Dame i gospodo, slika konteksta u kome se predlažu ove izmene i dopune Zakona o radu i koji će sasvim sigurno biti usvojen, počeću kratkim komentarom o slobodnom citatu predlagača ovih izmena i dopuna Predloga zakona gospodina Nebojše Stefanovića, koji je juče izjavio da bi voleo da vidi 50% žena u parlamentu. Komentar je zbog toga da odmah uzvratim da je to jako lako dostići. Istim autoritetom kojim je unet ovaj zakon, unese autoritetom predsednika Skupštine izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika, gde stoji da se dodaje stav u članu koji definiše liste: "Na listi susedni kandidati moraju biti različitog pola". Ne košta novaca. Ako ima volje, to možemo da uradimo čim pre, čak i po hitnom postupku.
Uzimam ovaj komentar kao ilustraciju za to da kontekst o kojem govorim… Čujem da ima podsmeha na predlog da se unese amandman kojim se menja. Ako želite zaista da bude promena, onda se morate odlučiti – ili ćete se rugati promenama ili ćemo sprovoditi promene. Ako neko izjavi da bi voleo 50% žena u parlamentu, uzvraćam da je mehanizam za to dostupan, jednostavan, lak i da će imati podršku verovatno natpolovične većine, pri čemu uopšte ne sumnjam i u dobre namere i u iskrenost predsednika Skupštine.
On je dokazao podrškom raznim idejama za promene u ovom parlamentu, da zaista ozbiljno shvata ono što kao javnu reč izgovara. Za sve druge koji se rugaju ideji da žena bude 50%, mogu da uzvratim pitanjem - da li se isto tako rugate kada govorite i o ženama koje su trudne i koje rađaju decu, ili je licemerstvo prema ženama rezervisano samo za političku reprezentativnost?
To jeste tema koja je vrlo zahvalna za jednu dobru debatu među nama u ovoj instituciji, a inače i u društvu. Zašto sam ovim komentarom započela sliku svog konteksta u kome je predlagač sa sasvim sigurno najboljim namerama dao predlog zakona kojim se menjaju odredbe Zakona o radu?
Zato što postoje dve volje za promene. Jednu volju za promenama nosi sama volja, drugu nosi novac. Govoriću kroz ova dva člana, i o novcu za promene i o volji za promene, u pokušaju da kroz taj kontekst oslikam koliko je u našim rečima, u našim javnim stavovima, a onda u našim propisima diskriminacije i licemerja, kada je u pitanju rađanje i kada je u pitanju zaposlena žena.
Ovim zakonom se u stvari radi o zaposlenoj ženi. Radi se o tome da je za zaposlenu ženu dilema posao ili rađanje deteta. Radi se o tome da je za zaposlenu ženu problem, da uskladi svoju volju da bude ekonomski nezavisna koliko god imala zarade i volju da postane majka. Radi se o tome da je tema zaposlena žena, jer samo zaposlena žena ima tu dilemu. Zaposlen muškarac nažalost, nema tu dilemu.
Volela bih da sam ovde mnogo više slušala diskusija koje bi se odnosile na to, na koji način možemo da pomognemo, da i otac kao roditelj deteta, učestvuje u rešavanju dileme koju ima svaka zaposlena žena. Znam da se u odredbama koje je gospodin Stefanović predložio, radi isključivo o statusu žene koja je zaposlena, i o zaštiti njenih prava ako radi na određeno vreme, odnosno o njenom pravu da napravi pravo na izbor. Ali ako nećemo da budemo licemerni, onda je centralna tema, s moje tačke gledišta, kontekst ovog zakona je da zaposlena žena ima izbor. Zaposlen muškarac nema takvu dilemu i nema takav izbor. Jednom kratkom digresijom ću vam ilustrovati koliku dimenziju to ima u našem društvu.
