Ali, molim vas da onda razgovaramo o činjenicama, o brojkama i o istini, a ne o percepcijama.

Zahvaljujem.
Naš amandman odnosi se na rokove podnosioca zahteva za sredstva i rokove koje oni kojima se zahtev podnosi imaju kao obavezu da se na zahtev odgovori.
Ministar je nekoliko puta već napomenuo da naša namera da ti rokovi budu kraći je u suštini uvršćena u zakon zbog toga što su zakoni maksimalni rokovi, a niko ne sprečava nikoga da i preda zahtev u dva dana i da se, karikiram malo, odgovori u roku od sedam dana.
To je tačno obrazloženje, samo što to neće da se desi. Dakle, naši amandmani idu iz iskustva, iz naučenih grešaka. Mislim da bi bilo dobro da ukoliko nema volje da se prihvati amandman o skraćenim rokovima, ja to razumem, ali da se propišu potpuno jasne procedure u podzakonskim aktima koje je Ministarstvo obavezno da uradi. I, kao što vi kažete nama – mogu oni to da urade i za dva meseca, kao i za devet meseci, da ih onda obavežete podzakonskim aktom da tako i bude.
Zašto obrazloženje ne stoji? Kaže – daje se vremena podnosiocu zahteva da pripremi zakon, da ima vremena i sve ostalo. Ako ja podnosim zahtev, jer mi treba novac koji je pod povoljnim uslovima kroz liniju IPARD-a, zašto bih ja gubila vreme? Zašto ja taj primer spominjem? Ličiće na digresiju, a u suštini je ilustracija ovog amandmana. Naša Skupština je donela zakon o tome da lokalne samouprave prijave šta je njihova svojina, kada smo donosili Zakon o javnoj svojini. Znači, ima li jednostavnije stvari, nema veze da li ste u Mitrovici, u Novom Sadu, u Kuršumliji i ostalo, nego da samo prijaviš – ovo je moje. I nije se desilo ništa godinu dana, pa godinu i po, pa dve, pa smo produžavali rokove.
Dakle, čak i kad imate direktan interes da prijavite svoju svojinu po zakonu koji je Skupština donela, onda se ne dešava. Ja bih volela, i ne sumnjam ne u namere, ja ne verujem u etiku namera, ali ne sumnjam da imate plan, da se i podnosioci zahteva i oni koje će stručno da organizuje do aprila Ministarstvo da odgovore na zahteve za novac, da se motivišu, da je vreme neobnovljiv resurs, jedino vreme i živi ljudi, sve ostalo se može nadoknaditi. Zbog toga smo podneli amandman.

Zahvaljujem.
Molim vas, ministre, na osnovu čega smo dobili odlaganje roka? Da li je to plan da ide zajedno sa aprilom u ponovnoj reviziji za upravu ili je samo usmeno, pošto mi to ne vidimo nigde?

Zahvaljujem.
Razumem da ministarku ume da ponese materija i da u obraćanju narodnom poslaniku Aleksiću izruči sve ono što ima namere da se izruči o odgovornosti, zakonima, poslovima, javnim poslovima, greškama, grehovima, čega god hoćete Demokratske stranke. Ali, to vam, ministarka, umanjuje kredibilitet.
Ako ne možete da se istrpite da dođe na red ovlašćena predstavnica poslaničke grupe DS, nemojte da vas tako ponese želja da objavite sve što imate naručeno da kažete u ovoj sali o DS na čoveka koji sa tim nema skoro pa nikakve veze, osim što je čestit čovek, pristojan čovek, vredan čovek, pa vas podseća verovatno i onda izgubite iz vida da nije ni član poslaničkog kluba DS, da nije bio ni član DS i da nemate prava, zbog svoje želje da saopštite javnosti i svima šta mislite o DS, da to uputite pogrešnom čoveku.
Kada i ako budete hteli da razgovarate i o Zakonu o komunalnoj policiji i o tome ko, gde i kako menja zakone i gde je kakav i koji novac, ja sam vam na raspolaganju, a dotle bi bilo lepo da se izvinite gospodinu narodnom poslaniku Aleksiću i da kažete - ja ću sve ovo ponoviti kada dođe na red DS, ali morala sam, nisam mogla da izdržim. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pokušaću da svoje komentare, opaske i pitanja o osam predloga zakona koji su pred nama podvedem pod jedan naslov, koji je jedna reč koja glasi „priuštivost“. Reč je iz Strategije pristupanja Srbije Evropskoj uniji i podrazumeva jasno uputstvo svima koji se bavimo pristupanjem, prevod u originalu engleske reči „affordability“, dakle, šta možete sebi da priuštite i kada. Zašto biram taj naslov? Zato što mislim da ne možemo više sebi da priuštimo da onaj ko predlaže zakon viče – „sve je super, najbolje, nikad bolje nije bilo, fantastično, sve će biti rešeno“, a onaj ko osporava da viče – „ništa ne valja, nikad gore nije bilo“. Ne možemo to sebi da priuštimo. To je smrt dijaloga, smrt razvoja i u suprotnosti sa pristupanjem Evropskoj uniji i sa reformama oko kojih se slažemo.
