Gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, možda se i ne bih javila za reč da sa ove govornice nije izrečeno da je NATO agresija bila prošle godine, a mi se stalno pozivamo na NATO agresiju.
Pa, valjda svi ovde znamo koliko dugo traje NATO agresija. Traje najmanje 10 godina, u veoma jasnim pojavnim oblicima koji se samo menjaju, menjaju svoj intenzitet, načine, oblike i sve ostalo. Ova zemlja već deset godina živi sa uhapšenom privredom, pa pošto nije činjenica da je privreda uhapšena kontinuirano bila devet godina, dala rezultate koje su očekivali agresori, onda su odlučili da tu svoju agresiju učine još javnijom, najjavnije mogućom.
Možda ova Evropa ne zna i možda veći deo sveta ne zna, ali svi su pod NATO agresijom, i evropske zemlje koje su učestvovale u bombardovanju ove naše zemlje, kao jednom od izraza NATO agresije. I, pritom se sve to čini s pozivom na ljudska prava i na raznorazne druge floskule, izmišljene da se opravdaju sve ove gadosti koje se rade narodima
poput našeg. A pri tom narodi koji se nisu ponašali poput našeg i koji nisu rekli ne svemu onome što se od njih tražilo ne žive ništa bolje. Naprotiv, žive gore. Moje kolege iz Rumunije rade po Vojvodini i istočnoj Srbiji za dnevnice od 10 maraka, ne rade svoj posao, rade najteže fizičke poslove, koje niko od ovde naših građana, ugroženih svim ovim dešavanjima, neće da radi za nadnicu od 10 maraka.
Znači, Rumunija je sve poslušala što su od nje tražili. Ubijte predsednika, ubili su predsednika. Srušite sve institucije sistema, srušili su sve institucije sistema. Kako žive? Nije teško videti. Hoćemo li Bugarsku da uzmemo za primer. Za jednu penziju ne možete da se provozate gradskim saobraćajem, tamo njihovim, tramvajem, za iznos jedne penzije. I oni su sve poslušali, za razliku od nas koji nismo poslušali.
Ova zemlja, osim što je bila izložena svemu i svim ovim agresijama, je pritom imala moralnu i svaku drugu obavezu da sa svima u većoj nevolji od naše podeli sve što ima, naravno i sve što nema. Sa svojim sunarodnicima preko Drine za sve vreme onih događanja, naravno da smo im morali pomoći. Ko će im pomoći ako mi nećemo? Na načine na koje smo mogli.
Pitala sam gospodu iz inostranstva sa kojima sam imala priliku da razgovaram, koji se bave tzv. humanitarnim radom i koji stalno govore o ljudskim pravima, pitala sam ih - kako objašnjavaju da je elementarno ljudsko pravo građanima ove naše zemlje uskraćeno. Recimo, pravo na zdravstvenu zaštitu. Pa, i osuđeni na smrt imaju pravo na zdravstvenu zaštitu dotle dok se smrtna kazna ne izvrši. A time što su uhapsili našu privredu, da i ne govorim o ovome što su radili prošle godine, srušili našu zemlju, i pritom kažu da tuku režim, a ima dvostruko više civilnih žrtava od vojnih i policijskih. Govorim o tome jer su sve to naša braća, naši muževi, naši sinovi, ali vojska i policija predstavljaju
režim. Civili ne predstavljaju režim. Dvostruko više je civilnih žrtava od vojnih i policijskih, a tuku režim, tuku sav narod, gospodo draga.
U Beogradu svaki treći stanovnik Beograda nije Srbin. U Srbiji svaki treći stanovnik Srbije nije Srbin, pa ne znaju bombe ko je Srbin, a ko nije. Prema tome, agresija traje jako dugo, menja svoje pojavne oblike, a Vlada Republike Srbije i prethodna i ova narodnog jedinstva, a verujem i neka druga buduća vlada Republike Srbije, koja će verovatno isto biti vlada narodnog jedinstva, će učiniti sve da problemi njenih građana budu manji, a ne veći.