U jednim od prvih dana u ovoj skupštini u danima 2001. godine jedan od prvih novinara koji je nekoliko nas žena koje smo i tada bile članice parlamenta želeo nešto da pita, pitao je - kako usklađujete svoje porodične i poslovne obaveze? Ja sam uzvratila pitanjem, što nije pristojno, ali ponekad je neophodna tehnika da ljude lakše dovedete realnosti, pitajući - da li pitate naše muške kolege kako usklađuju svoje porodične i poslovne obaveze? Na šta me novinar pogledao, zaista zaprepašćeno, i kaže - pa oni nemaju porodične obaveze. Kako pobogu nemaju porodične obaveze? Svi mi koji imamo porodice imamo valjda i porodične obaveze. Taj stav da ako si žena koja darom tog pola ponavljam, darom tog pola, može da ostaje u drugom stanju, može da nosi dete i može da ga rodi, i može svojim telom da ostvari taj proces, da ta žena ima dilemu - da li ću da se zaposlim, da li ću moći da se zaposlim, da li ću da ostvarujem karijeru ili ću da ostvarim svoje pravo na to da imam dete?
Nismo mi jedino društvo koje na takav diskriminatorski način i vrlo često licemeran način, dižući na rečima u nebesa ulogu majke i pravo i izbor da se rađaju deca, a u suštini imajući svakodnevne diskriminatorske tehnike prema ženama.
Čuli smo mnogo raznih podataka od koleginice Dubravke Filipovski i Vesne Milekić, i Milice Vojić Marković, i koleginice Ljiljane Lučić, raznih podataka o tome kroz brojke kroz šta sve žena prolazi ako hoće da radi, i ako hoće da rađa. Dakle, nismo mi jedini niti posebni.
Podsetiću vas da je do 1975. godine u Zapadnoj Nemačkoj bio na snazi zakon kojim je muž morao da potpiše saglasnost da se žena zaposli, da je do sedamdesetih godina 20. veka u Australiji, svakoj samohranoj majci dete silom oduzimano. Nedavno se premijerka Australije izvinila desetinama hiljadama dece koja su oteta od majki zbog toga što je društveno pravilo bilo da to dete ne treba da bude sa jednim roditeljem.
To je kontekst u kome gledam ova dva člana. Koliko god vam možda izgledao širok, verujte mi on se u stvari, kada je u pitanju volja za promenama, u mojim rečima je mnogo uži nego što bi moglo da se priča o odgovoru na pitanje – kako kao zaposlena žena da radim, jer želim da imam platu, želim da imam karijeru i kako da rađam, jer želim da imam decu, jer želim da imam porodicu koja podrazumeva i moje obaveze?
To je uloga društva i uloga države, ako društvo i država zaista želi da ne bude licemerna i da ne bude da svi mi u državi samo slušamo šta nam bilo ko od nas iz države priča, nego da gledamo šta država radi.
Sada ću zato o volji za novcem. Koliko će sve ovo da košta i ko će to da plati, odakle će da uzme novac, ako uopšte ima odakle? Najbolje se razume koliko novca za nešto treba kada uporedimo neke stvari koje znamo koliko koštaju i tada dobijamo svest o tome koliki iznos novca će biti neophodan da bi zaista zaposlena žena bar jednu brigu od dileme koju ima, da rađam ili da radim, hoće li me otpustiti ili da rađam, da ne rađam, da se samo bavim poslom. To ću uporediti sa iznosima koje smo čuli ovde od koleginice Ljiljane Lučić, o ukupnim iznosima koji se izdvajaju, a koji su negde oko 25 milijardi dinara iz budžeta Republike Srbije ili oko 250 miliona evra, ako dobro računam. Sa čime ću to uporediti?
Uporediću sa vešću koju slušamo ovih dana, o tome da će za svaki Fiat 500l biti subvencija od tri hiljade evra. To ćete reći nisu uporedive stvari. Ne poredim to kao da uzmeš od ovih pa daš ovima, za mene su to dve dobre stvari. Subvencije odnosno ulaganje u razvoj ekonomije u bilo kom delu Srbije i izdvajanje iz budžeta za zaposlenu ženu koja hoće da radi, a kojoj našim zajedničkim novcem treba da joj bude obezbeđena bar neka sigurnost.
