju prečisti, da bude potpuno usklađen sa zakonom o železnici i pretpostavljam da je to nešto što je na Ministarstvu da razreši. Uvažavam objašnjenje da se o tome vodilo računa i da ne postoji kolizija u tom smislu.
Sindikat železničara Srbije uputio je skupštinskom Odboru za saobraćaj jedno pismo gde su nas informisali da je u vreme jedanaestodnevnog štrajka u ŽTP "Beograd" 2002. godine postignut dogovor, i to je ušlo u protokol koji je sastavljen sa Vladom i direktorom ŽTP-a i predstavnicima sindikata, da će Vlada uraditi program tehnološko-tehničkog restrukturiranja i poslovno-finansijske konsolidacije, tehničko-tehnološkog i poslovno-finansijskog oporavka javnog preduzeća.
U tom zahtevu stoji da Skupština prihvati da ovaj stav uđe u zakon u članu 93, kroz amandman koji je podneo poslanik Minić.
Smatram da je zaista nepotrebno i neprimereno obavezivati Vladu da radi na ovaj način, da radi ono što inače jeste njen posao, da se obavezuje da će samo u ovom javnom preduzeću uraditi program poslovno-finansijske konsolidacije, kada to jeste inače obaveza Vlade. Ona se na to obavezala kroz promovisanje svog ekonomskog programa za 2005. godinu kod usvajanja Zakona o budžetu.
Izražavam rezervu i sumnju da će to ova vlada i ovo ministarstvo, sa ovim kapacitetima i onim što su pokazali za ovih godinu dana, moći da urade. Nije suština u tome da li će to postati sastavni deo zakona, da li će Skupština na taj način obavezati Vladu i za jednokratnu upotrebu imati jedan stav u nekom članu zakona da to Vlada uradi za tri meseca, bez ikakvih predviđenih konsekvenci ili nekih drugih odredbi kako to treba uraditi.
Zato želim da kažem, ja ću pokrenuti inicijativu na skupštinskom Odboru za saobraćaj da Vlada Odboru dostavi u nekom primerenom roku svoj program za poslovno-finansijsku konsolidaciju javnog preduzeća "Železnice Srbije". To isto važi, i na to se Vlada obavezala kroz svoju ekonomsku politiku i kroz Zakon o budžetu, i za druga javna preduzeća, gde nije ni započeto restrukturiranje, nešto što je ključna obaveza ove vlade, ako zaista želi da sprovodi reforme.
Ono što je urađeno u Javnom preduzeću ŽTP "Beograd", čiji će pravni sledbenik biti javno preduzeće "Železnica Srbije", to je da su potpuno zaustavljeni pokušaji restrukturiranja koji su započeti u prethodnim godinama. Broj zaposlenih u ŽTP "Beograd" smanjen je u 2002. i 2003. godini sa 31.500 na 27.500 i na tome se stalo. Nije to jedini kriterijum za merenje procesa restrukturiranja javnog preduzeća, ali jeste jedan od kriterijuma. Ništa drugo nije urađeno, ništa sistemski nije urađeno, nije urađen ni program.
Nije izgovor da se čekao zakon o železnici, ni u prethodnim zakonskim aktima ne stoji da se to ne može raditi. U tom smislu ovaj zakon ne obezbeđuje nešto posebno, on daje šire mogućnosti za modernije, savremenije i efikasnije poslovanje, ali ostaje obaveza na Vladi, na Ministarstvu, da uđe hrabrije, kao što je to stajalo u obrazloženju ekonomskog programa, da će odlučno ući u program restrukturiranja javnih preduzeća, a jedno od važnih je i javno preduzeće "Železnica Srbije".
Ono što je urađeno po pitanju modernizacije i rekonstrukcije železničke infrastrukture u prethodnom periodu, od kada je ova vlada formirana, samo je realizacija onog programa koji je bio sačinjen u prethodnom periodu. Nije zadržana ona dinamika kojom je to rađeno u prethodne dve godine, sa prethodnom vladom, ništa nije urađeno da se poveća dinamika neophodne rekonstrukcije infrastrukture u železnici do opremanja.
Jeste ministar za kapitalne investicije, kao novo u programu za rekonstrukciju i obnavljanje železničke infrastrukture, obezbedio da se izvrši rekonstrukcija železničke stanice, sasvim slučajno, u Čačku, ali dobro, mora se odnekud početi. Nije to kritika, ali to je ono što je činjenica, da je to nešto što je bilo novo u programu za 2004. godinu.
Dobro bi bilo da se nađu sredstva, da se nastavi sa obnavljanjem infrastrukture o kojoj je ovde na vrlo bajkovit način govorio poslanik Minić koji je godinama bio predsednik Upravnog odbora ŽTP. Pominjao je jednu malu prugu Valjevo-Loznica, čija je izgradnja svečano započeta 1991. godine na jedan optimistički način...