Pa, i ovaj zakon i ovo rešenje je predloženo u tom smislu da problemi budu manji, ne iz nekih drugih razloga. Naravno da bi bilo najjednostavnije da mi nismo bili izloženi svemu čemu smo bili, naravno da bi onda sve išlo onako kako piše.
A zašto nismo socijalna prava upodobljavali svojim mogućnostima, zato što se prava jednom kada se izgube veoma teško ponovo uspostavljaju. A, ukoliko uspemo da promenimo okolnosti, a kao što vidite menjamo ih, prava se onda sama uspostavljaju. Dokazala je to 1994. posle 1993., posle one hiperinflacije uspostavio se red 1994. i sva prava i u zdravstvenoj i u drugoj zaštiti iz socijalne sfere su se uspostavila, kao i što su počela da se samoukidaju kada je pritisak na našu zemlju postao veći.
Prema tome, ovaj zakon i uopšte svi ovi zakoni koji danas idu su usmereni na to da problemi naših sugrađana, koji su svi na različite načine bili žrtva svega onoga čemu je naša zemlja bila izložena, budu manji. Hvala.

Gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, biti ministar za zdravlje ikada i igde je čast i zadovoljstvo za svakog lekara. Biti ministar za zdravlje u ovom vremenu, u ovoj zemlji, je velika čast, ali na žalost ne i zadovoljstvo. Ni jedan lekar u svojoj zemlji ne može biti zadovoljan održavanjem očekivane dužine života na istom nivou od 10 godina, održavanjem higijenske epidemiološke situacije bez ekscesnih pojava, održavanjem kontrole nad vakcijabilnim bolestima i slično, i ako te činjenice naše kolege van naše zemlje procenjuju kao neočekivano dobre i kao uspeh, a verovatno stoga što imaju uvid u sve što se protiv naše zemlje preduzimalo i što se preduzima, pa ovi pokazatelji imaju svoju pravu vrednost tek kada se sagledaju sa tog stanovišta.
Gospoda iz takozvanog civilizovanog dela sveta su pre par desetina godina osmislila veoma ozbiljnu strategiju, kako da se obračunaju sa idejama duboko ukorenjenim na prostorima na kojima živimo, idejama jednakosti, ravnopravnosti, socijalne i svake druge pravde.
Surogat za ove pojmove su takozvana ljudska prava, a njihovo odsustvo ili prisustvo u nekoj zemlji ili regionu doziraju i procenjuju najjačim. To je jedno od medijski najstrašnijih oružja novog svetskog poretka u nastojanju da sve tekovine razvoja ljudske civilizacije podredi svojoj potrebi da jače učini još jačim, a slabe još slabijim.
Da pod plaštom odbrane ljudskih prava bilo gde i bilo čijih uvede robovlasništvo i nad obespravljivačima, a naročito obespravljenima. Da sistematskim stvaranjem uslova za nastajanje humanitarne katastrofe u jednoj zemlji optuži istu tu zemlju za humanitarnu katastrofu. Rasturanjem Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kojoj se najviše usprotivio naš narod jer je u nju najviše i uložio, stavljanje najjače super sile na stranu destrukcije, dobili smo oko 700 hiljada izbeglica, a uvođenjem ekonomskih sankcija limitirali su naše mogućnosti za zadovoljavanje elementarnih potreba, da eventualni razvoj i ne pominjemo. Pritom surovo zatirući ljudska prava svih građana ove države optužuju vlast ove države za kršenje ili nepostojanje ljudskih prava i izazivanje humanitarne katastrofe. Proglašavanje žrtve za krivca argumentima sile i moći je stari recept i već više puta primenjen na ovom prostoru, a ovog puta maskiran drugačije. Zaodenut u želju za Evropom i svetom bez granica, u kojoj će živeti srećni i obezličeni ljudi, koji će verovati u obezboženog boga, ljudi bez istorije, sa teškom i neizvesnom svakodnevicom, sa budućnošću u kojoj će njihova deca biti podanici sile čije je postojanje samo sebi svrha.