Zašto ću gledati zakone kroz priuštivost? Krenuću od najlakšeg – međusobno ukidanje viza. Da li možemo to sebi da priuštimo? Šta to znači? Ja sam prva za bezvizni režim sa svim zemljama, ali nedostaje ovde obrazloženje o priuštivosti.
Dalje, javno-privatno partnerstvo. Dobro je što se menjaju odredbe. Da li možemo sebi da priuštimo da kažemo – ovo nije zaista javno-privatno partnerstvo, ali je u ovom trenutku najviše što možemo?
Da li možemo sebi to da priuštimo ili ne 2016. godine i da pod maskom javnog privatnog partnerstva, u stvari stoji još uvek nedovoljna spremnost. Ne ministar u Vladi, ja kada budem imala nešto da je odgovorna ministarka, ja ću reći nego narativa koji postoji u upravi, koji postoji u ministarstvima gde sede ubedljivi ljudi koji pokušavaju, pa uspevaju da ubede članove Vlade, teže im ide sa narodnim poslanicima, da li je nešto dobro odmereno, da li je priuštivo. Ja mislim da nije i vratiću se na taj zakon.
Aerodrom, koncesije, dakle da li je priuštivo da tridesetak, dvadesetak, koliki god, broj aerodroma dajemo u koncesije ili je priuštivost u privatizaciji aerodroma. O tome mora biti dijaloga. Zato ne možemo više da priuštimo sebi da ovi koji predlažu viću sve je super, divno, nikad ovako nije bilo, vi ste krivi za sve, a ovi koji osporavaju viču, nikad ovako nije loše bilo, ni zašta niste sposobni.
Pitanje je privatizacije aerodroma i koncesija za manje aerodrome i za Aerodrom „Nikola Tesla“, jeste pitanje koje je važno za ovu Vladu biće i za buduću, ako je ova ne reši.
Prevoz opasnog tereta. Možemo li mi sebi da priuštimo ovde rečenicu da sve će biti kao da uprava postoji, samo uprave neće biti. Ja ne pamtim koliko sam puta već čula tu rečenicu. Tako je bilo sa Agencijom za nejonizujuće zračenje, s tim što je meni ovde rečeno da sam ja izmislila nejonizujuće zračenje, što bih ja volela, ali nisam.
Nije dobro. Nije dobro, pogotovo što smo ostali bez objašnjenja šta će biti u ovom međuprostoru vremenskom, kada ljude iz uprave prebacite u ministarstvo, a poslovi dalje moraju da se obavljaju. Privreda se žali. Na šta se privreda žali? Je li bilo traženja mita u upravi? Je li bilo korupcije, bilo krivičnih dela? Ne možemo više sebi da priuštimo da iz pogrešnih procena radimo ovde rasprave o zakonima, jedni da viču super, drugi da viču ništa ne valja. Nemamo mi vremena za to. Na vama će biti da kažete – ma, samo vi pričajte, ja ću da uradim kako ja hoću. Od toga zajedničke štete samo bude i neproduktivno je.
Obrazloženje je bilo da ukidanje uprave ima veze i sa boljim radom inspekcije i da je brana sivoj ekonomiji, i da će sve raditi Ministarstvo, ministarka kaže – pod budnim okom Ministarstva. Gde je to budno oko, dok je sad uprava postojala i da bez obzira koliko se ja slagala jer se radi o trans direktivama, a to mora, pa mora, da ćemo za neku godinu ili mesec doći, pa ćemo opet razgovarati o tome gde je mesto upravi i da li je bilo bolje onako ili ovako. Nemamo mi vremena to sebi priuštiti, ali na volju je sa vama kako god smatrate da nam dijaloga nije potrebno, da bismo bez ikakve dileme utvrdili šta je najbolje za opasni teret.
Onda Zakon o stanovanju i održavanju. Obrazloženje o tome kakva je priuštivost ovog zakona u Srbiji. U tri tačke stoji obrazloženje. Nemamo skupštine stanara. Ja nisam uspela da nađem podatak, a koliko ih imamo. Nigde. Mora da bude pravno lice, neće da ih registruju u APR, neće da radi lokalna samouprava. Dakle, ne možemo sebi da priuštimo da dođemo da menjamo zakon, jer nemamo dovoljno skupštine stanara, a ne znamo koliko ih ima.
I najdobronamernije, nemojte da uzimate Novi Sad kao primer. To što mi umemo u našoj maloj varoši retko ko gde ume, osim što volimo da se pravimo važni. Dakle, to radi zbog narativa društva, te varoši, zato postoje upravnici koji su plaćeni od strane skupštine stanara zgrada.
Znači, imamo obrazloženje, da uvodimo prinudne upravnike i da uvodimo upravnike, a ne znamo koliko skupštine stanara ima. Ostavili ste u zakonu odredbu da skupština stanara sklapa ugovor sa upravnikom. Koja skupština stanara? Kako će da sklopi ugovor kad nema skupštine stanara, a ne znate da mi kažete broj. Ako ima tri miliona stambenih jedinica, ako 500.000 nije stalno naseljeno, ako ih ima dva i po miliona, koliko je to skupštine stanara? Sto hiljada, trideset hiljada, dvanaest hiljada, petnaest hiljada? Ne možeš da menjaš ono što ne umeš da izmeriš.