Ako poslušamo Čezara Ferara iz Fijata, koji je rekao da je od jula prošle godine do današnjih dana proizvedeno i izvezeno 43 hiljade komada vozila i ako poslušamo njegove reči da će ih biti ove godine ukupno od 120-180 hiljada, da samo uradimo grubu procenu, neka ih bude 10 hiljada mesečno, i ako tih 10 hiljada mesečno iako ih je do sada bilo šest hiljada, ako pet hiljada bude za domaće tržište, sa subvencijom od tri hiljade evra, sami računajte. To je 15 miliona evra, na godišnjem nivou sami računajte.
Ukupan iznos koji od svih nas dajemo u budžetu da bi zaposlena žena imala jednu brigu manje – hoću li da radim ili da rađam, je manji od iznosa koji ćemo dati za subvencije. Obe stvari su dobre, ali je pitanje političke volje da odredimo koliko novca ima za čega?
Niti zagovaram da se oduzme jednima, niti zagovaram da se oduzme drugima. Smatram da je dobro da odgovorno gledajući u budžet tačno znamo o kolikoj količini novca govorimo, na godišnjem ili na mesečnom nivou za sve potrebe koje imaju zaposlene žene koje žele i da rađaju. Briga države i društva se vidi kroz novac i to je ta volja za novcem koji će se izdvojiti našom zajedničkom odlukom kroz društvenu zaštitu, kroz podršku unutar lokalne zajednice svakoj majci koja odluči da se zaposli i koja odluči da rađa dete.
Ako imate ustanove za decu koje ne primaju decu pre jedanaestog meseca, onda morate da znate da majka koja je zaposlena, koja je odlučila da rodi, mora da ima neku podršku, ako želi da radi do tog detetovog jedanaestog meseca.
Licemerno je i neistina je da takva vrsta izdvajanja iz budžeta ugrožava investicije, ili da ugrožava, ili tera investitore, ili da pravi štetu ukupnom ekonomskom stanju zemlje.
Znam da će biti u budućim godinama priličan broj, na prvi pogled, vrlo argumentovanih tekstova kojima ćemo biti prinuđeni da razgovaramo da smanjimo ova prava kojima predlagač zakona želi da garantuje da žena ne može biti otpuštena, da ne može biti prekinut ugovor o radu, a da ona ima pravo na izbor.
Kada ženi dajete odredbom zakona pravo na izbor, onda to pravo na izbor mora da ima kontekst u kojem se može ostvariti. Ako ona želi da se ranije vrati, mora da postoji kontekst šta joj je garantovano time što se ranije vraća, kako je na šteti time ako se ranije vraća na posao.
Po meni, uz opaske koje je koleginica Ljilja Lučić, dala, najveća manjkavost i ovog predloga zakona i generalno naše diskusije je što mi ovde sedimo i razmenjujemo informacije o tome kako se zakon ne primenjuje. To slušam od kada sedim u Skupštini i mnogo burnih rasprava, neprijatnih dijaloga sam imala sa raznima iz izvršne vlasti, bez obzira da li sam ih podržavala u dva mandata kada smo bili deo vladajuće većine ili sam bila opozicija u dva mandata kada smo bili opozicija. Znate, u našem Ustavu piše da mi kontrolišemo i nadziremo Vladu.
Licemerno je da bilo ko od nas ovde ima spisak rečenica kojima se žali da inspekcije rada ne rade svoj posao. Licemerno je da bilo ko od nas govori o tome da su žene diskriminisane i da rade na crno zato što nema načina da se kazni onaj ko krši zakon jer smo mi zakone doneli, bez obzira ko bio. Manje-više nismo imali spora o tome. Zabranjena je diskriminacija Zakonom o zapošljavanju, zabranjena je antidiskriminacionim zakonom. Imate sjajne odredbe u Zakonu o radu, bez obzira na kontekst u kojem je 2005. godine donet, što može biti posebna tema, ali je nebitna za ovu raspravu.