U ovoj zemlji još uvek žive ljudi koji imaju istorijsko pamćenje, čija je sadašnjost teška i neizvesna jer se nalaze na putu samopotvrđivanja jedine svetske super sile, koji dele sa svima u nevolji, većoj od svoje, sve što imaju i sve što nemaju na žalost. Oni koji ne veruju u njihovog obezboženog boga, koji ne veruju da je budućnost namenjena njihovoj deci vredna i jednog pedlja ove zemlje. U ovoj zemlji žive ljudi koji znaju da su oni jači i da silom mogu oteti i da nam silom mogu nametnuti.
U ovoj zemlji žive ljudi koji znaju da je sunce najjače u dva popodne, a ne znaju da je već u padu. U ovoj zemlji žive ljudi koji znaju da oni mogu kako hoće, ali ne mogu dokle hoće. U ovoj zemlji žive ljudi za koje je sloboda više od života. U ovoj zemlji žive ljudi koje će možda po treći put u ovom veku, zarad mira prisiliti na rat. Znamo da u ovu zemlju oni znaju kako da uđu, a ne znam hoće li znati kako da izađu. Pošto mi znamo kako iz ove zemlje neprijatelji izlaze, pošto mi ne želimo da oni budu naši neprijatelji, jer za to nemaju ni jedan jedini suvišni razlog, a mi im nudimo mir, razgovore i politički sporazum.
Bolje danas i bolje sutra za sve, nije samo politička platforma JUL-a, već je opredeljenje svih dobronamernih ljudi u celom svetu. Hvala vam. (Aplauz u sali.)

Uvaženi predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, drage kolege poslanici, terorističke aktivnosti na Kosovu i Metohiji, s jedne strane, povećale su zdravstvene potrebe stanovništva i otežale sprovođenje zdravstvene zaštite. S druge strane, nepovoljnim uticajem na ekonomiju cele zemlje, smanjile su mogućnosti za alimentiranje povećanih zdravstvenih potreba.
Suočeno sa ovakvim teškoćama, Ministarstvo zdravlja donelo je niz dodatnih operativnih mera, koje su imale za cilj da sačuvaju postignuti nivo zdravstvene zaštite. Mere se uglavnom sastoje u preraspodeli materijalnih, kadrovskih, tehnoloških i drugih resursa i do sada su se pokazale efikasnim.
Za ocenu obezbeđivanja i sprovođenja zdravstvene zaštite na Kosovu i Metohiji, u periodu januar - septembar 1998. godine, posebno je značajno istaći da je zdravstveno stanje stanovništva, mereno uobičajenim pokazateljima, i u očigledno pogoršanim bezbednosnim i ekonomskim uslovima, održano na nivou zdravstvenog stanja u prethodnim godinama.
Pri tom treba istaći da je i ovih prethodnih godina bio dostignut takođe preraspodelom resursa iz cele zemlje i da je od strane međunarodnih faktora ocenjivan kao napredak. Tokom sprovođenja mera zdravstvene zaštite, nažalost, i delatnost koja je u svojoj suštini u potpunosti civilizacijska i humanitarna tekovina, bila je poprište političkih manipulacija i licemerja.
Ilustracije radi, deca albanske nacionalnosti, među kojima se pojavila epidemija dečje paralize, a koja se proširila iz Albanije 1995. godine, uprkos činjenici da je Republika Srbija sve vreme obezbeđivala sve što je potrebno za redovnu vakcinaciju, bila su obuhvaćena trogodišnjim programom za iskorenjivanje ove teške bolesti.