Ne možemo sebi da priuštimo više obrazloženja koja su takve vrste opštosti, bez obzira koliko ja mogu da se složim da su i saradnici ministarkini i ministarka sama kazali – ne radi nam taj sistem sa skupštinom stanara, ne mogu da se dogovore. Nedovoljno dobro je.
Šta znači da će lokalne samouprave onda birati prinudne upravnike? Onda nam ne treba skupština stanara. Kako će nam onda biti obrazloženje zato što ih nema sad dovoljno da se formiraju. Pravo glasa, identifikacija stanara, vrlo pažljivo moramo sa tom odredbom pogotovo što ovde imate – ko ne bude glasao nekoliko puta, njegov glas se i ne računa. Što ga onda uopšte pa tražite? Da li je podstanar ili nije? Evo, onaj što ste ga našli, nije došao tri puta, njega brišite i ne računajte. Manje više na to se svode odredbe ovako kako su interpretirane.
Ne spadamo u nekog ko voli u ovom Zakonu o stanovanju da čita nameru bilo koga da zapošljava svoje prinudne upravnike, to se uvek pokazalo loše po političku stranku ili ideju ako je to imalo. Niti spadam u one koji smatraju da će to da bude opšte praćenje ljudi što rade po stanovima, šta kuva komšinica i šta je posle bilo niti da će biti upada u stanove. Ono što me brine je što ne možemo trećom izmenom zakona da priuštimo sebi propuštanje, šanse da uradimo održavanje zgrada. To je problem. Ja to u ovom zakonu ne vidim. Volela bih da vidim zato što bi to bila zajednička korist za sve nas. Ima nas koji živimo u zgradama sa dobrim iskustvom, pogotovo nas iz Novog Sada i znamo da to nije svugde.
Problem ovog zakona je što izgleda kao da je pravljen na osnovu malo vesti o jednom malom dobrom modelu, pokupljenom i mešanom, ali u suštini nije domišljen do kraja. Tu, niti krivim koga niti mislim da bih smislila bolje, ali ono što znam je da je i javna rasprava i ono što su bile primedbe iz javne rasprave da se poštuje ceo proces dijaloga kada je u pitanju ovako važna oblast da bi zajedno došli do boljeg rešenja.
Govori se o odgovornosti. Ko je odgovoran što je pala fasada sa smrtnim ishodom? Ja to pozdravljam. Ja u ovoj Skupštini pitam ko je odgovoran za pad helikoptera i smatram da je dobro da za svaku nesreću, za svaki ishod, da ne bio on smrtni, da se zna ko je odgovoran. Da li će ovaj zakon to utvrditi? Ja to ne vidim ni u jednoj odredbi. Prinudni upravnik će biti odgovoran? Profesionalni upravnik će biti odgovoran? Predsednik skupštine stanara će biti odgovoran? Po kom osnovu? To je lepo da se kaže ali ja to volim da vidim u zakonu i kako god da mi pojasnite kao i da mi pokažete broj koliko ima skupštine stanara, ja ću vam iskreno reći hvala, jer to znači da smo počeli da gledamo kako da kroz dijalog priuštimo bolja rešenja u zakonu.
Da li će Privredna komora zajedno sa lokalnom samoupravom imati najbolji mogući način da se obuče budući upravnici? U sledeća tri, četiri meseca kako reče ministarka? Mi smo ovde prisustvovali razmeni monologa koje po mom mišljenju nikada nismo mogli sebi da priuštimo ali smo to činili, te sam ja slušala da će se za tri, četiri meseca ustanoviti pravosudna akademija, pa sam slušala da će sva obuka komunalnih policajaca biti gotova za tri, četiri meseca. Pa, sam slušala da će sva specijalizovana obuka policajaca koji učestvuju biti gotova u najkraćem mogućem roku. Ništa se od toga nije dogodilo. Ja za to ne krivim ni ministarku ni njene saradnike ni ovu Vladu.
Apelujem da počnemo da govorimo o tome šta možemo sebi da priuštimo nadalje. Još jedan krug toga da ćemo pričati – može, biće, ovo je super, ništa pre nije valjalo, ili ćemo sa druge strane pričati – ovo sad ništa ne valja, pre je bilo super, ili ćemo zaista da probamo, recimo, da izbrojimo skupštine stanara. Koliko to mora biti komplikovano da znamo koliko skupština stanara ima u Srbiji, trenutno? U broj. Gde je taj podatak?
Po tako jednostavnim stvarima vidi se s koliko problema se susreće svako onaj ko hoće da u bilo kojoj oblasti zaista uvede red. Ja nema nikakvu sumnju da i ministarka i saradnici žele da uvedu red u ovu oblast. Moj je posao, moja obaveza da probam da vidim da li će tog reda stvarno biti.
Zato je moj izbor da uložim na Zakon o stanovanju protesne amandmane, jer ne možemo sebi da priuštimo da se ovde razgovara, kako da vam kažem, samo o tome šta je sve besprekorno ili šta sve ništa ne valja, a da ne razgovaramo o kontekstu sa podacima sektora koji želimo da menjamo.