Dakle, kada sledeći put za tri meseca ili za šest meseci ovaj zakon bude u primeni, molim vas da uložimo toliko samokontrole da niko od nas ne kaže – evo šteta, ipak je bilo otkaza ugovora o radu, evo šteta, ipak nismo uspeli da zaštitimo trudnice. To u prevodu znači da nas 250 ne radi svoj posao.
Znam tačno koliko je neprijatno sukobiti se sa ministrom kog podržavaš, sa predsednikom Vlade, sa predsednikom države. Znam tačno koliko je neprijatno sukobiti se sa drugom ili trećom linijom onih koji su oko ministara ili oko drugih mesta u izvršnoj vlasti. Znam tačno koliko vam treba integriteta da biste tako nešto učinili, ali bez toga nema funkcije ove Skupštine, bez kontrole i nadzora. Najveći paradoks je u tome da, ako to ne radimo i kad smo vladajuća većina i kad smo opozicija, svi zajedno trpimo štetu.
Forma u kojoj ćemo naterati one koji su dužni za primenu zakona, koji je predložio Nebojša Stefanović, je tema našeg dogovora. On može imati različiti oblike, ali ta naša odluka je volja za promene. Naša odluka da ih zaista nateramo da je primene je ta volja za promene, o kojoj sam govorila u prvom komentaru, ako želimo 50% žena, 50% muškaraca u parlamentu, da jedan amandman, jedan stav može ako se želi. Ukoliko to ne odlučimo sada, odlučićemo za godinu dana, ali ćemo izgubiti vreme. Ukoliko ne odlučimo za godinu dana, odlučićemo za četiri godine i izgubićemo još više vremena.
Strašno smo vešti u tome da gubimo vreme i da upotrebljavamo licemerje govoreći da – eto, super je zakon ali se ne primenjuje, da ne spominjem trenutak u kome je ova Skupština bila ponižavana od zaposlenih u poreskoj upravi dva puta, zato što joj se može, u poreskoj upravi,. da ona tumači kako će da tumači predlog, odnosno propis kada je preduzetnica u pitanju, pa ide na porodiljsko bolovanje, odnosno na negu deteta.
Moja želja je taman toliko da unesem sliku konteksta u kojem su predložene ove izmene i dopune. Taman toliko kritična i, sasvim sigurno, u jednakoj količini puno dobre namere kao i predlagač ova dva člana. Bez obzira na to što imamo primedbe koje su zaista potkrpljene brojkama, kao kroz govore mojih kolega i koleginica, kao i ovim slikovitim - koliko šta košta u Srbiji, sigurna sam da, bar ja hoću, a mislim da će i moje kolege iz poslaničkog kluba DS i kao što je gospođa Ljiljana Lučić i napomenula, mi ćemo naravno glasati za ovaj zakon.
To nas ne sprečava da na kraju uputim molbu predlagaču, mada on ništa nije odgovorniji za primenu ovog zakona nego bilo ko od nas. Molim da to bude sasvim jasno, kad stavljaš prst na "zeleno", deliš odgovornost sa svima onima koji stavljaju prst na "zeleno", jednako tako ako te etička dilema tera da kažeš protiv, odnosno "crveno".
Moja je molba, koja mislim da je svima nama u interesu, da ovaj zakon koji je presedan po mnogo čemu, po tome što ga predlaže predsednik Skupštine svojim autoritetom, po tome što se podnosi jer zakon koji je na snazi nije dovoljno dobro primenjen i imamo zabeležene probleme kod mnogih žena koje žele da budu zaposlene i žele da rađaju i kod toga da je jedan od onih zakona, retkih, bivalo ih je, za koji ćemo svi glasati - za. Moj lični zahtev je, neka to bude zakon kojim ćemo stvarno početi da kontrolišemo, da nadziremo kako se zakon primenjuje.