Kako je upravo ove godine treća godina sprovođenja ovog programa, Ministarstvo zdravlja Republike Srbije donelo je odluku da se ova aktivnost sprovede tokom aprila i maja, na osnovu uvida u epidemiološku situaciju, i pored procena da je njena realizacija nemoguća, iz bezbednosnih razloga. Oni čija nam je pomoć bila potrebna, naročito zbog socijalne motivacije građana albanske nacionalnosti, izrazili su veliku rezervu, koja je proisticala verovatno iz saznanja da će doći do eskalacije terorističkih aktivnosti.
Sredstva informisanja na albanskom jeziku, kojih na Kosovu i Metohiji ima preko 50, sprovela su besprimernu kampanju protiv vakcinacije. I pored toga, oba kruga vakcinacije su uspela. Da li je moguće poverovati da su oni koji su protiv zdravstvene zaštite dece jedne grupacije stanovništva istovremeno i zastupnici autentičnih interesa te iste grupacije stanovništva?
Ne postoji nijedan respektibilan politički cilj, koji je protiv zdravstvene zaštite dece. Nije vlasnicima albanskog naroda sa Kosova i Metohije prvi put da manipulišu decom u političke svrhe. Setimo se samo jednonacionalnog trovanja osamdesetih godina, koje je na međunarodnom stručnom nivou dokazano kao glupost. Isti ti sada su savetovali da se deca ne odazovu pozivu na vakcinaciju.
U aprilu i maju bila sam zbunjena stavom nekih međunarodnih humanitarnih organizacija, a sada više nisam. Nisam sa razlogom što očigledno imaju neke druge ciljeve, a ne samo one koje njihovi nazivi govore i zašta se verbalno zalažu. Gotovo svi brane albanski narod sa Kosova i Metohije od države Srbije, a narod od države nije ni napadnut. Naprotiv, država Srbija preduzima sve što je u ljudskoj moći i pomaže da štetne posledice terorističkih aktivnosti budu što manje.
Dakle, ne brane ih od terorista, koji ih isteruju iz njihovih kuća i sela, ili ih koriste kao živi štit u sukobu sa legalnim organima države Srbije i Jugoslavije, brane ih, valjda, i od onih prethodno izmrcvarenih, a zatim spaljenih žena, dece i staraca, čija strašna sudbina ne interesuje svet, jer su imali tu nesreću da se rode kao Srbi ili da budu lojalni građani države Srbije.
Čine sve da dođe do humanitarne katastrofe, ali do nje ne dolazi ulaganjem velikih napora države da normalizuje život, uprkos svim pomagačima. Ministarstvo zdravlja i zdravstvena služba Republike Srbije 1995. godine učestvovali su u prihvatanju i zbrinjavanju oko 200 hiljada izbeglica iz Krajine, u toku od 10 dana, i nisu dozvolili da dođe ni do kakve katastrofe. Tu situaciju međunarodna javnost nije procenjivala kao preteću humanitarnu katastrofu, niti je preduzimala bilo kakve mere protiv onih koji su izazvali egzodus.
I sada se međunarodna javnost slično ponaša, jer ne prepoznaje uzroke za nastanak situacije na Kosmetu, koju oni nazivaju pretećom humanitarnom katastrofom. Krivci za takvu situaciju su teroristi, koji sebe nazivaju OVK i njihova teroristička aktivnost, a žrtve su građani Srbije i država Srbija u celini.
Kada se žrtva proglasi za krivca, zato što se brani, onda se može doneti bilo kakav zaključak. Može se zaključiti da je opasno da država Srbija brani svoj narod i svoju teritoriju. Može se zaključiti da je opasno da država Srbija i Jugoslavija budu ravnopravni članovi međunarodne zajednice, jer će biti vrlo loš primer za neke druge zemlje, koje će se pre ili kasnije naći na udaru novog svetskog poretka i kojima će takođe možda pasti napamet da brane svoju teritoriju i štite svoj narod.