Komunalne delatnosti i u vezi sa javno-privatnim partnerstvom komunalne delatnosti, ja nisam protiv ni javno-privatnog partnerstva, nisam protiv ni koncesije, ni privatizacije aerodroma, pogotovo nisam protiv stroge inspekcije kad je u pitanju prevoz opasnog tereta, te tako nisam ni protiv da se uvede red u komunalne delatnosti. Na šta se svodi ideja? Dakle, kod opasnog tereta ideja se svodi na to da Ministarstvo ima apsolutnu nadležnost, i to je nedostatak poverenja za uopšte mogućnost da negde neko decentralizovano takođe bude odgovoran.
Drugi deo ideje je da kod javno-privatnog partnerstva u stvari imate preformulisanu ideju da se samo sa javnim sredstvima obavljaju razne delatnosti i da se u jednoj modifikovanoj varijanti, onome ko privatno želi da se bavi nekim poslom, omogućava da taj svoj rizik privatnog poslovanja deli sa javno prikupljenim sredstvima u lokalnim budžetima ili u centralnom budžetu, svejedno.
Nemam ja ništa protiv te ideje. Vaša politika, vaša ideja. Moja je obaveza da probam da skeniram sve ono što ne valja i da proverim da li je priuštivo sa tačke gledišta podataka kojima raspolažem, pa tako i za komunalne delatnosti.
Detaljisali ste sve komunalne delatnosti, gledajući, tu ja vidim nameru zakonopisca da se u najkraćem mogućem roku popravi sektor komunalnih usluga tako da korisnici, građani mogu da imaju uticaj na to i da kažu svoju reč o kvalitetu usluge.
Za sve ove zakone meni nedostaje, inače ono što mi nedostaje u predlozima zakona to je da se vidi da je građanin centar svega. Ne vidim ga ni u centru Zakona o stanovanju, ne vidim ga ni u centru javno-privatnog partnerstva, ne vidim ga ni u prevozu opasnog otpada, ne vidim ga ni u komunalnim delatnostima. Ne vidim da smo mi rešili da reformišemo svoj pogled na svet i da razumemo da su ideje sa kojima se slažemo i koje želimo da vidimo ostvarene u Srbiji ideje uređenih država EU sa vladavinom prava, da je građanin centar svakog sistema.
Prvi podatak koji bi mi rekao da nisam u pravu bio bi da, ako srećom imate, koliki je broj skupština stanara u Srbiji, da podelite sa mnom. To bi već bio dobar početak da vidimo koliko kvalitetan dijalog možemo sebi da priuštimo ubuduće. Hvala.

Koliko skupština stanara ima u Srbiji? Da li postoji jednostavnije pitanje? Da li postoji veći dokaz da ne želite da Srbiji priuštite dijalog i razvoj od odbijanja da mi saopštite – koliko skupština stanara ima u Srbiji? Gde su registrovani?
Na tom broju vam se bazira odbrana zakona. Na tom nepostojećem broju vam se bazira rešenje da ta skupština stanara, za koju ne znamo da li postoji, sklapa ugovore sa upravnicima. Na tom nepostojećem broju vam se bazira ceo zakon koji kaže – ako ne može skupština stanara da se dogovori, onda će lokalna samouprava da ima prinudnog upravnika. Koliko ima skupština stanara u Srbiji?
Malo stvari poštujem i u malo procesa u Srbiji učestvujem toliko privrženo koliko u dijalogu. Ne postoji replika, uvreda, nepromišljena reč, bilo šta izrečeno od bilo koga ko će me ikad zaustaviti da dijalog u Srbiji gradim. Zato pitam – koliko skupština stanara ima u Srbiji?

Zahvaljujem.
Zahvaljujem i narodnom poslaniku Ljubiši Stojimiroviću, na pažljivom praćenju procesa kojima DS ostavlja neizbrisive tragove u reakcijama ljudi. Nastavićemo tako.
Da li vas kampanja DS plaši ili ne, to je vaš doživljaj. Meni bi bilo žao da vas plaši, jer mislim da nema razloga. Najmanje tri argumenta stoje da nema razloga. Prvo, DS je opozicija i nema čime opozicija da vas plaši, jer biti opozicija znači ne biti na poziciji moći, kao što je to ministar, predsednik Vlade ili predsednik države.
Drugo, DS ima stav i dobro bi bilo da ne pripisujete DS narodnoj poslanici sa kojom razgovarate u replici, odnosno u odgovoru. Ona se zove Maja Videnović. Ima svoj stav, ima integritet, ima pravo kao narodna poslanica da svoj stav izrazi.
I treće, čak i ako se plašite DS, čak i ako kao narodni poslanik Ljubiša Stojimirović niste sigurni da li se plašite ili vam se sviđa. Vi nemate prava da određujete kakva će biti kampanja DS, i nemate prava, da sam pozicija moći procenjujete da li je ta kampanja DS dobra po vas ili nije. Ako mislite da nije dobra po vas, meni je to drago, to znači da je kampanja dobra. To je posao opozicije. Da ima kampanje kojima ukazuje na nedostatak kredibiliteta oni koji su na vlasti i na poziciji moći. Ali mislim da nema nikakve potrebe da se u replikama pozivate na DS, kad pred sobom imate narodnu poslanicu sa imenom i prezimenom.