Forma - ostavljam vladajućoj većini da ponudi i da odredi. Ali neka to bude zakon kojim ćemo preći liniju gde, kada podržavamo vladajuću većinu, kažemo – dobro, vidimo da ne valja šta rade, ali naši su, nemoj, to jako ružno izgleda u stvarnosti. To neka bude linija kojom ćemo, kao opozicija, preći na stranu da samo zajedno, sa vladajućom većinom, možemo zaista da kontrolišemo i da nadziremo da li se neki zakon primenjuje.
Koliko je to važno? Onoliko koliko su nam svima puna usta da nam nedostaje dece u Srbiji. Koliko je to važno? Onoliko koliko smo svi na rečima spremni da govorimo o ravnopravnosti žena i da okrenemo glavu kada vidimo da je neka žena diskriminisana na mestu gde radi, ili bilo gde. Koliko nam je važno, videćemo već po reakcijama ljudi u našim gradovima, u našim lokalnim zajednicama koje će videti promenu. Videće da li je poslodavac, bez obzira da li je u javnom ili u privatnom sektoru, koga svi okolo znaju da krši zakon, da diskriminiše ženu, da li je kažnjen, da li je prijavljen, ili je naš, pa ga nemoj dirati.
Ne može oba. Ne može – naš je, pa ga nemoj dirati. Ne može. Hoćemo da zaposlena žena ima garanciju da ne može da bude otpuštena i da ima slobodu da odlučuje o tome hoće li rađati istovremeno sa svojim zapošljavanjem, svojom ekonomskom nezavisnošću.
Moja molba je direktno predlagaču, bez obzira što on za to nije ni odgovoran, niti verovatno ima odgovornost, ali ima moć, pozicija predsednika Skupštine je ipak moć.
Ono što bih molila uz taj zahtev, da se konačno Skupštini dostave prave brojke i da vidimo koliko je samohranih roditelja, koliko je samohranih majki. To se ne vidi. Nijedna statistika to ne vidi. Da vidimo koliko je majki ili mladih žena koje rade na crno i koje time sebi brišu prava, da vidimo statistiku a ne samo da stojimo na brojci od oko 75.000 dece koja se godišnje rode u Srbiji. To je 75.000 majki. Izuzimam onu predivnu grešku, što u toj brojci ima majki koje su rodile blizance, trojke ili više dece, ali 75.000 dece se godišnje rađa već godinama u proseku u Srbiji.
Polovinu od te dece najviše rode majke koje su zaposlene. Vratiću vas na brojke koje izdvajamo za subvenciju. Za 500 el. To je maksimalno 35.000 hiljada žena koje žele da rade i da rađaju decu. Kada budemo zaista imali pred sobom one koji su zaduženi da sprovode ovaj zakon i koji nas snabdevaju ovakvim podacima i kada budemo zaista razumeli da je naša zapisana ustavna uloga i uloga zakona Narodnoj skupštini da kontrolišemo da li primenjujemo, to će biti jedini način da otklonimo sve sumnje koje je iznela koleginica Ljiljana Lučić i razne druge i koleginica Milica Vojić Marković i drugi, a koji se tiču zaista dobrog efekta ova dva člana zakona.
Nemam nikakvih sumnji, da ako postoji volja za promenama te vrste u radu ove skupštine, da nam neće trebati novca za tu promenu nađemo, jer nam taj novac i ne treba. Treba nam samo volje da zaista ono što kažemo u ovoj skupštini, a tiče se prava zaposlene žene koja želi da rađa i koja ima pravo na izbor da joj kažemo - garantujemo tvoje pravo na izbor i garantujem ti neka prava ako si odlučila da budeš zaposlena i da rađaš decu. To je tvoje žensko ljudsko pravo. Hvala vam.