Oduvek sam se ponosila što pripadam narodu koji je u celoj svojoj istoriji nalazio načina da sebe zaštiti od drugih i druge od sebe. Dokaz da smo u tome imali pravu meru je činjenica da u mojoj zemlji živi preko 30% građana 26 drugih nacionalnosti. Ja, kao građanin ove države, pripadnik JUL-a, član ove vlade i poslanik ove skupštine, prepoznajem svuda oko sebe napore usmerene ka prevazilaženju međunacionalnih, međuverskih i svih drugih sukoba, u borbi za bolje sutra i zato verujem da ćemo i istrajati, i pobediti. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, poštovani potpredsednici, koleginice i kolege narodni poslanici, iako Predlog novog zakona o univerzitetu samo prilagođava organizaciju najsavremenijim civilizacijskim i društvenim tokovima izazvao je kod manjeg broja nastavnika buru negodovanja.
Pažljivo sam pratila diskusije i moram priznati da sam umesto argumenata gotovo uvek nalazila strah. Strah od gubitka privilegija, strah za svoju malu poziciju, koju novi vetrovi tranzicije mogu oduvati. Novi zakon, uređujući vlasničke odnose, dirnuo je u osinje gnezdo nepotizma, o kome nerado javno pričamo, a u kuloarima ukazujemo na štetnost familijarnosti u naučnom i nastavnom procesu.
Iako je osnovna potka zakona poštovanje onog dela preporuka UNESK-a koji se tiče jednakopravnosti starta mladih pojavili su se dušebrižnici koji lamentiraju nad navodnim socijalnim nepravdama koje bi ovaj zakon mogao provocirati.
Takvi prenebregavaju da su i donosioci predloga i zakonodavci najvećim delom vitalno vezani za univerzitet, da su roditelji budućih akademskih građana i da im ne pada na pamet da rade u korist svoje štete.
Svojstvo je mladosti da koristi beneficije i rastegljiv režim studija ih razmazi. Ali, isto tako moramo kod mladosti podstaknuti osećanje odgovornosti za sopstvenu sudbinu, i verujte, kad god je neki zadatak ozbiljno postavljen pred naše studente oni su ga uvek uspešno i iznad očekivanja ispunjavali. Tako će biti i sa prividno pooštrenim režimom studiranja.
Nama su pretnje i sankcije nametnute da bi se uništio kreativni optimizam kao osobina po kojoj je poznat narod ovog podneblja. Zadatak je nas starijih da stvorimo uslove koji će sačuvati stvaralački zanos, jer je to zaloga budućnosti ove države.
Propisivanje broja upisanih na pojedinim fakultetima istovetno je ponašanju koje vodi svaki dobar domaćin. To je garancija da će biti manje kasnijih razočarenja prilikom zapošljavanja i vajkanja da su naši univerziteti servis za stručnjake upravo onima koji nam propisuju sankcije.
Ima kritičara novog predloga koje je struka odavno pregazila pa su sada navukli politikansku odeću. Takvi svojim demagoškim parolama nastoje da iskamče neki stranački poen ili se, vakcinisani protiv patriotizma, dodvoravaju nekima koji na Jugoslaviju primenjuju princip - što gore to bolje. A što je u celoj stvari maltene smešno, većina takvih je nedavno izašla ispod partijskog šinjela.
Beskrajno produžavanje studija odlaže odrastanje i stvara nesrazmeru između mentalnog, fizičkog i socijalnog sazrevanja. Sve to ima implikacije i na demografskom planu. Prema ovom pitanju ne smemo biti indiferentni, jer ova vlada sadašnjim postupcima kreira neke dalekosežnije ciljeve, koji površnim kritičarima uplašenim za svoje male feude na fakultetima izmiču iz vidokruga.
Uverena sam da će novi zakon skratiti vreme studiranja. Kao lekar znam šta predstavlja kada neko započne specijalizaciju hirurgije sredinom 30-tih, a i kako je to kada počinje u 40-tim godinama. Ako prelistamo svetske naučne časopise videćemo da niko ne traži lekare preko 35 godina.