Nemam ja razloga da se ljutim na stav ministarke, ali nadam se da ste i vi građanka, tako da ne znam koje građane branite od nas? Koji su to građani, smatrate, naći će se pogođeni i prepadnuti kampanjom DS, ako ne utiče na vas, koga branite? I od čega? U kampanji DS koja deli informacije sa stavom i isto kao što i vi imate stav. Vi možete da imate naravno i stav i procenu o tome šta DS radi ili ne, ali sa pozicije moći, sa pozicije vlasti, a DS sa pozicije opozicije. I ako vlast sa pozicije moći kaže, ona brani građane od opozicije, mi imamo mnogo veći problem nego da li ja imam nešto protiv da vi imate stav ili nemam. Naravno da nemam.
Ali, društvo u kome se vlast poziva na pravo da brani neke građane, a da sama ne učestvuje u osećanjima tih građana, straha od opozicije, to društvo ima problem. Što pre to razumemo pre ćemo razumeti da je vreme da prestane i ruganje vladavini prava i izokretanje stvarnosti i izmeštanje uloga vlasti i opozicije kada im mesto i vreme nije. Građani nemaju razloga da se plaše ni jedne kampanje DS, sve kampanje DS od 1990. godine do današnjih dana bile su kampanje koje su u srži imale modernizaciju, evropeizaciju i reforme društva u Srbiji.
Meni je drago što su neke stranke prihvatile ideju, a boga mi i kampanju i slogane DS, a boga mi i kadrove DS.

Dihotomija te vrste šta ste vi radili, a šta mi nismo radili vam je dozvoljena i mislim da je vreme da vam se kaže da ste na vlasti. Vi ste opozicija, da vam pet godina niko ne brani da ukinete koji god hoćete uredbe, da ukinete koje god hoćete zakone, da popravite šta god hoćete u kojoj god hoćete normativi.
Pričati o tome da je 2007. godine DS, na bilo koji način imala upliva na DIPOS ili na otkup stanova je isto kao da kažete za deset godina da sam vam ja formirala Zakon o stanovanju, jer DS je i tada bila opozicija, 2004, 2005. i 2006. godine. Tek 2007. godine, posle jula meseca, nakon propale koalicije SRS i DSS.
Dakle, koliko za deset godina bude tačno da sam ja pravila sve zakone koje donosite, toliko je tačno da, u vreme kada smo opozicija, izloženi jednako ruganju vladavine prava i onda i sada, možemo da utičemo na to šta Vlada hoće.
Ne znam da li se vi nama falite ili nam se žalite što ste na vlasti, ali ste na vlasti i to sa sobom nosi odgovornost. Ono u čemu se mi nikako ne razumemo, a taj nesporazum je banalan, ali dubok, da pred sobom imate opoziciju kojoj nije prvi put da je opozicija. Vama je prvi put da ste vlast. Ono što je tužna istina za celu Srbiju, ne za nas kao opoziciju ili vas kao vlast, je što ponavljate naše greške. Stalno vam je neko drugi kriv. Stalno pričate o tome da ste imali časne namere, ali, eto, baš ste hteli pa nije uspelo. Nemojte, nema razloga.

Zahvaljujem.
Ministru Nedimoviću pitanje o sumi koju ne možemo da nađemo u budžetu Republike Srbije, a najavio ju je tokom rasprave, tj. „grantovi star-tapi“ za poljoprivrednike, uz opasku da je dobro što je podneo izvršenje budžeta odboru, kao što je rekao kolega Ješić, ali je to učinio ministar Đorđević za Ministarstvo odbrane i bilo bi dobro da svi ministri podnesu izvršenje budžeta.
Ministre Vujoviću, s obzirom da ima dileme oko toga da li je oteo plate i penzije, ili nije, ja imam predlog za vas od 15. januara dođite sa budžetom za 2018. godinu ovde u Skupštinu, ne sa celim budžetom. Dođite sa 500 miliona evra, koji nam ne dostaju, a koje treba da rešimo kako da vratimo plate i penzije, kako da donesemo zakon o nelinearnom povećanju zarada, kako da uvedemo porez, recimo crkvama, kako da se izborimo sa sivom ekonomijom i kao da uradimo ono što je teško, jer oteti plate i penzije je lako, a to je da uradimo reforme javnog sektora. Skupština tome služi. Hvala.

Zahvaljujem.
U noći 13. marta 2015. godine, na tragičan način, smrću sedam ljudi, okončana je spasilačka misija koju je naredbom, bez poštovanja subordinacije, naredio tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić. Dve komisije su radile sva kršenja procedure, sva nepoštovanja subordinacija i pokušale da daju odgovore na razloge koji su do ove tragedije doveli. Dva pitanja su ostala bez odgovora, za koja smatram da smo u obavezi da u ovoj Skupštini, osnivanjem anketnog odbora, nađemo odgovore.