(Predsednik: Izvinjavam se, gospodine Markoviću, koristićete i drugih deset minuta?)
Da. Šta je urađeno do 2000. godine? Da ne govorimo u nekim ciframa, ali 10% te investicije je završeno, pruge koja je zaista duga 68 kilometara, ima 10 kilometara tunela, 20 tunela na toj pruzi ima. Dovoženi su vagoni na tu prugu, na delove pruge, šine koje su postavljene na 20. kilometru od Valjeva, tu su pravljene afirmativne promocije. Taj vagon je stajao do posle 2000. godine, služio je da se pokaže kako je urađen deo pruge Valjevo-Loznica.
Ponavljam, završeno je samo 10% investicije, čija je vrednost 1991. godine bila 280 miliona dolara. Ostavljam sebi pravo da pogrešim u nekoj cifri, ali to je taj red veličina. Onda je rečeno da je 2000. godine DOS napustio mogućnost da jednu tako važnu investiciju i javne radove nastavi, i da je to velika šteta za "Železnice Srbije", za ceo taj region koji je imao mogućnost da dobije jednu modernu saobraćajnicu.
Ako je to bila dinamika kojom treba da se gradi jedna pruga, onda bismo mi tu prugu završili za nekih 80-90 godina. Mislim da je to jedna poražavajuća činjenica i ne treba tako da izgleda obnavljanje železničke infrastrukture danas u Srbiji.
S druge strane, ovde se govorilo o tome kako treba osposobiti industrijske kapacitete u Srbiji da izgrađuju potrebnu opremu i vrše rekonstrukciju pruga Srbije, da je to u vezi sa politikom koja je u zadnjoj deceniji prethodnog veka vodila SPS i samo da nije bilo, ovde je rečeno, takođe, sankcija i samo da nije bilo problema u privredi i samo da nije nestalo novca – sve bi bilo u redu.
Samo, to su posledice takve politike i plašim se da i danas kada imamo mogućnosti i drugačije razmišljanje po pitanju javnih sistema, nema dovoljno odlučnosti, nema dovoljno odgovornosti u Vladi koja danas preuzima odgovornost vršenja vlasti u Srbiji da krene na jedan odlučan način u reforme, kada smo već na ovoj temi, u restrukturiranje javnih preduzeća, a jedno od njih, jako važno, jeste JP "Železnica Srbije".
Plašim se da će ovaj zakon ostati jedan reformski zakon koji je Skupština usvojila i prihvatila kao dokument koji je otvorio mogućnosti, a zaista i otvara velike mogućnosti da se približimo Evropskoj uniji u ovom domenu u sektoru javnih poslova, a da ova vlada neće naći načina (a nije dokazala ni svojim radom da će naći načina) da zaista realizuje projekte koji su kao mogućnost naznačeni u koncepciji ovog zakona.
Prema tome, nije dovoljno da ovde imamo samo kvalitetne zakone, dovoljno je da imamo i da Srbija ima kvalitetnu vladu, bolju od ove vlade, efikasniju i odlučniju, koja će donositi kvalitetne odluke. Nije pitanje kvaliteta odluke samo da li ćete je doneti, nego i kada ćete je doneti i kako ćete je realizovati. Ovo je samo jedan segment kada želite da uradite neki posao, najčešće on nije jedina prepreka koju treba da realizujete. Potrebni su i drugi resursi i, naravno, potrebno je da oni koji preuzimaju odgovornost imaju više odlučnosti.
Ovde u zakonu, u mnogim odredbama, zaista Vlada preuzima velike obaveze, ali rekao bih da kada se gleda kao mogućnost za Vladu koja nije dovoljno efikasna, to su samo neke mogućnosti, neke šanse za nju. Nisam shvatio iz dosadašnjeg rada Vlade da je ona te šanse koristila i da je išla preko toga. Nama treba vlada koja će tražiti da ide preko tih šansi, preko tih mogućnosti, a ne koja će stalno ići ispod mogućnosti onoga što je formulisano ili što je u okvirima zakona koje imamo.
Dakle, lepo je kada kažemo na kraju redovnog zasedanja u 2004. godini da smo doneli 88 zakona, ali je isto tako lepo kada kažemo da je ovo 63. zakon koji je pripremila prethodna vlada. Da li će ovaj zakonodavni organ, ova skupština posustati kada nestane tih dobrih zakona koje je u skupštinskoj proceduri ostavila prethodna vlada? Voleo bih da ne, ali nema garancija, kada se pogleda dosadašnji rad Vlade i njenih ministarstava, da će tako i biti.
Dakle, dobro je da usvajamo evropske i proevropske zakone, ali da zaista budu realna podloga za kvalitetniji rad i da konačno počnemo da radimo nešto što je daleko konkretnije od onoga što su samo zakonske podloge. Hvala.