Kao ministar suočena sam verovatno sa najtežim problemom - ekonomskim aspektom zdravstva. Zbog toga mi kritičari predloženog zakona deluju kao konzervativci, kao oni koji bi da konzerviraju prevaziđene odnose.
Vlada je onoliko uspešna koliko odražava napredni duh birača, koliko prati svetske trendove i njihov odraz na naše društvo. Ovim zakonom kao zahtevom vremena samo se oslobađa stvaralačka energija, unosi duh nadmetanja i borbenosti.
Kako je to i imanentni deo našeg genetskog koda verujem da će biti široko prihvaćen od onih zbog kojih univerzitet i postoji, a to su naši studenti. Novi zakon, kao retko koji, poštuje specifičnosti univerziteta, a izvesni grejs period omogućava onim malo komotnijim da se prilagode novim uslovima.
Kraj milenijuma kao da je ubrzao vreme. Nova znanja pristižu velikom brzinom. Konkretno, u medicini zastarevaju udžbenici u proseku za pet godina, a prosek studija je preko 7,5 godina.
Par reči o socijalnoj komponenti ovog zakona. On poseduje zaštitne mehanizme za najširu populaciju akademskih građana. Istovremeno favorizuje kvalitet sprečavajući nezaslužene privilegije. Dugoročno gledano veoma će doprineti podizanju opšteg kvaliteta znanja, podići dignitet univerzitetskih profesora, omogućujući im da svojim kvalitetom budu prvi među jednakima.
Razumljivo je da zdrava konkurencija ne pogoduje nekome ko univerzitetsku karijeru doživljava kao doživotnu hladovinu. Kao deo sveta moramo se izložiti ne samo tržištu kapitala, nego i tržištu znanja. Ja tako sagledavam ovaj zakon, koji u značajnoj meri poboljšava stratešku poziciju naše zemlje.
Ona je i pre bila poznata kao rasadnik naučnika sposobnih da se ravnopravno nose sa svetskim trendovima u svim onim oblastima gde komparativne prednosti naše populacije dolaze do izražaja.
Zadatak naših univerziteta jeste da formiraju stručnjake za svet 21. veka, sveta koji je već premrežen internetom, optičkim kablovima, televizijama velike rezolucije. I mi smo, srećom, uspeli da se u ovim teškim vremenima uključimo u te trendove.
Iz tog rakursa retrogradno zvuče priče o navodnom gubitku romantične autonomije. Svesna sam da kod nas semantika reči profit i profitabilno nije snažna, ali život nas prisiljava da stvari sagledavamo upravo kroz njih.
Ko god pošteno prouči šta donosi ovaj zakon uvideće da on predstavlja doprinos i na državnom i na nacionalnom, kao i na individualnom planu. Praktična primena ovog zakona uskoro će odagnati strah dobronamernih kritičara. A onaj mali broj kritizera, koji su po svojoj karakterološkoj strukturi protivnici svega i svačega, čekaće neku novu priliku da nahrane svoje komplekse.
Prelažem da se zakon usvoji u celini, jer predstavlja jedan humani, organizacioni, socijalni i psihološki napredak, jer adekvatnije odražava trenutak u kome živimo. Univerzitet je par ekselans institucija od nacionalnog interesa i ni jedna vlada koja brine o svom narodu, pa ako hoćete i o glasačima, ne može ga stihijski prepustiti autarhiji, anarhodemokratiji samozvanih pojedinaca, koji su se trenutno zaogrnuli floskulom autonomije.
Adekvatna zastupljenost u rukovodećim telima svih zainteresovanih, od strudenata do profesora, garantuje da će biti poštovana sva prava koja pripadaju univerzitetskom segmentu naše populacije. On je neophodna karika u lancu koji nas još čvršće povezuje sa svetom. Zahvaljujem na pažnji.