Prvo pitanje koje je ostalo bez odgovora je – od koga je ministar odbrane dobio informaciju da postoji potreba, na osnovu čega je procenio da postoji potreba da pošalje helikopter u spasilačku misiju bebe koja je zarobljena odronom na jednom delu puta u Srbiji? Ko ga je informisao? Kako je saznao da treba da postupa kao što je postupio, kršeći subordinaciju, ne obaveštavajući, kako to propisi i Zakoni o Vojsci i odbrani nalažu, generale u subordinaciji? To pitanje nema odgovora i rađa sumnju. Nažalost, događaji za poslednjih godinu i nešto dana pokazuju da imamo pravo da sumnjamo da je ovo ruganje vladavini prava, ruganje sopstvenim nadležnostima koje je kao posledicu imalo smrt sedam ljudi, samo jedno u nizu za koje se ne oseća ni griža savesti, ni odgovornost.
Drugo pitanje koje nema odgovora je – ko je menjao plan leta kada je pilot Omer Mehić krenuo ka Beogradu? Zašto ne postoje ti podaci u izveštajima obe komisije? Zašto je korišćena privatna telefonska komunikacija? Dva ključna pitanja bez ključnih odgovora, u mesecima odbijanja, u danima nakon nesreće, klevetanja pilota Omera Mehića, nedopustivog, nečasnog i zauvek obeleženog kao sram na usnama svakog koji se usudio da ga oblati. Dakle, u danima posle toga imali smo informacije da je zamenica javnog tužioca rekla da ne postoji osnov za istragu. Onda smo dobili informaciju da nikada nigde takve odluke nije bilo i da je ona otišla u notare. Zbog svega toga, ja potpuno sigurna u neprolazan bol članova porodice ovih sedmoro iz helikoptera, mogu vas da uverim da budete potpuno sigurni da nikad neću odustati da tražim odgovorne za smrt nevinih sedam ljudi pri padu helikoptera.

Zahvaljujem.
Naš amandman želi da potpuno pojasni situaciju da je izašao specijalizovani policijski službenik, napravljena je procena rizika i nije izrečena hitna mera. Dakle, to nedostaje inače u osnovnom tekstu zakona.
Amandman koji ću sada obrazložiti nije prihvaćen sa obrazloženjem da se procena rizika svako dostavlja javnom tužiocu, što mi ne sporimo. Ili mi nismo dobro napisali amandman ili ga vi niste dobro čitali. Moguće da je rumbrum pogrešan. Znači, rumbrum koji predlažemo je postupanje u slučaju neizricanja hitne mere. Bilo bi bolje da smo napisali – postupanje sa obavljenom procenom rizika. To pretpostavljam da bi bilo jasno.
Naime, o čemu se radi? Šta kada je specijalizovani nadležni policijski službenik napravio procenu rizika, prosledio je naravno tužilaštvu, nije izrekao hitnu meru, šta se sa tim dešava dalje? Apsolutno ništa.
Naš predlog je da ostavite javnom tužiocu mogućnost, dakle, da on može da naredi, samo mu ostavljate mogućnost. Zašto je ovaj amandman, ja bih volela da, mi ga možda nismo jasno napisali, ali da bar u ovom dijalogu razjasnimo tačno šta želimo, koju situaciju života vidimo, pa da onda ili prihvatanjem amandmana ili vi nađete ko će da vam piše amandman ili prosto da imamo u vidu da imate realne situacije dogovora postupajućeg službenika i žrtve i nasilnika, to je prosto realna situacija, da se ne izreknu hitne mere.
Imate realnu situaciju korupcije između nasilnika i postupajućeg službenika. Imate život u koji će specijalizovanog policijskog službenika da dovede stvaranje, pisanje procene rizika o tome da li ima osnova da se izrekne hitna mera ili ne.
Da ne biste dovodili u sumnju da se desilo zbog korupcije, zbog dogovora, zbog eventualno loše procene, što se isto dešava, onda kažete, pošto procene rizika i ovako i onako idu kod javnog tužioca on može, da li će ili neće, to je sada, ne mešam tužilaštvo u ovaj zakon, to neka oni reše svojim protokolima ili vi sa njima zajedno, ali time omeđavate jedan prostor da onaj ko radi procenu rizika zna da nije pitanje samo disciplinskih prekršaja, gledanja kvaliteta njegovog rada po protokolima unutar same službe, nego prosto da mogu da budu i drugačije posledice od kojih je on ili previdom, ne izričući hitnu meru, ili dogovorom, kršeći etička pravila, ili korupcijom, praveći krivično delo, odlučio da ne izrekne.
To je bila ideja našeg amandmana i mi imamo svest o tome da procena rizika je dostavljena tužilaštvu, ali znamo kako izgleda to u životu.
Dakle, ja bih volela da, sad trenutno nije proceduralno moguće da mi menjamo tekst amandmana, da menjam rubrom, da se vidi da se radi o postupanju sa obavljenom procenom rizika, da bude potpuno jasno šta se sa tim dešava, ali bez obzira da li prihvatate naš amandman, da li bude načina da matični odbor predloži nešto slično u dogovoru sa Vladom, meni ne trebaju naša imena tu, meni je važno da oni koji budu u situaciji da urade procenu rizika, da znaju da ona nosi odgovornost u svakom slučaju, i ako izrekne hitnu meru i ako ne izrekne hitnu meru, i da postoji neko ko je objektivan, ko nije na licu mesta, ko ne skuplja podatke tu gde se nasilje dešava ili ne, da bi se pravila procena rizika, dakle, neko neutralan ko može da postupa.
Ne želim samo da spominjem, mada je to atraktivno za govor, najgoru vrstu primera - da je obavljena procena rizika, da nije izrečena hitna mera i da se četiri dana, tri dana kasnije u toj istoj kući desilo ubistvo. Znam da policajac može da kaže – da, ali ja sam pravio procenu u odnosu na ono što sam zatekao, i znam da neće biti kriv, ali prosto mislim da ostavljanje mogućnosti tužiocu da reaguje, ako hoće, u krajnjoj liniji činimo uslugu onima koji su na prvoj liniji borbe protiv nasilja, to su specijalizovani službenici policije. Hvala vam.

Zakon valja da se raspravlja kada gledamo kako se svaki član odnosi na osobu ili na sektor. Dakle, kuća Marije i Marka Marića, na poziv njihove šestnaestogodišnje ćerke izašla je policija. Specijalizovani službenik je napravio procenu rizika. Procena rizika, hipotetički, dakle, procena rizika kaže – nema potrebe za izricanjem hitnih mera. Ta obavljena procena rizika ide tužilaštvu, sa njom više, kolega, ništa ne može da se desi po ovom zakonu, do nove prijave da se nasilje dešava, sa njom više ništa ne može da se desi.
Potpuno svesni koliko je zakon na ivici između onoga što je uobičajen pravni sistem, gde vam je Krivični zakon, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o javnom redu i miru, Porodični zakon, sve ostalo, potpuno svesni koliko je dobra ideja da ga donesemo, naš je predlog samo da kažemo da u roku kada u MUP obavljena procena rizika dođe na sto, jer vi ste u pravu kada kažete – obavljena procena rizika mora kod tužioca na sto, pa mora, ja samo kažem – pustite mu da može da postupa. Ne tražim da ovim zakonom se propiše kako će tužilac da postupa, ali da može da postupa.
Inače se bojim da ćemo imati, i procentualno i nominalno, mnogo više slučajeva gde je urađena procena rizika, a da hitna mera nije izrečena i biće nikom ništa. Dakle, samo da imamo u vidu da je nasilje realan život, da se dešava u porodicama i da pokušamo odredbama zakona najviše zaštititi to najopasnije mesto za žrtvu, što je porodica, što je dom, i obezbediti da nema tumačenja zakona i da nema praznih hodova koji bi omogućili da u suštini svi imamo priču o tome kako smo doneli novi propis, a da se u realnom životu menja premalo.

Zahvaljujem.
Amandman se odnosi na evidenciju koju će da radi policijska uprava. Dakle, Predlog zakona, kako je Vlada predložila, podrazumeva da se prikupljaju podaci, da se pravi evidencija, kako o svakom pojedinačnom slučaju, tako i o primeni zakona. Naš amandman podrazumeva vrlo detaljno koje sve podatke treba da sadrži ta evidencija.
Obrazloženje za ne prihvatanje amandmana je pozivanje na Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Vi po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti svakako morate imati rukovaoce podacima, bez obzira da li uzimate jedne podatke definisane u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti ili sve podatke koje možete imati u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Vi morate imati ovlašćeno lice za rukovanje podacima o ličnosti. Tako da, to obrazloženje ne stoji.
Mogu da razumem da predlagač kaže – ove podatke hoću da skupim, njih smatram optimalnim, korisnim, mogućim za dobro rukovanje, ali i u ovom slučaju se takođe radi o podacima o ličnosti za koje morate imati ovlašćeno lice koje će tim podacima rukovati. Podaci o nama, bez obzira da li se radi o ovako osetljivom sektoru u kome neko uzima naše lične podatke ili se radi o bilo kom su jako osetljiva tema, bez obzira da li se radi o vašem JMB kao jednom od podataka, preko vašeg potpisa ili bilo kog podatka koji nešto govori o vama.
Naš predlog je da skupimo na jedno mesto sve moguće podatke. Zbog toga je rašireno i prošireno u odnosu na detaljan opis šta sadrži evidencija policijske uprave, šta sadrži evidencije Osnovnog javnog tužilaštva, šta sadrži evidencija Centra za socijalni rad.
Bez obzira da li ćemo se na kraju dogovoriti o prihvatanju ovog amandmana ili ne, skoro sve od podataka, koje smo vam ponudili da prihvatimo u amandmanu, negde na ova tri mesta će morati biti prikupljeni. To je iskustvo koje imaju zemlje koje su slične zakone, kao što je ovaj, već koristile.
Zašto je ovaj član važan? Zato što će podaci da se skupljaju u različitom kontekstu, u različitom vremenu, u različitim situacijama od strane različitih službi. Jedna vrsta je podatak koje će prikupiti javno tužilaštvo, drugu vrstu podatka će prikupiti centar za socijalni rad, treća je ona koju radi policijska uprava. Na sva ta tri mesta morate imate imate ljudi koji su ovlašćeni da rukuju naših podacima, ako smo direktni učesnici čina nasilja u porodici.
Manipulacija tim podacima, trgovina podacima, nezakonito rukovanje podacima o ličnosti već imate kao primer i kao praksu. Do tog zakona niko nije obraćao pažnju da ne može da se govori o mom zdravstvenom kartonu, da ne može da se govori o ugovorima koje ja sklapam, ako nisu javni, da ne može da se govori o adresi koju imam ako je ona podatak koji je povezan za ličnošću. Dakle, menja se način na koji zakonodavstvo gleda na podatke i s obzirom na osetljivost te teme jako je važno da prikupimo sve moguće podatke.
Nemam ništa protiv ni da glasam za zakon u celini. Ja sam obećala u raspravi u načelu da ću ministarki kazati, kada odmerim, da li ću glasati, znajući da neke stvari neće biti primenjene zato što je to etička stvar ili neću glasati zato što ne želim da osećam odgovornost da za nešto kažete – ja sam za, i da onda nemate mehanizam, ni moć da pratite kako se ne primenjuje i kako ljudi ne osećaju ono što je dobro u ideji zakona i ono što su članovi i odredbe koji direktno treba da menjaju kvalitet života i nasilnika i žrtve nasilja u porodici.
Dakle, moj glas za ovaj zakon imate, a moja sugestija je da vrlo pažljivo, ako nećemo da menjamo u ovom članu zakona, to uradimo čim pre u podzakonskim aktima, da se povede računa o podacima, koji su podaci o ličnosti, pogotovo što se radi o maloletnim licima i o sijaset drugih podataka koje onda treba da prate tu porodicu, bez obzira da li je ostala na okupu ili je bila podignuta krivična prijava ili neko iz te porodice, ko je izvršio krivično delo nasilja u porodici, bude kroz krivični postupak optužen i pravosnažno osuđen. To su podaci koji ostaju, oni govore o nama, govore o toj porodici i onima koji apsolutno nikakvu krivicu nemaju za nasilje koje se u porodici dešavalo.
S time završavam, deo amandmana koji nisam uvrstila zajedno sa kolegama iz poslaničkog kluba DS u ovaj tekst je odgovornost za lica u posebnim centrima gde se prikupljaju podaci, smatrajući da Zakon o zaštiti podataka o ličnosti to treba sam za sebe i onaj ko vrši nadzor primene zakona da zna, ali savesti svoje radi i etičke dileme koju imam, s obzirom da znam kako se rukuje podacima o nama i kakvih zloupotreba sve ima, od fotografija do dokumenata iz zdravstva, iz vojske, iz policije koji se dele novinarima zato što je zabavno biti nasilan sa tuđim podacima, da se prosto u protokolima koje budete imali, kada se bude razrađivao ovaj član, povede računa da u sistemu kontrole budu i lica koja nisu direktna u policijskoj upravi, a jesu u centru za socijalni rad, odnosno u tužilaštvu.

Koristim vreme poslaničke grupe DS.
Nije rasprava o tome kako staviti savet ni beznačajna ni nevažna i zbog istorijata kako smo gradili savete, od Saveta za borbu protiv korupcije, preko Saveta za regionalni razvoj, Saveta za manjine, čitava lista saveta postoji koje je Vlada formirala, a da, sem u izuzecima, nije bilo pravih rezultata.
Zato mislim da bi trebalo pažljivo čitati predlog koleginice Branke Stamenković, zato što je to unekoliko različito od onoga što je ideja Vlade Republike Srbije. Mislim da nam je zajednički cilj da kako god savet bio formiran, ko god predlagao članove saveta, šta god mu bile nadležnosti, da li će imati svoju poziciju u budžetu ili ne, da je zajednički interes i Narodne skupštine i Vlade da taj savet zaista prati primenu zakona i koordinira među onima koji direktno primenjuju zakon.
Ako budemo podrazumevali da, pošto će to Vlada da oformi, da će zaista i da radi, susrećemo se sa problemom u funkcionisanju, od toga ko će, na koji način, da li kroz kadrovske komisije ili kako, Vlade, biti imenovan u savet, preko onoga kome se oni u stvari obraćaju sa primedbama, manjkavostima, onome što nije bilo progresora ili je bilo u primeni zakona.
Dakle, mislim da su ravnopravne ideje, ali da bi trebalo vrlo pažljivo slušati ideju koja je ponuđena amandmanom, bez obzira da li će na kraju prihvatiti amandman ili ne, zato što se lako može desiti, kao što je bilo sa nekim savetima, da se jedne godine potpuno odbije amandmanska ideja, a da se za manje od godinu dana donose izmene i dopune predloga zakona koji upravo taj amandman ima uvršten u članovima koji se menjaju i dopunjuju.
Svima bi pomoglo da prestanemo da vodimo raspravu o tome ko piše amandman, nego da vodimo raspravu o tome šta piše u amandmanu. Mislim da imamo retku priliku da članica Vlade tačno s nama razgovara o tome šta piše u amandmanu. Ne dešava se to nama često, tako da moramo da pohvalimo.